Враћање душе у чистоту – бесједе, разговори, погледи

Слабост Божија јача од људи – Бесједа изговорена на литургији поводом 50-те годишњице страдања српске цркве и народа (1941-1991) обиљежене у Острогу на сабрању православне омладине од 14. до 19. августа

Све што смо говорили ових неколико дана, сабрани у овој острошкој светињи, поводом педесетогодишњице страдања Српске Цркве и народа, као да је садржано у ријечима, прочитаним на Литургији, Светог Апостола Павла: “А ми проповиједамо Христа распетога, Јудејцима саблазан а Јелинима лудост”. И Апостол додаје: “… јерје лудост Божија мудрија од људи, и слабост је Божија јача од људи.”
Суштина проповиједи хришћанске није идеја, није нека философска мисао, није систем, ма колико он био савршен. Суштина хришћанске проповиједи, то нам каже Свети Апостол Павле, јесте личност Христа распетога. То је осовина око које се окреће цјелокупна историја Цркве Божије на земљи, срж око које се окреће сва људска судбина; то је, такође, оса, око које и којом се остварује смисао неба и земље, прошлости, садашњости и будућности.
Нијесу Божије мисли људске мисли. Бог изабира оно што је смирено и понижено да посрами оно што је гордо и надмено и што је узвишено.
Божанска логика је друкчија од људске логике. Тако је Бог то удесио, да се у најмањим, чак најневидљивијим стварима откривају највеће и најдубље тајне. Ништа више од тајне нема у себи васиона у поређењу с неким основним састојком материје, неким протоном или неутроном. Сва тајна која је садржана у васиони, садржана је у оном основном елементу те васионе. Као што је тајна хљеба и пшенице садржана у зрну које се баци у земљу, а које умире да би донијело плода, у тој тајни видљивој и опипљивој, и нама, људима, толико блиској, садржана је наша тајна, тајна нашег постојања. Садржана је тајна цјелокупне Божије творевине, и све људске историје.
Јер, као што зрно које је бачено у земљу, ако не умре неће плода донијети, тако и човјек – људско биће, људска историја – ако не умре, ако не падне у земљу, ако се не разапне, неће плода донијети.
У малим стварима се скривају велике и неизрециве тајне. На то нам указује и сама личност Господа нашега Исуса Христа. И он је Хљеб Небески, који је дошао у овај свијет, да сваки, који од њега једе, не погине, него да има живот вјечни. Он је рођен предвјечно од Оца као Јединородни Син Божији. Родио се и у времену када је дошла пуноћа времена, од Духа Светога и Преспете Дјеве. И он је, не само рођен на земљи и живио на земљи, него је и Он “бачен” као пшенично зрно у земљу, погребен је, и у земљи био три дана и три ноћи; умро је да би васкрсао и да би подарио небу и земљи и човјеку и свим створовима – нови живот.
Отуда другозначност Његове логике; кроз умирање долази се до васкрсења; кроз смрт долази се до побједе смрти; кроз гроб долази се до вјечног живота; кроз страдање и кроз патњу, долази се до пуног остварења и осмишљења људског постојања овдје на земљи.
Још су древни Хелени предосјетили ту свету и велику тајну, па су говорили да се “патњама памет стиче”. А исто то ће рећи, у новија времена, велики пророк словенски, Достојевски, на један чудан, и за обичне људе, несхватљив начин, кад каже: “У тузи срећу тражи”!
Тамо гдје људи, који су духовно заслијепљени, сматрају да је пропаст, и оно од чега људи треба да бјеже, Достојевски каже: “Тамо, од чега људи бјеже, тражећи своје задовољство, ти тражи срећу”.
У тузи, у распећу, у том умирању. Зато, није случајно да он једно од највећих својих дјела, “Браћу Карамазове”, почиње еванђелском причом о сијачу и сјемену и о пшеничном зрну које у земљу пада и које доноси великога плода.
Осјетио је Достојевски кроз сопствено страдање и патњу што је почело његовим боравком у Сибиру и упознавањем дубина људске трагедије и руске душе) праву мјеру живота, и доживио на себи самом тајну Христа распетога.
Зато је и дјело његово тако свијетло и тако пуно наде и препуно свјетлости и мудрости, јер “мудрост је Божија мудрија од људи и слабост је Божија јача од људи.”
Као да је Бог немоћан на овој земљи. Он, долазећи на њу, долази у обличју слуге. Долази понижен. Његов боравак овдје, на земљи, је боравак понижења. Свети Апостол Павле говори о његовом “истошченију” – пражњењу; као да га нема овдје на земљи, као да је један од нас, и још горе: као да нема изгледа и нема вида; то је већ и пророк Исаије предвидио кад говори о Њему, да се он “води као јагње на заклање”, да је без љепоте, унижен.
Зато и Јевреји, када га гледају, говоре: Ко је тај? Да ли он може да буде онај кога очекујемо? Видите га какав је, како се понаша? Видите Његово поријекло! Ми очекујемо Месију, који ће доћи из царског двора, који ће бити продужетак славне царске лозе Давидове. Може ли нешто добро из Назарета доћи? Ко је тај Јосиф, ко је та непозната Марија, откуда ту, у таквом једном дому, да се роди онај кога очекујемо?”
Зато покушавају да га убију и протјерају, и на крају убијају, сматрајући да ће минути глас о Њему и да ће Он ишчезнути, као многи други који су нестали с лица земље. При том заборављају да је слабост Божија јача од људи, да је Његова моћ управо у тој слабости, у том неизрецивом смирењу! Да је Он дошао да служи а не да му служе, и да живот свој положи за ближње своје.
Има један дивни тропар, који говори да је Он у свом распећу и у својој смрти, био у гробу тјелесно, а у Ад, у пакао, отишао је душом још дубље од гроба, у невиђелицу подземног, богоотуђеног свијета. Тамо је доспио до крајњих граница непостојања, али је истовремено, за људске очи невидљиво, био у Рају и с десне стране Бога Оца, као Онај, који је прије свих вјекова рођен од Њега, и као Онај који ће поново доћи да суди живима и мртвима, и чијем Царству неће бити краја.
Истина о крсту, о распећу – истина је о лудости. То је саблазан, као што каже претходно Свети Апостол Павле: “Саблазан за Јудејце а лудост за Јелине, јер Јелини траже мудрост.” А гдје је на Њему, онаквом какав се појавио – мудрост? За Јевреје је то саблазан, јер то потпуно даје нову слику о самом Богу. Јер, за Јеврејина, за Мојсијев закон, Бог је величанство Божанско, недоступно, чак и безимено, с оне стране људског додира и људског опита и људског знања.
Не може човјек, као што каже пророк, Бога видјети а жив остати. Кад пророк Мојсије пита како му је име, Он каже: “Што ме питаш како ми је име? Ја сам онај који – јесам!” указујући тиме на неизрецивост Његовог имена.
И тај Бог, који се тако представио у Старом Завјету, наједанпут долази и појављује се као човјек, у људском виду и људском обличју! И не само као човјек, него као најуниженији међу људима, као онај који је презрен, одбачен; који је из неке презрене, одбачене породице, који бива и разапет, и сахрањен, тако да мисле људи, како никад више о њему ни помена бити неће!
Међутим, “онога кога одбацише зидари, тај постаде крајеугаони камен и дивно је у очима нашим”, као што каже Ријеч Божија. Лудост пред свијетом, она постаје од Бога изабрана да буде мудрост Божанска. Бог том и таквом лудошћу посрамљује мудре на овој земљи, и што је слабо пред свијетом оно изабра Бог да посрами јаке.
У тој Његовој слабости, у Његовој немоћи скрива се најдубља снага и моћ, непобједива снага и моћ. И када су људи мислили да су га побиједили, да су га протјерали из овога свијета, тек онда се Он појавио и кренуо у овај свијет преко својих Апостола, својих Мученика, који су, такође, као и оп, понижавани, гоњени, убијани, али сјеме њихово служило је као сјеме за рађање нових хришћана и као извор нових надахнућа, нових снага.
И све се то открива у Христу Исусу, који постаде премудрост од Бога и праведност, и освећење и избављење. Тај, који је тако понижен, који је тако одбачен, који је тако презрен, Он се открива као Премудрост Божанска од Бога послата, и дата као праведност и као освећење као пуноћа, као Онај кроз (од) кога је све постало што је постало, и као онај, који је Пуноћа свега постојећег; као онај који је – Пут, Истина и Живот. Као онај који је – Хљеб Живота и који је храна за оне који су гладни, који је живот за оне који су смртни и који су пролазни.
Свети Апостол Павле, коме је Бог открио ту свету тајну, као што он каже: “као неком недоношчету”, није био међу оним првим изабраним Апостолима. Накнадно му се Господ јавио, њему, који је гонио Христа и гонио Цркву његову. Господ му се јавио и чуо је његов глас и видио га је, и ослијепио је од тог чудесног виђења. Али му је то виђење тек кроз сљепило отворило праве, духовне очи. Он је тако постао сасуд изабрани Његов, који га је посвједочио пред народима и пред људима, Њега пониженог, распетог; који је Премудрост Божија и непобједива сила.
Тај Апостол каже: “Ко се хвали, Господом нека се хвали!” Немој да се хвали човјеком коме је дух у посу; немој да се хвали људском снагом, људским знањем, људском моћи. Јер, људска знања, људска слава и људска моћ – све је то прах и пепео. А онај, који се дотакао Распетог, који је Њега примио у себе, који је примио на себе и попио крст Његов, тај ће исто бити испуњен премудрошћу, и снагом непобједивом, неуништивом, и постаће једно с Њим. Но, при том, проћи ће путем којим је Он прошао, јер “не може слуга бити бољи од господара свога”. Тамо гдје је био Господар тамо ће бити и слуга Његов, али, ако је био заједно с њим у распећу, ако је са њим сараспет, онда ће са њим и да саваскрсне.
Отуда и Света Тајна Крштења није ништа друго, него – у наш живот, у наше кости, у наше биће – улазак те тајне Христа распетога и Христа васкрслога. Сараспињемо се са њим у Тајни Крштења, да би заједно са Њим вјечно живјели. Одричемо се себе и узимамо крст Његов, да би он нас примио и да би нас испунио својом неизрецивом пуноћом и својим вјечним животом.
Зато исти Апостол Павле, пун радости и пун тог чудесног виђења, неизрецивог; и опита – тог најдубљег опита Христовог лика, а у њему и кроз њега и најдубље тајне постојања – каже: “Јер расудих да не знам међу вама ишта сем Исуса Христа, и то распетога”.
Једино о чему размишља Апостол, то је Исус Христос. Једино што воли Апостол, то је Исус Христос. Једино чему служи Апостол, то је Исус Христос. Једино за шта зна Апостол, то је Исус Христос. И као такав, он ће рећи оне чудесне ријечи: “Не живим више ја, него живи у мени Исус Христос”. Толико се он поистовијетио са Господом својим, да позива своје ученике и своје сљедбенике: “Угледајте се на мене, као ја на Христа!”
А онда додаје Апостол, да је и он био “у страху међу вама и у слабости, и у великом трепету”. И Апостол Павле, као што сам каже, носио је на себи “ране Господа свога”, имао је и “жалац”, који му је “био дат у месо”. И он је гоњен и прогоњен, добијао је батине, и у море је бацан, и на крају одведен у затвор. Чак се четрдесет људи заклело да неће ништа јести ни нити докле не убију Апостола Павла.
Све се то догађало са њим. Али, кроз ту слабост и кроз то гоњење, Апостол је постао изабрани сасуд Божији. Посвједочио је Господа својим животом и својом смрћу, постао Његов свједок. И сво, остао је његов свједок. Свједок Његовог чудесног лика Христа распетога и васкрслога – до нашега времена. И остаће, као такав, до краја свијета и вијека. И зато он и завршава: “И ријеч моја и проповијед моја не би у убједљивим ријечима људске мудрости, него у показивању духа и силе”.
Није оно што одушевљава Апостола људска мудрост и људско знање, иако је он постигао то знање и људску мудрост, и био најученији човјек свога времена. Свега тога он се одрекао оног момента када га је дотакла Божанска мудрост и Божанска сила и Божанска снага. Онда је тек видио какав је човјек прах, и како су кратки људски путеви и људска памет; како је кратко људско знање и како су безумни они који се уздају у човјека, коме је дах у носу.
Исто то је доживио наш нови просвјетитељ Владика Николај Жички и Охридски, када је био у Дахауу. Сачувано је чудесно свједочење његовог виђења лица Божијег, и то у тренутку доживљаја, да је прах и пепео. Он каже Господу, кад га је Бог уздигао себи: “Господе, прах сам и пепео.”
И уздигне га Бог, и опет види он чудеса Божија, и каже: “Господе, нијесам у стању да поднесем, прати ме!” И кад га опет Бог узвиси, додаје: “Господе, ослободи ме. Нијесам спреман да то примим”. Три пута се са Њим тако погађао.
Тако је Свети Владика Николај доживио исту ону тајну, коју је доживио Свети Апостол Павле, да би нам у нашем безумном и распамећеном времену показао како је Бог исти, како је Христос исти јуче, данас и сјутра, и како је сила Његова и премудрост Његова – иста; да је она међу нама а и са нама, и да се даје свима онима који су жељни те Премудрости, и који су спремни да приме на себе крст Господњи, и да ходе за Господом својим.
“Да вјера ваша не буде у мудрости људској, него у сили Божијој.”
Кратка реченица али дубока истина; истина која треба да буде путоказ нашем животу, вјера да не буде у људској мудрости, у људским домишљањима, у људском кратковидом и краткорочном знању, него да буде вјера наша у мудрости Божијој. Мудрост која је вјечна, вјера која је темељ онога чему се надамо и провјера онога што очекујемо; вјера која је опит самога Господа у нама, примање Њега кроз сараспињање са Њим, и кроз саваскрсавање са Њим, и на тај начин кроз задобијање Његове Божанске силе која је непобједива и преко које је јачи Он који је у нама, него ли силе овога свијета, које су против нас.
Отуда, по Његовој истинитој ријечи, ни врата паклена неће и не могу побиједити ни одољети Цркви Божијој. Јер, Црква Божија није било каква организација овога свијета, него је она испуњење те и такве Божанске силе, силе Духа Божијега, силе Распетога и васкрслога Господа, која је вјечна и непролазна.
Ко се те силе дотакне и ко њу прими, и он постаје вјечан и непролазан – ма каква понижења доживљавао, ма каква распећа, ма колико га људи гонило и прогонило, прије или касније, његово дјело ће изаћи на видјело.
Ево, у наше вријеме, послије педесет година страдања Цркве Божије и народа Божијег, у српском народу, ми смо свједоци, да послије тог великог и страшног распећа и тог великог јововског мучеништва нашег народа, долази вријеме његовог васкрсавања, његове духовне обнове и његово! духовног препорода.
И сви они који су били презрени и одбачени, који су били гажени и убијани, они за које се сматрало да су, малтене, издајници народа, наједанпут се показују као мученици тог народа, као страдалници, као они који су понијели крст Христов на себи и који су својим патњама Бога посвједочили, сваки на свој начин.
То се потврђује како и на онима у Јадовну, Јасеновцу, Прибиловцима, Корићкој јами, у Глини и по другим мјестима, тако и са свима који су невино побијени, па и ондје, на овим просторима, у несрећном времену братоубилачког клања.
Ево и ова Острошка светиња, која вјековима окупља душе гладне и жедне Бога и надахњује том и таквом силом крста Господњег и снагом васкрслога Господа читава покољења, била је поприште крвавог братоубилачког рата.
Ми још нијесмо ни свјесни шта се то догодило овој светињи у току овога рата, од самог његовог почетка. Јер циљ демонске силе управо и јесте да угаси овакве свјетионике, свјетионике који непрестано свијетле људским душама. Јер, када се угаси та свјетлост, онда човјеку више нема спасења, онда демонска сила може да ради све што хоће.
Кад се буде писала историја манастира Острога, најстрашније странице ове светиње биће исписане од 1941. до 1945. године. Овдје је брат брата убијао. Овдје има још неопојаних гробова. Сад ћемо отићи управо наједно такво неопојано гробље. Ми ћемо, ево данас, по први пут од рата, да опојемо, да одржимо парастос на гробници двадесет и шесторице, по пријеком ратном суду убијених 1943. године, на челу с Блажом “Вукановићем и Бајом Станишићем.
Помућена је била савјест братска. С једне стране су била једна браћа, с друге стране су била друга браћа.
Тако је ћивот Светог Василија Острошког заливен крвљу Баја Станишића и његова два синовца.
Остали су се предали, уз обећање да ће, ако се предају, бити поштеђени. Сви су стријељани на лицу мјеста.
И не само то: Послије рата над њиховим гробом био је направљен клозет. Десетак мјесеци касније, на вапаје тадашњег игумана манастира Острога, Леонтија Митровића, склонили су клозете њиховог заједничког гроба. Међутим, то мјесто је остало обесвећено, а њихове кости ни до данас нијесу опојане.
Демонска сила је била помрачила братске савјести, те брат није могао да препозна брата свога, већ га је гледао преко нишана. Данас је, ево дошло вријеме, да брат пољуби рану брату својему. А Црква Божија, која је помиритељка неба и земље, да буде и помиритељка завађене и закрвљене браће. Јер, нема нам спасења ако се не помиримо, ако једни другима ране не пољубимо, ако се гробови не опоју и кости не изађу на виђело дана; историја нека суди ко је био прав, а ко крив. Али и сада се већ види, по плодовима се види, шта је донијела идеологија, испуњена опаком мржњом братоубилаштва и оцеубилаштва, и до чега је довела.
Колико ли је зла нанијела само овом народу, и колико ће времена требати да се народ ослободи од тога зла, од те опаке болести зване брозомора, која је харала овим просторима, и још увијек хара; колико ће требати времена да се од тога очистимо, ослободимо, да би могли, очистивши се од прљавштине гријеха, од братоубилачког сљепила, да видимо лице Божије, да се вратимо Богу своме као Оцу заједничкоме небескоме, и да се препознамо као браћа, да више не убијамо једни друге, већ да волимо једни друге, како би једнодушно исповиједали Оца и Сина и Духа Светога Господа нашега.
Тако се, ево, и овдје, кроз страдање ове светиње, опипљиво остварила иста она истина о којој говори Свети Апостол Павле у посланици Коринћанима. И овдје се распети Господ појавио.
У сваком невино убијеном, у ствари је – Господ убијен; у сваком попљуваном је – Господ попљуван.
Тај клозет на костима побијених људских бића, био је клозет над Тијелом самога Господа Христа. Над Њим се све то догађало. Загађеност душа претварала се у загађеност понашања. Распет је Христос у сваком распетом; убијен је Христос у сваком убијеном; попљуван је Христос у сваком попљуваном; презрен је Христос у сваком презреном.
Али, као што је Христос распет и понижен и – васкрсао, тако и они који су заједно са Њим распињани и понижавани, и они заједно с Њим васкрсавају. Правда пак Божија и праведност коју је Христос подарио свима онима који су жедни и гладни правде, поново се обнавља – обнављајући људске душе и враћајући људе њима самима и Богу правде.
Тако, завршавајући овај наш братски састанак у овој Острошкој светињи, добро је да се сјетимо крета Господњег и Његовог васкрсења; да се сјетимо нашег сараспињања са Њим и нашег саваскрсавања са Њим у Тајни Крштења и у свим Светим Тајнама Цркве Божије, као и у тајни нашег живљења уопште овдје на земљи. Веома је важно да се сјетимо сараспињања Цркве Божије и састрадања Цркве Божије као Тијела Христовог, кроз вјекове Његовом пречасном Тијелу Голготском; сараспињања, које се, ето, показало опипљиво и у наше вријеме на тијелу народа Божијег, у српском народу, па ево и овдје, у овој светиљи и око ове светиње, као и на многим другим мјестима.
Нека би Господ све оне који су распети и понижени, у име Његово и за Њега, прославио и силом својом обдарио. А и нас нека умудри и научи да живот свој проводимо у страху Божијем и трепету, и у духу тог сараспињања Господу, да би заједно са Њим саваскрсли, како би се и у нама Господ прославио, да би и ми Господа прослављавали у све дане живота свога и у вијеке вијекова.
Амин!

Comments are closed.