NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » VEČE U PUSTINJI SVETE GORE – RAZGOVOR SA PUSTINJAKOM O TAJNI ISUSOVE MOLITVE

VEČE U PUSTINJI SVETE GORE – RAZGOVOR SA PUSTINJAKOM O TAJNI ISUSOVE MOLITVE

 

VEČE U PUSTINJI SVETE GORE
Razgovor sa pustinjakom o tajni Isusove molitve

 

 
EPILOG
 
Privodeći ovu knjigu kraju, uznosim nužnu i neizmernu hvalu i veličanje Presvetoj Trojici, jer mi je otvorila oči: Trojicom sam duhovno priopšten Svetoj Gori – otadžbini vrline u kojoj sam susreo svete ljude. „Oni žive na zemlji, ali su građani neba“. Susrevši ove ljude, pronašao sam novu dimenziju duhovnog života: s onu stranu moralističkog propovedništva i suve pobožnosti. Duboko sam doživeo poslanje hrišćanina.
Nije manja ni mera hvale koju prinosim božanskoj blagodati, jer sam zahvaljujući njoj udostojen da zabeležim ovo svedočanstvo o jednoj čudesnoj svetogorskoj besedi. Nema sumnje da se sveti i životodavni razgovor ne može na odgovarajući način izneti u pismenom obliku, budući da su reči veoma siromašne, a ponekad i sasvim neodgovarajuće. Iz predloženog ipak može da se, makar i nazirući, uvidi potres koji je ovaj sveti razgovor izazvao.
Verujem da će biti onih kojima će ove misli pomoći. Ovo uverenje potrkepljujem i činjenicom da sam za vreme pisanja vodio borbu sa đavolom koji je činio sve da me spreči. Ali, sila životvorne blagodati pritekla mi je u pomoć, učinivši da okončam započeto.
Svi pravoslavci znaju da se spasenje može postići. Dinamička mogućnost našeg spasenja temelji se na činjenici da smo stvoreni prema „obrazu Božijem“ koji najsavršenije postoji u Bogočoveku Hristu. Mnogi pravoslavni bogoslovi podvlače istinu da je Bogočovek Hristos rešenje svih teškoća koje izviru iz naših ljudskih okolnosti. Učenje o Hristu je uporišna osnova naše antropologije. Razlog zbog kojeg su se naši sveti oci borili protiv jeresi bio je čovekoljublje, a ne čovekomrštvo. Boreći se za očuvanje nepomućenog učenja o Hristu, oni su se brinuli za spasenje čoveka. Jer, mogućnost spasenja nepovratno nestaje ukoliko preovladaju pogubne jeresi, naročito u pogledu ličnosti Bogočoveka. Prema učenju Pravoslavne Crkve, u ličnosti Bogočoveka sjedinjeni su savršeni Bog i savršeni čovek, istiniti Bog i istiniti čovek, i to nesliveno, neizmenjivo, nerazdeljivo i nerazdvojno. Ove dve prirode pružaju nam mogućnost i nadu za oboženje. Bogočovek Isus je obožio ljudsku prirodu koju je primio od Djeve Marije bezgrešno: On je ovu prirodu i proslavio. Sada je na ljudskim ličnostima, tj. ipostasima – na onima koji žele da steknu spasenje, da prihvate to oboženje. A to će se postići pokajanjem i borbom svih nas da se prisajedinimo Bogočoveku i poživimo „u Hristu Isusu „. Pročišćenje donosi prosvećenje i sjedinjenje sa Hristom, jer, po rečima velikog učitelja Crkve, svetog Grigorija Bogoslova: „Gde postoji pročišćenje, tu je i prosvećenje, pošto se bez prvog drugo ne daje“.
Uostalom, baš je to smisao božanskog ovaploćenja Boga Slova (Logosa). Kako svedoči sveti Marko Podvižnik: „Slovo je postalo plot, odnosno čovek, da bi plot, odnosno čovek, postala slovo“. Bogočovek može da spase čoveka i da vaskrsne „ranije pali obraz“. Da, zaista, čovek sada može da postane bogočovek kroz Bogočoveka Hrista. Bog Slovo je promisliteljnim snishođenjem postao čovek da bi i čovek mogao da postane bog po blagodati. Praznujući rođenje Hristovo obično ističemo etička dobra koja su iznikla rođenjem Bogočoveka, naime, mir, ljubav, smirenje. Sva pobrojana dobra, ipak, postoje zahvaljujući prisajedinjenju ljudske prirode božanskoj Prirodi, u kojoj je stekla mir, radost i blagodat, jer je rođen Bogočovek Isus – Izbavitelj. Mi se veselimo jer nam se danas rodi Spas (Lk.2,11). Vaistinu se rodi Bogočovek. Isus nije blagovesnik spasenja, nego samo spasenje. On nije nestrpljivi posetilac naše ojađene planete, nego „vozglavljenje“ – novo stvaranje. On je nov i zdrav koren koji oživljuje ljudsku prirodu, uvenulu usled starog i grešnog korena Adamovog. Prema tome, On nam je Sobom doneo život da bismo mogli da postanemo „plemenite masline“.
Nema spasenja osim kroz Bogočoveka Hrista. Izvan Njega nastaje otuđenje i oneljuđenje. Onaj ko ne živi u Hristu otuđuje se od Boga, i od svog bližnjeg. Za njega je Bog stranac, neko sasvim nepoznat. On se stoga upodobljuje opakoj zveri. Prema uvidu svetog Maksima Ispovednika: „Um čoveka koji odstupi od Boga, zaljubljuje se u naslade, postajući čak grub i divalj – neprijatelj drugih ljudi“. Za takvog čoveka bližnji nije radost nego pakao. Udaljujući se od Bogočoveka, čovek doživljava uništenje i izmetanje: on se legionizira upodobljujući se tako zveri Otkrivenja đavolu. Takav čovek iskušava stanje suprotno prirodi, to će reći, stanje nebića. Prema proziranju tajnovidećeg bogoslova Nikolaja Kavasile, čovek razdvojen od Bogočoveka Hrista postaje „jedno nebiće“, ništavilo. Istinskim čovekom postaje samo onaj ko obitava u Bogočoveku. Stoga i možemo reći da svaki čovek može da postane ili bogočovek ili zveročovek. U potonjem slučaju se suočavamo sa okončanjem povesti.
Neophodno je da se ohristovimo i postanemo slovesni. To postižemo živeći u Crkvi i učestvujući u Svetim Tajnama. Jer, recimo to mudrošću Kavasile, „Crkva se projavljuje u Svetim Tajnama, ne kao u simvolima, već slično udovima tela u srcu ili granama biljke u korenu ili, kako reče Gospod, slično čokotima u lozi“. To se postiže prizivanjem imena Isusovog, te sricanjem molitve Isusove: „Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog“. Tim pre ako znamo da je molitva Isusova prisno povezana sa Svetom Tajnom Pričešća. Svekoliko bogoslovlje naše svete Pravoslavne Crkve sakriveno je u ovoj maloj molitvi. Zato i treba da se neprestano usredsređujemo na najslađe i ozarujuće ime Isusovo. Isusova molitva nije isključivi posed monaha. Naravno, oni su stekli mogućnost da se sasvim sa njom sažive. Ali, i mi, grešnici, možemo da je upražnjavamo. Za početak je dovoljno da odvojimo deset minuta ujutru i uveče, istrajavajući u tome svakodnevno, sa što većom pažnjom uma. Od najvećeg je značaja da u tom intervalu ne prekidamo naše molitveno pregnuće. Tokom vremena ovaj period će se povećati, jer će molitva početi da uslađuje dušu, usne… Molitvu Isusovu ne treba zanemarivati ni dok hodamo ulicom, ni dok se spremamo za počinak: uopšte, valja joj pribegavati u svim okolnostima. Uputno je da je upražnjavaju supružnici, pa čak i cela porodica, i to ujutru i uveče. U tom slučaju, jedan od članova porodice treba da molitvu izgovara lagano, tiho i mirno, dok ga ostali pažljivo i prilježno slušaju. Tim putem porodica stiče mnogo blagodati. Mnogi bračni parovi i porodice doživeli su čudesne preobražaje svojih života zahvaljujući zajedničkom praktikovanju Isusove molitve. Oni koji žele da se dublje pogruze u tajanstvenu molitvu potrebuju pomoć iskusnog vodiča. Sopstveni život ujedno valja usaglašavati sa zapovestima Hristovim. Jer, Hristova ličnost je itekako povezana sa Njegovim delima i poukama. Poštujući zapovesti mi takođe primamo blagodat, svecelu Svetu Trojicu. Prema svetom Maksimu Ispovedniku: „Onaj koji je primio i očuvao jednu zapovest, mistički ima Svetu Trojicu“.
Ako su ti, brate moj, misli ove knjige bile od koristi, pomoli se, molim te, za mene koji sam preneo i napisao ovu besedu, kako bih, nadam se, zadobio blagodat Boga našeg i poživeo u Hristu i Crkvi na istinski bogočovečanski način. Pozivam te na to svom dušom svojom.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *