NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » VEČE U PUSTINJI SVETE GORE – RAZGOVOR SA PUSTINJAKOM O TAJNI ISUSOVE MOLITVE

VEČE U PUSTINJI SVETE GORE – RAZGOVOR SA PUSTINJAKOM O TAJNI ISUSOVE MOLITVE

 

VEČE U PUSTINJI SVETE GORE
Razgovor sa pustinjakom o tajni Isusove molitve

 

 
SUSRET SA PUSTINJAKOM
 
Nastavio sam put visinama, ka gori mog preobraženja. Konačno, posle izvesnog vremena, primakao sam se keliji koju sam želeo da posetim. Zastao sam ispred vrata u pokušaju da se osvežim predahom.
Kelija pustinjaka, pomislih, nije samo mesto tajne nego i „nebeski stan“. Onaj ko unutra prebiva, zaokupljen tihovanjem i molitvom, predstavlja Hristovog apostola. Sveti Grigorije Palama potvrđuje ove reči u omiliji upućenoj Solunjanima. On počinje primerom apostola Tome koji nije uspeo da vidi vaskrslog Hrista u vreme Vaskrsne Nedelje, pošto je bio odsutan sa zbora učenika. Ipak, kada se nakon osam dana pridružio apostolima, video je Gospoda. Otuda svetitelj Božiji savetuje: „U nedelju, posle svete liturgije, svojski se postaraj da nađeš nekoga ko se saobražava Hristovim apostolima – ko, ostajući sabran, kroz molitvu u tišini i kroz pojanje himni žeđa za Hristom. Ako ga pronađeš, uđi u njegovu keliju kao u nebeski stan, pošto ona rizniči osvećujuću silu Presvetog Duha. Ostani unutra koliko god je moguće. Razgovaraj o Bogu i božanskim stvarima, smireno traži duhovno rukovođenje i prizovi pomoć kroz njegovu blagosiljajuću molitvu. A onda će ti prići Gospod Isus: nevidljivo, kao što je učinio u slučaju Tome. On će tvoju dušu da zapečati mirom. On će da ti dometne veru i podršku, i ubrojaće te među izabrane u Carstvu nebeskom…“
Sledeći primer svetitelja, prišao sam toj keliji držeći je za nebesko stanište. Kada sam kročio unutra stekao sam osećaj da je starac apostol Hristov koji je već video vaskrslog Hrista, te da se sada nalazi u višoj svetinji jerusalimskoj. On je, tada, bio obožen. On je učestvovao u nestvorenim energijama Božijim, imajući sve što ima Bog, osim Njegove božanske suštine. „Onaj ko je obožen kroz blagodat zadobija sve što poseduje Bog, osim što ne biva poistovećen sa Njime po suštini“ (sveti Grigorije Palama). Zar sam mogao drukčije da ga sagledam kada je bogovideći Grigorije tako o njemu besedio? Ja sam, poput Tome, imao veliku želju da vidim Hrista, i zato sam – uz veliko smirenje i skrušenost, odlučio da priđem starcu te da odelotvorim sve što mi bude rekao. Kao što čitalac može da pretpostavi, zahvaljujući ovom razgovoru o Bogu i božanskim stvarima, moju dušu je prožeo temeljan mir.
Pokucao sam na spoljnja vrata izbe. Nadamnom se nadneo beskrajni mir koji me je čak i malo uplašio. Zatim sam začuo trome korake. Utom su se polako otškrinula vrata i jedan od starčevih poslušnika, koji je i sam tu boravio, stao je ispred mene posmatrajući me.
 
– Blagoslovite.
– Bog te blagoslovio.
– Želeo bih, ukoliko je moguće, da vidim starca. Da li je zauzet?
 
Kada posećujete pustinjaka morate da budete veoma oprezni. Naime, može da se desi da ga prekinete usred molitve. Može se desiti da je on božanskim ushićenjem uznet na Tavorsku goru, i da ga vaš upad obori na bučnu zemlju. To je nešto najgore što možete da mu učinite. On se neće uznemiriti ako ga uvredite, ali ako ga zbacite sa gore svakako će osetiti žalost. Međutim, to je ujedno najbolja stvar koju možete da učipite za sebe. To će da vas preispuni božanskim blagouhanjem. Svetlost koju je on upio oslepeće vas. „On izranja iz molitve sav raspaljen ognjem“ (sveti Grigorije Palama). On vas podseća na sijanje Mojseja koji je, sišavši sa Sinajske gore, zaslepeo Izrailjćane – baš kao što to čini i gvožđe dovedeno do crvenog usijanja. Tada možete da okusite „slatku aromu besmrtnosti“.
 
– Pitaću, reče učenik.
 
Vratio se posle nekoliko minuta.
 
– Starac je umoran, ali će ustati kako bi Vas pozdravio. Pođimo, ukoliko nemate ništa protiv.
 
Zadržao sam se nakratko u razgovoru sa tim mladim monahom. Duboko me je dotaklo njegovo prisustvo u tom divljem predelu, njegov život, i žrtvovanje njegove mladosti podvigu pa tom surovom mestu. Premda ga nisam poznavao, nisam mogao odoleti a da mu se ne zadivim.
 
– Ima li vas puno ovde? upitah.
– Samo starac i njegova tri učenika.
– Želeo bih da sa starcem razmotrim nekoliko stvari koje zaokupljaju moj um. To je razlog zbog kojeg sam posetio ovo usamljeno mesto.
– Učinili ste pravu stvar. Hodočasnici uistinu treba da pohode naše stanište praćeni takvim osećanjima. Neki od njih dolaze nam u goste jedino iz pobuda letimične radoznalosti. Oni prilaze starcu na spoljašnji način a zatim se hvale da su ga videli. Takvi ljudi ga iscrpljuju do samih granica izdržljivosti. Oni ga podsećaju na posetioce zoološkog vrta, turiste. Dobro je ako, suprotno tome, pitate o duhovnim stvarima i problemima, o onome što Vas duboko zanima. Treba odmah da znate da nećete čuti nikakve opširne teorije. On govori životnim iskustvom. Starac je proživeo duboke opite, a o nekima razgovara sa onim posetiocima koji zbiljski žele pomoć…
 
Samo što je učenik zaćutao, ugledao sam oca kako stoji ispred mene. Kao da je sunce iznenada odskočilo u punom sjaju! Kao da me je propeo izvor u vidu mnogih vodoskoka radosti! Kao da je munja prošarala noćno nebo! Njegova seda brada slivala se niz lice poput vodopada. Oči su mu bile prodorne, usijane, izobilne u zračenju. Retko mi se dešavalo da vidim takve preobraženjske oči. Sveti Grigorije Palama veli da su se apostolima, nakon prvog ugledanja nestvorenog Svetla na Tavorskoj gori, oči preobrazile silom Duha Svetog – stoga su bili u stanju da je sagledaju: „Da li shvatate? U okruženju ove svetlosti oči onih koji gledaju prema zakonima prirode jesu slepe. Ova svetlost se, tada, ne može opaziti čak ni očima koje imaju prost pogled – ona je dostupna samo onima čije su oči preobražene silom Duha Svetog . One su preobražene, i upravo zahvaljujući ovoj promeii stiču moć pravog viđenja – naša smrtna priroda prima to od Boga, sjedinjenjem sa Slovom“.
Oči ovog oca, koji je često gledao tavorsku svetlost, uistinu su bile preobražene tim iskustvom. Ovu promenu je bilo lako i lepo videti.
 
– Blagoslovite, rekoh, savijajući se ne bih li celivao desnicu u koju su se utisnuli tragovi mnogih metanija. Međutim, na moje čuđenje, on se preklonio još niže od mene samog, tako da je prvi uspeo da uputi celiv.
Bilo mi je nelagodno.
– Ali, zašto ste mi ovo učinili, oče moj, kada sam ja samo nepotrebni sluga Božiji: jedan među mnogima u stadu?
– Ah, pa Vi ste sveštenik i kao takav nosite blagodat Božiju. U čemu sam ja bogatiji od Vas?
– Mi koji živimo u ovom opakom svetu puni smo grehova, dok vi koji nastanjujete pustinju uživate blagodat Božiju. Vi ste postali zlatni hramovi Božiji, vatreni heruvimi . Sveto Pismo je „tri puta upisano na ploču vašeg srca, tako da ste um Hristov stekli“, i postali „živo prebivalište Hrista u duhu“ (sveti Grigorije Bogoslov). Kako ste u tome uspeli?
 
Dok sam se jadao shvatio sam da sam u potpunosti tronut. I zaista, potresli su me kako njegova svetost, tako i njegovo smirenje. Često nas dublje dotakne smirenje jedne ličnosti, nego li ono što nam ona saopšti. Njegova ljubav potresnija je od njegovih pouka!
Čini mi se da ne poznajete način na koji razmišljamo mi koji živimo u pustinji, reče starac povijajući glavu. Jedna od karakteristika tihovanja jeste svest o grehu. Čovek koji svakodnevno motri na sebe opaža grehovna stanja, to će reći, nečiste pokrete unutar sebe, pa otuda sebe smatra za najgoreg od grešnika. Zaista želim, oče moj, da poveruješ da je svako ko ulazi u moju keliju svetiji od mene. On je anđeo Božiji.
Ništa nisam shvatio. Zatim me je uhvatio za ruku i, rukovodeći me uz veliku pažnju – kao da sam slep, poveo u crkvicu. Osećao sam se kao slepac pred zaslepljujućom bakljom sunca, kao bespomoćnik pred gorostasom, kao malo dete pred mudrim starcem. Njegov prvi gest samo je nagovestio sledeći koji je usledio nešto kasnije. Kako sam se sigurno osećao u njegovom prisustvu. Kakva neopisiva blagodat. Čak i sada osećam njegovu toplu ruku.
Prošli smo podno dvoje niskih vrata koja su iziskivala da se pognemo kako bismo uopšte ušli. Sve je ovde pod znamenjem smirenosti. U keliju otšelnika uvek valja ući povijene glave. Dobro je ako zaboravite ko ste bili ili ko ste. Tu nema mesta ljudima koji visoko misle o sebi ili su, pak, sebični. Ušli smo u maleni paraklis. Dok je palio tanana kandila i pevao tropar svetitelju kome je crkva posvećena, pozvao me je da celivam ikone na ikonostasu, kao i sveti oltar.
Prvo što će vam reći, bez obzira u kojem se manastiru nalazili, jeste da celivate ikone crkve, a prvi znak prijateljstva biće poziv da celivom blagopoštujete svete mošti. To su najvažnije stvari uboge kolibe. One je, pak, obogaćuju. Mošti svetitelja, koje se čuvaju uz mnogo blagočestivosti, ukazuju na odsustvo svetitelja iz sveta, ali, takođe i na njihovo prisustvo – „u blagodati“. Kada duša svetitelja napusti telo, kada ispuni meru savršenstva, tada svecelo telo prima božansku blagodat. Na ovaj način objašnjiva su čuda i miomiri svetih moštiju (sveti Simeon Novi Bogoslov). U ovoj crkvici starac i njegovi učenici ubiraju dobrotu Gospodnju, učestvujući u Tajnoj Večeri.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *