Велики очај и празнина

Питање:
Помаже Бог! Већ осам година се трудим да живим хришћанским животом. Постим, посећујем богослужења, молим се, читам Свето писмо и друге богоугодне књиге, узимам активног учешћа у црквеном животу…итд. Али с времена на време падам у искушења и тешке грехове. Све мање осећам онај ‘полет’ и радост у срцу као на почетку. Све теже ми пада пост, молитву готово да и не упражњавам. Бог, рај, вечни живот…, све ми то делује тако далеко од мене. Тешко ми је. Осећам велики очај и празнину. Не бих говорио о својим грховима (углавном је то блуд) . Стидим се. И када грешим, потпуно сам равнодушан. У себи мислим: ‘То је грех. Не би требао то да радим.’, и онда нађем неко оправдање: ‘млад си, није то тако страшно…’, или сам потпуно неосетљив. Имам осећај као да су се моје страсти сродиле самном и постале део моје личности. Помозите ми. Посаветујте ме, шта да учиним како бих повратио онај осећај мира радости и љубави у своју душу. * извините што пишем овако расејано и без концепта.То је одраз мог унутрашњег стања.
Н.Н


Одговор:
Драги, Изгледа ми да је твоје одушевљење за веру било више интелектуално, рационално, него практично. Разумео си шта Јеванђеље нуди и радовао се истини. Али, заборавио си да истина није само дефиниција неког појма или нечега, веħ суштина ствари, која се неминовно одражава у практичном животу. (Вера без добрих дела је мртва, каже ап. Павле.) То је уосталом, искушење целе наше данашње генерације која веħном теоретски манипулише са информацијама, а нема довољно практичне предузимљивости. Допуштати себи разна бескорисна маштања и забављати се умно са свим оним што нам падне на памет, значи пустити волан да кола иду без возача. Тако се скреħе и слеħе с пута. Не можеш се борити противу страсти док најпре не обуздаш свој ум. Треба да будеш сам свој господар и не дозволиш себи луксуз да се забављаш са свакојаким идејама и представама које ти падну на памет. Оне те полако слабе, прљају и одводе са правог пута. Оне ти замагљују поглед, оне ти краду вољу и одузимају снагу да истрајеш у ономе што си изабрао. Као што пецарош баца мамац у воду, тако нам и непријатељ наш, демон зависти, убацује разне представе и помисли. Уживај у плодовима добрих дела и не губи време у бесплодним делима које доносе краткотрајно задовољство и дуготрајну горчину. Недај се уловити и не прихватај сваку идеју која ти падне на памет као своју. То није твоје, ти имаш свој пут који се разликује од тога. Држи се онога што си изабрао и у шта си се уверио. Поздравља те, о. Срба

Comments are closed.