VLAH U MLECIMA

VLAH U MLECIMA
 

Kad napusti mene Paraskeva
I kad tuga obrva mi dušu,
Dalmatinac lukav dođe k meni:
„Idi, Dmitre, u grad na primorju,
Pun cekina ko naš krš kamenja.

Tamo vojska u svili se nosi,
Ko šta radi – piju i švrljaju:
Brzo ćeš se namlatiti para ,
Vratićeš se s vezenom dolamom
I sa mačem o srebrnom lancu.

I onda im uz gusle zagudi;
Lepotice jurnuće na prozor,
Zasuće te prosto darovima.
Slušaj, brate! Otisni se morem:
Pa se vrati kad se obogatiš“

Dalmatinac poslušah lukava.
Živim ovde u mramornom čunu.
Al’ tugujem, hleb mi je ko kamen,
Zadovljan sam ko pas kad ga vežu.

Žene sa mnom isteruju sprdnju.
Kada naški počnem govoriti;
Naši jezik svoj zaboravili ,
Već ne znaju običaja naših :
Uvenuh vam kao grm presađen.

A kad nekad od nas koga sretnem
Čujem – Zdravo, Dmitre Aleksiću !
Ovde niko Boga ne naziva,
Ljubaznom me ne susreće rečju;
Ja sam ovde kao mravak bedni
Što je burom na jezero bačen.

1827.g.

   

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *