NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Vladika Nikolaj » VERA OBRAZOVANIH LJUDI 

VERA OBRAZOVANIH LJUDI 

 

VERA OBRAZOVANIH LJUDI
Tumačenje Simvola vere
 

 
6. …I RASPETOGA ZA NAS PRI PONTIJSKOM PILATU,POSTRADALOG I POGREBENOG.
 
Plamen božanske ljubavi u večnosti jednako plamti na ognjištu Božjega roditeljstva i Božjega sinovstva. Vetrovi vremena tamo ne dopiru. Ćudljivosti promena ne dodiruju taj plamen, niti ga povijaju, niti ga povećavaju, niti umanjuju. Otuda je ljubav božanska život nestareći, radost nepomućena, moć bezgranična. S tim čudesnim plamenom u rukama, i u srcu, i u svemu biću Svome sišao je Car nebeski čudesnim putem na čudesnu misiju meću ljude. I rekao je blažene reči. Ja sam došao da bacim oganj na zemlju; i kako bi mi se htjelo da se već zapalio! (Lk. 12, 49). Neka je samo jedna iskra toga svetoga ognja pala na srca vaša, dovoljno je, da vam osvetli dugi put ka večnom ognjištu. Ne utuljujte je, nego je krijte i čuvajte kao najdragocenije nasleđe, o obrazovani, vi koji nosite obraz Božji u sebi.
Sin Božji Jedinorodni, Premili, preklonio je nebesa i sišao na zemlju nas radi i našega spasenja radi. Nije se spustio sa prestola na presto, nego sa prestola na studen kamen. Mnogo se namučio nas radi i našega spasenja radi. Kad samo toliko kažemo: mnogo se namučio – pa je dosta za naš stid i za slavu ljubavi Njegove. Ali se mora više kazati, da bi istina bila potpuna. Mesija roda ljudskog podneo je klevete, zlobe, zamke, pljuvanja, šamaranja, ismevanja, šibanja. I time nije sve rečeno. Osuđen je s razbojnicima, raspet na krst, postradao, izdahnuo u mukama, pogreban bio. Prepunu čašu muka nije odbio, niti je trnov venac sebi s glave skinuo, niti je teški krst s leđa Svojih zbacio. Tako je On venčao veru pravu, pravoslavnu, sa stradanjem, i ljubav sa žrtvom.
Znate li, obrazovani, zašto su Sveti Oci uneli ime Pontija Pilata, bogoubice, u naše Vjeruju? Ne sumnjajte, da je tako blagoizvoleo Duh Božji Sveti, koji je nadahnjavao mudrošću Svete Oce. A Duh Božji Sveti blagoizvoleo je tako, da bi verni tačno i zauvek znali, u koga Hrista veruju. Jer su se javljali, i Javljaće se, lažni hristosi, lažne mesije, u svetu, da obmanjuju i zbunjuju. Stoga je Duh Sveti, Čovekoljubivi, Sveproviđajući, hteo da zauvek zakrili hristoverne od svake obmane i svake zabune. Stoga je On kroz usta Svetih Otaca u Nikeji tačno opredelio, na koga se Hrista misli, kad se govori o Mesiji i Spasitelju sveta. Misli se, obrazovani, jedino i isključivo na onoga Isusa Hrista, koji Je raspet za vreme Pontija Pilata, namesnika rimskog cara u to doba. Taj Hristos jedini je pravi Hristos, jedini nelažni Mesija, jedini čovekoljubivi Spasitelj. Svi ostali, koji su se predstavljali i koji se budu predstavljali svetu pod tim velikim imenom, do ivice vremena, do Dana Sudnoga, jesu lažni hristosi.
Još je ime Pilatovo spomenuto zbog toga, da se ličnost Spasitelja sveta pokaže i potvrdi kao ličnost istorijska a ne maštom izmaštana. Kad se spomene ime Pontija Pilata, onda se time opredeljuje i vreme i mesto pojave Hrista Gospoda u svetu. Jer se zna tačno, čak i prema istoričarima rimskim, neznabožnim, hristobornim, kada je i gde Pontije Pilat bio namesnik kesarev. Ne znate li slabost ljudsku, vi obrazovani? Po slabosti svojoj mnogi premnogi su skloni, da odriču svoga dobrotvora a da ne sumnjaju u svoga zlotvora. Po toj slabosti neki su ljudi do sada – a takvih će biti i od sada – sumnjali u ličnost Hristovu kao ličnost istorijsku, dok nikad niko nije posumnjao u istorijsko postojanje jednoga čoveka zvanog Pontije Pilat, čoveka koji je u vreme rimskog kesara Tiberija bio kesarev namesnik u gradu Jerusalimu. Spomenom imena Pontija Pilata, dakle, hteli su Sveti Oci Nikejski naglasiti istoričnost ličnosti Hristove koja se u određeno vreme i na određenom mestu javila i živela u ovome svetu.
Još je ime Pilatovo uneto u Vjeruju, da bi se pokazala nepravda neznabožaca. Zakoni rimski smatrani su jednim od najsavršenih dela, koje su neznabožni narodi stvorili. Međutim Čovek Nevinosti osuđen je na smrt u vreme vlasti tih mnogohvaljenih rimskih zakona nad svetom i od pravnog predstavnika tih zakona, Pontija Pilata, namesnika rimskog kesara. U primeni na Pravedniku nad pravednicima to „savršeno delo“ neznabožaca pokazalo se savršenom ništarijom. Jedan očit razlog više, da se sam Bog nebeski morao spustiti u svet, da spase svet od sveopšteg mraka neznaboštva. Otuda spomen Pilatovog imena u Simvolu Vere zvuči kao večna osuda ne samo izvršioca neznabožačkih zakona nego i samih tih zakona.
Postradalog i pogrebenog, rekli su Sveti Oci Nikejski. Pitaćete: zašto su morale i ove reči doći, kad je već rečeno – raspetoga? Kad je neki čovek raspet na krst i ekserima prikovan, ko može sumnjati u njegovo stradanje? I kad izdahne na krstu, nije li nešto sasvim prirodno i obično, da on bude pogreben? Slovesni u to ne sumnjaju. Slovesnima je to i prirodno i jasno. Ali beslovesne grize sumnja. Oni misle, da sebe uzvise ponižavajući Hrista. I sudeći Sudiju svoga misle, da umaknu od osude. Javljali su se neki beslovesni ljudi, koji su tvrdili da Gospod na krstu nije osećao bolove. Govorili su, da je Hristos bio samo prividan čovek, i da kao takav nije mogao ni osećati muke i stradanja. Kao da nisu čuli za ropac Sina Božjeg u Getsimaniji: Oče moj, ako je moguće da me mimoiđe čaša ova (Mat. 26, 39)! I kao da njihovo okamenjeno srce nije u stanju da zadrhti pred Njegovim uzvikom bola na krstu: Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio (27, 46)! O nepravednici, zar ne verujete u stradanje najvećeg Stradalnika? Zar odričete bol od koga je zemlja uzdrhtala i sunce pomrčalo? Zar se vaše srce okamenilo pred bolom, od koga se kamenje rascepilo? Ovo će kamenje svedočiti protiv vas u Dan Rasplate, u Strašni Dan.
Blažena su dva muža, Josif i Nikodim. Gle, oni se potrudiše oko mrtvog tela Gospodnjega. Skidoše ga s krsta sa strahopoštovanjem, pažljivo ga obaviše platnom s mirisima, i česno sahraniše u grob. A Jevreji doćoše i grob utvrdiše i zapečatiše. I izmoliše stražu od Pilata, da stražari kod groba, da ne bi neko ukrao telo umrlog Hrista. Tako je sve bilo; i slovesni tako veruju. Ali je bilo beslovesnih, koji su ponavljali bajku, da telo Gospodnje nije bilo potpuno pogrebeno no samo prikriveno. Iz te bajke pustolovni književnici ispredali su bajke, neistinite i nepravedne.
Sve te neistine i nepravde protiv Spasitelja sveta unapred je proviđao Duh Božji Sveti, koji je obasjavao i nadahnjivao Svete Oce u Nikeji. Zato ih je On i pobudio, da pored reči, raspetoga – stave i reči: postradalog i pogrebenog. Da biste vi, obrazovani, i potomci vaši, za vazda znali istinu o Gospodu Spasitelju svome. I da biste se istinom mogli boriti protiv neistine.
Ovako su izrazili Sveti Oci veru našu u Gospoda Spasitelja, Iskupitelja i Preporoditelja roda ljudskog, iz ljubavi postradalog za grešnike. Ova je vera objavljena svima i ponuđena svima. No nju ne mogu primiti neblagodarni, samoživi, samodovoljni, bezdušni. Kako bi je primili oni, koji zatrpaše zemljom obraz Božji u sebi, i od sebe napraviše grob duše svoje? Vaistinu, neće grobovi ući u večno Carstvo Božje. Nego će trulež biti predata ognju neugasivom.
Ovo je vera blagodarnih duša. Živeći u ovoj dolini čemera i užasa, oni čine dobro ne očekujući vraćanja. Oni su poznali trnovitu njivu ovoga sveta, te ulažu sve staranje, da njihov trag ne bude jedan trn više. Oni ćute kad čuju zajedljiv prekor: svi su trnje, zar ćete vi biti ruže! I plaču u potaji za braćom svojom, koja se revnosno trude, da trag svoj u ovome svetu obeleže trnjem. Jedno trnje drago je srcu njihovome, jedno jedino – no, po kome je nežna noga Božjega Sina koračala, i na kome su se ruže rascvetale. Blagodarna srca gledaju oni te ruže, i opasuju se mirisom njihovim – o, jedinim, podnošljivim i životvornim mirisom usred zapaha buđe i smrti.
Blagodarne duše gledaju i vide i mnogo drugo trnje ukraj puta Hristovoga. One vide trnje gorčine, vrt svete Matere Spasitelja sveta, sav natopljen suzama, no sav raskošno rascvetan u bele ruže. I gledajući vide mnoge druge manje vrtove pravednika i za pravdu stradalnika, trnovite stabljike okićene raznovrsnim cvećem. I dišući osećaju, da sve to cveće liči na Hrista i miriše mirisom Hristovim, zdravim, životvornim. I osećanje blagodarnosti prema nebeskom Vrtaru navire u srca njihova, i preliva se. I one se trude svim silama da svoj život i život prijatelja svojih učine cvećem, kalemom Hrista Raspetoga.
Ovo je vaša vera, hristonosci, vera predaka vaših, blagodarnih Hristu Gospodu do smrti. Neka ovo bude i vera dece vaše, s kolena na koleno, sve do kraja, do Dana Suda Hristovoga, na kome će se cveće primiti, a besplodno trnje baciti u oganj. Ovo je vera nepostidna, pravoslavna, spasonosna. Vaistinu, ovo je vera istinski obrazovanih ljudi, onih koji nose obraz Božji u sebi. U Dan Rasplate lica njihova zasijaće kao sunce, i ličiće na Boga. I biće nazvani blagoslovenim.
Ljubav. Krst. Smrt.
 
 

 
 

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *