Враћање душе у чистоту – бесједе, разговори, погледи

Епископска бесједа на дан устоличења 21. јула 1985.

Ваша Преосвештенства, Часни презвитери, браћо и сестре,
Одслужисмо саборно у овом Саборном храму Банатске епархије свету и Божанствену Литургију.
Сама ријеч ЛИТУРГИЈА указује нам на то да она није и не може да буде дјело појединца, ма ко он био и ма какав положај заузимао. Она је дјело и чин цијелог Народа Божјег: Епископа, заједно са презвитерима и сабраним око њих вјерним народом. Служећи, пак, Свету Литургију, ми се учимо како да живимо и мислимо. Учимо да је наш хришћански живот, саборни живот – живот у Заједници, тј. да је наше живљење кроз Христа у Богу сакривено.
Тако на Литургији и кроз Литургију откривамо и коначни смисао свог живљења у времену и у вјечности. Литургија нам се открива као покајна жеђ и вапај за Христом као вјечном Истином и Свјетлошћу, али, истовремено и као предукус заједништва са Истином и Свјетлошћу, призивањем, силом и дјејством Духа Светога животворнога. Доживљај тог заједништва јасно нам потврђују ријечи радосне литургијске пјесме, коју пјевамо на крају Литургије, пошто смо већ једнодушно исповиједили Оца и Сина и Духа Светога и причестили се Пречасног Тијела и Крви Христове. Управо што смо отпјевали ту чудесну пјесму; “Видјесмо свјетлост истиниту, примисмо Духа Небескога, стекосмо вјеру истиниту поклањајући се нераздјељивој Тројици…”
Та свјетлост, за којом чезнемо, и коју опитно доживљавамо на Св. Литургији, јесте личност самог Богочовјека Христа. Њега, који је једини могао за себе рећи: “Ја сам свјетлост свијету, ко за мном ходи неће ходити по тами!”
О његовом божанском дјејству и снази те Његове божанске свјетлости, свједочи нам и данашње Еванђеље (Мт. 9, 2735). Иако га нијесу видјели због свог сљепила, двојица слијепаца су неким унутарњим чулом осјетили Његово присуство и зрачење Његовог дјејства, и осјетивши га, вапили и говорили: “Помилуј нас, сине Давидов!” У свом јаду и тузи, тражили су од Њега, за њих невидљивог, свјетлост очињег вида. И испуњени вјером, добили су је: вјечна свјетлост која је исијавала из Христове личности и зрачила са Његовог лика, дотакла се њихове таме и мрака, и “отворише им се очи”. И што је важније и од најважнијег: Отвориле су им се, не само тјелесне, већ и очи срца и душе. Јер, не постоји само тјелесно сљепило, постоји и много опасније и погубније – духовно. И као што постоји двоструко сљепило: тјелесно и духовно, исто тако постоји и двоструко гледање непознатих тајни у нама и око нас: гледање тјелесним и гледање духовним очима. Човјек је по природи биће створено за гледање вјечних тајни. Као што је за њега неприродно и противприродно кад изгуби тјелесне очи, још је неприродније кад потамни видовито око његове душе, кад се угаси унутарња свјетлост његовог срца. Много нас има који тјелесно гледамо, тј. који имамо здраве тјелесне очи, али наш поглед и наше гледање не иде даље од површине ствари.
Тако се, кроз историју, често дешавало од Хомера до Филипа Вишњића да су бескрајно видовитији били тјелесни слијепци од оних безбројних са тјелесним очима, али духовно слијепих и непрогледалих. Што значи: није довољно имати само тјелесне очи и тјелесно прогледати, нити је довољно знање засновано само на тјелесном чулу вида. Да би човјек истински био видовито биће, неопходно је да прогледа и душа његова. Ако она не прогледа, тјелесни вид за кратко и за мало користи.
И духовни, као и тјелесни вид, губи се и добија. Како и чиме се задобија и повраћа изгубљени дар духовног гледања? Из ријечи самога Господа, упућених двојици слијепаца и преко њих свим духовним слијепцима свих времена, видимо да је вјера она снага којом се задобија и којом оздрављује духовни вид човјеков.
Вјера је видовито око душе. “Вјерујете ли да могу то учинити?” пита Господ Христос двојицу слијепаца. А кад они исповиједише своју вјеру у Њега и Његову божанску моћ, онда им рече: “По вјери нашој, нека вам буде!” Вјером човјек излази из својих граница, вјером понире у дубине скривених тајни, вјером се премошћују провалије између оног ограниченог свијета и безграничне стварности, вјером заруди у срцу човјека божанска вјечна Свјетлост и озари га тако, да он у тој и кроз такву Свјетлост, види свјетлост свих постојећих бића и ствари, постајући истински видовито биће.
Сва жеђ људска, уједно сабрана кроз сву историју, није ништа друго до жеђ за том и таквом вјечном Свјетлошћу и просвјетљењем. Иако безимено, људи као да су вапили, и вапију кроз све своје туге и вапајем, ријечима двојице слијепаца: “Помилуј нас, сине Давидов!”
А све људе би могли, без двоумљења, да подијелимо у двије врсте: у духовно слијепе и у духовно прогледале. Ових других је одувијек било много мање, али су зато они били и остали квасац и виђело свијета. Та Свјетлост је једина истинска нада човјекова, и једино што му је на потребу. За њом вапије молитвено и пророк Божији Мојсије кад се обраћа Богу: “Објави ми себе самога”. Поред много других прије њега, за њом чезне и велики боговидац XИВ вијека, Св. Григорије Палама, молећи се њему својственим ријечима:”Господе просвијетли моју таму!”Неки од Његових ученика, проповиједника и свједока вјечне божанске Свјетлости доспјели су и до ове, благословене земље Банатске, нарочито преко манастира Војловице (преп. Григорије Војловички и др.)
Нијесу за њом чезнули само мудраци и учени, него и прости и неуки. Ови други понекад више од првих. Од тих многобројних, само Богу познатих душа, жедних вјечног Огња Божјег, навешћу само једног, мени познатог, мога ђеда Радисава. Овај сиромашни морачки сељак, који је намјесто куће живио у савардаку (као што су, у не тако давној прошлости, поскитани са својих огњишта, преци данашњих Банаћана, живјели у земуницама, храмове своје лијепећи блатом, за колико ли сеоба зна овај народ у својој прошлости, она Црњанским описана, једна је од многих) коме су голи лактови вирили кроз подерани џамадан – на питање: Како му је? Одговарао је: “Хвала милом Богу, имам свега у изобиљу!” А кад би му с чуђењем, на то узвратили: “Какво, побогу изобиље, кад ето ни крова над главом немаш, ни честита руха да обучеш… ” Он би опет спокојно одговарао: “Свега имам, само још једно од Бога молим: да ми подари једну малу, макар најмању искру свога вјечног божанског Огња! И ништа ми више неће требати…”
Црква света у којој смо крштени и којој припадамо, носилац је и свједок управо тог и таквог светог Огња и вјечне Свјетлости. Сам Господ Христос каже да је он донио Огањ с неба: и како би му се хтјело да се он већ распламсао у свијету и људским срцима!
Свети Пророци, Апостоли и Мученици били су носиоци те свјетлости. Свете Заповијести Божје дате нам кроз Откровење Божје препуне су свјетлости, и саме су свјетлост ногама људским; ко по њима живи и ходи, неће ходити по тами. Све свете Тајне Цркве и све њене свете врлине, препуне су свјетлости и радости спасења, која се из ње и кроз њу рађа и задобија. У Цркви нам свијетле личности, а и животи Светих; у њој је свјетлост вјера и смирење, молитва и пост, та два света хришћанска крила, без којих човјеку нема узлијетања небесима, нити истинског препорода и просвјетљења.
У прошлости је било много свједока и носилаца те Свјетлости и на овом напаћеном али и благословеном тлу Банатском. Од Срба је први Свети Сава просвјетитељ Српски, запалио ту свјетлост на овом тлу, оснивањем манастира Месића, и других свјетионика вјере православне. Проповиједање те Свјетлости, којом се разликује шта је вјечно а шта пролазно, било је нарочито снажно у вријеме Великомученика Косовског Лазара, сина му Св. Деспота Стефана и Ђурђа Бранковића. У њихово вријеме су свети Исихасти, ученици Св. Григорија Синаита и Св. Григорија Паламе, живи носиоци вјечне божанске Свјетлости, доспјели и до ових крајева. Од времена Светог Саве до преподобног Рафаила Банатског Хиландарца. православни Банат је повезиван чврстим нитима са Хиландаром, том кулом светиљом наше црквености и духовности и наше културе, кроз коју нам је сијала и сија та иста богочовјечанска свјетлост Христова.
Данас сам, послије Св. Литургије уведен у трон Банатских епископа руком преосвећеног епископа шумадијског г. Саве, досадашњег администратора ове епархије. Како рече сам епископ Сава, ово је трон сав убијељен мученичком крвљу епископа вршачког Теодора и украшен врлинама и мудрошћу бројних епископа ове Епархије, мојих претходника, међу којима је било потоњих Митрополита Карловачких и Патријарха Српских, од Партенија и Симеона до великог патријарха Гаврила Дожића и мога претходника, блаженог спомена епископа Висариона.
Сви они, сваки на свој начин и према својим даровима, такође су били проповједници и свједоци Христа Бога и Његове вјечне свјетлости, која обасјава сваког човјека, који долази у свијет. Отварали су вид духовно слијепима и хранили хљебом Живота духовно гладне, попут Господа њиховог и Господа нашег, који је на данашњи дан подарио вид двојици слијепаца.
Каква је онда дужност моја, као новог епископа Банатског? Моја света дужност и обавеза је да продужим то свето и свијетло дјело својих претходника, проповиједајући исту вјеру и сведочећи исту Свјетлост као што су то и они радили, са овог истог трона, већ скоро 400 година.
Пред почетак данашње Св. Литургије, упутио ми је ђакон сљедеће еванђелске ријечи: “Да свијетли свјетлост твоја пред људима, да виде добра дјела твоја и прослављају Оца нашега који је на небесима, сада и свагда и у вјекове вјекова.”
У овим еванђелским ријечима садржан је сав мој епископски програм и начин мог живљења међу вама и са вама. Но, у њима је садржан не само мој програм, већ и програм и начин живљења и свједочења свих вас свештеника Банатске епархије, мојих сарадника на оном узвишеном и светом дјелу Господњем.
И не само нас, него свих вас, драга браћо и сестре, сабраних на Св. Литургију у овом Саборном храму, као и свих православних хришћана Банатске епархије. Сви смо ми, као и сви хришћани подједнако, призвани да будемо свјетлост свијету и со земљи. Јер, по ријечи Господњој, ако оно што је на земљи свјетлост постане тама, шта ли ће тек бити са тамом; и ако со обљутави, чиме ће се осолити земља људских срдаца (ср. Мат. 6, 23; 5, 13.)
Рекли смо: Црква је света Заједница утемељена на истом Христу Господу, истој вјери у Њега и истом крштењу, једнодушно сабрана око светог Имена Његовог, обасјана вјечном Свјетлошћу светог Лика Његовог, призвана да врлинама и причешћем Тијела и Крви Његове узрасте у безмјерну мјеру раста висине Његове.
У Цркви смо сви одговорни за све, у њој је свако дјело саборно дјело, у њој су сви призвани да буду свједоци и носиоци вјечне Свјетлости.
Зато, нека се свијетли свјетлост наша пред људима, да би они, гледајући добра дјела наша, прославили тросунчаног Бога који је на небесима, Оца и Сипа и Светога Духа.
Њему слава и хвала и поклоњење у вјекове вјекова.
Амин.

Comments are closed.