NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Besede » Vraćanje duše u čistotu – besjede, razgovori, pogledi

Vraćanje duše u čistotu – besjede, razgovori, pogledi

List s Crne Gore

Narod čiji je vladar bio kaluđer, država crkveno imanje, a glavni grad manastir – dočekao je da mu Crkve budu porugane, razurene i zatvorene, odežda najomraženija odeća, a sveštenički čin najprezrenije zanimanje.
Davno je uočeno da se oko velikih bogomolja razgara boj vere i bezverja. Svetišta su vatrišta koja oko sebe spepele sve zemaljsko, sumnjivo i razorivo, a oblagorode sve što je čvrsto, nebesko i nesagorivo.
Crna Gora je ukrašena svecima i svetinjama pa se u njoj kao retko gde ispoljilo i neskriveno bogoborstvo.
Jedno do takvih poprišta je i Manastir Morača u čijem se obasjanju rodio Mitropolit Amfilohije Radović.
Jedne ne tako davne zime koja bi se mogla nazvati i sveopštom, zatekao sam u porti nemanjićke zadužbine u kojoj bejaše stanica milicije – čoveka koji je držao dlanove okrenute prema manastiru. Na pitanje šta čini, objasnio je da se tako greje. Bio je u to vreme možda jedini koji je osjećao taj plamen.
Sa ognja moračke Lavre pala je varnica na kuću težaka Ćira Radovića i nije je sagorela već u njoj razgorela istinsku veru.
Onih godina kada je Ćiro odveo sina da ga upiše u Bogosloviju nije bilo užega puta kojim se neko zaputio ni težega bremena da je uprtio. Ličio je na put mimo vremena i sveta pa se tad od sveta i moglo čuti „bolje da ga je na vatru naložio“. Svi su krenuli jednim smerom, a samo jedan suprotno od svih.
Pričao mi je današnji crnogorski mitropolit kako je idući s ocem u Beograd molio Boga da ga u tu školu ne prime. Ali Risto je bio jedno od najbistrije dece i najboljih đaka pa je uskoro zahvaljivao Bogu što je ispunio želju njegovom ocu, a ne njemu. A Ćira Radovića sam slušao kad govori: „Da imam devet sinova pa da su mi svi sveštenici bio bih najsrećniji!“.
Te reči su se u crnogorskim brdima mogle čuti samo od njega. Savremenici čvrsti u svojoj logici i jasnoj računici glasno su ga prekorevali što je unazadio onakvog momka, koji bi, da je pošao kud i ostali, daleko dogurao samo da nije izabrao mantiju između tolikih uniformi.
Većina sveštenika u Crnoj Gori zajedno sa svojim Mitropolitom postradalo je u Drugom svetskom ratu. Neki od onih koji su preživeli postali su svrzimantije koje su na javnim zaboravima ispovedale novu veru podsećajući pastvu kako su je lagale i varale, a nikad nisu verovale.
Retki koji su ostali u svom činu nisu smeli nositi mantiju, a kamoli bradu. Jedan se usudio da nosi mušicu brade pod donjom usnom. Pričalo se zato da je može sakriti u usta pri susretu sa lokalnim policijskim kabadahijama.
U jednom selu sahranjivali su Boga, u drugom zakopavali crkvu, u trećem magarcu oblačili odežde, u četvrtom sedlali popa, najčešće u crkvi spraćali goveda ili je pretvarali u magacin i ostavu za alat.
I Radovan Zogović je ostavio zapisano da je tokom rata brezovom metlom čistio gomilice izmeta ostale iza bezumnika pred oltarom i pod kolom svete Bogorodice u Manastiru Morači.
Dešavalo se to u narodu gde je gotovo svaka kuća mala, domaća crkva. U Crnoj Gori koja je mnoge oblike društvenog i porodičnog života preuzela iz crkve. O tim analogijama valjalo bi iscrpnije govoriti na nekom drugom mestu.
Kada je rušena Njegoševa kapela cetinjska omladina je demonstrirala oko manastira. Jedine demonstracije u Crnoj Gori izbile su protiv mitropolita koji se odupirao razuru oltara na Lovćenu. „Šta se čudiš. Ni jedno od one đece nije kršteno!“ govorio je pokojni Ćiro Radović.
U to vreme Risto je već bio Amfilohije. Glas o njemu stizao je iz Grčke, sa Krita, iz Rima, Pariza, Atonske Gore… Na sahrani oca Justina episkop sa Krita spomenuo je da tamošnji pravoslavni narod zavidi Srbima što imaju takve molitvenike pred Bogom kakav je otac Justin i njegovi duhovni sinovi Amfilohije i Atanasije.
Malo je ko tada među Srbima znao i da oni postoje a kamoli da na Kritu veruju da se srpski narod drži na njihovim molitvama.
Jedan od tumača Gorskog vijenca je zapazio da se za sva lica u spevu izričito navodi iz kog su mesta i plemena osim za onog najmudrijeg – igumana Stefana koji govori u ime više pravde i kulture predstavljajući sabornost, iskustvo i učenje cele hrišćanske vaseljene.
To je svetski čovek. jedini među njima koji je boravio i slavio Božić na najsvetijim mestima: u Vitlejemu, u Atonskoj Gori, u Svetom Kijevu.
Jedan od naslednika te misli i te uloge u duhovnom životu Crne Gore danas je Mitropolit Amfilohije kome je palo u deo da po toj zapusteloj zemlji seje nebesku pšenicu.
U Crnoj Gori u kojoj je danas malo reći: „izišao miris iz cvijeta i ljubavi iz svijeta“ nego se slobodno može dodati da je izašlo i srce iz srca i duša iz duše i kuća iz kuće i krst iz krsta i drvo iz drveta i dete iz deteta.
I Crna Gora se uverila „da je muka s Bogom ratovati.“
Risto, junak Hristov, list s Crne Gore, morački kućić i korenić danas je u stolici Svetoga Petra u kamenom Cetinju da kao najraspetija duša pokupi u sebe sve rane i učini da se visina domogne visine, suza suze, dubina dubine, jezik jezika, krst krsta, celina celine.

Matija Bećković

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *