Враћање душе у чистоту – бесједе, разговори, погледи

Сеоба Срба као трагедија и поука

Има се утисак да ова књига (Вељко Михаиловић: “Патријарх креће у недјељу”) није ништа друго него тумачење Јеремијаде, онога Јеремијиног плача, оне потресне молитве самог Арсенија Трећег Чарнојевића у његовом писму, упућеном као челобитна молитва московском цару преко једног од московских бољара, у коме вапије за помоћ.
Кроз то писмо, писано, 1705. године, дакле на годину прије његовог упокојења, кроз ту молитву он одсликава и судбину своју и свога народа, исказујући оне потресне ријечи како “дан и ноћ хита са својим осиротелим народом, а помоћи ниоткуда”.
Угри нијесу тако расположени да приме дошљаке. Патријарх мученик и страдалник, осјећа се између чекића и наковања, и не зна шта је горе: оно што је оставио иза себе или оно што је нашао на просторима с оне стране Саве и Дунава.
Писац указује и на једну дубоку истину да су људи блиски један другоме кад наиђу велике несреће. Несрећа зближава људе, породице, села; развија спремност за испомоћ и одбрану од Турака и Татара, од чуме (куге) која је исто тако немилосрдно косила народ.
Веома је присутно и сазнање да несреће долазе и због гријехова наших. Писац ту покушава да пренесе народно предање, тумачење које ће се претворити у историју, у философију историје, у дјелу Петра II Петровића Његоша.
Патријарх Арсеније III Чарнојевић, носећи поносно часни крст, све до посљедњег издиханија, јесте та преосвећена личност која надахњује цио народ, што је веома присутно у књизи. Народ има повјерења у њега. Патријарх је рекао да треба кренути у недјељу, и на тај његов зов, иако се то чини безумно, народ га слиједи, иде његовим стопама.
Тај овлаш осликани лик патријарха Арсенија, и дубока везаност за њега, игумана Саве и попа Павла, та сабраност народа око Будисаваца, око светиње, око оних који су чувари тих светиња, није само свједочанство о ономе што се збило, него порука писца покољењу српском да се сабере и поучи на тој трагедији.

(“Политика”, јул 1990)

Comments are closed.