ВЕЧЕ У ПУСТИЊИ СВЕТЕ ГОРЕ – РАЗГОВОР СА ПУСТИЊАКОМ О ТАЈНИ ИСУСОВЕ МОЛИТВЕ

 

ВЕЧЕ У ПУСТИЊИ СВЕТЕ ГОРЕ
Разговор са пустињаком о тајни Исусове молитве

 

 
СМИРАЈ СУНЦА НА АТОНСКОЈ ГОРИ
 
Сунце је залазило ка Западу. Јутра на Светој Гори Атонској зраче етеричним мирисима и свакојаким чарима. Тмина ноћи растањује се док су монаси у саборним храмовима светих манастира, где певају “Слава Теби који си нам показао светлост…” Могло би се рећи да преслатки мелодични гласови, медено одјекујући удари звона и топао ритам клепала управо растерују таму. Али и послеподневље на Атосу бива украшено миром. Управо је прошао дан проткан борбом, а ноћ већ распростире свој вео: под тим покровом монах ће зачети многе битке, пролити преизобилне сузе и принети мноштво духовних трудова. Иако је тварно сунце познало свој Запад, духовно сунце које пребива у срцима подвижника не престаје да сјаји невечерњом светлошћу. Непрекидни свеозарени дан траје у њиховим чистим срцима, без помућујућих облака страсти. О, заласци сунца на Атосу! Смираји пуни чари, натопљени благодаћу, изобилно обложени тишином.
Након вечерњих служби неки од “атлета” (монаха), одмсрено се крећући и лица приљубљених у правцу земље, изаћи ће из саборних храмова светих манастира, или пак из параклиса њихових конака, и потражиће предах у окружењу свежег ваздуха. Они седају на камене клупе предајући се молитви, преслатком имену Христа. Они су одлучни у томе да га упишу у срце златним словесима молитве. Увек сам понесен тим часовима миомира, када се чак и природа стишава, уз изузетак мора чија се игра понекад чује кроз гргољење стенама загрљене воде, док царујуће сунце размахује небом у свим бојама. Природа на Атосу располаже особитом дражи, наиме, зрачењем молитве и светости. Нестворена благодат, заиста, промиче кроз душу ка телу, ширећи се чак и на твар лишену разума, на сву творевину. Ништа није свирепо, све је смирено. Сву ноћ и сав дан Свету Гору обгрљује молитва. Чак се и природа стишава будући привољена прелепим гласовима монаха, слаткозвучним одјецима и послушношћу. “Овде су воде добре и ваздух благорастворен, а ветар који нам пружа прохладу сасвим је лаган. Овде су унаоколо честари, лугови и места пуна хладовине, зеленило које увек цвета, заносни призори, све врсте растиња – маслине, винова лоза, ловор, мирта. Прећутаћу о осталом, о јестивом и слатком дрвећу, земљи здравог растиња, ројевима милозвучних птица, многим славујима, косовима и ластама, чији се гласови уклапају у песничко прегалаштво младића који у слободном времену бораве унаоколо” (Евгеније Вулгарис).
Природа ме, иначе, не привлачи, па ипак, природа Свете Горе поседује посебан дар благодати. Може се десити да је неко сагледа кроз погледиште богоусвојених монаха, те да се озари просвећењем. Може се догодити да је не посматрате очима разума, већ зеницама обоженог срца. А срце зна како да љуби и поштује (с)твари. Може бити да тишина у најдубљем смислу у свему томе игра важну улогу, јер “живот ослобођен стрепњи, на име наде у Бога, природно покреће душу поимању ниже творевине Божије” (свети Григорије Палама) .

3 Comments

  1. br Danijel Čović

    Poštovanje! Božji Vam blagoslov želim.
    Imam jedan upit i istovremeno molbu za Vas. Ja sam katolički monah pustinjak živim na Velebitu u jedinoj pustinjskoj nastambi u Hrvatskoj i veoma mi se dopada knjiga koja stoji na Vašoj stranici “VEČE U PUSTINJI SVETE GORE – RAZGOVOR SA PUSTINJAKOM O TAJNI ISUSOVE MOLITVE” pa me zanima dali imam pravo skinuti je sebi i isprintati za čitanje, ne za umnožavanje već za vlastitu korist?ž
    Hvala Vam na odgovoru!

  2. Da li je dozvoljeno zamisljati Ikone ili plamen svece u toku Isusove molitve, ili takve misli nisu dopustive.