Враћање душе у чистоту – бесједе, разговори, погледи

Српски савјет

То је далековид правац у овим, преломним историјским временима. Срби су од памтивјека, све рјешавали на саборима – о Тројичину дне, преко михољских зборова на Превлаци, до црквених сабора. Зато би било добро да се и данас обнови саборна свијест народа. Странке су нешто новијег датума и увезане међу Србе, са Запада, што може да буде и опасно за нас, који свему приступамо са метафизичких позиција. Треба доносити одлуке “из главе цијела народа”, то су једине одлуке које су далековиде и далекосежне. Јер, дубоки су расколи у нашем народу а њиховом продубљивању је допринио други свјетски рат и идеологија насиља која је трајала од тада. Код нас рат још није завршен, а он једном за свагда мора да буде превазиђен, ране морају да буду зацијељене, мора да сазри дух праштања, дух покајања.
По Достојевском “сви смо за све криви”, те је ово сада шанса која се даје народу једном у сто година да исправи грешке.
Ово су преломни тренуци, то су прекретнице, и зато су потребни видовити људи, а шићарџија смо, на жалост, вазда имали на претек!
Стога, снага мора да буде обједињена, дух несебичности, задужбинарства да завлада. Неопходан је повратак вјечним, опредјељењима косовским, његошевским. Рјечју: светосавским!
Расколи, који су природно и вјештачки стварани у српском бићу, морају да буду превазиђени, уз поштовање сваког мјеста, сваког обичаја, личности појединих крајева и српских земаља. Уби нас незнање, говорио је Николај Велимировић.
Много је и данас незнања, предрасуда; много је тога у ширим друштвеним слојевима што треба да се исправи. Оплићала нам је друштвена свијест, јер је била плитка идеологија која је сијана по свијести и савјести овог народа.
Битно је буђење саборског памћења у ширим слојевима друштва, да би могли да нађемо своје мјесто на овој балканској вјетрометини и овој и оваквој констелацији свјетова.
Овај народ мора да се врати усмјерењима и опредјељењима Његошевим и Карађорђевим.
Зато је неопходна корјенита обнова свих духовних области живљења, што је немогуће да се оствари без присуства Цркве, без повратка њеног у живот народа.
Морамо да постанемо историјски зрио народ, да би пошли даље, развијајући при том јединство свестраног духа. Православним земљама се морамо враћати, јер ми данас не идемо к Европи као просјаци, већ као неко ко има шта да унесе у њу и њене ризнице.

(Борба, април 1991)

Comments are closed.