Враћање душе у чистоту – бесједе, разговори, погледи

Извјештач из пакла – Слово на сахрани Миодрага Булатовића, Ново Гробље, Београд, 1991.

Тужан је свијет у коме дуже куца сат него ли људско срце. Сат Миодрага Булатовића још увијек куца а срце му престало да ради. Од материних недара до Херцег Новог куцало је шездесет једну годину. На скали вјечности један трен. Но трен дуг као вјечност! Трен као предукус божанског и демонског, свебитија и ништавила.
Ваистину, велика се драма, космичка, одиграла у том и таквом трену оног изданка древног Полимља, рођеног тамо гдје се укрштају свјетови, прожима Зета и Рашка, Исток и Запад. Рођењем самим, “црна га земља печила”; посљедњим дахом и издахом у Поморју, повијен у морске таласе, отиснуо се у бескрај, тамо гдје нема туге ни уздаха, него – живот бесконачни.
Не трагам у овом тренутку за Миодраговим ријечима; није ми намјера да чепркам по његовим књигама у којима је од свега највише подносио људима и Богу своје извјештаје из пакла свога времена, о ђаволима који су дошли и уселили се у нас, и који долазе..
..Хтио бих просто да се у три ријечи дотакнем њега, његовог лика, онога што није “слама и дрво”у њему, што се у огањ бацају, или смрдан трава људских страсти, што ишчезава у ватри овдје присутне смрти и непостојања.
Увијек сам био задивљен: Миодраг Булатовић, свједок и носилац мракова свога времена у себи и у својим дјелима, ничућих из коријења људске развраћености и посуновраћености, сачувао је, иза свега тога, незлобиву душу дјетета. Уз то. ово сироче бјелопољско, тужни “херој на магарцу”, као да је иза свих својих трагања и лутања, трагао за изгубљеним очинством.
У одломцима и разломцима својих јунака, олицетвореним не само у ликовима “Хероја на магарцу”, него и у другим његовим дјелима, као да би хтио да састави мозаик изгубљеног и помраченог људског лика. При том иза гротеске и чудовишности његових описа, и не само Марије православне, пробије крик Јововске туге…
И треће што милује и тјеши моју душу у овом тренутку опроштаја, што ће несумњиво бити запамћено, јесте онај метар пута који спаја Србију и Црну Гору, који је Миодраг платио приликом градње пруге Београд-Бар. У знаку тога метра јединства је, ево, било и његово посљедње путовање, са кога нема повратка. Господ, увир свих путева људских, нека и њега упокоји тамо гдје сија свјетлост лица Његовог. Амин.

Comments are closed.