Враћање душе у чистоту – бесједе, разговори, погледи

Изазов на витешко такмичење

Осјећам потребу да вас поздравим у име Христа Бога наше! а, онога који је живот свој положио за ближње и уградио се у живог свијета; и у име свих оних кроз 1000 година, на васељенским просторима, који су на христолики начин уткивали своју жртву несебичну, жртвујући себе, биће своје за ближње своје, попут Христа Бога нашега.
Све што је велико у историји рода људскога, израсло је из жртве и донијело плод по мјери жртве. Се што је велико у нашем народу, све што је велико у Црној Гори и у свим српским земљама, израсло је из жртвовања себе ближњим својим.
Има двије врсте жртава прва је кад човјек, људи, жртвују себи и својој себичности небо или земљу, или бића на земљи, или воду, или ватру, или ближње своје.
Има жртава друге врсте то је жртвовање себе за ближњега свога, за небо, за земљу, за воду, за цвијет, задијете, за истину, за правду, за вјечно богочовјечно људско достојанство. У овом тренутку поздрављајући Вас, желим Вам од Христа Бога и Светог Петра Цетињског и других мученика и носилаца духа те и такве жртве, да те бриге народне утемељите на тој и таквој жртви, јер једино на њој утемељена идеја, покрет, дјело…, донијеће сигурног плода.
Тврдили су нам да су Интересне заједнице врхунац људског друштвеног устројства и тиме су тврдили да је вучје самољубље оно на чему се заснива људско постојање. Зато смо дошли ондје гдје смо дошли, зато су диобе наше и расколи наши тако дубоки, јер смо градили своју срећу на несрећи других. Вријеме је, и то се осјећа у ваздуху, да се вратимо себи самима и тим непролазним темељима на којима су грађени судбина и биће овога народа, и све што је свето и честито у њему израсло. Црква по својој природи је свестрана. Она гледа на странке у друштвеном животу као на изазов, на витешко такмичење. Не за себе, за интересе своје, него ви тешко такмичење за добро и благостање народа како овдје на земљи, тако и оно вјечно.
У том духу и тумачим своје присуство данас овдје међу вама: да вас поздравим с љубављу и поштовањем; да вам пожелим успјеха у вашем раду и да вас подсјетим на оно што сви знамо, на ту свету истину којом смо живјели кроз вијекове и која нас је учинила историјским народом. Јер, тешко оном, народу који се у двадесетом вијеку проналазе ко су и одакле, а благо овом народу, какав је онај српски, православни, који има своје старе темеље и своју моралну чистоту, не само чистоту природе, већ и чистоту душе. Зато позивам и себе и све вас, у ове дане дивнога и великога поста, борећи се за чистоту природе, да се на првом мјесту побринемо за чистоту душе наше, врћући, по народној пјесми душу своју и ближњих својих у чистоту, и тиме обнављајући своје памћење, своје биће; обнављајући своје заједништво, своје јединство; обнављајући најприје себе као храм; обнављајући своје храмове, јер унижени и оскрнављени храмови у Црној Гори видљива су свједочанства униженога и оскрнављеног храма људског бића и његовог достојанства. Обнављање храмова је обнављање нас самих, као што је и обнављање нашег заједништва, оног дубинског, непролазног, темељ нових прегнућа и нових достигнућа.
У то име још једном вас поздрављам и желим да та жртва, Христова жртва, жртва Светога Саве, жртва Јована Владимира првог зетског краља мученика, жртва Светог Петра Цетињског, и такво жртвовање себе за ближње своје, буде путоказ свима нама, јер једино је тако могуће опстати у овом злом и отровном времену, донијети праве плодове, оне плодове који овдје, на земљи ничу, али узрастају у бесконачну и непролазну божју вјечност.

(Бесједа на годишњој скупштини Народне странке, 9. марта 1991)

Comments are closed.