Враћање душе у чистоту – бесједе, разговори, погледи

Сестрице безбратице

На крају парастоса одржаног послије Литургије изнад Доњег манастира, над јаругом гдје се налазе кости побијених четника октобра 1943. године, Митрополит је, између осталог рекао још и ово:
…”Мала Нина, на овом мученичком мјесту, поред овог јавора, постави букет цвијећа. Нека би Господ просветио све Србе, да ураде онако, као што је данас мала Нина, унука једног од великих револуционара, урадила, Духом Божијим надахнута.
Да братске ране пољубе једни другима, да се измире и мртви под земљом, да би и ми, који смо на земљи живи, могли да нађемо мира, и да би нам Бог подарио свога мира небеског.
Недавно сам био на Дурмитору, гдје смо такође сахранили двојицу убијених 1941. године. Обрадовало меје када сам видио да је на њиховој сахрани био и један од оних који је годинама био на другој страни. Бог га је уразумио, а и друге поред њега, да се први пут послије рата, скупе сви из породице Јауковића, које је крв братска била подијелила око та два гроба, и да се изнад та два гроба – измире.
И тамо је једна од жена нарицала, па сам забиљежио, кад је, између осталог рекла: “Иако је било давно/ Нама није заборавно!” Туговала је она над тим и над свим сличним гробовима: “Еј, овога свјетског рата/ Кад удари брат на брата / Ја изгубих тридес’ брата / Из гласитог рода мога.” (Колико ли смо ми тек браће изгубили у том братоубилачком клању) И још додаје та тужбалица црногорска: “А мене је браће жао, ма на којој страни пао! Четрдесет седам љета/Оплакују сестринице/ Остануле безбратнице…”
Е, то је, и тако, било ових четрдесет и седам година.
Поменуло се – не повратило се! Бог покоја мртвима да подари, а живима разума и мудрости, и да им пробуди савјест да брат загрли брата; да никад више не удари брат на брата, и да се заједнички окупимо око вјечног огњишта, око вјечног Очинства Бога нашега, коме нека је слава и хвала, а мртвима покој – у вјекове вјекова!
Амин!

Comments are closed.