Враћање душе у чистоту – бесједе, разговори, погледи

Косово је наш Јерусалим

– Црква је, чак, и под турском влашћу, успевала да сачува свој идентитет, идентитет српског народа. Па и онда, када није постојала српска држава! Вјерује се да, након посљедњег рата, Црква није била на нивоу тог задатка?
Као што је Хиландар био Нојев ковчег Српског народа кроз вјекове и чувао душу том народу, таква је била Црква у цјелини, благодарећи управо симбиози, дубинском прожимању Цркве и државе у немањићком и постнемањићком периоду. Она је то била у временима када је држава била угрожена и када је потпуно престала да функционише.
Црква је била чувар, тај Нојев ковчег државе. Она је носила њена знамења, што се види нарочито под Арсенијем ИИИ Чарнојевићем и Арсенијем ИВ Шакабентом. Знамења државотворства преношена су кроз храмове, преко епископа, преко митрополита и стигла до Сентандреје; преко наших иконописаца, како би, када буду дошла мирнија времена, та знамења могла да се оваплоте и остваре преко ослободилачких ратова прошлог и овог вијека.
Има разлога због којих Црква након посљедњег рата није била на својој историјској висини. Мада нема потребе да правдамо Цркву, морамо ипак историјски да размишљамо. Но и поред свих слабости, Црква је ипак успјела да очува свој континуитет, да остане једини нерасцјепкани организам у овом народу, који својим присуством, дубинским, покрива и прожима живот Срба, и у српским овдашњим земљама, а и много шире, у дијаспори. На свих пет континената.
Има и она својих рана. Црква, такође има расколе, амерички, македонски раскол, али без обзира на те расколе који су Цркви наметнути, Црква је успјела, иако сабијена у гето, да сачува свој образ. И није случајно да се сада наша интелигенција и шири слојеви враћају тој и таквој Цркви и полажу велике наде у њено историјско искуство и њену историјску памет.
А то што је она била у таквом стању, послије рата, то није само од ње зависило. Не треба изгубити из вида, да је Српска црква у току рата – заклана црква (као и овај народ), да су њени храмови порушени, да су њени епископи побијени, свештенство десетковано, да је њен народ рашчеречен.
Ко су ти поклани у Јасеновцу, Јадовну, херцеговачким јамама, у Глини? То је Црква! Заклана! И када је дошло вријеме ослобођења, онда тој Цркви, не само да је било онемогућено да залијечи ране, већ и оно што је остало неразорено од рата, свим могућим средствима једне тоталитарне власти, отимано је и разарано.
– О тим жртвама, доскора, нисмо ни говорили, или се пак, лицитирао њихов број…
– Није смјело ни да се говори! Има, рецимо, личности, које до скора нијесу ни поменуте. Навешћу вам примјер митрополита црногорско-приморског Јоаникија. Јесте ли Ви чули за њега?
– Чула јесам, али не знам његову судбину…
– Митрополит црногорско-приморски Јоаникије је без суда и пресуде, убијен у Аранђеловцу. Кажу да је маљем убијен у неком потоку под Букуљом, не зна му се ни гроб а ни мрамора, и то у јуну, јулу 1945. године, када је рат био завршен. Једноставно је ишчезао. Патријарх Гаврило му је одржао помен, сматрајући, као што је тачно, да је убијен. А која је кривица била митрополита Јоаникија? Једина кривица му је била, што се, нашавши се у Цетињу за вријеме рата, окупације, два пута срео с италијанским командантом. Што је 1944., видећи ужас братоубилачког рата, престрављен, с једном великом групом свештеника, кренуо, што народ каже, “на зли пут”, преко Рогатице, преко Босне. То је била његова кривица. Нити је убијао, нити је било кога нападао. Постоје документи шта је он писао, рецимо, 1943, 1944. године која ће бити објављена, гдје се види душа тог човјека, с колико бриге он размишља о свом народу, сиротињи, покушавајући да залијечи ратне ране.
И ето, убијен је без суда и пресуде! То је само један примјер, о коме нико, до данас није смио ништа да каже. А колико ли је других примјера, такође у Црној Гори. Митрополит Арсеније Брадваревић, диван теолог, човјек, интелектуалац, коме је суђено 1953. године, окончао је живот, одлежавши претходно седам година затвора. Епископ Варнава Настић, због једне проповиједи, осуђен је на дугогодишњу робију, потом је монтиран судар, да би и он и неколико затвореника, били убијени. Њему су ноге биле поломљене. Стражар је погинуо, а он је неким чудом Божјим испао из вагона и спасио се. У кућном притвору, под чудним, мистериозним околностима, 1964. године окончао је живот у беочинском манастиру.
Да не говоримо о систематској атеизацији, о насиљу атеиста над милионима религиозних људи, о одвајању интелигенције и многих друштвених слојева од Цркве, о насилном атеизирању дјеце. Заборављању историје. Национализацији скоро цјелокупе црквене имовине, 70.000 хектара земље, хиљаде зграда. Ми данас морамо да градимо своје зграде умјесто оних које су одузете или уништене.
Све чињенице морају да се проанализирају. Да се проговори о свештеницима позатвараним, прогоњеним. То је велика прича, тих педесет година. Показаће се да су тих 50 година, једна свијетла мученичка страна у историји ове Цркве, као што је то и мученичка страна у историји овог народа. Народ и Црква су ту поистовјећени, потпуно.
– Данас, када Европа тежи ка јединству, како објашњавате оживљавање тог злослутног духа Независне државе Хрватске?
– То је мучна тема. И ко зна има ли одговора, има ли лијека за ту муку. Ту, се, на нама, продужује стара историја. Ми причамо стару причу и та прича прича нас! Она је и те како везана са синдромом латинског Запада у односу на источноромејско насљеђе. О том историјском сукобу, који вјековима траје и који дефинише, с једне стране нас а с друге стране западне школе… То се одражава и на Хрвате и на Словенце, који су по свом историјском устројству, западни народи, и као такви, носиоци предрасуда Запада, у односу на православни Исток. И то носиоци још угроженији тим предрасудама, зато што су непрекидно били у сукобу с Истоком.
– Не упућује ли то, можда на закључак, да су Срби негде погрешили у својој историји?
– Па, овдје безгрешних нема, нити их може бити! Нијесу Срби безгрјешан народ, нити су они по свему, народ који не би имао зашта да се каје. И у односу на себе сама, и у односу на друге око себе. Само слијепи људи могу да правдају све оно што се догађало индивидуалном или колективном животу, а колективни живот није ништа друго, већ збир индивидуалних живота. Као што нема непогрјешивог појединца, тако нема ни непогрјешивог колектива. Штавише, колектив је у још већој опасности од заноса, од заблуде, од лажи.
А и једна нација је колектив. Према томе, Срби, и те како треба да, као појединци и као колективи, као народ, да размишљају да нијесу било чим и било када, о било кога се од својих сусједа огријешили, огријешивши се тако и о своје сопствено достојанство и своје историјско призвање. Јер, када се огријешим о другог, као појединца или као народ, онда се огрјешујем о себе, јер из једне крви је – крв свих људи. Сви су људи, у суштини гледано, егзистенцијално, есхатолошки, један Човјек. Призвани да буду један Човјек – с великим: Ч!
Према томе, огријешим ли се о било кога, било када, свјесно или несвјесно, ако хоћу да будем Човјек, првенствено, ако хоћу да будем хришћанин, морам да кажем: “Огријешио сам се”. У новије вријеме нико није тако дубоко осјетио то искушење колектива као Солжењицин. Зато је он смогао храбрости, да тражи јавни опроштај у име руског народа, од пољског, за она зла, која су Совјети нанијели пољском народу, сад, у току минулог рата, док су бољшевици, марксисти, стаљинисти као сви остали, правдали и скривали злочин у Катинској шуми.
Солжењицин, духовно пробуђен, каже: “Опростите, браћо! То није радио мој народ. То је радила једна идеологија, која је манипулисала мојим народом, али, ја тражим опроштај”.
Српски народ, иако није био безгрешан, ипак, нема разлога за неки комплекс у односу на народе са којима живи на овим просторима, јер, историјски гледано, српски .народ је увијек бранио своју светињу, своје достојанство, своје мјесто под сунцем, и ако се огријешио, он се огријешио у тој одбрани свог достојанства. Најбољи примјер за то јесте данас Косово.
– Оно што је Јерусалим за Јевреје, Косово је за наш народ, чини се да се ми нисмо једнако односили према својим светињама?
– Било је времена кад смо се ми односили према свом Јерусалиму, према нашем “Зиду плача”, на исти начин, на који се тај мудри народ јеврејски односио према свом Јерусалиму. Али, било је времена, када се нијесмо тако односили, када је у нама слабила духовна свијест, духовно самосазнање, оно што бих ја назвао религиозним самосазнањем, јер религиозно самосазнање је најдубље самосазнање једне личности или једног народа. Када то самосазнање буде угрожено, када оно ослаби, онда је природно, да у народу, у конкретном случају – српском народу, ослаби осјећање за сопствену прошлост, своја изворишта за вриједности, за светиње, без којих један народ престаје да буде народ.
То се код нас догодило, највише у овом вијеку у коме је дошло до најдубље религиозне кризе у српском народу. Никада српски народ, од времена Светог Саве, није био у дубљој духовној кризи, религиозној, кризи своје саборне савјести и самосвијести. Та криза почиње већ у прошлом вијеку, не само од марксистичке револуције, она је посљедица те кризе али и извор још опакијег отуђења од сопственог бића и идентитета. Када је дошао овај систем, тоталитарни, и ова идеологија, то оповршавање народне свијести, дошло је до још дубље угрожености свега онога што чува светињу у народној души.
Навешћемо један примјер.
Када се селе са Косова Арсеније ИИИ Чарнојевић, Арсеније Четврти, они се селе послије борбе, осјетивши се заиста биолошки угрожени, бјежећи од покоља разјареног турског башибозука. Како међутим објаснити, сељење српског народа, истрајавао је вјековима у много тежим условима и на тим просторима, и његово исељавање послије овог рата, у времену наводне селидбе, мира, у сопственој држави? То је нешто што је несхватљиво за нормалну људску памет. Очевидно, народ је, угрожен, прије свега, у свом духовном идентитету и зато је изгубио сигурност, изгубивши осјећање за своју сопствену светињу. Види се и ко бјежи са Косова. Зашто нијесу побегли монаси? Зашто није побјегао старосједјелац вјерник?
Па и они бјеже?
– Много мање. Старосједјелац има историјско искуство, он је истински везан за сваки камен. А овај, који је дошао касније, није се довољно ту укотвио, поготово кад му је дух одвојен од светиње, од Дечана. Шездесетих, тада сам био у Дечанима најгори према Дечанима, били су Срби. Србин је улазио с цигаретом у храм а Шиптар то није радио! Дошло је до духовне кризе. Народ је заборавио своје храмове. Срби су рушили храм у Ђаковици. Добро, под принудом, али Србин је био онај Јовановић, комесар, који је наредио онима што су га градили, да га руше. Ми сад пребацујемо кривицу на Шиптаре, а ми треба да будемо свјесни свога гријеха према Косову. Јер оно је заиста наш Јерусалим. То је наше огњиште. Ту је српски народ постао оно што јесте, без њега он престаје да буде историјски народ.
Дечани су путоказ, не само Србима који живе на Косову, већ су путоказ сваком истински пробуђеном човјеку под капом небеском. Угрозити Дечане, значи угрозити свакога онога који живи и који ће живјети на тим просторима, без обзира ком народу он припадао.
– То су вредности, које, у сваком случају, припадају читавој културној историји човечанства!
– Чувајући Косово, ми не чувамо само своју душу, већ ми чувамо и душу шиптарског народа, јер не треба изгубити из вида да су они били до јуче хришћани, и да Шиптар сјутра неће бити у стању да схвати своје историјско биће, ако изгуби везу с Дечанима, а Грачаницом, с Пећком Патријаршијом, јер у његовој матици, у Албанији, цјелокупно његово шестовјековно биће је, до Скендербега, хришћанско. До освајања Турака, и не само до његовог освајања већ и до 17. вијека, када су се тек тада велике масе потурчиле.
Има и Срба који су се исламизирали, и тиме анализирали. Још увијек има Шиптара, који чувају иконе по својим домовима. Има у том нашем присуству, на тим просторима, и чувања шиптарског историјског самосазнања. Зато, наш опстанак тамо битан је за нас, али је битан и за њих. По њеном осјећању и схватању, ако ми бринемо само о својој судбини, онда то није разлог за тамошњи наш опстанак. Само онај човјек и онај народ, који бринући о својој судбини истовремено брине и свељудску бригу, тај народ има разлога за постајање. Велики учитељ и пророк тог и таквог схватања народа и његове судбине је Достојевски. Није ли он тако дубоко волио свој народ, руски народ, и говори о њему као о народу богоискатељу, ријетком под капом небеском; говорио “о руском” Христу, који је нешто специфично у односу на друге.
Међутим, тај исти Достојевски је, кроз призму свог народа и кроз ту љубав према свом народу, доживио тајну свечовјечности, свечовјечанске љубави. Тује сазнање обавезе, сваког човјека, сваког народа да, бринући своју бригу, истовремено брине и бригу сваког људског бића. У томе ће успјети, ако истински доживи себе самога “своје мјесто” под сунцем.
Као што мало прије рекосмо, чувајући узвишене домете људско! духа на просторима Косова, ми чувамо своје биће, али ми чувамо знамење и другима који ту живе и утемељујемо њихову праву будућност. Можда они нијесу довољно дорасли тим знањем, или су се, као и ми у једном моменту од њих отуђили. Али то знање ће једног дана бити подсјетник и том народу да се он врати свом сопственом историјском коријењу и да открије поруку тих знамења.
– Враћајући се Достојевском, дотакли сте проблем религијског и националног?
– Да, однос националног и универзалног, јесте проблем, нарочито ча хришћанство. То долази до израза, нарочито за посљедица два-три вијека, после великих националних буђења и послије усвајања и од источних народа поимања нације својственог француској револуцији. Међутим, не треба изгубити из вида, да је Црква имала, дубље гледано, и дан-данас има, другачије поимање нације.
Прије свега, нације није простор – крв и језик Истински национализам, црквено посматрано, никада није поистовјећен са било каквим расизмом. Што каже владика Николај: “Као што во није сав у рикању, тако ни човјек није сав у језику и у крви коју насљеђује… Национално је прије и изнад свега етичка духовна категорија. Опет кажем, Црква има своје схватање народа, библијски утемељено. С једне стране имате јеврејски народ, који је јединствен по свом историјском призвању, истина гледано кроз призму Старог Завјета, затворен у себе, али и као затворен у себе и своју сопствену судбину, он има универзалну мисију.
– Са чврстим системом моралних норми…
– Са чврстим системом моралних норми и призвањем које је њему дато у историји. Нови Завјет се наставља на то старозавјетно поимање народа, али универзализује тај програм. Припадник тог народа, изабраног, једног јединственог, није само онај који је потомак Аврама и Исака и Јакова, јер “Бог може и од камења подићи дјецу Аврамову”. То је велика истина Новог завјета. Има и других народа, који треба да дођу и да постану један народ, царско свештенство, изабрани род.
Тиме Нови завјет не негира разноликост народа, уосталом у Дјелима апостолским се каже да је из једне крви сав род људи, сви народи и сви људи. Сваком народу Бог је дао одређен простор и вријеме; простор гдје ће да живи и вријеме у коме ће да донесе плодове. Али сви народи све те плодове уносе у исту Јединствену житницу једног јединог народа – Божјег народа. Тако да ниједан народ не смије да буде искључен из те тајне партиципације у заједници тог једног јединственог народа. Сви су опи призвани и изабрани.
Зато каже посљедња порука Христова апостолима: “Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светог духа, и учећи их да држе све што сам вам заповједио.” Дакле, овдје имамо призив свим народима на јединство кроз очување његове разноликости и националног идентитета. Али никад кроз неко егоистичко одвајање, затварање у себе самог, већ увијек кроз дубље уткивање и обдаривањем собом другога и својим богатством. Нема узношења себе над другима, нема оних који су доље или који су горе, већ сви заједно, уједном истом тијелу, које се зове – Христово тијело, богочовјечанско тијело.
Заједница тако постаје богочовјечанска заједница која обједињује собом и небо и земљу, и Бога и човјека, људску и анђеоску природу, сабирајући све и сва, са свих страна и из свих времена и племена у јединство Духа и заједницу мира и вјечне љубави.
– Не може се ипак, порицати национални карактер неких Цркава?
– Треба признати да постоји одређена хипертрофија тог националног у новијој црквеној свијести. Сам појам тзв. аутокефалних Цркава и схватања да је аутокефалност условљена националном припадношћу, јесте нешто што је неприхватљиво за канонско предање у Православној цркви. Ја бих се позвао на Светог Саву, како је он створио националну цркву? Свети Сава, када ствара, образује Српску цркву, он ствара помјесну Цркву, и његово поимање народа управо је ово библијско поимање.
Његов циљ је, да народ, који живи на овим просторима, да га, као дрво маслиново, засади у “духовном рају”. То је његов први и основни циљ. То даје душу српском народу и држави немањићкој, ствара предуслове за стварни идентитет тог народа, и уношење његових дарова и плодова, што се само по себи разумије, у саборну ризницу једног и јединственог Народа Божјег.
Јесте, Свети Сава ствара српску Помјесну цркву, али он исто тако брине о стварању помјесне Бугарске цркве, и захваљујући њему, обнавља се Бугарска патријаршија. То се заборавља, заборавља се та чињеница. Он с огромним интересовањем прати шта се збива у Јерусалиму, Александрији. Он не иде тамо само себе ради, он иде као поклоник у име свог народа, своје Цркве. Иде тамо да пренесе цјелив мира патријарху александријском, јерусалимском. Доспијева до Синаја. Другим ријечима, он се осјећа одговорним за све Цркве, па и за оног калифу са којим се среће на Истоку и за његово спасење и за његову судбину.
Шта хоћу да кажем? Што дубља љубав према сопственој земљи и народу и што је та љубав истинскија, то човјек постаје универзалније биће. Зашто су највећи пјесници они који су на најдубљи могући начин, доживјели себе и своје сопствено то? Зашто је Његош, рецимо, толико велики? Он је стопроцентно везан, уткан својим бићем и свом својом крвљу и свом својом мишљу, у дамар српског народа и Црне Горе! Али, у исто вријеме, његова порука је универзална, јер, идући у дубине свог сопственог бића, свог сопственог народа, свог тла, он у себи, у свом народу, свом тлу, открива свако тло. Свако биће. Сваки народ. Јер у дубинама појединог бића и твари, откривају се универзална знања и стварности. Сви смо једно у некој дубљој тајни. Што сам ближе себи, откривам све. Што сам даље од себе, или уколико успостављам лажни однос према себи, егоистички однос, било на индивидуалном, било на колективном плану, то сам онда даље и од себе и од других. Ту је негдје та разлика о поимању односа између универзалног и националног, која постоји у његовом изворном еванђељском доживљају и његовом схватању како смо га прихватили од времена Француске револуције, па наовамо. У том погледу нам је потребно да се мало дубље вратимо, управо овом изворном, светосавском предању о нацији.
Другим ријечима, једна нација кад изгуби то своје дубље саборно самосазнање, шта она представља? Шта значи онда? Припадност нечем биолошком? Али биологија је безимена, безлична ствар. Но нација има своју личност, то је библијско поимање нације. Та личност пак се не задобија “крвљу” и биолошко-социолошким насиљем, већ се задобија новим квалитетом живота, етичко – духовно стваралачким чином који се улива у постојање појединца и народа, и који осмишљају биологију и остварују истинско човјеково лично и социјално живљење. Ти нови квалитети, те нове вриједности, та нова самосазнања, ново саборно стварање и преко њега свједочење вјечног и непролазног собом, – пред цијелом васионом – То је оно Што је смисао једног народа, и “личност” једног народа.
– Значи ли, то, да сваки народ има своју мисију у историји?
– Сваки народ има своју мисију у историји. То је оно чега су и Срби били свјесни у средњем вијеку. Зато није случајно у Дечанима, живописац насликао, с једне стране изнутра, у наосу, Лозу Јесејеву од Христа, а с друге стране истог зида он слика Немањину лозу. Шта је хтио тиме да покаже? Хтио је да покаже, да се тај изабрани Божји народ јеврејски оваплотио у народу српском. Српски народ је, примивши у себе поруку пророка, оплодивши се њоме, а у носиоце те поруке спада и Свети Сава и његови насљедници, постао органски дио народа Божјег, вјечног и непролазног. На тај начин он задобија, у правом смислу, своју личност, открива своје дубине, стиче могућност спасење кроз своје опредјељење за вјечно и непролазно, али исто тако постаје свједок тога другим народима. То значи опредјелити се косовским, односно лазаревским, шта значи светосавским опредјељењем.
Што је личноснији појединац или народ, то је универзалнији, јер онда његова личносна сила свијетли, не само онима који су унутра већ и онима који су споља.
– До када ће српски народ да стоји на бедемима хришћанства?
– Док год буде постојао! То је његово призвање. Онога момента када се умори да стоји на бедемима хришћанства, тог трена он губи разлог за своје постојање.

(Студент, април 1988)

Comments are closed.