Троструки гријех и четвороструко огрјешење
Сумрак Ловћена је видљив и опипљив знак помрачености оних који “за правило лудост изабраше”, у нашем вијеку и на нашим просторима. Како вријеме одмиче, постајемо све пише свијесни: прекрајање облика Ловћена и рушење Ловћенске капеле, представља троструки гријех и четвороструко огријешење.
Маузолејско насиље над Ловћеном гријех је према истини, правди и врлинској љепоти; огрјешење у односу наједно свето завјештање и самог завјештаоца, у односу на достојанство народа Црне Горе, на сам Ловћенски врх и на културу српског народа уопште и његова сржна историјска знамења.
Прво, то је гријех према истини, јер је сами чин извршеног Ловћенског безумља – тријумф лажних вриједности над дубљом истином самог постојања у слободи и за слободу, као и над смислом човјека и људског стваралаштва.
Друго, то је гријех и против правде, јер представља вапијућу неправду према једној епохи и људима те епохе, нарочито према Његошу и његовој посљедњој вољи; али, пишта мање и према садашњим и будућим покољењима.
Том неправдом им се оставља у насљеђе још једна непребол-рана и стално плаћање данка нечијој беспамети. Уз то зашто и то не рећи! оставља им се у насљеђе отровна јабука раздора у односу на сусједни хрватски народ. Како њега увјерити да перманентни отпор и бунт против Мештровићевог маузолеја на Ловћену не представља презир ни према коме нити негирање било кога, већ одбрану своје душе и свога постојања угрожених не слободом и насиљем.
Управо с тога је “промјена описа” Ловћена и симболике његовог хришћанског неботајног знамења, сверечитог својом простотом и знаковитошћу – трећи гријех. Гријех према врлинској љепоти, тј. према “мудрости простој најсјајнијој”, којом је Његош Његош! И због које је он и хтио да под њеним окриљем похрани своје кости. Истинска љепота не трпи насиље. Она је по природи градитељска никад рушилачка!
Сваки први нови побљесак истинске љепоте, не негира и не руши претходни. Богати га собом и надопуњује, сапостојећи му у слободи, исијавајући из себе нови сјај.
Рушењем црквице Светог Петра Цетињског, Његошевом љеполиком мудрошћу скројене за ћивот његовом земном праху, Ловћен и свети ћивот на њему претворен је у згажени цвијет. Цвијет оскрнављен и насилно лишен свога исконскога миомира и спасоносне љепоте; замијењен нечим, што, нити је по мјери Ловћена нити по измјеренију Пјесника и његове самосвојне и самобитне васељености (универзалности).
Права љепота је чувар природе, она је и хранитељка сваке, на њеном обликовању и преображају, израсле људске дјелатности прошлих покољења.
Маузолеј, ондје гдје је постављен и начин на који је постављен, о његовој фараонској симболици и не говоримо, помрчење је и насиље и над једним и над другим.
Вандалски чик над Ловћеном представља и четвороструко огрјешење:
а) Огрјешење је према светом завјештању Петра II Петровића Његоша – митрополита, пјесника и господара Црне Горе. Посљедње завјештање и воља, одувијек су били врховни закон за свако покољење. Гажењем те воље, и то овако изузетне личности, Његошева видовита свијест и крстоносна мудрост, оковане су на Ловћену букагијама кратковиде тирјанске памети и сљепачког једноумља.
б) то је огрјешење и према достојанству и здравоумљу Црногорца, којима никад није било својствено да руше ни туђа духовна и историјска знамења, камоли своја сопствена, и то баш она у која су “заклети”, као у свој олтар прави на камен крвави”. Уништити знамење и “олтар” на Ловћену а оставити га сачуваног у грбу Црне Горе, није ли страшни знак трагичног расцјепа (шизофрености) сопствене свијести и унижења на историјском распећу и муко трпно стеченог узвишеног чојства.
в) рушиоци су се огријешили и о Ловћенски врх сасијецањем његовог неботика и разарањем његових природних облика товарењем камених блокова на његову камену громаду.
Не обесмишљује ли то, не само Ловћен и његов олтар, већ и сам Маузолеј, непримјеран Ловћенском врху и принудан ловћенском “сирјаку тужиом” и Његовом, по земном богатству, “сирјачком племену”.
Коме је потребна лажљива представа о времену и људима и њиховим наравима”што соколу хоће наоч.ше!”
г) На крају, то је огрјешење о етику и цјелокупну културу Српскога народа, и о његова – његовој нарави, својствена знамења.
Ловћен са својим знамењем, с правом је назван “кров српске државе” (епископ Николај Охридско-жички). Рушењем црквице Светог Петра Помиритеља на језерском врху, тај кров је “разграђен”, а знамење изникло из саборног опита и предања Српског народа угрожено и обесвећено. Који народ, свјестан свога достојанства, смије остати при том уништењу, сумраку и обесвјећењу, као коначном и једном засвагда, свршеном чину?
Колико је та Мала капела на Ловћену, уствари велика! И како, иако сад непостојећа, постаје, из дана у дан, све већа и знаменитија, о том свједочи све оно што се с њоме збивало и збива, нарочито посљедњих седамдесетак година; ан све оно што је о њој написано и што се о њој пише, без прекида, због чега она постаје све виша и свеобухватнија. Све ће више расти у нама и пред нашом свјешћу, док нас цјелосно не прожме, не очисти и не освијетли ослобађајући Ловћен од сумрака, а нас од срама и стида пред будућим покољењима. И враћајући мир души и праху бесмртног Цетињског пустињака.
(“Ловћен воскресе” – Интервју, април 1990)
