Вечни живот, ако дете није крштено

Питање:
Moja rodjena sestra je iznenada izgubila 17-šnjeg sina, utopiso se i do danas njegovo telo nije pronadjeno. Zet je pravoslavne vere po rodjenju, sestra se krstila u pravoslavnoj crkvi pre stupanja u brak i venčala se takodje u crkvi.Za velike praznike i povremeno nedeljom su odlazili u crkvu da pale sveće i pomole se.Ali nestalo dete nisu krstili? ! Žive u velikom gradu i uvek je bilo da će ga krstiti, ali… Kako da im pomognem da oproste sebi taj propust jer brinu da li će dete naći svoj mir i večni život ako nije kršteno! Da li će to divni dete naći svoj mir i mesto kod Boga iako nije bilo kršteno? Kako da nadju utehu i snagu u svemu ovome? Oni odlaze u crkvu na večernje službe, mole se, pale sveću…Želim da im uz Vašu pomoć, pomognem i da im dam snage i volje da idu dalje.Molim za savet. Hvala.
Sanja J Gračan


Одговор:
Драга сестро, Свету тајну крштења установио је Господ Исус Христос, рекавши својим ученицима: «Идите и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа» (Матеј 28, 19) . Христос је дао и лични пример, када је отишао на Јордан да га Јован крсти. Коначно, Христос је рекао: «Ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божје» (Јован 3, 5) . Реч крстити значи: очистити, умити, погрузити у воду стару грешну природу, а изићи из воде обновљен. У Тајни крштења човек се чисти и избавља од грехова и од одговорности за грех, постаје нови и препорођени човек. Да би примили ову Свету тајну, треба имати веру и покајати се за своје грехе, одрећи се Сатане и свих дела његових и зажелети јединство са Христом. Од момента крштења човек добија Анђела чувара и постаје војник Христов. «Ко поверује и крсти се биће спасен, а ко не верује биће осуђен» – говори Господ. Тајна крштења врши се само једном, она се као духовно рођење не понавља. «Један је Господ, једна вера, једно крштење», вели Св. апостол Павле (ЕФ. 4, 5) . Тако се каже и у Символу вере: Исповедам ЈЕДНО крштења за опроштај грехова. Вера у Господа Исуса Христа остаје непотпуна, ако она не води до тог крштења «водом и Духом» а за «опроштај грехова». Крштење је неопходно за све људе, од самог почетка његовог живота, због чега се оно у Православној цркви врши још у дечјем узрасту, непосредно после рођења. Господ Исус Христос је говорио: «Пустите децу и не браните им да долазе к мени, јер је таквих Царство небеско» (Матеј 19, 14) . Тако су и поступали Свети апостоли, припуштајући децу Светом крштењу. Одлагање крштења за касније, из било којих разлога, неоправдано је. Неко месецима чека на кума, неки се правдају заузетошћу на послу, трећи чекају неку погодну прилику за славље, па да у истом трошку крсте и дете. Данас се појавио један врло лош обичај: чека се први рођендан детета, па онда уз слављење рођендана, да се обави и крштење. Родитељи се тиме према најдражем бићу најнемарније односе. Како би изгледало, кад би болесно дете држали у кући и чекали неку погодну или случајну прилику да га однесу лекару, не мислећи да би та прилика могла доћи исувише касно. И то је један од разлога што и данас имамо доста велики број одраслих некрштених Срба. Неки, неодговорни родитељи постали су свесни грешке одлагања крштења тек при детињој изненадној, трагичној смрти. Чудно је да су родитељи венчани у цркви, да је мајка примила крштење непосредно пре венчања, значи, били су свесни да је за успешан брак неопходан Божји благослов, а кад је њихова љубав у браку крунисана и здравим породом, онда је њихова вера затајила. Нису поступили према најдражем бићу као и према себи, лишили су га Божјег благослова, кроз Свету тајну крштења. Морам поставити још једно питање: Да ли је син знао да није крштен? Није он настрадао у другој или трећој години живота, када дете и не схвата шта је то крштење. Али са седамнаест година, зар никада није питао родитеље о крштењу, зар никада у њихову кућу није долазио свештеник, поводом Крсне славе или освећења стана? Зар се никад није повео у кући разговор о томе да син није крштен? Али, сада је и касно за испитивање разлога због којих су родитељи држали некрштеног сина готово до пунолетства. Можда су мислили да се сам одлучи, када напуни 18 година? Нажалост, до пунолетства није стигао. И кад (ако) буде тело пронађено, биће сахрањено без присуства свештеника, без опела, јер се опело врши само над крштеном особом. За њега се не могу вршити ни парастоси и помени. Не може се његово име помињати на проскомидији. Свакако, родитељи се могу молити за њега и код куће и у цркви, могу за покој његове душе палити свеће, могу његово име уписати у породичну читуљу и свештеник ће, при општем помену на гробљу, прочитати и његово име и зажелети, приликом преливања гроба вином, и њему вечан помен. Могу (и треба) родитељи, у његово име да чине разна добра дела (помагање сирочади, болесних, хендикепирани; давати прилоге Цркви или неким добротворним организацијама. Све ће то помагати души његовој. Бог је љубав и не жели нико од људи да пропадне, напротив, жели да се сви спасу и задобију живот вечни. Унесрећени младић није крив што на време није крштен, није крив ни за родитељски пропуст, па чак ни за свој пропуст, кад је можда постао свестан да није крштен. У кући сигурно није практикована вера, није се породица никад заједно молила Богу, није слављена Крсна слава, нису заједно одлазили у цркву, поготово не на Свето причешће. Да су бар једном пошли заједно на Свету литургију и причешће, схватили би да син не може примити Свето причешће пре крштења. Живот тог младића прекраћен је у цвету младости, док је његова душа била још чиста, неискварена распусним животом и она ће наћи своје место према животу који је на земљи провела. Господ ће тој души судити као онима који нису имали прилику да упознају Јеванђеље, Благу вест и да по тој Благој вести живе, као што пише Свети апостол Павле: “Јер кад незнабошци немајући закона чине од природе што је по закону, они немајући закон сами су себи закон” (Римљанима 2, 14) . Ти, драга сестро, као тетка унесрећеног младића, треба да тешиш ожалошћене родитеље, да им говориш о превеликој љубави Божјој, која превазилази све наше пропусте и грехе и да ће Бог, из љубави, погледати и на њиховог сина, кога они доживотно морају имати у својим молитвама, у својој родитељској љубави. Бог ће ценити љубав родитеља, која се манифестује у њиховим молитвама. И кад пале воштаницу за његову душу, они се најпре прекрсте, затим пољубе свећу, преносећи преко ње љубав своме сину, па је тек онда пале и стављају на чирак. Да Господ Бог упокоји душу настрадалог младића, да родитељима подари чврсту веру у милост Божију и утеху, али и опомену, да према другој својој деци не буду немарни, као према овом сину. о. Душан

4 Comments

  1. imam bebu 7meseci ima neki strah u sebi palace bas se necega plasi nismo ga krstili jos mislili so kad napuni godinu. dali bi mogao da ga odnesem u neki manastir da probamo da to resimo. posto smo okolina beograda mogao bi manastir rakovica gde je sahranjen patrijah pavle. HVALA UNAPRED

  2. Господине духовни учитељу, јел могу од Вас да добијем одговор како гледате на Јевреје као религиозну нацију? Да ли је истина да је јеврејски народ Божији првенац? Да ли је тачно да је Исус Христос јеврејски живи Бог? Да ли је тачно да бројаница долази из паганства? Колико је библија веродостојна? У библији пише да ће се Бог преко “Обраћења Израела” умешати у ток људске историје? Да ли је тачно да људи не морају да иду у цркву ако су и без одласка у цркву морални (не пију, не пуше, не коцкају се, не курвају се, чувају своје ментално и духовно здравље) ? Да ли је тачно да је смрт поистовећена са сном, тј. да човек спава кад умре и да ће да васкрсне свако умрло биће тек када Христос буде други пут дошао са славом да суди живима и мртвима? У библији у откривењу пише да ће трубити трубе када Исус буде дошао? Да ли ће бити и оних 7 зала? Да ли је тачно да је Израелска религија наприближнија Богу јер они славе библијске праѕнике а библија је Божија реч? Ја не видим логичност да душа негде иде кад човек умре, душа без тела не може да фунционише као човек. Човек је душа жива састављена од тела и духа животног. Молим Вас, ово су кључна питања ако хоћете да се озбиљно бавимо теологијом? Унапред захвалан!

    • Марко Живић
      Брате у Христу ја сам мирјанин и најгрешнији човек не везано за то даћу ти 2 одговора.Православна вера је јединита,истинита и спасоносна,обавеза Хришћанина је да иде у Цркву недељом,за празнике,… да се исповеда,причешћује – коме Црква није мати томе БОГ није отац.

  3. dali moze da se udje u crkvu ako nisi krsten ja imam 15 godina i verujem u boga i idem neki put u crkvu