НАСЛОВНА » ПИТАЊЕ ПАСТИРУ, Смрт, загробни живот, Страшни Суд » Виђења св. Теодоре и св. Макарија Александријског

Виђења св. Теодоре и св. Макарија Александријског

Питање:
Помоз Бог, једно питање оче Љубо о стању душе. У Житију Свете Теодоре видимо митарства. Та митарства потврдјује цело Предање. Ту њој Анђели говоре и објашњавају читав пут душе после смрти. То ми је јасно. Али, и Светом Макарију Александријском Анђели тумаче зашто Црква помиње четрдесет дана људе који су се упокојили у вери. Они му говоре да прва два дана, душа јос може да са њима обилази места на земљи која су јој драга, након тога се поклања Богу. Затим јој се показују лепоте Раја, шест дана, па девеог дана се други пут поклања Творцу. Онда креће да обилази тамнице у паклу. После тридесет дана, и четрдесетог дана по трећи пут одлази Господу Христу да би јој се изрекао привремени суд. Помињу митарства, а у случају Свте Теодоре нема тог боравка на земљи и посматрања стања у паклу, него се одмах уздижу ка небесима и креће испитивање мало се разликују описи, а опет, оба долазе из Анђелских уста. Јел то треба да разумемо истовремено да се дешава или како? Јел прво треба да се прођу митарства, а онда креће показивање лепота Раја и страх у паклу, или како? Свако добро
Станоје


Одговор:
Бог помого драги Станоје, тешко је да се онострана дешавања пренесу у време и простор. Онтолошке ствари су ван Богочовека непоместиве у оквире закона творевине. Када се помињу дани, они се само урећују од стране земаљске Цркве, и она се од првих векова свог постојања моли за своје у Господу „умирене“ чланове. То умирење, или налажење места мира, не смемо да разумемо као неку пасивност, него садржи строги литургички карактер када само у миру можемо да нађемо Бога: „У миру се Господу помолимо“. И када га нађемо ми у том ми ру& nbsp; бити шемо у Њему, и наслађујемо се неисказаном славом и благодаћу, јер је речено: „где сам Ја онде ће и слуга мој бити“ (Јн. 12, 26) .
Од када постоје типици који уређују богослужења они траже и молитве Цркве за умрле. У дан престављања, па онда у трећи, девети и четрдесети дан. Бројка 40 носи символику лутања јевреског народа по пустињи, где и душа за ово наше земаљско време путује до „обећане земље“ – до Бога. Тај пут је и наше душе и тела, изражен у покајању, из недеље у недељу, као по степеницама кроз свету Четрдесетницу – Велики Пост. Молитвама Цркве – нашим парастосима после сахране, ми се молимо за душу у поменутом редоследу. То је светоотачо и црквено веровање да је души потрбна молитва после њеног изласка из тела. Још у четвртом веку св. Макарије Египатски, јасно говори да „демони надгледају и задржавају душе; и ако душе нису савршено чисте (у тој Богом одређеној норми заједништва) , онда оне по изласку из свог тела, не добијају дозволу да уђу у небеске обитељи свом Владици, него се вазудшним демонима односе доле“ (Творенија, беседа 43, ст 281. Москва, 1904.) . Богопознање није могуће грешницима осим касног сазнања потребе за богопштењем, које је сада прекасно у том недостатку изворно замишљене људске личности – целог чо века из душе и тела. Зато св. Исак каже да је „надприродно стање душе делатни покрет ради созерцавања увек постојећег Бога“ (Св. Исак Сирин; беседа 4, ст. 19. Москва 1911) . „Сабравши све пастриско искуство“, стихира отаца VI Вас сабора, сабира и предањско учење о путу душе по смрти, и још убедиљивије разоткрива ту мисао Цркве да постоје напади на њу. Свештеничко опело сведочи да се „душа сада бори“, а лаичко да она „подиже руке своје и нема ко да јој помогне“; или: „молим све и преклињем, молите се непрестанно Христу Богу за мене, да по гресима мојим не будем одведен у место мучења“. Да неоптерећујемо овај одговор богослужбеним текстом који је и ван погребних служби обиман, јасно је да је Правосалвна Црква учила о путу душе и њеним препрекама, које су нека врста суда, од којег зависи њено стање.
Тај пут душе може да се протумачи и као упознавање ко је она, шта са собом носи и где по свом животном опредељењу припада. То је битно да се овде разуме, и то Црква преноси на разне начине, па и онако како је то Блажена Теодора посведочила. Пре свега, то је њено лично искутво које можда није најбоље пренела, наравно, због ограничености људског језика. Митарства можемо да назовемо и препознавањем душе на том њеном нама непознатом путу у Онтолошко. То њено путовање (јер је јасани факт да је она изашла) , ми то овде као Ѝ? емаљ ска Цркве меримо временом и простором, кроз Христа у Литургији, Који у њој Он спаја тварно и нетварно, у Оваплоћеном Себи. Кроз оваплоћеног Бога ми спајамо онтолошко и временско у Цркви, и само тако можемо правилно да упоредимо време према пределима Божанског и оностраног. Зато и постоје одређене службе за умрле.
Рационалистчки прилаз према одређеним учењима Цркве која се једино примају вером – поверењем њеном искуству, као вером и у само учење, није природан за сам појам Цркве. Хришћански гносис није могућ ван богопознања и обожења, и зато нам је тешко да прихватимо ствари вером, посебно та онтолошка искуства праведника још за време овоземаљског живота, коју су нам пренета ради провере смирења као и поверења да поверујемо или да одбацимо. Томе просто сметају наше страсти. Сведочанство обожења бољих чланова Цркве увек је било надприродно и необјашњиво, јер сам појам Бога на то обавезује, јер обожење је саживот у Његовој слави. Пренети онтолошке истине једним униформисаним маниром просто није могуће, јер су РАЗНА стања обожења у сапричасништву слави Божијој, према томе постоје и разна искуства.
Под утицајем рационализма – тог провереног и доказаног протестантског теолошког негативитета, као и грубо промашеног сколарног покушаја богопознања (кабинетског) , у недостатку црквености неки покушавају да докуче ове, по самој природи недокучиве истине умом, осим духовним умозренијем или моралним стањем душе. Није случјано да св. Кирило Александријски каже: „Бог и Његова благодат не заувек попушта изнемоћалом уму да буде под ногама ђаволским“ (Творенија, књ. 1, ст. 138. Москва 2000) . Битно је остати у тој благодати и незгу бити је, т.ј. описменити ум уклањањем препрека које су моралне природе, које га затамњују „јер исквареност срца јесте издајица разумности“ (Св. Кирило, Творенија, књ, 3, ст. 770) . У том недостаку подвига и црквености, такође и етичких принципа светог хришћанског живота, данас све чешће сусрећемо неко малте не исмејавање пута душе, који по св. Софронију Јерусалимском почиње овде, и то „кроз предањЍ? Светих Отаца које нам се открива“, и сусреће и премошћује препреке, „Одбацивањем разних духова“, који су „ваздушни и зли“ (Беседа о часном Крсту) . Техника богопознања не зависи од природних Божијих дарова способности (талената) за дијалектику, него од моралног стања човека и етичких принципа хришћанског живота, пре свега „ока срца и душе -умозренија“.
Црква је јасно учила о привременом и Општем суду, и то учење налазимо да је светоотачко, и о њему говори и св. Софроније Јерусалимски. Он јасно прави разлику између привременог и Општег суда. Он се моли анђелима за њихове молитве пред Богом, и да га они ослободе греховног терета који може да га доведе у страшне муке до тог наступања Дана завршетка (исто, Беседа) . Нека врста суда по одређеном предмету мора да буде, јер Господ суди „онако како чује“, и тај процес „саслушавања“ можемо да назовемо митарствима и то по том искуство св. Теодоре. То је многовековно учење Цркве и пред њом не смемо да се саблажњавамо рационалистичким покушајем одбацивања митарства чему је узрок погрешно учење о души, која је по свом светом позиву бесмртна и активна. За њу св Јован Дамаскин каже: „она је живо биће, просто и безтелесно; невидљиво, по својој природи и телесним очима, БЕСМРТНА, одарена разумом без опредељене фигуре“, зато што је човек „створен по природи безгрешан а по вољи слободан“, где се могућност греха (смрти) показивала не у његовој природи него у слободно вољи“ (Творенија, Тачно излагање Православне вере, гл. 12, col. 924) . То исто говори и св. Софроније Јерусалимски. „Човек је погинуо по слободној вољи“ али душа сведочи да „Бог није ств орио смрт“, и по св. Григорију Богослову она има „бесмртну форму“, и она (та форма) „није исто што и природа тела“ (Беседа 7, о души) . По св. Јовану Касијану, „душе после раздвајања не постају празне, него се у њима продужава раније разумевање, не губе своје расположење, наде и страх, радости и туге…, и оне постају још ЖИВЉЕ (насупрот тврдњама да спавају) и са још више ревности прослављају Бога“ (Беседа 1, гл. 14) .
Житија Светих, која су поучне књиге и „паралипоменон“ (летопис) Новог Завета много сведоче о разним загробним искуствима својих обожених људи. Има их много, али нажалост, богословско -истраживачки однос према овим изворима је слаб, чак га и нема, јер се на богословље подвига односи скоро са неким нидпоштовањем. Поука Цркве не може да буде погрешна. Она то по својој природи не дозвољава. Многи подвижници који су били за овај свет неписмени људи својим „растрашћивањем“, што је свлачење „адамове крљушти“ са духовних очију, дошл и су до богопознања попут апостолског, када им Господ „отвори ум да разумеју Писма (Лк. 24, 45) . Треба да се деси то, да нам Господ отвори ум, а то је једино могуће кроз подвиг до обожења. „Ко може да буде мудрији од тог кога је сам Господ научио“ пита св. Амвросије Милански? Дакле, светоотачки подвиг јаке црквености најбољи је учитељ јер по св. Григорију Богослову ми „чистећи ум и тело постајемо богови“.
Протојереј Љубо Милошевић

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *