Враћање душе у чистоту – бесједе, разговори, погледи

Ласно ћемо, ако јесмо људи

“Догађаји су, пред којима се радије ћути него говори. Ова пресудна догађања, из темеља потресају животе свих људи који живе на овим просторима.
Много је питања а мало одговора. Мој покојни ђед Радисав, говорио је у вријеме сличних збивања 1944/45. године:”Ко из овог времена изнесе чист образ и здраву памет, тај ће тек бити чељаде”, хоће рећи човјек! Можемо да кажемо да је ово пресудни тренутак у историји српског народа, а и у историји других народа који с њима живе на овом тлу. Потребно нам је много храбрости, видовитости и духовне зрелости трезвености и смисла за историјска збивања, да бисмо могли да изађемо из овог кошмара, и да би добро и човјечност у нама побиједили зло, бесловесност и нечовјечност.
Бог, коме припадамо, поново је дао српском народу историјску шансу, коју је једном прокоцкао, 1918. године да сагради своју кућу, свој дом, и да се испуни вјековни завјет о уједињењу свих српских земаља.
Вријеме је да испоштујемо вјековну жељу браће Хрвата и Словенаца, – никад остварену, и зато у овом тренутку пројављивану на неуравнотежен начин – да буду своји на своме. Безумио би било у томе да се спречавају. Јер ни обична породица на силу не може да живи у истој кући, камоли хетерогени народи у Југославији.
Пошто су и Хрвати хришћани, и за њих важи: не чини другоме што не желиш себи!
А и Срби желе да буду своји на своме. Ако превлада наведени еванђелски принцип – а моја је молитва да се тако разријеши Југословенска трагедија – онда ће се разријешити на најбољи начин, односно на оној народној: “ласно ћемо, ако јесмо љуђи!”
Није лако бити човјек ни један дан!
А ми, не само да бисмо требали бити људи, него и хришћани, што је дубља човјечност од оне биолошке, социолошке.
Мислим да се Југославија распала и безумно је ту распалост вјештачки одржавати у животу.
Треба имати разума, истинске човјечности, трезвености и хришћанске саможртвености да то схватимо и прихватимо, и у миру се разиђемо, да бисмо се сјутра могли сретати с много више љубави и поштовања.
Надам се да ће Хрвати, поучени искуством из недавне прошлости, схватити да не могу своју државу да темеље на злочину Павелићско-усташког типа.
Народ и држава, који на злочину и на невино проливеној крви ђетињој, на Јасеновцима и Јадовнима темеље своју будућност, већ су унапријед без ње остали.

(Борба, 5. јул 1991)

Comments are closed.