NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » VLADIKA NIKOLAJ I POLITIKA – „A ŠTA SRBI PARTIJAŠI MISLE?“

VLADIKA NIKOLAJ I POLITIKA – „A ŠTA SRBI PARTIJAŠI MISLE?“

„A šta Srbi partijaši misle?“

 

VLADIKA NIKOLAJ I POLITIKA

Vladimir Dimitrijević
 
Naslov ovog teksta preuzet je iz jednog predsmrtnog Nikolajevog zapisa, nađenog u ostavštini, u kome Nikolaj tvrdi da su Srbi sasvim nespremni za ono što će se desiti kad Tito ode sa vlasti. U tom zapisu, žički svetlosnik predviđa da će Hrvati, uz podršku Vatikana i prećutnu saglasnost anglosaksonskih političara, s kojima će se Vatikan nagoditi, opet biti spremni za rat protiv Srba. Za to vreme, srbski političari će svom narodu nuditi samo „demokratske izbore“; bez obzira na to kojoj partiji pripadaju, da li su levičari ili četnici, oni misle samo o „demokratskim izborima“. Gnevni srbski prorok ih zove „partijašima“ s neskrivenom osudom upravo zbog njihove državničke kratkovidosti.
Koliko se Nikolajevo predviđanje ispunilo krajem XX veka?
O ulozi rimskog pape u novom ratu protiv Srba citiraćemo dr Milana Bulajića, koji u svojoj knjizi „Razbijanje jugoslovenske države 1991, 1992 – zločin protiv mipa“, kaže: „Odluku o konačnom razbijanju jugoslovenske države pokrenuo je Vatikan – Sveta Stolica, memorandumom državama KEBSa 26. novembra; dogovorena je na sastanku pape Jovana Pavla II sa nemačkim ministrom X. D. Genšerom 29. novembra u Vatikanu – da se ostvari prije katoličkog Božića, 23. decembra 1991“.
Zaista, Srbi partijaši su, u tim teškim vremenima, vodili uglavnom svoju partijsku politiku. Zaista, bilo je pitanje „ne kako oboriti Tita, pego šta će biti posle Titovog pada“. I posledice toga još uvek osećamo.
Mnogo puta u svom radu Nikolaj je pokazao svoju prozorljivost, dubinski uvid u prirodu društvenih događaja i duhovnih potresa XX veka. Lišen obzira kratkotrajne političke računice, on je, sa brda, poput Njegoševog vladike Danila, više video no oni pod brdom. Tako je bilo i u njegovom odnosu prema političkim partijama. Do Nikolaja, Srbska Crkva je imala svoje mesto u društvu, ali, politički, ona je bila marginalna. O tome su svedočili mnogi ugledni srbski intelektualci, neki sa žaljenjem, a neki, pak, zlurado. Evo šta o tome kaže publicista Milan Jovanović Stoimirović u svom delu „Portreti prema živim modelima“, opisujući stanje u Kraljevini Srbiji kad je odnos prema sveštenstvu u pitanju: „U Srbiji u ono vreme nisu bili cenjeni mnogo čak ni sveštenici kao stalež, jer je bilo vrlo malo sveštenika koji su značili nešto u intelektualnom smislu. Time ne želim da kažem da nije bilo i dobrih, valjanih sveštenika, ali smatram da mi niko neće osporiti da sama sveštenička mantija nikome od njih nije obezbedila neki društveni ugled, ako sveštenik i lično nije značio nešto kao čovek, jer mantija sama po sebi nije značila skoro ništa… Mnogi su se sveštenici, otišavši na selo, i sami poseljačili, i odbili od finijeg sveta, ali su se mnogi od njih bavili i politikom, pa su tako bili poznati ne samo u svom kraju, nego i u celoj zemlji. To će reći da su oni značili društveno kao političke ličnosti, ali ne uvek i kao sveštenici… Sveštenici su tu i tamo ulazili u socijalne akcije (npr. kroz zadrugarstvo ili Crveni krst), ali nisu držali skoro nikakvu duhovnu vezu sa pastvom“.
No, svedoči dalje Stoimirović, pojavom Nikolajevom sve se iz rena izmenilo. Učen i uman, kosmopolita i rodoljub, izvrstan besednik i tumač književnosti, Nikolaj je predstavljao čitavu novu epohu u istoriji Srbske Pravoslavne Crkve. Čovek od poverenja kralja Petra I i Nikole Pašića, on se, još kao mlad, našao u žiži društvenih i političkih zbivanja u vrtložnom srbskom XX veku.
 

VLADIKA NIKOLAJ I POLITIKA
 
Da je Episkop Ohridsko-bitoljski i žički bio čovek širokog angažmana u javnom životu, ma i političkog, u to nema nikakve sumnje. U doba oslobađanja srbskih zemalja, uoči balkanskih ratova, on je, sa žarom, sprovodio nacionalnu misiju, pišući i propovedajući gde god je mogao. Iz Sarajeva je proteran, od strane okupatorskih austrougarskih vlasti, posle propovedi u kojoj je rekao da su bosanski Srbi, svojom ljubavlju, „Srbiju anketirali Bosni“; lično ga je Pašić kao predsednik Vlade, u dogovoru s kraljem Petrom, poslao u Englesku i Ameriku da govori o srbskoj borbi za slobodu (pa ga je načelnik britanskog generalštaba, zbog učinka njegovog svedočenja, nazvao „trećom srbskom armijom“.) Dvor je imao veliko poverenje u Svetog Nikolaja, mada se on nikada nije libio da kralju Aleksandru kaže ono što misli, čak i ono neprijatno (jednom je Dimitriju Najdanoviću rekao da je kralju „očitao vakelu“, upravo u doba Aleksandrovog ličnog režima; Mihailu Konstantinoviću je poručio da mladi kralj Petar II ima dužnost da više pomaže Crkvu i sirotinju, i prekorevao je „škrtost Karađorđevića“). Iza Nikolaja je bila ogromna vojska od preko pet stotina bratstava Pravoslavne narodne hrišćanske zajednice („Bogomoljački pokret“), u kojoj se, širom srbskih zemalja, nalazilo oko trista hiljada ljudi, čiji je život, u najvećem broju slučajeva, bio više nego uzoran. Takođe preko, anglikanaca i episkopalaca, Nikolaj je mogao imati izvesnog uticaja na upravljačke krugove Velike Britanije i Amerike. Jednom rečju, od svih srbskih vladika XX veka, Nikolaj je najviše bio u dodiru s politikom; na sebi svojstven način, naravno, ali ipak najviše.
Pred čitaocem je pokušaj istraživanja nekih aspekata delovanja episkopa ohridskog i žičkog na političku stvarnost svog vremena. U „teorijskom“ smislu, tu je prikaz nekih od njegovih načelnih stavova kad je politika u pitanju; ilustracija njegovog praktičnog delanja je data kroz odnos prema Konkordatskoj krizi i postupcima Vlade Milana Stojadinovića, čelnika Jugoslovenske radikalne zajednice.
 

PARTIJE I POLITIČKI MORAL
 
U Kraljevini Srbiji, u kojoj Nikolaj počinje svoj rad, politika je, i to partijska, bila sve i svja. Partije su se mešale i u izbor episkopa. Tako je bilo i 1911, kada je ostalo upražnjeno mesto episkopa niškog. Vlada je bila za jeromonaha Nikolaja Velimirovića, a samostalci su ga čak videli i kao budućeg mitropolita Srbije. „Večernje Novosti od 8. marta 1911. donele su stav mitropolita Dimitrija tim povodom (doduše, nezvaničan; ali, „iz dobro obaveštenih krugova“): „Mitropolit ne prihvata kandidaciju Nikole Velimirovića i navodi da je Nikolaj još sasvim mlad čovek, koji još svojim držanjem pokazao nije, da će se umeti snaći na vladičanskom položaju i pozivu. (…) Mitropolitovo protivljenje da Velimirović bude sada vladika izazvalo je nezadovoljstvo kod samostalaca, ali se Mitropolit ne obazire na to nezadovoljstvo, pošto se, veli Mitropolit, pogledi socijalističkih samostalaca (kao što je Jaša Prodanović) nikad složiti ne mogu sa pogledima Crkve“. Mnogi su u tome videli zavist mitropolita Dimitrija prema jeromonahu sa dva doktorata.
No, Nikolaj je bio iznad prizemnih partijskih intriga, čak i kad se intrigiralo „u njegovu korist“. Dokazavši, u Prvom svetskom ratu, da je iskreni rodoljub, i pokazavši moć svoje reči, nikada nije pristajao na jeftino politikanstvo kao meru i proveru svojih postupaka. On jeste odavao priznanje političarima – državotvorcima poput Nikole Pašića, ali je isticao da Pašića u Londonu i drugde niko ne bi ni pogledao da srbska vojska, to jest običan narod, nije ostvarila pobedu na Kajmakčalanu i probila Solunski front. Jednom rečju, verovao je da je narod iznad partijske politike, i da samo oni političari koji umeju da poštuju svetinje naroda zaslužuju poverenje. Zbog toga „poseban politički moral“, nezasnovan na univerzalnim, otkrivenjskim temeljima hrišćanskog morala, narod smatra nemoralom. Dvoličnost u moralnoj oblasti vodi u propast. O svemu tome, jasno poput manifesta, piše Nikolaj u 74. „Misionarskom pismu“, upućenom „političaru N. N. koji pita o političkom moralu“:
„Iz Vašeg pisma razumeo sam da ste vi skloni priznati neki posebni moral za politiku, različit od morala u drugim poslovima i odnosima ljudskim. To ne može ništa drugo značiti, ma kako se Vi o tome oprezno i fino izražavali, nego da se ono što se u svakodnevnim poslovima ljudskim smatra nepoštenim prizna u politici poštenim i ono što je u ostalim odnosima ljudskim nedopušteno u politici smatra dopuštenim. Ta opasna težnja, ne prvo od Vas i ne od juče, učinila je, nažalost, da je narod zaista počeo politiku smatrati naročitim moralom, to jest – nemoralom. Nismo li i Vi i ja često slušali iz usta narodnih ovakav sud o nekome:
Zar ti misliš da on govori istinu? Ne, on samo politizira!
Vidite li, koliko je bezdan između vaše težnje i narodnog suda? Vaš poseban politički moral narod je nazvao prosto lažju i obmanom. A Vi morate računati sa sudom narodnim, pošto je politika u najboljem svome smislu narodni posao, i to jedan od najvećih narodnih poslova. Ja znam šta Vi želite. Vi biste želeli pronaći neku naročitu veštinu, kojom bi se narod unapredio i država održala. I tu naročitu veštinu, neizbežno sličnu veštini kockanja, Vi bi hteli nazvati političkim moralom. Ja ne sumnjam da su Vaše pobude plemenite, no sve ostalo što Vi govorite pada van kruga morala, van kruga hrišćanstva, i van kruga kulture. To je preistorijsko igranje i nadigravanje između jačega i slabijega, pri čemu ako ne pomaže namešten osmejak pomažu zubi sa noktima, i obratno. Na sve to narod govori: pravda drži zemlju i gradove.
Ako li Vi prezirete ovu gvozdenu aksiomu našeg naroda, kao prostačkog, čujte šta kulturni Englezi tvrde: poštenje je najbolja politika. Bilo je vremena u dugom političkom školovanju Engleza kada se i drugačije mislilo. Ali iskustvo ih je naučilo da je zaista poštenje najbolja politika. Jedan veliki amerikanski državnik rekao je: kad Amerikanci budu išli u parlament s onakvim mislima i osećajima s kakvim idu u crkvu, tada će naša država biti učvršćena i naš narod zadovoljan. – Čak i kod drevnih pagana na našem dragom Balkanu najviše su se proslavili oni državnici koji su se u javnim narodnim poslovima držali istih moralnih pravila kao i u svojim privatnim. Setite se pravednog Aristida kako je postupio kada se glasalo o njegovom progonstvu iz otadžbine. Neko nepoznat i nepismen zamolio je Aristida da mu napiše na komadu pečene zemlje: da se Aristid protera! A Aristid bez dvoumljenja napiše to što je bilo na njegovu štetu.
Nedeljivost morala objavljena je i zakrpljena hrišćanskom verom jače nego ikad ičim. Jedan od glavnih uzroka sadašnje zabune i bede na ovom malom evropskom kontinentu jeste dvojstvo morala. Jedan se moral zahteva za privatan a drugi za javan život. Da ta dvoličnost ne vodi narode dobru svedoči nam postupak jerusalimskih starešina sa Hristom i potonja sudba naroda Izrailjeva. Sudeći unutar naroda oni su lažne svedoke kažnjavali smrću, dok su na sudu Hristu tražili sami lažne svedoke. Dalje, među sobom su govorili da Isus radi u korist Rimljana (Jov. 11, 48) a pred Rimljaninom Pilatom da je Isus protiv Rimljana i protiv ćesara, jer sam sebe carem gradi (Jov. 19, 12), dodajući licemerno: mi nemamo cara osim ćesara. To je dvojstvo morala. To politički moral, kojim su judejski političari hteli spasti svoj narod, pa ga upropastili. Videći svu ovu spletku, svu nemoralnu petljavinu farisejsku protiv Sebe, Gospod im je prorekao: i ostaće vam dom vaš pust. Eto vam ploda od političkog morala. Eto strašne lekcije svima vođama narodnim, koji cepaju moral udaljujući se od one narodne gvozdene aksiome: pravda drži zemlju i gradove.
Mir Vam i zdravlje od Gospoda“.
 

VEŠTINA I VRLINA
 
Za Svetog Nikolaja Srpskog osnovni kriterijum odnosa naroda prema političarima treba da bude odnos političara prema Bogu i duši, kao i izbegavanje svakog ekstremizma. Tako je Nikolaj, govoreći prilikom osveštanja hrama u selu Grivcu u gornjoj Gruži, na treći dan Duhova 1936. godine, upozorio prisutne da „idu putem istine i pravde“, jer je to srednji, carski put, i dodao: „I levo i desno je ambis ili provalija i skrenete li levo, idete komunizmu, a idete li desno, idete fašizmu. I jedno i drugo protivi se veri pravoslavnoj“. O političarima je tada rekao: „Kada dođu političari među vas da traže glasove, oni vam obećavaju sve, a kad ga dobiju oni kažu: seljak je glup, seljak je nečist. A ja vam kažem da je seljak „neopran i neošišan“ ravan carevima i kraljevima Nemanjića, jer su jedni i drugi zidali velelepne hramove i manastire Bogu i narodu. I mnoge nepismene glave dostojno su nosile carske krune. I Karađorđe i Miloš i Toma Vučić Perišić nosili su krune i vojvodska zvanja, i kao političari nisu se slagali, ali su sva trojica crkve podizali i manastire obnavljali. Zato, kad političari zatraže vaše poverenje prethodno ih upitajte: da li veruju u Boga, da li slave slavu, da li poštuju narodne običaje i da li veruju u Strašni Sud. Ako vam veru svoju pokažu delima, postom i molitvom, primite ih i saslušajte“. Jer, kao što je pisao u svom poznatom istoriosofskom delu „Srbski narod kao Teodul“, nas je razbilo četvorostruko partizanstvo (ostrašćeno partijašenje): intelektualno, moralno, političko i ekonomsko. Sinovi srbskih seljaka, postavši „intelektualci“, odrekli su se vere u Boga, upali u moralni relativizam i porekli ekonomski srednji sistem, koji poštuje privatnu svojinu, ali i pomaže sirotinji. Sve se to srbskim intelektualcima desilo kada su „hadžijali na Zapad, da prouče kako treba državu i društvo urediti, i vratili se zavađeni i pocepani u partije, onako kako su i zapadni narodi, bez teodulije, zavađeni i pocepani“.
Duhovni sin i verni nastavljač Nikolajevog dela, Justin Popović, uoči Drugog svetskog rata, objavio je u „Žičkom blagovesniku“ članak „Svetosavsko sveštenstvo i politike partije“ koji bi, svakako, mogao potpisati i sam Vladika Nikolaj.
Otac Justin ističe da su u Pravoslavnoj Crkvi Hristovoj i sveštenik i prvosveštenik pozvani da budu sveti; ako nisu sveti, odlučan je Popović, oni su na Judinom putu, jer izdaju „sve večne vrednosti jevanđeljske“. Zato je naš Sveti Sava svagda bio uzor srbskom narodu, a svako od sveštenika može ostvariti srbski ideal samo ugledajući se na njega. Bez svetosavskog podviga, uloga sveštenika u narodu postaje „uloga duhovnog komarca“.
Otac Justin dodaje: „Zagledajte u našu prošlost, dužnost svetosavskog sveštenstva uvek je bila i zauvek ostala: kroz vremensko voditi narod besmrtnom i večnom; narodnu dušu i narodne ideale prilagođavati ne duhu vremena, već duhu svetosavske večnosti i besmrtnosti; ne povijati se po vetru raznih sablažnjivih modernizama, već nepokolebljivo stajati za narodne svetosavske ideale i svetinje. Ko su im učitelji? – Sve sami besmrtnici“.
Sveto, pošteno, čestito i pravedno može se očuvati samo svetošću, poštenjem, čestitošću i pravednošću. Dužnost sveštenika je da u svakom čoveku traži besmrtne vrednosti: „Stoga su za njega podjednako važni, i mili, i dragi, svi ljudi, pripadali ma kome sloju, pozivu, partiji. Što je neko veći grešnik, sveštenik mu poklanja veću bratoljubivu brigu. Jer je njegov poziv i dužnost: Naći i spasti ono što je izgubljeno. To znači: svetosavski sveštenik nikoga ne smatra za neprijatelja, stoga i nema neprijatelja“. Uzor svešteniku u traženju bogolikog blaga u svakom čoveku, bez obzira na poziv, partiju i stalež, jeste Hristos, koji je ispod svih „formi i uniformi“ nalazio živu dušu. A u srbskom narodu tako je prvi postupio Sveti Sava.
Zašto sveštenik ne sme biti član nijedne partije? Evo razloga:
„Političke partije, ćutke ili otvoreno, u načelu preporučuju ili sankcionišu primenu sile ili nasilja, naročito kada su na vlasti. Svetosavski sveštenik baš sa načelnog evanđelskog razloga ne treba da pripada nijednoj političkoj partiji. Jer ako sveštenik hoće da bude svetosavski sveštenik, i ako prvosveštenik hoće da bude svetosavski prvosveštenik, mora vladati nad narodom ljubavlju, služeći mu i žrtvujući se za njega“. Sveštenik koji pripada samo Hristu misli večnu „narodnu misao“; ako pripada partiji, duha svenarodnog nema u njemu.
Kada sveštenik mora da se uključi u javni život? Samo onda kada je narodna sudbina dovedena u pitanje i ugrožena u svojoj biti. To jest: „Desi li se da politički diletanti i moralne partizanske nakaze dovedu u pitanje opstanak narodnih svetinja i samog naroda, onda je imperativna dužnost svetosavskog sveštenika: da istupi kao spasilac naroda u ulozi jednog novog Matije Nenadovića, ili jednog novog prote Atanasija Bukovičkog, ili jednog novog Hadži Đere i Hadži Ruvima“. Čak i ako čovek ostane sam sa zastavom vere u ruci, neće biti sam; sa njim je Sveti Sava.
Ove reči oca Justina pokazuju koliko je opasno napustiti ontološki utemeljeni etos svešteničke, liturgijske službe, u kojoj liturg Bogu prinosi slavoslovlje u ime svih ljudi i cele tvari, zarad politički osmišljenje i ideološki ostrašćene „bolje budućnosti“, čak narodne budućnosti. Odricati se večnog zarad prolaznog znači uvek biti na gubitku, bez obzira na trenutne rezultate, ili lični ugaed kao posledicu partijskog rada.
Zato je, u pismu Borivoju Karapandžiću, pisanom 14. novembra 1954, Nikolaj istakao: „Lično ja Vam mogu reći, da ja ne verujem da đe nas spasti veština nego vrlina. (…) Srce narodno oseća da Bog od nas očekuje vrlinu, a ne veštinu, to jest pokajanje i slogu, a ne trange-frange. Crkva stoji za vrlinu, politika za veštinu. Ja sam s Crkvom. Znam, i Vi ste. Sva srpska istorija svedoči mi da je istina s Bogom jača od veštine s đavolom“.
 

GROBOKRADICE I DOMAĆINI
 
Vladika Nikolaj je gledao kako predratni srbski političari sve više za ličnu korist troše dobra narodna i državna. I progovorio je silno, u svom čuvenom tekstu „Ne kradi državu“, u kome je upozorio da onaj ko ukrade od države krade od 16 miliona njenih stanovnika. Govoreći, u vreme borbe protiv Konkordata, u jesen 1937. u Valjevu, Vladika je osuo paljbu po korumpiranima: „Naše zakonodavstvo propisalo je kazne za sve kradljivce, ali ih ono razvrstava u nekoliko vrsta. Prvo dolaze obični lopovi, oni koji kradu obične stvari. Drugi su oni koji crkve i hramove provaljuju i kradu svete stvari. Oni se nazivaju svetotati i zakon je za njih propisao teže kazne, nego za obične lopove. Postoji i treća vrsta lopova. To su najstrašniji. Oni preko noći otvaraju grobove i skidaju stvari sa mrtvih leševa. Njih narod naziva kradogrobnicima, a učeni ljudi maroderima. Zakonske kazne su za njih najstrašnije. Mislio sam kojoj od ove tri vrste kradljivaca pripadaju oni koji upravljaju državom i istovremeno kradu državnu imovinu? Da li običnim lopovima? Ne, jer ne kradu obične stvari. Da li svetotatima? Ne, ni njima, jer nisam čuo da je neko od njih provaljivao hramove i krao svete stvari. Oni pripadaju maroderima. Ova zemlja je stvorena krvlju i kostima bezbrojnih mučenika i nema stope zemlje koja nije krvlju nalivena i kostima zasejana. Svuda mučenički grob do groba. Zato ma ko šta ukrade od države u ovoj zemlji, ukrao je ca groba…“.
Na nesreću, partijski političari su kod nas često shvatali dolazak na vlast kao priliku za podelu plena, i Nikolaj je to svim bićem osuđivao.
Državu može da pljačka samo beskrupolozni grobokradica svojih predaka, dakle čovek koji ne oseća da je država NJEGOVA, u kome nema odanosti opštem dobru. Zato kod svih građana treba razviti svest o tome da je ono što je naše SVETINJA, i da se na to ne sme nasrtati.
Za razliku od korumpiranih državorušilaca postoje i državočuvarni domaćini, ljudi koji vlast shvataju ne kao mogućnost gospodarenja, nego kao dostojanstvo služenja. (Uostalom, zar ministar nije onaj koji ispunjava ministerium, dakle službu? Zar ministar nije SLUŽITELJ narodnih potreba i zajedničkih ciljeva? Hristos je rekao da će prvi među apostolima biti onaj ko najviše služi drugima (Mt. 20, 27)).
Ideal domaćina, tako drag srbskom narodu, Nikolaj Velimirović je suprotstavljao duhu birokratizma. Tvrdio je da je političko-birokratski duh, duh države kao nasilja, potčinio, makar delimično, čak i Srbsku Crkvu. Na skupštini Eparhijskog saveta eparhije žičke početkom 1941. on je o tome rekao:
„Pomozi vam Bog braćo!
Dobro ste nam došli. Mi vas pozdravljamo kao narodne domaćine. Duh domaćinstva je u nas usadio Sveti Sava, da se nikad ne utre ni u crkvi ni u državi, ako Bog da. Vi ste zapojeni domaćinskim duhom, a to znači duhom dvetosavskim, duhom apostolskim, jer apostol Pavle kaže: Brinite se ne samo o sebi, nego i o drugima.
Jedno je jasno i veoma važno za današnje vreme, kao i za sva ranija vremena, da naš narod ne voli birokratizam. Birokratizam je odvratan našem narodu kao suprotnost domaćinstvu i duhu narodnom. A šta je birokratizam u stvari? Briga samo o sebi i za sebe, traženje što više i većim prava, a manje dužnosti; grabljenje sebi, jednom rečju sebičnost. Takav duh tuđ je našem narodu. Naš narod je duha domaćinskog. Sveti Sava je najveći domaćin u našoj istoriji. Duh njegovog domaćinstva očuvao se u našem narodu do danas, ali se danas kvari.
Ja vam priznajem, kome ću ako vama neću, da smo mi krivi što se čak i Crkva donekle kroz poratno zakonodavstvo birokratizirala. Mi arhijereji i sveštenici smo pogrešili. Nismo pogrešili voljno i namerno, ali smo ipak pogrešili. Razno smo bili vaspitani, jer smo živeli pod raznim vladavinama i raznim uticajima. Pogrešili smo što smo imitirali državu. Crkva je ta koja treba da daje duh i državnom uređenju, a ne da nju imitira. Ja se molim Bogu da mi, što smo pogrešili, popravimo svoju grešku dok smo još živi i da u Crkvu povratimo domaćinski duh. Ja vam mogu reći da se već uveliko radi na tome da se Crkva rastereti birokratizma. U Patrijaršiji se radi da naše crkveno zakonodavstvo bude udešeno tako da Crkvu oslobodi birokratizma i da u nju povrati svetosavski domaćinski duh“.
Crkva treba da bude ideal državi, a ne obrnuto – to je Nikolajeva stalna misao, misao koje se zavetno i neodstupno držao čitavog života. Mistika je najbolja politika, jer vodi večnosti, vodi neprolaznom gradu, Nebeskom Jerusalimu. U neobjavljenim rukopisima Nikolajevim, nađenim u posmrtnoj ostavštini, vidi se da je on pravio skicu za budući Ustav Kraljevine Srbije, čije je osnovno geslo: „Čovek iznad svega, a Bog iznad čoveka“. Srbija je trebalo da bude uređena kao država sa Božjim blagoslovom, u kojoj će svi, od onog na prestolu do onoga za plugom, stremiti vaploćenju hrišćanskih ideala u ličnom i društvenom životu. Iako je znao da mu istorijske okolnosti ne idu na ruku, Nikolaj je stajao na neodstupnoj straži svojih zavetnih želja.
 

ESHATOLOGIJA I POLITIKA
 
U svojoj knjizi „Zemlja Nedođija“, koju je imenovao „modernom bajkom“, Vladika Nikolaj opisuje Keserovićevog četnika, Spasu Spasovića, koji se našao u nacističkom logoru kao zarobljenik, i kome preti smrtna kazna za to što, kao starešina barake, nije sprečio reakciju logoraša kada su se, u julu 1944, veselili slobodi, čuvši za atentat na Hitlera (koji nije uspeo). U toku saslušanja Spaso Spasović nudi jednu hrišćansku istoriosofiju, koja se bavi i smislom politike.
Na saslušanju, Spaso Spasović, teolog i istoričar (jer su „te dve nauke nerazdvojne“), izjavljuje da ne pripada nijednoj političkoj partiji jer „sve političke partije obećavaju više nego što mogu dati, i tako vode narod u Zemlju Nedođiju, tu zemlju sreće, koju su politički agitatori uvek obećavali, a nikad videli pre smrti“. On i o komunističkoj i o nacističkoj partiji misli kao o „nedođijskim“. Uzrok partijske opasnosti je u tome što ih vode bezbožne vođe, koji se nameću društvu jer su gonjeni „duhom nemira“, „vešti na peru“, oni narodima dočaravaju rajske slike ostvarenih utopija, da bi, kad se sve iluzije sruše, pustinjska stvarnost postala još očajnija. Sve civilizacije u kojima je tehnika nadvladala etiku rušile su se, i rušiće se: kako se srušio Navuhodonosorov Vavilon, srušiće se i Ajfelova kula i američki oblakoderi, ako oholost čovekova bude „dodijala dugotrpeljivom Stvoritelju ljudi“.
Tragedija savremenog čoveka je u nehrišćanskom rešavanju odnosa pojedinca i zajednice. Ja i Mi. Jer, po Spasoviću, glavne osobine našeg doba su „lična samovolja“ i „bezlični etatizam“, koji marširaju protiv bogoljublja i bratoljublja. Zato partije dele, a ne ujedinjuju; cepaju, a ne isceljuju. Crkva je, za razliku od partija, sveujedinjujuća: u njoj su i živi i mrtvi, u Hristu, zajedno, večito i neraskidno vezani. Crkva blagovesti Raj, ali ga ne obećava nikom na zemlji. Ona je u SVETU, ali nije OD SVETA. Spasoviću se, u mukama, javlja đavo, koji se predstavlja kao doktor nad doktorima, što „leči ljude od zdravlja, od istine, od sloge, od pobožnosti i od svake takozvane vrline“. Magijskim ogledalom on ljude mami u Nedođiju, a zatim im ruši iluzije, da bi se narugao nebeskom Prestolu.
U poglavlju „Sloboda i još dvoje“, Nikolaj, preko Spasovića, ističe da u demokratijama, koje su vlast Jednog htele preneti na Mnoge ili Sve, sloboda nije osigurana ako je ne prate ljubav i milost.
Još su atinsku demokratiju upropastili laž i sebičnost: to se dešava i danas. Zašto? Zato što je demokratija postala „propisana ustavima i zaštićena zakonima“, dok su milost i istina ostale u privatnoj sferi.
Atinska demokratija je počivala na poštovanju, makar i lažnih, bogova; demokratije su se, u modernim društvima, sasvim odrekle bogopoštovanja: „Tako je Bog uvređen, a moderna sloboda osiromašena i pozleđena bez potpore istine“. Bez osveštanja i oplemenjivanja istinom i milošću, sloboda postaje „divlja i surova“, i brzo se sveti, ustupajući mesto tiraniji. Samo istina donosi slobodu (Jn. 8,32). Cilj slobode je služenje bližnjem u ljubavi (Gal. 5, 13), i što je veća sloboda, mora biti veća služba i veća odgovornost. Sam Bog, postavši čovek, nije došao da mu služe, nego da služi (Mt. 20,23). Sve suprotno ovome vodi novom ropstvu.
Čovečanstvo neće moći da opstane ako se ljudi ne reše na novu utakmicu, utakmicu u dobru. To bi bila jedina prava revolucija, čiji je vođ, Hristos, za njeno ostvarenje prolio Svoju, a ne tuđu krv. Novije revolucije, francuska i ruska, prolile su more tuđe krvi, a nisu ostvarile ideal slobode, jednakosti i bratstva. A zašto? „Gde nema zajedničkog oca, nema ni bratstva. Smešno bi bilo govoriti ljudima: Mi smo svi braća jer NEMAMO jednoga oca!“ Kad se ostvari bratstvo po Ocu nebeskom, tada će se moći ostvariti i sloboda i jednakost. Inače će svi poduhvati biti uzaludni.
Večiti uzor ljudske sloge i sabornosti, kao sabranosti i sabraćenosti, jeste Sveta Trojica, kojom se prevazilaze sve podele, pa i one društvene, političke, partijske. Carstvo Svete Trojice je večno (Dan 17, 1827; 17, 14), i ono, primajući u sebe ljude Božje, neprestano raste. Samo ono nije Zemlja Nedođija.
Zbog otkrivenskog znanja o večnom carstvu, Srbima nikad nije bio uzor ni bogataš, ni naučnik, nego Svetac. Srbi se nisu hvalili čak ni svojom hrišćanskom kulturom, jer je prolazna, nego su se divili Božjoj istini, ljudskom dostojanstvu i karakteru.
Hrišćanska eshatologija, dakle, ne dozvoljava čoveku da se poistoveti s partijskim ciljevima, upravo zato da nedođija ne bi zamračila stazu ka večnosti.
 

UZORNI ODNOS HRIŠĆANA PREMA POLITICI

(anglosaksonski primer Srbima)
 
U časopisu „Hrišćanski život (godište 1923, stp. 351355), Vladika Nikolaj je objavio tekst „Anglosaksonski političari i vera“, želeći da Srbima pokaže kako treba da se odnose prema hrišćanstvu. Počeo je od priče o ustoličenju američkog predsednika Hardinga, koji je, 4. marta 1921, svoj govor ukrasio citatom iz Svetog Pisma: „Šta ište Gospod od tebe osim da činiš što je pravo, i da ljubiš milost, i da hodiš smerno s Bogom svojim“ (Mih. 6, 8). Harding je istakao da je „služba najviši sadržaj života“, a zatim zavapio „Bogu nebesnom za milost i vođstvo“. U svom razgovoru s predsednikom Hardingom, Vladika Nikolaj mu je rekao: „Držite se Hrista, gospodine Predsedniče, i on će vas držati“. Predsednik Amerike je Nikolaju odgovorio: „Neka nam je On svima na pomoći, ja sam vaspitan od detinjstva da se Njega držim i ja se u tome neću izmeniti“. Zatim Nikolaj ističe primer Hardingovog državnog sekretara, Lansinga, koji je, iako na visokom položaju, dve godine držao veronauku deci pri jednom hramu.
Odnos američkih političara prema veri bio je afirmativan još od doba Džordža Vašingtona. Linkoln je smatrao da američka demokratija mora biti hrišćanska, ako hoće da je trajna; Ruzvelt je tvrdio da je čitanje Biblije neophodno za život; Vilson je svake nedelje išao u hram na bogosluženje. Ministar spoljnih poslova Viljem Brajan napisao je knjigu „Po Svome obličju“, u kojoj ispoveda veru u Boga Tvorca. Nikolaj je, kao primer srbskim političarima i narodnim vođima, isticao da su američki državnici uvek bili ubeđeni hrišćani; da američki parlament ima stalnog sveštenika, koji čita molitve pred skupštinska zasedanja; da američki koledži i univerziteti imaju kapele gde se studenti mole Bogu; da se politički zborovi otvaraju molitvom; da je Sveto Pismo najraširenija knjiga među Amerikancima.
Slično je i u Engleskoj. Gledston je napisao mnoge knjige o veri, kao i Dizraeli. Ministar spoljnih poslova Balfur redovno je čitao Apostol u hramu Svetog Kolumba u Londonu. Dom lordova Solsberija isticao se svojom iskrenom religioznošću. U Engleskoj su čak i levičari bili hrišćani, što je Nikolaj video kad je u gradu Dandiju propovedao o Hristu pred predstavnicima socijalističkog pokreta i radnicima. U kući socijalističkog vođe Mak Donalda pred ručak se čitala molitva, što je Nikolaj sa uzbuđenjem doživeo. Vođa engaeskih komunista, Džordž Lansberi, prisluživao je u crkvi i bio revnostan vernik, u šta se Nikolaj sam uverio, pogotovu kad je, na Nikolajevu primedbu da su evropski komunisti ateisti, Lansberi odgovorio: „Koliko je meni poznato, na ateizmu se nikad ništa nije sagradilo“. Socijalista Hajdman, svojevremeno prijatelj Marksa i Engelsa, bio je protiv boljševika zbog njihovog bezbožja, i govorio: „To su ljudožderi, a ne socijalisti! Oni će sahraniti socijalizam zanavek!“
Engleski kralj Džordž govorio je kako je užase rata preživeo samo zahvaljujući veri i molitvi.
Nikolaj je, na kraju teksta, jasno istakao: „Ako ću hvaliti veru, hvaliću Pravoslavlje, koje u sravnjenju sa anglosaksonskim protestantizmom predstavlja mnogo veću punoću učenja i religioznog iskustva, no ako ću hvaliti revnost prema veri, u kojoj se ko krstio, ne mogu se po savesti uzdržati pohvala anglosaksonskih naroda, a naročito anglosaksonskih narodnih vođa“.
Jer, Engleze i Amerikance ne bi iznenadilo kad bi u nekom pravoslavnom hramu u Beogradu videli ministra spoljnih poslova da čita Apostol, niti bi se čudili tome da sednica parlamenta počinje molitvom, niti socijalističkom vođi iz Srbije koji u litiji nosi krst ili barjak. Sve bi to čudilo samo Srbe, jer se njihovi vođi uglavnom stide svoje vere. To je Nikolaja bolelo, i zato je primer anglosaksonskih državnika i političara isticao kao uzor koji treba slediti.
 

SVETI NIKOLAJ SRPSKI U EPOHI BORBE PROTIV KONKORDATA
 
Da je Nikolaj bio veoma dosledan kad su u pitanju osnovni interesi Srbske Crkve i naroda videlo se u epohi Konkordatske krize, 1937. godine. Iako je imao dobre veze sa onovremenim političarima, pre svega dr Milanom Stojadinovićem, predsednikom Vlade, on se nije libio da uđe u sukob, jer je smatrao da je svetosavsko biće Srbije i Srbstva ugroženo, a Crkva čiji je episkop bio sramno ponižena. Danas posmatraču sa strane reakcije SPC na Konkordat Kraljevine Jugoslavije s Vatikanom može izgledati preoštro. Ali, da nije reč o oštrini bez povoda, nego kulminaciji jednog dugog procesa, saznaćemo ako se setimo činjenica.
 

PREDISTORIJA KONKORDATSKE KRIZE
 
Konkordat je sporazum jedne države i Vatikana kojim se uređuju pitanja Rimokatoličke crkve, njenih prava i dužnosti, u odnosima sa tom suverenom državom. Konkordat reguliše čitav niz oblasti u kojima država i rimokatolička zajednica stupaju u dodir, pa je u pravu dr Branko Nadoveza koji piše: „Preplitanje pravnog i političkog u Konkordatu očigledno da na Balkanu ima specifično i dalekosežno značenje, više nego na bilo kom drugom području Evrope. (…) Konkordat teži da ima upliva u sve oblike društvenog života: obrazovanje, školstvo, brak, porodicu, pa čak i u državnu organizaciju“.
Srbija je u Konkordatske pregovore s Rimom ušla još u doba Ilije Garašanina. Nikola Krstić je bio u vezi sa đakovičkim biskupom Štrosmajerom, ali su se svi pregovori završavali neuspehom, jer Rim nije pristajao da se zadovolji ponuđenim. Naročito je veliki pritisak oko potpisivanja Konkordata, koji tobož proističe iz obaveza preuzetih na Berlinskom kongresu 1878, na Srbiju vršen osamdesetih i devedesetih godina XIX veka. Vatikan se pozivao i na činjenicu da je sa Crnom Gorom Konkordat već potpisan. Jovan Bošković, ministar prosvete i crkvenih poslova, naročito je bio protiv pritisaka koji su išli na štetu mlade srbske države. U Srbiji, koja je imala 2,5 miliona stanovnika, živelo je svega desetak hiljada rimokatolika, uglavnom stranaca, ali Evropa je (kao i danas) od Srba tražila što veću „toleranciju“. Kao što je govorio D. B. Nestorović još 1902: „Za zapadnu Evropu bi pravi dokaz o verskoj toleranciji Srbije bio tek tada kada bi se bar u Beogradu izvijao toranj rimokatoličke crkve“. Uoči Prvog svetskog rata Konkordat je bio spreman, ali je ratni vihor sve pomeo.
 

PREGOVORI O KONKORDATU
 
Veoma brzo po formiranju Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca počeli su pregovori o sklapanju Konkordata nove države i Vatikana. Zahtevi Rima bili su radikalni, a ticali su se, pre svega, potpune vlasti katoličkog načela u oblasti školstva i postavljanja veroučitelja. Zahtevano je državno priznanje verskih škola, kao i to da rimokatoličkoj deci učitelj bude njihove veroispovesti. Vatikan je uporno odbijao da ispuni državni zahtev da se službe među južnoslovenskim rimokatolicima odvijaju na slovenskom jeziku.
Pregovori su bili prekinuti, pa nastavljeni 1931. Dr Nikola Žutić kaže da je Vatikan, gledajući krizu režima kralja Aleksandra, bio još nepopustljiviji nego 1925: „Upoznavši se sa sadržajem predloga Vatikana, poslanik Simić je u razgovoru s kardinalom Pačelijem primetio da je odgovor tako koncipiran da se stiče utisak da Sveta Stolica ne želi sklapanje Konkordata“.
Konkordat oko koga se potrudila Vlada Milana Stojadinovića bio je potpuna kapitulacija pred zahtevima Rima, koji se sasvim stavio iznad države Jugoslavije. Kritičari istog su, pre svega, tvrdili da je Konkordat nepotreban, jer ga je u svetu potpisalo svega devet država, među kojima jesu bile Nemačka, Italija i Austrija, ali i Haiti. Velika Britanija i Francuska nikakav međudržavni ugovor s Vatikanom nisu imale. Ukazivalo se na to da se rimokatolicima daje mogućnost misije među pravoslavnima. Načelo ravnopravnosti konfesija bilo je povređeno stavom da će rimokatolički sveštenici biti zaštićeni kao i državni službenici (što nije bilo predviđeno po Zakonu o Srbskoj Pravoslavnoj Crkvi). Rimokatolicima je bilo dato pravo na rad u milosrdnim ustanovama i neposredno delovanje među bolesnima i sirotinjom. Rimokatolički sveštenici su bili zaštićeni i pred sudom više od pravoslavnih: država je morala ne samo da obavesti njihovu crkvenu vlast o pokretanju postupka, nego i da navede razloge zbog kojih je postupak pokrenut, pa čak i da formira mešovitu komisiju sa crkvenom vlašću ako ova odbije da okrivljeno duhovno lice povuče sa položaja.
Po članu XIV Konkordata, status pravnog lica davan je rimokatoličkim ustanovama u skladu sa kanonskim pravom dotične konfesije, a ne u skladu sa državnim zakonom. Konkordatom je garantovana isplata oduzete imovine rimokatoličke zajednice u punoj tržišnoj vrednosti, što nije važilo za SPC. Rimokatolicima su hteli da vrate dobra sekularizovana još u XVIII veku, a SPC nije imala pravo ni na manja obeštećenja. Veronauka je za rimokatolike postajala obavezna, a za pravoslavne je bila podređena državnoj prosvetnoj politici. Bilo je predviđeno i široko izuzimanje iz vojne obaveze, itd.
Jednom rečju, Konkordat je bar kap koja je prevršila čašu strpljenja SPC. I tako je počelo. Rezultat je bio „Krvava litija“, smrt patrijarha Varnave (u čije uzroke se još uvek sumnja), sukob Crkve i države i, na kraju – pad Konkordata.
 

ZAŠTO JE SRBSKA CRKVA BILA ODLUČNO PROTIV?
 
Kada je Konkordat Kraljevine Jugoslavije sa Vatikanom u pitanju, zapanjuje odlučnost s kojom se, državotvorna i državočuvarna, STPD suprotstavila potpisivanju istog. Ovako odlučna reakcija, međutim, samo je plod godinama rastuće napetosti u odnosima kako Crkve i države, tako i uzajamnim odnosima između pravoslavnih i rimokatolika u Kraljevini.
Naime, Vatikan je od početka bio antijugoslovenski nastrojen (uz taktička prilagođavanja svoje politike). Dr Nikola Žutić, pišući o vatikanskom stavu 1919. godine, navodi „L’Osservature Romano“, zvanično vatikanski glasnik, tvrdeći da ovaj časopis, preko svojih napisa, daje podršku separatističkim i iredentističkim pokretima u Kraljevstvu SHS. Zalaže se za nezavisnu Hrvatsku republiku, u Sloveniji daje podršku Austrijancima, u severoistočnoj Srbiji i Vojvodini Rumunima (Vlasima), u Crnoj Gori nezavisnoj crnogorskoj kraljevini, a u jugozapadnoj Srbiji Albancima. Pošto je priznala novu državu, vatikanska diplomatija je nastavila da vrši pritiske na nju, podržavajući pre svega italijanske pretenzije na Istru i Dalmaciju. U stalnom strahu od vatikansko-musolinijevskog saveza, vlasti Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca su neprestano popuštale Rimu, tako da je on uvek nametao svoje biskupe, čak i antijugoslovenski opredeljene. Albanci rimokatolici su svoj kosovski komitet povezali sa VMRO-om. Unijati iz Strumice i Đevđelije su bili probugarski nastrojeni. Upornost makedonskih unijata bila je tolika da je Sveti Arhijerejski Sinod 1929. godine pisao predsedniku vlade Petru Živkoviću da unijati čak nasilno prekrštavaju pojedince u zletovsko-strumičkoj eparhiji i, što je još ozbiljnije, novcem prevejavaju pohlepne. U Vojvodini je rimokatolicizam podržavao velikomađarsku državnu propagandu. U Bosni je Mehmed Spaho, vođa Jugoslovenske muslimanske organizacije, radio na zbliženju muslimana i katolika radi suzbijanja „srpske prevlasti“.
U Srbiji je delovanje rimokatolika bilo veoma uspešno. Francuski fratri asumpcionisti iz Carigrada prelaze u Beograd, gde u Hadži Melentijevoj ulici broj 69 osnivaju svoju crkvu i podižu dom. Časne sestre istog reda u Rankeovoj ulici otvaraju školu za francuski jezik, ručni rad i zabavište za decu.
Do 1918. jedina katolička crkva u Beogradu bila je kapela austrijskog poslanstva u Krunskoj ulici, ali već 1926. podiže se crkva Krista Kralja u samom srcu prestonice (veliki deo novca za izgradnju hramova dale su pape Benedikt XV H Pije XI). Godine 1926. y Bregalničkoj ulici u Beogradu podignut je franjevački samostan za četrdeset fratara i časnih sestara. Oni su odmah krenuli u misiju po Srbiji, po rimokatoličkim župama i u bolnicama. Franjevačku akciju je izdašno pomogao mason i guverner narodne banke Jugoslavije, Đorđe Vajfert. Krajem 1925. i početkom 1926. otvorena je rimokatolička crkva u Kragujevcu. Dve časne sestre su došle sa namerom da naprave zabavište za srbsku decu. Godine 1927. podignuta je rimokatolička crkva u Smederevu.
Župnik Ferdinand Hrdi, koji se kretao od Kragujevca do Niša, bio je veoma revnostan u zahtevima jugoslovenskim vlastima da se obrazuju župe u Boru, Ćupriji, Užicu i Zaječaru. Lokalne vlasti su upozoravale da broj rimokatolika uopšte nije tako veliki kako je Hrdi tvrdio, već da su mnogi koji su nastanjeni tu samo privremeno. Broj rimokatolika je stalno rastao, pa je beogradski župnik Vagner tvrdio da je takav „prirodni i zdrav razvoj bio moguć samo u zemlji u kojoj su tolerancija i vjerska ravnopravnost bili istinska stvarnost, i gdje brojnom dolasku katolika nisu pravljene nikakve zapreke“. (Inače, župnik Vagner je, po pisanju beogradske „Politike“ od 5. septembra 1919, u vreme kad je Srbija bila pod austrougarskom okupacijom, „s predikaonice katoličke crkve sipao klevete na Srbiju, Srbe, Karađorđeviće i Belog Orla“.)
Župnici su prevodili i pravoslavne Srbijance na uniju s Rimom. Već pomenuti Hrdi naročito je bio aktivan u Nišu, gde je niz lica uveo u rimokatolicizam, zbog čega je i Sveti Arhijerejski Sinod morao da protestuje pred državnim vlastima. Čak je i ministar unutrašnjih dela B. Maksimović ukazivao na Hrdijevu srbofobiju i vezu s krugovima hrvatskih šovinističkih političara, koje je izveštavao o stanju u Srbiji. Broj rimokatolika se, u odnosu na stanje pre Prvog svetskog rata (oko 1415000), više nego udvostručio. Uprkos svemu tome, htelo se još.
Srbska fantazmagorija, zvana „integralno jugoslovenstvo“, trajala je i trajala. U školama su se, kao „sveci južnoslovenskog jedinstva“, slavili Sv. Sava i đakovički nadbiskup Josip Juraj Štrosmajer (koji je želeo unijaćenje Srba i Jugoslaviju pod Habzburzima). Naročito se jasno videlo kuda idu međunacionalni odnosi 1935, kada je Arhijerejski sabor SPC proglasio svetosavsku godinu, povodom sedamstogodišnjice rođenja najvećeg Srbina. Zagrebački nadbiskup dr Ante Bauer je svojim vernicima zabranio bilo kakvo, aktivno ili pasivno, učešće u obeležavanju tog jubileja, naročito u školama. Vladika Nikolaj je napisao jedan ogorčeni članak, ukazujući da su čak i franjevci, poput Andrije Kačića Miošića i Grge Martića, svojevremeno veličali Svetog Savu; Srbi su slavili Štrosmajerov dan u školama, a Vlada Kraljevine Jugoslavije nije učinila ništa da svetosavsku godinu učini svedržavnom. Sa teritorije današnje Hrvatske dolazile su sve ozbiljnije vesti o separatističkom pokretu Hrvata protiv Kraljevine Jugoslavije. Tako je, po nalogu Vlatka Mačeka, u aprilu 1936. organizovan napad na graničnu karaulu u oblasti sela Jelačićevo. U Slavonskoj Požegi 8. novembra 1936. Hrvati su napali srbske svatove koji su nosili jugoslovensku zastavu. Hrvatska seljačka stranka (mačekovci), gde god je bila na vlasti, uklanjala je ćirilične natpise i zamenjivala ih latiničnim. Umesto tabli s natpisima „opština“ i „srez“ pojavljivale su se table na kojima piše „općina“ i „kotar“. Srbski trgovci u Zagrebu bili su bojkotovani. U februaru 1936. demonstranti, koji su slavili pomen Ante Starčevića, razbili su prozore na kući u kojoj je stanovao mitropolit zagrebački Dositej (Vasić). U martu su u Zagrebu razbijene srbske prodavnice. U aprilu su u Kerestincu mačekovski banditi masakrirali šestoricu mladića, članova Jugoslovenske radikalne zajednice, a zatim ubili Jovana Butu, njegovu ženu i ćerku. Nekadašnji austrougarski oficiri, sada u vojsci Kraljevine Jugoslavije, pretili su srbskim oficirima čak i smrću. Hrvatski uglednici su izbegavali da prisustvuju svim pomenima vezanim za srbsku istoriju, a naročito Vidovdanu, koji je, inače, bio državni praznik.
U avgustu 1936. u Sremskoj Mitrovici (!), gde je bilo svega dvesta Hrvata, organizovane su demonstracije na kojima se klicalo Mačeku, a protiv Kralja i Beograda. Čulo se i: „Da živi hrvatska Mitrovica!“ Rimokatolički župnici su radili na kroatiziranju Bunjevaca u Vojvodini. U istom mesecu 1936. župnik u Otočju, Grga Starčević, govorio je da Hrvati ne vole Srbe, jer oni nisu nikakva braća nego Cigani i Cincari.
Sve je ovo bilo dobro poznato episkopatu Srbske Crkve, koji zbog toga nije želeo da se upušta u trgovinu duhovnim i nacionalnim interesima svoje pastve.
 

RAT IZMEĐU CRKVE I DRŽAVE
 
Još jula 1935. godine Srbska Crkva je stavila do znanja državi da projekat Konkordata takvog kakav je neće priznati, i da će pozvati svoje sveštenstvo i narod u borbu. U Beogradu je u julu 1937. godine došlo do sukoba policije, koju je poslao ministar, katolički župnik dr Anton Korošec, i vernog naroda, koji je, u litiji za zdravlje patrijarha Varnave, krenuo od Saborne crkve. Tada su pretučeni ne samo mnogi civili i sveštenici, nego i šabački vladika Simeon. Kada je u Skupštini Konkordat izglasan, iste noći umro je (između 23. i 24. jula, četiri dana posle „Krvave litije“) patrijarh Varnava, pod zagonetnim okolnostima, što je još više izazvalo narodni gnev. Vladika Nikolaj je išao širom Srbije i protiv Konkordata propovedao, pred hiljadama i desetinama hiljada ljudi, a u oktobru 1937. Sveti Arhijerejski Sinod je svom sveštenstvu i narodu uputio poslanicu u kojoj ističe da je SPC „bila primorana na otpor protiv jedne neustavne radnje, protiv jedne velike nepravde“ i da je ona „stupila u jednu idejnu i načelnu borbu, a nikako u ličnu i partizansku“. Posledica je srbska sloga: „Pokazana moralna snaga naše Svete Crkve – a Crkva ste vi – zaprepastila je naše neprijatelje. Sve zluradice, koje su se radovale do juče našoj pocepanosti, partijskoj zavađenosti i tobožnjoj verskoj ravnodušnosti srpskog naroda, stoje sada smućene pred iznenadnim preokretom činjenica. Javio se opet Srbin u svoj snazi i veličini svojoj, na strah vrazima svojim“.
 

EPILOG BORBE PROTIV KONKORDATA
 
Kažu da je papa Pije XII zapretio Srbima da će zažaliti što nisu pristali na Konkordat. Bilo kako bilo, 29. decembra 1937. Anton Korošec je objavio da je pitanje Konkordata sklonjeno s dnevnog reda.
Vatikan je oštro protestvovao zbog toga. Biskupska konferencija Jugoslavije je 4. maja 1938. izložila svoju Deklaraciju kojom optužuje Vladu da je stala na stranu Srbske Crkve i pravoslavlja. Biskupi su tvrdili da su prava rimokatolika „teško povređena“. Kako i koliko, vidi se iz beleške dr Joza Petrovića, objavljene 1942 (dotični je u Beogradu boravio od 1925. AO 1941. godine): „Kada cam došao u Beograd, imali smo crkvicu u bivšem Austrijskom poslanstvu. Odlazeći iz Beograda ostavljamo šest katoličkih crkava. Sve bolnice su u rukama časnih sestara, sva kućna posluga je naša. Bunjevci imaju svoje hrvatsko društvo, zatim osnovan je Hrvatski klub, čiji sam član bio od mog dolaska u Beograd, osnovasmo Napredkovu podružnicu, Radišinu, a koliko je vjerskih društava bilo, to ne umijem reći. Ne vjerujem da je tjelovska procesija u Zagrebu bila impozantnija od one u Beogradu“.
Tri godine posle biskupske deklaracije, nastaće Pavelićeva monstrumdržava. Neki od najdelatnijih učesnika borbe protiv Konkordata obrešće se kao sveštenomučenici, ubijeni od ustaške ruke: vladika banjalučki Platon, vladika gornjokarlovački Sava, mitropolit dabrobosanski Petar. Mitropolit zagrebački Dositej će, posle užasnih mučenja od strane ustaša, poluživ doći u Beograd, gde će, od posledica, umreti. Vladika žički Nikolaj će, u Srbiji, biti pod stražom Nemaca, da bi, skupa s patrijarhom Gavrilom, krajem 1944. godine bio odveden u Dahau. Takva je bila cena duhovne slobode koju je Srbska Pravoslavna Crkva vekovima plaćala.
 

VLADIKA NIKOLAJ, MILAN STOJADINOVIĆ I KONKORDATSKA KRIZA
 
Period vladavine Milana Stojadinovića, vođe Jugoslovenske radikalne zajednice, počeo je jednim simvoličkim gestom: Stojadinović je, za zdravlje svoje majke, žene i dece i pokoj duše svog oca, priložio ikonostas u hramu Sv. Save u Žiči, delo uglednog ruskog ikonopisca Ivana Meljnikova. „Glasnik“ Srbske Crkve je, u broju od 5. juna 1936, istakao ovaj gest kao primer da je kod visokih državnih funkcionera još uvek živa vera, „na čvrstim temeljima sazidano sveto Pravoslavlje“. Sgojadinović je 16. jula 1936. posetio Žiču s generalom Marićem, i dao prilog za podizanje monaškog konaka. Sve ovo je bilo veoma dobro prihvaćeno i od strane crkvene jerarhije, ali i od strane naroda.
Međutim, sve se pomutilo kada je počela priča o Konkordatu. Mostovi poverenja srušili su se za najkraće moguće vreme, i više nije bilo ničega što bi moglo da zaustavi oštro suprotstavljanje episkopata projektu Konkordata. Stojadinović je bio vešt političar, ali se, očito, više uzdao u veštinu, nego u vrlinu, i činilo mu se da Srbska Crkva, poznata po svojoj lojalnosti državi, neće reagovati. Tu se, međutim, prevario.
Borba protiv Konkordata bila je oštra i odlučna, i sa jedne i sa druge strane. Jugoslovenska radikalna zajednica je izbacila iz redova svojih poslanika dr Vojislava Janjića i arhimandrita Nikona (Lazarevića), jer su glasali protiv Konkordata. Kada je Sveti Arhijerejski Sabor SPC doneo odluku o odlučenju poslanika koji budu glasali za ugovor s Vatikanom, episkop Nikolaj je uputio pismo svim poslanicima iz svoje eparhije, i upozorio ih: „Neka Vas ne plaše partijskom disciplinom, jer postoje dve važnije, starije i jače discipline, a to su: disciplina srpskonarodna i disciplina crkvenokanonska. Obe ove nadživeće onu. (…) Glas naroda, glas Božji. Taj narod dao Vam je mandat, a od tog naroda Vi ćete opet tražiti mandat. Budite uvereni da će Vas narod pitati samo jedno – bi li i ti Konkordatlija ili ne?“
Iz Kpaljeva, 20. jula 1937, Nikolaj telegramom preklinje Stojadinovića da „skida zlo sa dnevnog reda“, jer je „teška ruka Nemanjića Save“, a kad ga Stojadinović moli za poverenje i traži da Nikolaj „pomirljivo utiče na svoje kolege“, Episkop žički mu odgovara da nema olakog pomirenja posle premlaćivanja naroda kod Saborne crkve u Beogradu, jer „dr Korošec nije tukao katolike u Dalmaciji, koji godinama najpogrdnije ruže našeg Kralja, a tuče srpske vladike i sveštenike, kada se mole Bogu za svog bolesnog Patrijarha. Unikum. A zamislite kako bi rimski Papa potresao ceo svet, da je jedan srpski žandarm udario katoličkog biskupa“. A zatim ga upozorava na teške posledice izglasavanja Konkordata: „Uveravam vas da je narod na ivici pobune. Ja znam Vaša dobra dela za poslednje dve godine, znam i za taj zlokobni Konkordat. Ja ne zaboravljam ni ovo ni ono. No sav je narod potpuno bacio u zaborav sve što ste Vi učinili, kao da ste juče došli na vlast, sve zbog ovog Konkordata. Kao kad bi đak napisao čitko propis pa prosuo po njemu mastilo. Narod ništa u Vama ne vidi od Konkordat. Od vremena takozvane „vladanovštine“, ja ne pamtim ovoliku uzrujanost u narodu, ovoliku žučnost. Ko god Vam drukčije referiše, ne verujte mu, laska Vam i obmanjuje Vas; i nemojte misliti da je ovako strašno nezadovoljstvo u narodu stvoreno agitacijom sveštenika. Instiktivno sav pravoslavni narod oseća i saznaje da je knez crne internacionale naš svagdašnji neprijatelj, istorijski neprijatelj. Uostalom, i svi prosvećeni katolici užasavaju se vlasti koja se daje tome Knezu u ovoj našoj slobodnoj zemlji. Zato Vas i ovim putem, i poslednji put, molim i preklinjem: skinite to čudovište sa dnevnog reda, te sačuvajte zemlju od potresa, sačuvajte svoju čast i povratite svoj ugled u narodu. Sačuvajte sebe od moralne i političke smrti, to je ono čemu neizbežno gredite, ako se ne trgnete u 12 času. Srbima nisu na odmet ni ljudi manjih sposobnosti, nego što ste Vi. Reći ćete: teško je sada skinuti sa dnevnog reda. Možda. No setite se da će teže biti ako prođe. Neka jeziva atmosfera okružava nas. Svako očekuje najgore. Ako izagitujete, na suprot volji narodnoj, volji 7.000.000 Cp6ai toliko katolika, da se Konkordat izglasa u Skupštini, šta ste sa time učinili? Otvorili ste jednu živu ranu, koja se godinama neće moći zalečiti, a svoje ime ste upisali ne na listove slave, nego u spisak onih koje narod proklinje. A Vi niste samac; Vi imate i porod. Ovo je smisao i sadržaj moga jučerašnjeg telegrama. Neka vam je Bog na pomoć“.
Iz pisma se vidi da Nikolaj nije želeo zaoštravanje sukoba, ali je bio neodstupan u odbrani crkveno-narodnih interesa.
Stojadinović je, u pismu od 22. jula 1937, pokušavao da umiri Nikolaja, tvrdeći da, posle Narodne skupštine, Konkordat treba da prođe Senat, Kraljevsko namesništvo i ratifikaciju, a da u tom periodu „Vlada i Sv. Sinod treba da budu u vezi, da razgovaraju, a ne da vodi borbu Sv. Sinod protiv Vlade, da se preti narodnim poslanicima, da se šire letci, da zvone zvona, da se ističu crne zastave, itd“. Stojadinović je uveravao Nikolaja da je „dobar pravoslavni Srbin“ i da „voli svoju veru“. Verujući u ispravnost svoje politike, koja je podrazumevala približavanje Berlinu i Rimu i zadovoljavanje hrvatskih težnji (a Stojadinović je znao da samo Vatikan može umiriti Hrvate), on je pokušavao da napravi kompromis, koji, nažalost, nije bio samo to.
U pismu dr Niku Subotiću, Srbinu iz Dalmacije, ministru pravde, Nikolaj ga upozorava da je „izneo pred predstavnike narodne ugovor sa prastarim neprijateljem Srpstva i Pravoslavlja i da ga je branio i zastupao“, pa se pita da li je Niko Subotić kao Srbin živ ili je umro. Ministru prosvete Stošoviću Nikolaj je rekao da u Konkordatu uopšte nije reč o pomoći našim katolicima, nego o učvršćivanju papske vlasti na Balkanu. Zamerio mu je što nije posavetovao Stojadinovića, nego je sve prepustio Maskatelu, „papinom eksponentu“, i pitao ga je: „Ja li tebi rotarijanstvo bliže srcu nego Srpstvo i Pravoslavlje i pravda Božja?“ I dodavao: „Teže je biti čovek nego ministar. Nemoj se ljutiti što se usuđujem dati ti jedan savet – možda jedini i poslednji u ovom životu – BUDI ČOVEK, MAKAR NE BIO MINISTAR“.
Nikolajeva antikonkordatska borba imala je načelan karakter, pa je on, kasnije, došao u sukob s patrijarhom Gavrilom zbog olakog prelaska preko ogrešenja poslanika JRZ i Stojadinovića. Do punog pomirenja između njih dvojice došlo je tek 1940. godine, u manastiru Kaleniću. Izvesno vreme Nikolaj čak nije ni dolazio na zasedanja Svetog Arhijerejskog Sabora, smatrajući da se uvreda naneta Svetosavskoj Crkvi ne sme bagatelisati, niti treba pristajati na „ljudska, suviše ljudska“ dogovaranja sa političarima. No, naravno, kao čovek Crkve, Nikolaj je prešao preko svog stava i odazvao se pozivu Sabora da mu se pridruži.
Vladika je, u doba antikonkordatske borbe, bio pomno praćen od strane „sreskih špijuna“. Jedan od njih je izvestio načelnika sreza trnavskog, da, prilikom besede u hramu Svetog Vaznesenja Gospodnjeg u Čačku, kada je besedio o stogodišnjici čačanske Gimnazije, ni jednom rečju nije pomenuo Konkordat, niti je govorio protiv kraljevske vlade i pojedinih njenih članova. Međutim, Nikolaj je odbio da ode u samu Gimnaziju i osvešta spomen ploču, jer su se u školi nalazili Stojadinovićevi poslanici koji su glasali za Konkordat, kao i ministar Vojko Čvrkić.
Napadi na Svetog Nikolaja Žičkog u to doba išli su čak i do pokušaja atentata, kako svedoči onovremeni žički iskušenik, a sada arhimandrit, Jovan Radosavljević. Atentat je izbegnut posle sabora bogomoljaca o Krstovdanu, septembra 1938, kada je đakon Timotej otkrio mladog čoveka s revolverom u ruci kako hita na sprat žičkog konaka gde je Vladika sedeo sa svojim gostima. Sumnjalo se da je iza pokušaja atentata stajao vojvoda Kosta Pećanac, u dogovoru sa Milanom Stojadinovićem.
 

UMESTO ZAKLJUČKA
 
Sveti Nikolaj Srpski je imao samo jednu ideju i jedan zavet – da Srbe sjedini sa Hristom. Zato je, govoreći o propasti prve Jugoslavije u „Rečima srbskom narodu kroz tamnički prozor“, zapisao: „Neka nam škola bude sa verom, politika sa poštenjem, vojska sa rodoljubljem, država sa Božjim blagoslovom. Neka se svaki vrati Bogu i sebi; neka niko ne bude van Boga i van sebe, da ga ne bi poklopila jeziva tama tuđinska, sa lepim imenom i šarenom odećom. Neka se svak, ko je srbski rodoljub, pašti da zadobije Carstvo Nebesko, kojim se jedino može održati carstvo zemaljsko na duže vreme“. Te njegove reči i danas odjekuju u srcima onih koji veruju da reč „Srbin“ ima i duhovni, a ne samo biološki sadržaj. Verovati u to da će ih neko od savremenih naših političara ozbiljno shvatiti i pokušati da primeni isto je kao verovati u postojanje kentaura ili zlatnih jabuka Hesperida. No, kako je govorio Sveti Jovan Zlatousti:, JNaše nije da ubedimo slušaoce. Naše je samo da o istini svedočimo, a da se ubede – to je njihovo“. Tako je mislio i Sveti Nikolaj Srpski.
 

KOME SMETA SVETI NIKOLAJ?
 
Zna se kome i zašto smeta Sveti Nikolaj Srpski. Smeta totalitarizmu Novog svetskog poretka, jer je rekao da će poslednji, u zlu ujedinjeni svet, biti gori od kule vavilonske (Žetve Gospodnje); smeta domaćim evroslinavcima, jer je rekao da će, ako bude napuštena služba Bogu srbskog naroda, „prestati istorija Srbadije, a početi istorija manguparije“ (Srpski narod kao Teodul); smeta jer razobličava lažnu pobožnost: „Crkve grade, da ih vide ljudi,/ Crkve grade, Bogu se ne mole“ (Nebeska Liturgija); smeta jer kaže da su ustaše „za revnost u zlu, dobro znanu svima,/ pohvale dobili iz pakla i Rima“ (Đerdan od merdžana); smeta jer ukazuje na pljačkašku ekonomiju neoliberalizma (Srednji sistem). Smeta jer je novi Sveti Sava. Smeta jer je Hristov. Smeta jer ljude privodi Bogu i odvodi ih od satane.
Kako kaže litvanski hrišćanski mislilac Antanas Macejna: „U očima sveta biti hrišćanin već je zločin, zločin dostojan smrtne kazne. Progoni Crkve nikad nisu puki ljudski nesporazum. Oni u sebi uvek kriju antihristov umišljaj; svagda su zasnovani na antihristovom pokušaju da pogubi Crkvu Hristovu. I to je zaista tako, makar pojedini gonitelji ne shvataju ni te zamisli, ni te ciljeve, misleći da, dok ubijaju, služe višem cilju. (…) Ako bi nam se postavilo pitanje zašto svet mrzi Crkvu, mogli bismo odgovoriti – to je zato što ga Crkva sprečava da ostane u svojoj faktičnosti“. A vladika Nikolaj, verni sin Crkve, čini upravo to – ne da svetu i svom rodu da ostanu tu gde su, i da idu ka ponoru idolopokloničke tehnološke civilizacije, nego ih zove ka Hristu i večnom životu.
Slava Svetog Vladike Nikolaja rašće sve više. Neprijatelji Hristovi su, kad su videli da nikakvim sredstvima ne mogu da spreče delo Bogočovekovo, uzviknuli: „Gle, ništa ne pomaže. Sav svet ode za Njim“ (Jn 12,19). Tako i neprijateljima Nikolajevim, za čije se pokajanje on sada moli Gospodu, ništa ne pomaže! Sve ono najbolje kod Srba ode za Nikolajem, koji ode za Svetim Savom i
Svetim knezom Lazarom, koji odoše za Hristom, Raspetim i Vaskrslim. U znaku Krsta i Vaskrsenja je i sav lik i delo Vladike Nikolaja Ohridskog i Žičkog.
 
Preporuka za dalje čitanje:
 
Svim čitaocima zainteresovanim za ozbiljno upoznavanje s mišlju i delom vladike Nikolaja preporučujemo sledeće knjige:
1. Sveti Vladika Ohridski i Žički Nikolaj (priredio episkop Atanasije Jevtić), Eparhija Žička i manastir Žiča, 2003.
2. Milan D. Janković, Episkop Nikolaj Velimirović – Život, misao i delo, Eparhija Šabačko-valjevska,2001.
3. Zlatousti propovednik vaskrsloga Hrista (priredili Vladimir Dimitrijević i Goran Veljković),Duhovni lug, Kragujevac, 2003.
4. Vladika Nikolaj, danas i ovde(priredio Vladimir Dimitrijević),Književne novine, 1048/1049, 20012002.
5. Đorđe J. Janić, Hadžija večnosti, Hrast, Beograd, 1994.
6. Dragan Subotić, Episkop Nikolaj i pravoslavni bogomoljački pokret, Nova iskra, Beograd 1996.
7. Vladimir Dimitrijević, Najveći Srbin posle Svetog Save, Legenda, Čačak. 2006.
8. „Palanka filosofije ili knjiga o govoru mržnje protiv svega što je srpsko“, „Dveri srpske“, broj 24,4/2004.
 

 


Izvornik:

„Zašto je oklevetan Sveti Nikolaj Srpski?“

Dveri Srpske – časopis za nacionalnu kulturu i društvena pitanja

Godina VIII, broj 32, 4/2006, Oci 2006. str. 64 – 76

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *