Враћање душе у чистоту – бесједе, разговори, погледи

Сабор и достојанство

– Мјесто и улога Цркве у нашем времену?
– Улога Цркве у нашем времену је истовјетна с њеном улогом кроз сву историју. Њена улога је дефинисана још у Новом завјету: да буде со земље и свјетлост свијета!
Кад то говорим, онда под тим подразумијевам Цркву у њеном изворном поимању и схватању. Не првенствено Црква као организација већ Црква као организам. Једно је Црква као организација, на феноменолошком плану, а друго је Црква као организам, који има унутрашњи ритам, садржај који носи у себи и који је њена најдубља потка.
Црква никада не може да буде потиснута из људске судбине. Управо с тога, што носи у себи откровење човјечности, не само човјечности у обичном смислу ријечи, него човјечности која је већ у самом зачетку потенцијална богочовјечност. Хришћанство преко личности Христове открива нове хоризонте људске личности.
– Каква је улога Цркве као организације?
– Црква као организација, подложна је историјским промјенама. И ми, који Њој припадамо, нијесмо увијек на висини тог њеног најдубљег садржаја и њене најдубље поруке. Свако покољење се труди да учини колико може и колико зна, а много шта је условљено силама овога свијета. Неко се више брани од тих сила, неко је смјелији да их преображава у себи и око себе, а неко, што кажу, постане “слуга послушни”. Тако је и у свим другим организацијама овога свијета.
Црква, дакле, има ту своју људску страну, али као организација, има и своје вјековно искуство. Она својом стаменошћу, својим континуитетом, јесте ипак свједочење нечег поузданијег у нашем друштву. И дан-данас. Отуда и то враћање нашег народа Цркви. Све друге установе стављене су под знак питања, да не кажемо како су проиграле своје повјерење али је Црква, и поред свих људских слабости у прошлости, и сада остала свједок и доказ континуитета на том феноменолошком плану, свједок постојања једног народа.
– Шта нам можете рећи о односу Православља и Српства?
– Оваплоћење је у самој природи Цркве. То је њена природа. Основна максима Новог завјета гласи да се Бог оваплотио. Бог је примио људско тијело, то значи примио је човјека онаквог какав јесте. Та саоваплотљивост историји, догађањима, људској судбини, јесте нешто што је својствено Цркви као таквој. То начело остаје као принцип живљења Цркве.
Бог постаје човјек да би човјек постао Бог. И Бог се оваплоћује да би се човјек обожио. Црква је од памтивијека то начело чувала и увијек се трудила да уђе у све поре људске судбине. Ништа што је људско – није ми страно, то је Црква понавља кроз вијекове.
Дакле, с једне стране оваплоћује се у људској судбини, у људском животу а с Друге, то чини да тај живот ослободи онога што је порочно, лијечећи људски живот, људско постојање од зла.
Онда није чудно, што се рецимо, конкретно, код нас Црква оваплоћивала од времена Кирила и Методија и нарочито Светог Саве у животу српског народа и што се толико поистовјетила са животом српског народа. То је створило, тако да кажем, саборну свијест у том народу, да је његова судбина једносушна са судбином Цркве, и то се историјски показало кад год је нестајало државе као организације.
Узмимо само за примјер наше сеобе. Ево; баш ове године сјећамо се Арсенија Чарнојевића, а можемо се подсјетити и на случај црногорских и карловачких митрополита, ајош касније се можемо подсјетити на почетак другог свјетског рата, када је патријарх Гаврило Дожић овдје, у Патријаршији, прочитао проглас 27 марта: “Понизимо се пред Богом и усправимо се пред људима. Ако је живјети, да живимо у светињи и слободи, ако ли је умријети, да умремо за светињу и слободу.”
Патријарх је осјетио да се тадашња догађања тичу виталних интереса народа као цјелине. Онда ту Црква не може да одступи и да се одрекне заузимања става према тим животним интересима.
– Однос Цркве према партијама, и идеологијама?
– Кад је ријеч о партијама, идеологијама, партијским расправама, онда то Црква препушта времену, “мајсторском решету”, да то рашчисти. Она се не мијеша, нити је њена природа да се мијеша у послове такве врсте. Зато је она заувијек била изнадстраначка. управо због тога што је за њу народ као цјелина, оно што је битно, а не оно што је партикуларно и партијско. Партија и значи дио. Јер ако се прилагоди једној партији или се њој подреди, она самим тим губи онда саборну мисију према свима и свакоме.
То је увијек био проблем за Цркву и црквене људе у конкретним историјским ситуацијама. Како се ту снаћи, да не изневјериш своју саборну мисију, с једне стране, а с друге опет, да не пропустиш оно што је витално за судбину једног народа, да ту не кажеш своју праву ријеч која је плодоносна и живоносна.
Српска Црква је заиста историјски везана за судбину свога народа, али она своју мисију не може да ограничи и поистовијети само с тим народом. Тиме би она престала да буде Црква. Она је за свако људско биће одговорна. Моја брига, рецимо, као епископа банатског, за моју епархију и за мој народ, не може да ме ослободи одговорности, за сваки народ, свако људско биће под капом небеском.
Кад бих то урадио, онда би се дистанцирао од онога што јесте Црква, по својој природи по свом призвању. Но, ако не бринем о ономе што је код мене, у мојој породици, у мојој кући, онда, природно, нећу бити у стању да бринем ни о ономе што је у кући другога, у другом народу, у другој земљи. У своме дому се учим истинској љубави према свима, истинској човјечности. Ту је провјера. У својој породици и у свом народу ја се учим љубави према сваком човјеку, сваком народу. У том случају је љубав према српском народу учитељица љубави према сваком људском бићу и народу.
– У циљу испуњења овог задатка, у Вашој епархији, у суботу 23. децембра, звонила су сва звона, свештеници су држали помен за све погинуле у Румунији. Тих дана, у вријеме литургије, у свим црквама у Банату су читане молитве за спасење иза мир у Румунији и у цијелом свијету, а у исто вријеме даван је помен за оне који су настрадали…
– То је наша узајамна одговорност. Румуни су нам веома блиски, и по томе што су православни, и по томе што смо историјски везани. Али без обзира на то, и да није ријеч о Румунима, да се то дешавало у Африци или Јапану, или на Тргу Небеског Мира у Пекингу, ми, као људи, морамо да будемо потресени. Баш као да се то збива у нашем граду. Јер, када један уд страда, онда страда цијели организам. Све се догађа на тлу човјечанства и све то одјекује по духовним законима, до краја свијета.
– Кад смо већ суочени са устанком и грађанским ратом у Румунији, чини нам се да је изузетно значајно што је дошло до обуставе грађанског рата у Србији, “рата с гробовима”, и што се пришло националном помирењу и обнови слоге.
– И ја мислим да је то изузетно значајно. За мене лично, то је највећа утјеха у посљедње вријеме. Осјећам, назирем у ваздуху ту жељу за помирење с гробовима, помирење живих међу собом и помирење с мртвима. И све док се то не одигра у правом смислу ријечи, нема нама мира. Моћнији су мртви од живих. Носимо ми њих у себи. Носимо у себи њихово зло и њихово добро. Њихове диобе и њихове ране ми носимо у себи. Ја их носим.
Увијек се сјећам, потресен, братског покоља 1942. године у Бистрици код Колашина, и увијек ме ухвати ужас од тога, а још већи ужас ме ухвати, што се ни дан-данас ти гробови нијесу помирили, што братска крв неизмирена лута бијелим свијетом, и што су те диобе тако дубоке, и што увијек изнова постају пријетња да се одигра оно што се сада догађа у Румунији.
Ето, нас је Бог спасио таквог нечега у овом историјском тренутку, али то још није завршен процес. Ови догађаји у Румунији натјераће припаднике свих народа на свим просторима да се мало дубље замисле над својом историјском судбином. “Крв је људска рана наопака” – то се зна и то се посвједочује. Морамо се сви, а нарочито наши властодршци, ослободити разних историјских оптерећења, и то не само декларативно, већ и конкретно.
– Нераскидив дио свега овога, о чему причамо, јесте, чини нам се, и наш црквени раскол?
– Тај црквени раскол, рекао бих, у коријену је других раскола. Духовно је коријен свега. Кад у коријену дође до расцијепа, онда све друго долази однекуд по некој логици и по некој историјској законитости. Наравно, расколи који постоје међу људима, утичу на расколе у самој Цркви, али кад то допре до Цркве, значи отишло је до дна. Баш тако је у случају нашег раскола.
Али, није ријеч само о расколу унутар Православне цркве, ријеч је о расколу са Западном црквом. Дубоко сам увјерен, да овдје на нашим просторима, једина снага која би била моћна да залијечи дубоке ране што крваре из овог рата у нашој земљи, јесте Црква. Али, она Црква у изворном смислу ријечи; Црква спремна на покајање, опредијељена за један дубљи дијалог. Међутим, за то требају прави људи, а они се не рађају тако лако и тако често.
Наш раскол је очита посљедица наших овдашњих идеолошких партијских и послијератних раскола. Код нас се водило крваво коло; људи су једни друге гледали преко нишана, и ту треба времена, треба спремности на промјену, на признање свога гријеха, свога злочина и спремности да се затражи опроштај. Никад човјек није тако диван и чудесан него кад тражи опроштај.
– Ријеч је о обостраној спремности.
– Обостраној, наравно.
– Какве су могућности да се раскол и у Српској православној цркви превазиђу и то питање ријеши?
– Могућности постоје и клима је веома погодна у Дијаспори и овдје а поготово у Цркви. То се осјећа, нарочито од посљедњег Сабора и неких збивања ове јесени. Сва та збивања око Косова и Газиместана и подизања Храма Светог Саве, одиграла су изузетну улогу. Храм Светог Саве је показао, колико је моћно што се гради храм такве врсте, колико је то целебно за све одреда.
Служи на част у овом тренутку водећим личностима Републике Србије, што су схватили виталне интересе народа и радије стали уз њих, бар у овом часу, него уз своје партијске и идеолошке интересе. Дај боже да они у томе издрже. Јер, бојим се, као што то бива код нас, да то не буде дугог даха. У Банату сам научио једну пословицу, која много говори о нама Србима и која каже: “Срби су као гуске – кад крену, двије на влат а кад стигну свака себи”. То би било катастрофално.
То што је започето, ако се продужи, уродити ће изузетно богатим плодовима. Јер, марксизам је као идеологија, покушао да у своју прокрустовску постељу уклопи историју, људску свијест, људску заједницу, друштво, судбину народа – резултати, међутим, као што видимо, нијесу баш сјајни. Нијесу. Много је човјек дубљи, много комплекснији, и шири од једне филозофије, једне економске теорије. Та апсолутизација једне идеологије, довела је до незапамћених злочина у историји. Када злочинац, макар у неком тренутку, има неког вишег изнад себе, онда има неке наде да се умањи злочин. Али, кад злочинац прогласи себе за Бога и Господа, господара живота и смрти, онда наступа епоха великих тирана какве је управо породило наше вријеме.
– Ипак, то што се дешава у српском народу, изазива велико подозрење на нашем сјеверозападу па и сумњичење да је ту ријеч о крајње контролисаним процесима, иза којих стоји нека организација, па често и Црква?
– Ови наши простори, балкански, православни простори, имају друкчије устројство дјелања и мишљења него што је то на Западу, који је историјски другачије обликован.
Код нас се, наиме, никад велике ствари нијесу догађале ни по чијем диктату, ни по чијим наредбама. То дође као роса, као нешто што извире из дубина. Сјећате се народне пјесме “Буна против дахија”: – “Расте раја ко из земље трава!” То је нешто што се збива по духовним законитостима у души народа и Цркве. Тако се ствара нова клима, која је позитивна или негативна. У овом моменту она је позитивна, и из главе је цијелог народа. Ако се у овом моменту нашао један човјек, који је смогао снаге да артикулише тај народни вапај, зов за јединством, за достојанством, за потрагом за сопственим коријењем, који је то испоштовао, то је одиста и стварно добра ствар.
Румуни су у том погледу, веома слични нама. Могли смо, гледајући преносе преко телевизије, видјети ту способност, како се полако артикулише истински народни бунт, који није диригован из неког центра, од некога… Народ је трпио деценијама, и онда одједанпут – пукло трпило. Ето, то се догодило и овдје. Исто то. Треба дубље ући у менталитет овог народа и у његову историју, да би се могло схватити оно што се сада овдје збива.
– Посебну врсту напада изазивају митинзи?
У овом народу “митинзи” нијесу нешто што се сада појавило. У овом народу, од времена Светог Саве и Немање, све се рјешавало на саборима. То је оно што је у природи ове Цркве. Саборност је једно од њених основних својстава. И народ је васпитан у том духу. Узмите један карактеристичан примјер: у Његошевом “Горском вијенцу”, све се збива на саборима о Петрову-дне, о Тројичину-дне. Ту је народ који долази, који се окупља, који све рјешава. Нема ту никаквог центра ни врхушке.
То је у природи овог народа, тако да је и у ово вријеме на површину избила сама његова природа. То је у колективној свијести овог народа. Ја то видим по својим црквеним општинама. Могу ја да будем епископ, али ја осјећам тај народ. Једноставно, ја морам њега да испоштујем, његову одговорност да испоштујем. Лијепо, он мене поштује као епископа, али хоће и да ми каже: јесам ја стадо, али ја сам словесно стадо; ја сам разумно биће које има и став и достојанство, одговорност пред Богом и пред историјом за своју судбину и за судбину народа и Цркве као и ти.
Православна црква, од памтивијека, васпитава човјека и људе, на одговорност. Нико нема право и не може да скине с мене одговорност пред Богом и историјом. Никакав централни комитет, никакав центар рецимо римски, ватикански (по принципу Рома лоцута цауса финита – Рим је одлучио, спор је окончан) бечки, московски и цариградски. Уз поштовање свих, моја одговорност остаје моја одговорност! Неодузимљива пред историјом и пред Богом.
– Поменули сте малочас и дијалог међу Црквама, као нешто што је неопходно да се надиђе све ово лоше у чему живимо. Како гледате на тај дијалог и на оно што се зове екуменизам?
– Једна од основних димензија људског гријеха, није гријех сам по себи, јер људски је погријешити и пасти, већ је то правдање свога гријеха. Од евинских времена је то присутно у индивидуалној и колективној психологији, – учинити гријех и скривати га, правдати га.
Да би дошло до правог дијалога човјека са човјеком, са самим собом неопходно је стално држање свога гријеха пред својим очима. Да би дошло до дијалога између људи, између двоје, између више њих, неопходно је да свако од њих стекне ту дубљу свијест о себи самоме, да позна себе, своју мјеру и своје биће. И не само да је позна него и да је призна.
Јер, учињени гријех који није признат, који није признањем и покајањем очишћен, постаје извориште нових гријехова и нових злочина. Дакле, истински дијалог може да буде заснован само на том дубљем преумљењу које захтијева ослобађање од многих слојева што их човјек носи у себи. Ти слојеви су социолошки, психолошки, наслијеђени, индивидуални и они колективни.
Колективна свијест је веома често слијепа свијест. Појединац често, наиме, оно што на личном плану признаје као гријех, као члан колектива, то проглашава врлином. То је велика људска трагика, и опасност за људско биће. Ја, као појединац, признајем свој гријех, алија, као члан колектива, братства, народа, као члан једне Цркве, то исто потпуно и без остатка браним и правдам. То је нешто што је страховито опасно.
– Али, имамо и оне примјере, у којима невини појединац преузима на себе колективни гријех?
– Као примјер таквог понашања можемо да наведемо Солжењицинов текст, у коме се тражи опроштај од пољске нације, због злочина у Катинској шуми. Он то чини у име свог народа. Признати свој гријех је претпоставка за остварење истинског достојанства. Тиме се не губи достојанство већ се афирмише. Није лако било једном Нијемцу, припаднику Бизмарковог народа, да клекне и каже: опростите! А то је учинио Вили Брант. Суочен с тим, осјећам да је њемачки народ заиста велики народ, и да није случајно што је тај народ, народ Гетеа, Хелдерлина, Канта… Тај народ има у себи снаге да направи деструкцију и зло, али има и снаге да каже: јесте, починио сам зло и тражим опроштај.
– Вратимо се дијалогу међу Црквама и екуменизму!
– Изворна начела вјере и Цркве никада не правдају никакав гријех, али никада и не осуђују ниједно људско биће, па чак ни највећег злочинца Јер и највећи злочинац има божанско достојанство које носи у себи и он као личност, не може да буде осуђен; може да буде осуђен његов гријех.
Дакле, само на тим и таквим принципима, ако успоставимо дијалог ствари ће почети да се бистре, да се ствара истинска људска клима и да другога не доживљавамо као противника, као непријатеља, него да откриваш у њему оно што јеси. У таквом дијалогу Црква би требало да предњачи. Идеал човјечности треба да буде будилник црквене савјести. Она треба да помогне и другим људима да се ослобађају индивидуалног зла као таквог, а исто тако и колективног зла.
Ми, православни, наравно, нијесмо безгрешни, то је оно сазнање што пробија кроз сву историју Цркве. Међутим, оно чиме се разликује јерусалимско-цариградско хришћанство православног типа и хришћанства римског типа, јесте управо опасност да се римски тип хришћанства претвори у идеологију. Његове организационе структуре, које су често идеолошке, имају у њему веома битно, суштински битно мјесто. Римски папа је унутар саме Римокатоличке цркве практично изнад ње, по одлукама Ватиканског концила, има и харизму непогрјешивости, те се то онда преноси на цијелу структуру Цркве као такву. Отуда све оно што он или она учини мора да се правда!
То идеологизовање црквене савјести спречава продирање у дубље слојеве људског живота и људске свијести, до дубљих трептаја људске савјести. За мене је просто несхватљиво, да до дана данашњег, скоро нико од црквених људи Римокатоличке цркве није нашао за сходно да се суочи са оним што се у току минулог рата дешавало на тлу Независне Државе Хрватске.
Не мислим да неко призна и каже – ја сам то урадио! Али треба учинити све да се пробуди одговорност, не само за себе, него за оног другог и његову судбину. Значи, одговорност за жртве. Умјесто тога, стално се минимизира и беспрекидно правда то што је учињено у Јасеновцу и на многим другим мјестима. Било би значајно да ја и неки мој колега, католички бискуп, заређамо опако као два брата, као што и јесмо браћа, од Јасеновца од Гламочког поља и Јадовна, да и он види, да опипа шта се ту догодило, какав се ужас догодио и како он не може имати никакву симетрију чак ни за обичну људску логику, а камоли за логику једног црквеног човјека. Све докле се то не доживи, докле савјест не сиђе до Јадовна и његових дубина, док се тај јад не доживи као свој, сопствени јад, а не нечији други – нема спаса!
Ако се пак нема осјећања за поклане мученике, какав се екуменизам може имати? Шта је, уствари, екуменизам, ако то није зацијељење људског јада и патње? Можемо ми лијепо да се грлимо, да пишемо једни другима писма и да дискутујемо, али прије или касније избиће подземни вулкан из тог јада, ге муке и тог зла.
– Да ли је Православна црква спремна на такав дијалог?
– Православна црква је на то спремна. У то сам дубоко увјерен, и поред свих наших слабости. Јер, она нема никаква спољашња ограничења, нити икакав спољашни ауторитет, који ће да диригује њеном свијешћу и савјешћу. Свако ново покољење је спремно да изнова интерпретира све што се збивало, уз поштовање свега што су стари урадили, оно има увијек моћ да промијени, да призна, да каже, да исповиједи свој недостатак.
– Чини се да су тим садржане и предности али и слабости Цркве?
– Признајем да то изгледа као слабост. Она историјски, због тога, није била толико ефикасна. Пирамидалне структуре, монархистичке структуре су много ефикасније. Интересантно је да су, малтене, сви источноевропски системи на једном потпуно секуларизованом плану покушали да примјене баш тај принцип, што је Достојевски одавно примијетио, тај римски принцип непогрјешивог постојања и дириговања људском свијешћу, све ради практичне ефикасности. Међутим, та историјска ефикасност задобија експанзионистичке димензије, трује духом тоталитаризма и инквизиције и свих сличних појава, које су негација Цркве као такве. То је, наиме, потпуно антипод онога што она јесте и онога што она носи, као принцип, у себи.
Православна црква, управо ради успостављања правог дијалога о коме говоримо, без прекида инсистира на томе, да се престане са таквом врстом експанзионизма, експанзионизма “унијатског” типа.
Ми православни кажемо римокатолицима: ако нас истински поштујете, онда прекините с унијатством. Ако вам десет вјекова није довољно свједочанство да се на тај начин не ствара јединство, онда ви нијесте способни и нијесте спремни, да схватите историјске чињенице. На жалост, њима то није ни до данас јасно.
– Косово је незаобилазна тема у сваком разговору…
– Добро је речено да је Косово наша незацијељена рана и наше грдно судилиште. Али Косово је наше памћење и наше саборно биће, наше повратиште. Оно што је Јерусалим за Јевреје, то је Косово за српски народ. Не просто у неком биолошком или географском смислу, већ у најдубљем смислу, јер се ради о судбини, о вриједностима и правим плодовима једног народа.
Отуда није чудно што је Косово, управо стога што има то мјесто у самосвијести овог народа, изазвало све оно што је изазвало у српском народу, и што ће, дубоко сам увјерен, још више подстицати његово буђење и саборнизирање његове свијести и самосвијести; и његово просвијетљивање ради преузимања његове историјске одговорности пред собом и пред другим народима, а и пред будућношћу.
Сеобе су, по својој природи, везане за Косово, а онда и све оно што је израсло из тих сеоба, и народ који је из тога израстао, и његова култура, и његов храм, и његов етос и његова трагика све је то, у ствари, један органски продужетак Косова и у позитивном и у негативном смислу.
Без тог и таквог сјећања, удубљивања у та историјска збивања, удубљивања у све оне плодове, које је овај народ изњедрио и до сеоба и послије сеоба, немогуће је одговорити овом нашем садашњем тренутку, и немогуће је пронаћи нове путеве пред којима, очевидно, стоји овај народ у будућности.

(НИН, јануар, 1990)

Comments are closed.