Веза са католиком

Питање:
Поштовани оци, на почетку да поменем да се трудим да живим животом Цркве (постим, исповједам се, причешћујем, трудим се да чиним добро, имам духовника) .Моје питање се тиче једне недоумице.Наиме, прије неколико година сам упознала једног Шпанца и, пошто је он био заинтересован за нашу вјеру, почела саm да се дописујем са њим.Међутим, испоставило се да је то више од заинтересованости, јер кад је био у тешкој депресији, Промисао Божија га је довела до православне цркве (румунска) гдје га је ондашњи свештеник упутио у православље.И када смо почели да комуницирамо (путем интернета) , он је врло добро знао разлике између нас и католика. Након подужег времена и „познанства“ ми је рекао да се заљубио у мене (знате да то falling in love на енглеском тако преводимо) , што нијесам озбиљно схватала.Међутим, почео је интезивније да „планира“наш живот након сусрета, па сам онда имала потребу да прекинем његове снове, што сам мало грубо учинила.Наиме, ја сам „реалиста“ и некако ми се чини да двије различите к ултуре тешко могу да функционишу, нарочито због тога што ја веома волим све што је везано за моју културу (Црногорка сам) .Посебно услед доброг познавања америчке културе.А и комуницирамо на језику који ни њему ни мени није матерњи. Са друге стране, десило се то да ме он позове понекад кад ми је најпотребнији разговор са неким, па сам помислила да гријешим што га одбацујем.А и он је био на добром путу да постане добар православац. Имам двије недоумице.1.Рекао ми је да се исповиједио и причестио, по благослову овог свештеника, у тој румунској цркви.Када сам му рекла да, колико је мени познато, не може да прими Свете Тајне без крштења у нашој цркви, примио је то изненађујуће мирно, рекавши ми да је добио такав благослов од тамошњег свештеника; а ако некада дође у надлежност неког другог, онда ће тражити благослов од тога другог.Мени је то звучало тако православно од њега (од Шпанца) , иако нијесам сигурна да је тај свештеник могао тако да му благослови. Да ли је? Је ли то опасно што су урадили (и овај који је благословио, и овај који је примио) ? Да ли ја треба нешто поводом тога да му кажем? 2.Нијесам још свом духовном оцу говорила о овоме, јер ми се није ни чинило тако битно.Пошто се ја трудим да нађем неког „доступнијег“ човјека са којим бих могла да оснујем породичну православну заједницу, тамо неки Шпанац ми је звучао као неозбиљна понуда.Међутим, како вријеме пролази, чини ми се да неправедно одбацујем нешто што и мене и њега води спасењу.Мени је 29 година, нијесам још дипломирала.Он има 35 и на путу је да докторира.Требало би, коначно, током љета да се сретнемо (вјероватно у Америци: дакле опет ни на мом ни на његовом пољу) . Не желим да се нешто заносим (о) , јер колико год тај сусрет био значајан, није исто као кад можеш некога да виђаш често и кад комуницирате преко Интернета.Шта бисте ми савјетовали? Да ли је фер да му дајем наду, а ни сама не знам шта хоћу (ја сам и васпитана да мушкарац треба да буде тај који зна шта хоће, па се тешко одлучјем кад су они у питању) ? Ако се ствари буду одвијале у неком правцу, сигурно ћу разговарати са духовником.Само, не виђам га тако често, па онда то драгоцјено вријеме користим за неке друге теме; па сам осјетила слободу да могу вас да питам, а да то буде истовремено и интересантна тема за остале, пошто је овај вид комуникације све заступљенији и просторне границе не представљају баријеру. Свако добро.
Н.Н


Одговор:
Драга сестро, Да вам одмах одговорим да није добро да му дајете наду ако сама нисте сигурна у себе шта да урадите све једно које вере он био. Он је човек којег не смете да лажете, јер постоји могућност да се он унутрашње страшно повреди. Емотивни болови, и сви они психолошке природе неупоредиво су јачи од физичких, а како рекосте он је већ имао сличних унутрашњих ломова и урвина. Пазите са њим.
Али ви сте подигли једно друго питање. Знате, Црква је једна и наши Оци су то исповедали и после одласка римокатолика са њиховом новом еклисиологијом. У ово наше време ми сурећемо разне теологе који покушавају да оповргну Оце наше Цркве па са разним наговештајима стварају конфузију која врло лоше утиче на просте и поштене верујуће људе. Један владика каже једно а други друго, а тек свештеници разна опречна мишљења и нагађања, и добија се утисак да је човек поделио Цркву неким ситним политичким и капризним разлозима. А није тако. Избегава се да се каже да је у питању сасвим туђа светом Православљу еклисиологија коју Римокатоличка црка исповеда, и да они одавно нису Црква.
Пракса „интеркомјунио“ или општење (причешће) Црква по својој природи одбацује, јер не постоји „општење“ у разликама вере, т.ј. не постоји ништа опште или заједничко у крајњем исходу исповедања појма Цркве. Причешћивање расколника и јеретика Црква строго осуђује, па и ово причешћивање католика. Да је то тако сведочи и тзв. „равенски случај“ када је стицајем сложених околности Васељенски патријарх причешћивао католике, али када се од њега затражило јавно објашњење његово исповедање је било овако: не могу да се код нас причешћују римокатолици. А то кажемо на основу тога што је осуђувао свог протођакона који му није рекао да су то били католици. Румунска Црква је позната по свом модернизму, и чак предњачи у Православљу у том екуменистичком кокетирању са римокатолицима и другима. Ту игра улогу и та чињеница да румнски народ има емотивне лингвинистичке везе са латинским народима који су римокаоличке вере. Недавно је један њихов епископ саслуживао римокатолицима што је проузроковало рекацију Москве да помесна Румунска црква да своје објашњење. Одлука Синода Румунске цркве је била та да овај епископ никако није смео да се причешћује са римокатолицима, и тражило се од њега покајање (у којој форми јавност не зна) . У социјалним и друштевним активностима један познати свештеник у Русији се исто јавно причестио са католицима да је реакција његове помесне Цркве била таква да му је строго забрањено да даље свештенодејствује. Он се још увек налази под том забраном (у случају да је прекрши следећи канонски корак је губљење свештеничког чина) .
Из овога ми јасно можемо да закључимо да упркос књижном богословљу које се данас ствара на катедрама разних православних академија, а ван сваког црквеног живота, т.ј. упркос покушајима да се на поставкама неке равномерне и узајамне крвице оправда еклисиологија (учење о Цркви) Римокатоличке цркве, став наше свете Цркве је тај да нема Цркве ван Православља. То је увек био званичан став Цркве, што потврђује и богослвоље којег она исповеда у свом богослужењу (систем исповедања у Цркви је њено богослужење а не индивидуалне личности и имена, како то данас погрешно разуме књижно богослвоље) . Постојали су разни покушаји, рецимо Флоровског, да се римокатолицима да „сенка цркве“ коју они нису изгубили као остали протестанти и они други њихови отпаднички огранци. Ми треба да се сложимо са том чињеницом да су нам по суштини тајне свештенства и евхаристије, и очуваним апостолским пријемством они најближи. Али Црква нису све дотле док се не реши догматско питање о контраверзној институцији папе, а не оно „јурисдикцијско“, како се то данас намерно погрешно представља као проблем.
Нажалост, морам да кажем, да тај ваш пријатељ-шпанац без светог Крштења не може да прима свету Тајну причешћа и то што је урадио тај свештеник јесте његов лични хир у односу на учење Цркве. То је и његова лична вера за коју ће раније или касније пред Богом морати да да одговор.
Желећи вам сва блага од Господа.
У Христу ваш
оЉуба

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *