NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » VEČE U PUSTINJI SVETE GORE – RAZGOVOR SA PUSTINJAKOM O TAJNI ISUSOVE MOLITVE

VEČE U PUSTINJI SVETE GORE – RAZGOVOR SA PUSTINJAKOM O TAJNI ISUSOVE MOLITVE

 

VEČE U PUSTINJI SVETE GORE
Razgovor sa pustinjakom o tajni Isusove molitve

 

 
USPINJANJE NA SOPSTVENI TAVOR
 
Smiraj sunca na Atosu: dok je sunce izdisalo poslednje zrake, ja sam se uspinjao kako bih ustao. Zalazak sunca me je zatekao kako se uz velike teškoće penjem i probijam kroz uzanu i strmu stazicu u pravcu… Istoka! Budući slabi verom, nama se ovakvi usponi čine preteškim i tegobnim, dok oni koji ljube podvig – verujući, koji su doneli herojsku odluku da odbace svet i sve njegove privlačnosti i zadovoljstva, sve to prihvataju kao oduševljenici. Ja sam se, dakle, probijao negde duž severne strane Atosa. Hteo sam da odelotvorim slovo svetog Jovana Zlatoustog : „Dok je vaša čežnja još vrela, prenite se ka onim anđelima – učinite je još toplijom. Jer, naše slovo neće moći da raspali vaše srce kao što to može viđenje stvari“.
Sa desne i leve strane posmatrao sam neprobojno stenje koje se oštricama svojih vrhova propelo parajući nebo slično glasovima i životima „prebivatelja“ Svete Gore. Hodio sam pognut sa Isusovom molitvom na usnama, unutar uma i u srcu. Jer, to je način na koji treba pristupiti Svetoj Gori, negujući osećanje prostog hodočasnika. Na kratkoj udaljenosti od putića, među stenjem, mogu se ugledati kućice koje služe kao kelije monasima-otšelnicima. Neke od njih su udenute u pećine, dok su druge unekoliko ispupčene nad liticom, pa stičete utisak da će se stropoštati u more. Upravo unutar ovih pećinica duhovne pčele spravljaju najslađi med tihovanja. To me je podstaklo da se setim himne koju je sveti Nikodim Agiorit spevao u čast atonskih otaca, te sam uskoro počeo da pojem: „O, bogoizabrana košnico, što u škripovima i pećinama Svete Gore, kao u duhovnom saću, čuvaš sladosni med isihije“ . Kelije slične ovima postoje i na južnoj strani Gore, takozvanoj Karulji. Tu je čitav prizor neuporedivo čudesniji. „Na crvenkastoj pozadini stenja, koje kao da je pokriveno hrđom, visi mnoštvo kućica. Na zastrašujućoj visini one su okačene nalik na grozd. Neke od njih su zapravo pećinice čiji su ulazi pregrađeni zidovima. Jedini otvor čine vratašca. Drugde vidimo mali ispust stene koji je hrabrom pustinjaku omogućio da tu podigne mali paraklis sa kupolom, jednu ili više kelija i bašticu sa zemljom koja je tu donešena sa nekog udaljenog mesta. Iz tog zemljišta izniče rukovet prekrasnog zimogoričnog drveća koje okolnom šaru daje egzotični izgled. Nepomućena boja kojom su odenute sve ove skrivnice pridonosi potrebi da ih uporedimo sa gnezdištima galebova. Podvižnici međusobno saobraćaju puteljcima koji se ne mogu videti sa mora. Popeti se njima, međutim, predstavlja smelu odluku. Mnogi od ovih podvižnika nisu godinama napustili svoje skromne okućnice. Iz tih razloga se u onim nešto većim skloništima mogu pronaći omanja groblja, a u nekim pećinama možete ugledati kosturnice U kojima su pohranjene mošti počivše braće: na čeonom režnju lobanje upisano je ime sabrata, kao i datum njegovog predstavl5enja“ (Fotije Kondoglu). Ovi duhovni galebovi, golubovi nebesa koji iskusivši Boga lete do trećeg neba, raštrkani su s desna i s leva ovih stena. Svako ko se osmeli da kroči duž tog uzanog putića na severnoj strani Gore, kojim sam i ja hodio tokom onog zalaska, ugledaće isti prizor. Teško je tu izbeći potres duše. Hodočasnik istovremeno oseća kako ga blagodat Božija blaži, ali i sagoreva poput Mojsejeve „nesagorive kupine“. U njegovo sećanje naviru događaji iz žitija drevnih otaca, koji su i sami tuda hodili a sada počivaju u nepomućenom miru, čekajući trubni glas Arhanđela, čekajući dolazak Ženika kojem su se obručili. Mora se priznati da je srce u tim trenucima preudaljeno od sveta i njegovih užitaka. Oci su ovde žrtvovali čitav životni vek borbi za mir – i mir ih je posetio. Oni sada počivaju u naručju Avraamovom. Reči Hristove: nije umrla nego spava (Mt.9,24) gromoglasno odjekuju u ovim zabačenim obitalištima. Uspinjao sam se negujući posebne misli i osećanja. Tišina je preovladavala okolinom. S vremena na vreme mogao se začuti prhut divljih ptica, pa čak i poj slavuja: „Atos hrani mnoge i divotne slavuje“ (sveti Nikodim Agiorit). Povremeno bih začuo utuljene damare jednog neobičnog zvuka. Uskoro sam se dokopao male kuće gde sam opazio miroljubivog pustinjaka kako pokušava da razvali veliku kamenicu.
 
– Blagoslovite starče, rekoh.
– Bog te blagoslovio, uzvrati on.
 
To je pozdrav na Svetoj Gori. Kada zatražite blagoslov, oni vam kažu: „Bog te blagoslovio“. Oni dobro znaju koliko je Hristos važan u duhovnom životu. Međutim, oni takođe poznaju vlastitu slabost. Gospod je njihova žudnja, takođe i njihova istinska ljubav. Oni često ponavljaju Njegovo ime, pošto i žive u Njegovoj prisutnosti. On je taj koji „sa njima spava, sa njima i ustaje, sladeći i oduševljavajući njihovo srce kroz utehu Duha Svetog“.
 
– Šta radite, starče?
– Evo, brate moj, pokušavam da razdrobim ovaj kamen ne bih li napravio malo vodohranilište za kišnicu. Moram bar malo da pijem: prošle godine sam mnogo propatio od žeđi.
– Ali, ovo je izrazito težak posao, pogotovo ako ne raspolažete valjanim alatkama.
– Šta ja tu mogu? Telo traži vodu. Bog će mi pomoći. U pustinji možete da se odreknete svega, ali malo vode je neophodno. Dođite da mi blagoslovite keliju.
Zar ja da blagoslovim keliju blagoslovenog, pomislih?! Nečisti da očisti keliju pročišćenog!
U keliju sam ušao pažljivo, sa velikim poštovanjem. U keliju pustinjaka se ulazi sa strahopoštovanjem prema prebivalištu tajne. Učinilo mi se da je prljava i zapuštena. Ali, sve ove stvari predstavljaju trice duhovnom podvižniku. Kako da se nađe vreme za takvu vrstu posla? Zatim mi je prineo malo vode i komadić ratluka, kao znamenja svoje ljubavi. U toj pustinji zaista možete da proniknete u čistu i iskrenu ljubav. Čitavo monaško srce skotureno je na tacnici sa vodom i slatkišem. On vam daje sve.
Dolazite li iz sveta? Da.
– Kako je u svetu?
Ovo je uobičajeno pitanje na Atosu. Ovog puta, pak, ono je od velikog značaja. Jer, monah koji vas to pita bespovratno je napustio dušegubni svet pre pola stoleća. Doduše, podvižnik dobro poznaje smisao „sveta“. On je tvorevina Božija, ali ujedno i đavolska obmana. Satana je prevario Adama koristeći nižu tvar. Koliko i nas samih pati od iste boljke?
– Eh, starče, svet je daleko zastranio od Boga: niti Ga se seća, niti živi na način koji je Njega dostojan. Crkve su prazne, a sva đavolopokloništa su prepuna l.udi. Ljudi su napustili svoje duhovne oce i napunili duševne bolnice. Njihovi poslovi su nepresušan izvor strepnji, a svako njihovo zanimanje je svetovno. Danas su izbori, sutra pad vlade, prekosutra kongresi. Čitaju se isključivo novine, a na Sveto Pismo pada prašina i hvata se buđ. Čitave sate zure u televizore gledajući filmove iadahnute đavolom, a kada ih ovi konačno uspavaju, tada više nema mesta za Žitija svetih…
– Ah, ovaj nesrećni svet, progovori sveti podvižnik. Satana njime vlada! On svakodnevno zapljuskuje ljude raznoraznim okolnostima i događajima ne bi li svetu ukrao sećanje na Hrista. On se grozničavo trudi da ljudi prestanu sa samoispitivanjem i brigom oko svojih unutarnjih rana. On čini sve da se ljudi više bave drugima negoli sobom. Ovo lažno bekstvo takođe pridonosi onoj strepnji koju si maločas spomenuo. Adam je zgrešio i zatim se, napustivši Boga, sakrio, začinjući tako pojavu stradanja. Ljudi danas ponavljaju isto. „Gospode Isuse Hriste, pomiluj mene i svu Svoju vaseljenu“. Čitave noći se molim Bogu da izlije Svoju milost na svet. To je naše poslanje u ovom uznemirenom dobu. Izbor je na nama da postanemo svedoci…
Pustinjak mi je saopštio mnoge stvari. Kada posetite Svetu Goru, ovu mudrost možete da žanjete na svakom koraku vašeg putešestvija. Zahvalio sam mu se, zatražio blagoslov i, moleći ga da me usrdno pominje u svojim molitvama, izašao iz kelije koja je sada njegov grob, ali iz kojeg će biti vaskrsnut u istiniti život.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *