Vidovdan

Pitanje:
Pomaže Bog, zamolio bih vas da mi objasnite, koji se svetac proslavlja na Vidovdan. Čuo sam priče iz različitih izvora, na primer da se na taj dan slavi staroslovenski bog i da taj praznik nema veze sa hrišćanstvom. To mi nije jasno pa sam rešio da se obratim vama, Unapred hvala i svako dobro
Marko


Odgovor:
Dragi Marko, Pričaju? Samo u tome vam leži odgovor, u tom „čuo sam“! Kada bi čovek manje pričao saznao bi da je nepromišljena reč često oštrija od mača, i da je ona ubica. Praznoslovlje je jedan od težih grehova, a posebno osuda. Dakle, tako nešto dolazi od ljudi, koji nemaju znanje i dezinformacijama žele da dođu do pažnje. Laž je suština đavolja, jer on to i jeste. On laže, dezinformiše, zbunjuje, podkopava, ruši, prepričava, sve u svemu najveći abronoša. „Dijavolos“ prevedeno sa grčkog znači lažov ili klevetnik. On sve remeti i muti i tako ruši odnos sa ljudima i bližnjim oko nas. To je stara priča iz onih istih starih izvora, kojom se jedni koriste zbog neznanja a drugi zbog zlobe i arogantnosti, u oba slučaja pokrenuti gordošću. Vidovadan kroz Kosovo je preširoko i predugačko polje, kako za srpsko hrišćanstvo tako i za zapadno, na kojem je posejeno seme mučenička, kada je u neobjašnjivo surovim uslovima na našim prostorima opstala Crkva. I tim našim primerom dokazali smo da „vrata ada“ ne mogu da joj odole. Represija ne ubija Crkvu na bilo kojem polju i podneblju, nego ta lažna sigurnost i deklarativno upodobljavanje Hristu. To što ondašnje „kosovo“ nije uzelo kroz onaj nečuveni pojam stradanja, posebno posle izgubljene bitke, to nam danas odnosi lažni mir i novokomponovane teološke uspavanke, koje mu služe. I sve dok Gospod „ponavlja kosovo“ mi možemo slobodno da Mu zahvaljujemo, jer nije zaboravio narod svoj. Stvar je u tome da je narod zaboravio Gospoda, ali zbog mnogih mučenika i molitvenika, i onih kosovskih, On nam i dalje šalje opomene i pozive na pokajanje. Opomene su izraz ljubavi, a ne tišina u kojoj se stiče osećanje sigurnosti, tj. pojam Crkve kao fizički „toržestvujuće“ (nestradajuće) , sa kojim nam je Zapad prebacivao da su pravoverni (Florentinski sabor) zato što on ne zna za stradanja od otomanskog mača šerijatskog zakona. U tome je sagledavan blagoslov Božiji u odnosu na kaznu raznih vidovdana, koje Pravoslavni proživljavaju. Odsustvo mučenika je jalovo seme za život Crkve, i ako nema tog ognja očišćenja sve umire i nestaje. Zbog toga crkva na Zapadu nestaje, naravno, ne računajući oaze pravoslavnih misija – novi dah života, koje su u većini plod i žetva stradanja za Hrista. Vidovadan je poseban dan u istoriji Crkve, kada jedna vojska posle pričešća ide u sigurnu smrt. To se ostvaruje na čvrstim i smisaonim evanđelskim rečima, da kada se život polaže za prijatelje svoje, nema veće ljubavi. Neme veće ljubavi od one kada neko „dušu (život) svoju položi za bližnje svoje“. Bitka se odigrala 1389. g., dakle 13 vekova posle Hrista, ili za 13 vekova života Crkve. Ona je do Kosovske bitke imala svoj Diptih svetih, koje je u svom kalendaru pominjala. U dan kada se odigrala bitka bio je već ustanovljen praznik sv. Vita. I po njemu, po svecu toga dana, Kosovska bitka je dobila ime „ViTovdan“. To je činjenica. Kada je sveštenoslužitelj završio Litrugiju pred bitku, on je na otpustu pomenuo sv. Vita (Vida) , a mi danas uz to ime dodajemo sv. kneza Lazara i kosovske mučenike. Ali treba znati žitije (Filiokaliju) sv. Vita. On je svom ocu povratio očni vid i zbog toga je u našem narodu poznat kao sv. Vid. Vid ili Vit, svejedno, nikako ne može da bude vezan za slovenski paganizam. To je klevetanje ovih divnih mučenika i Hristovih vojnika, koji su sa sv. mučenikom i blagočestivim knezom Lazarem pošli u smrt. Mošti sv. Vita – ti njegovi zemaljski ostaci nalaze se u Pragu. Vidovdan je dan svetog u kojem se održala Kosovska bitka. To je tako prosto da se razume: Vidovdan, Petrovdan, Savindan, Gospojindan, „Lučindan“ (sv. Luke) itd. U Hristu vaš o.Ljubo

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *