Питање:
Драги пастири, Случајно сам наишла на вашу рубрику и веома ми се допала. Била бих вам веома захвална кад бисте ми одговорили на питање које ме мучи. Наиме, имама 28 година и доскоро нисам имала момка. Прије 10 мјесеци сам се упознала са најдивнијим момком на свијету који је добар, частан, пажљив и вјеран. Мојој срећи није било краја. Међутим, он је атеиста. Његова породица је стара комунистичка. Планирамо да се вјенчамо, али на моју жалост, то неће бити у цркви, јер он није крштен. Без обзира на његово невјеровање, због чега ми је веома жао, ја га неизмјерно волим. Он ме не пријечи у испољавању вјере, нити му то смета. Надам се да ће једног дана ипак прогледати. Моје питање је да ли да пристанем на грађанско вјенчање и да ли за мене као вјерника тај брак лош? Унапријед захвална,
Н.Н
Одговор:
Драга, По свему судећи, ти си свој избор по питању свог човека већ направила, и то је добро. Међутим, ако си га већ прихватила и он ти не смета у вери, ако га неизмерно волиш иако он неверује у Бога, надајући се да ће једнога дана прогледати, сматрам да је сада касно говорити о томе да ли живети са њим и стварати породицу или не? Јер, како ми се чини, твоје питање се своди на то. А ти то питање уопште ниси поставила, по чему ми изгледа да је и то већ решено.
Ако ствар тако стоји, онда бих ти саветовао да прихватиш ради њега и његове породице и пријатеља, да им учиниш по вољи. Грађански брак није исто што и благослов и молитва Цркве као заједнице Тела Христовог. Што се Цркве тиче, ви ћете бити невенчани, као што сте и сада. Али остаје нада да ће уз тебе и он упознати веру и увидети прави пут. А највеће три хришћанске врлине су управо ове: вера, нада и љубав.
Поздравља те, О. Срба
