Враћање душе у чистоту – бесједе, разговори, погледи

Против ратних сјекира

“Народ је свим својим бићем за помирење. Кад год сам прошао у Црној Гори, нијесам наишао на човјека коме није доста распри и ратних сјекира. То је оно што даје наде да се народ ослобађа од опасних посљедица једноумног система који је за 50 година постао једна врста религије, званично признате и спровођене у Црној Гори.”
– Супротно од Вашег настојања, постоји једна групица Црногораца која је и даље узнемирена Вашим доласком на Цетиње и која све чини да Вам боравак ту учини несносним?
– То је један од изданака тог система који је опустошио народну душу и украо памћење. То је група људи која трага за идентитетом, опустошена духовно а неискусна, дочепава се онога што јој се даје и са фанатизмом који није својствен црногорском духу, брани свој хибридни менталитет. Ту треба имати стрпљења.
– Како оцењујете тренутно стање у Југославији, и у српском народу, и колико оно иде наруку Вашој миротворној мисији?
– Крст носити нама је суђено! Када смо пригрлили Крст, ми смо одабрали страдање, као врлину крјепости и као једину истинску провјеру себе Тешко је и данас. Нијесмо још ни сахранили ни све раније жртве а већ имамо нове. На истом простору, на коме је злоумље пунило јаме и логоре хиљадама невиних жртава, и данас падају нове жртве. Али, ми смо завјетовани косовским завјетом, који је завјет српскога народа, јединим и истинским, крстоносним.
И сада је вријеме ратио и тешко. Није толико тешко оно што се збива, колико је важно како ће се опредијелити – за царство земаљско или небеско. Захтјев који је стављен пред кнеза Лазара, имали смо 1941. а поставља се и данас. Ако нам је да опет почињемо, нека то буде “за крст часни и слободу златну”.
– Шта је то што Вам се највише испријечило на путу помирења?
– Ми смо са ђаволом тикве садили и то нам се о глави ломило. То је наше проклетство и наша шанса. Волимо власт, самољубиви смо, “јапајајци” што каже Матија Бећковић. Зато се, имам утисак, пришљамчујемо лако за сваку власт да би остварили те своје сујетне жеље. Има, међутим у том нашем црногорском, динарском, српском етосу, спремности на одрицање, жртву. То је утјеха, у томе је нада.
– Шта по Вама, суштински значи, помирење међу људима, Србима?
– Помирење се најприје у срцу рађа. Неопходно је да се душа смири пред Богом и помири с Богом. Помирење с Оцем значи и помирење и са братом. Он је мјера нашег односа према брату. Кад ту мјеру изгубимо, онда и брата лако изгубимо и – погубимо! Онај који се Бога не боји, не стиди се ни људи. Наше помирење темељи се на небеском очинству као темељу земног братства.
У Никшићу су недавно први пут јавно сахрањене невине партизанске (комунистичке) жртве. Ви сте им држали опијело. Такође сте, недавно, у Никшићу, одржали и опијело поводом пет деценија страдања Српске цркве и народа. Како тумачите малобројно присуство Никшићана, посебно на другој светковини?
– Велики је то сабор био. Било је више присутно невидљивих, него што се видјело. Бог зна колико је у никшићком манастиру тог дана било душа. Били су ту, присутни, они који су бацани по јамама Црне Горе, Херцеговине, Босне, Крајине; они што су убијани и клани по Крагујевцу, Краљеву, Јасеновцу, невино изгинули од бомбардовања у Београду, Подгорици и другдје; они, побијени у времену кад се мислило да убијања више неће бити Грахову, Никшићу, Бару, Блајбургу, Зиданом Мосту, … Сви су они били, ту, са нама, а није било баш мало ни Никшићана. Дотичући се рана пострадалих, ми смо се дотакли Христових рана; рана свих невино страдалих.
И оних, који данас живот дају за вјеру и отачаство у Крајини, на Банији, у Славонији, Срему, и на другим мјестима.
– Гдје налазите коријене сукоба међу људима? Откуд толико мржње, клања, убијања – међу браћом?
– Његош је рекао: “Крв је људска ‘рана наопака.” То се потврдило безброј пута кроз историју. Онај ко убија – биће убијен, “ко се мача маши – од мача ће и погинути!” Али, и поред тог знања, и искуства људска свијест се помрачи, сузи.
Свако ново покољење покушава на исти, безумни, каиновски начин да диже руку на брата свога. Прво братоубиство је братоубиство у – рају, кад је Каин, из зависти и љубоморе, убио брата свога Авеља. То братоубиство продужило се и продужује се кроз вјекове и дан-данас оно траје. И увијек изнова – исти је коријен и исти основ тог братоубиства – и оног због парчета земље, и оног између братства и племена; и оног између народа земаљских.
Увијек је злоба и љубомора, себичност и самољубље било коријен сваког братоубиства!
– Ми смо, изгледа, добро научили Каинову лекцију?
– Наше вријеме је препознатљиво и по томе што је незапамћено у историји. Никада у историји није било толико масовних покоља, као у нашем времену. Никада у историји није било толико логора, гасних комора у којима су људи уништавани као мрави – као што је у наше вријеме. Никада у историји нијесу биле испуњене јаме земаљске с толико костију невино побијених, као у наше вријеме.
Усташе су и прије 1941. пописале јаме по Хрватској, и тачно су знали запремину, колико која може да прими људских лешева.
До 1941., ни ми овдје, у Црној Гори, нијесмо знали, сем чобана, колико има јама и гдје су. А када је почео брат да убија брата, онда смо открили све наше јаме…
Себична идеологија је коријен тог и таквог зла, које и данас носимо у себи. Сјеме зла нема идеолошке границе. Оно пресијеца свако људско срце.
Свако од нас је у опасности да изгуби сјеме добра и да га обујми отровно сјеме зла. Оно “мједено гумно” из “Горског вијенца” свако од нас носи у себи, нарочито у овим злим и опаким временима, затрованим једном од најопакијих болести која је харала овим просторима, опаснијом од шпањолке, куге, сиде… Болести која се зове – брозомора. Опаке, отровне, која угрожава темеље људских бића; болести која учи човјека да убија; која помућује намет, мути савјест и тиме разара сва она истинска и света ткања на којима почива човјек као свјесно биће.
Није се, изгледа, лако лијечити од те болести, али – морамо!
Због тога се многи од убијених и данас налазе неопојани по тим јамама. Многе кости вапију да буду извађене, да угледају свјетлост дана, да буду помиловане мајчинском руком, поливене вином.
Ни у вријеме када је харала куга, ни у вријеме крвне освете није толико људи побијено братском руком.
Када би се трезвено историја изучавала, сигурно би дошли до податка да је 80 одсто, можда и више, у посљедњем рату убијено од братске руке, а не од окупатора – Њемаца и Италијана. А ми смо то и такво братоубиство назвали – народно – ослободилачка борба!?
– Како, онда, даље?
– Зло у нама увијек вреба; зато данас, сјећајући се свих оних убијених од братске руке, молимо се Богу да нам опрости гријехе вољне и невољне. Стално имајмо на уму опасност која вреба у нашим срцима, да се више никада не догоди оно што се једном догодило.
Јер, ако нас то није опаметило, онда – имали нам спаса? Морамо да постанемо свјесни да нема ничег важнијег, ничег светијег и узвишенијег од човјека и његовог достојанства, овдје, на земљи!

(Вечерње новости, септембар 1991)

Comments are closed.