NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » VEČE U PUSTINJI SVETE GORE – RAZGOVOR SA PUSTINJAKOM O TAJNI ISUSOVE MOLITVE

VEČE U PUSTINJI SVETE GORE – RAZGOVOR SA PUSTINJAKOM O TAJNI ISUSOVE MOLITVE

 

VEČE U PUSTINJI SVETE GORE
Razgovor sa pustinjakom o tajni Isusove molitve

 

 
PROSLAVA BOŽANSTVENE LITURGIJE
 
Dugo vremena sam proveo u molitvi. Setio sam se raznih lica, bratije, prijatelja koji žive u svetu, osetio sam snažan poriv da Boga vatreno molim za njihovo spasenje.
Nedugo zatim, pozvan sam u mali kelijski paraklis radi proslavljanja božanstvene liturgije. Uistinu, to je bila jedna od najbožanstvenijih liturgijskih službi! Kakva velelepnost! Znao sam da sveta liturgija sadrži celokupno bogoslovlje i viđenje Boga. Bilo mi je znano da je božanstvena liturgija istinska Pasha, put krsta i vaskrsenje Hristovo. Te večeri uspeo sam sve to i da proživim. Naučio sam da je božanstvena liturgija vrhunska tačka u životu verujućih. „To je svrha života. Kada se jednom dostigne, više nema potrebe da se oko bilo čega raspitujemo u pogledu sreće“. Da, božanstvena liturgija jeste najveća radost verujućih.
U malenoj crkvi kandila su dopuštala da se unekoliko nazru likovi svetitelja, Presvete Bogorodice i Hrista Spasa. Trojica učenika, sabrani oko svog starca, stajali su nepomično na usahlim daskama proživljavajući Tajnu. Oni nisu bili puki „učesnici“, nego su liturgiju slavili – zajedno sa mnom. Njihova lica su bila podobna likovima svetitelja sa ikona. Kao da su skliznuli sa zidova i zaživeli vaskrsenje. Njihovi glasovi bili su mekani, prozračni, prigušeni ganućem. Njihovo pojanje odavalo je srca ranjena božanskom ljubavlju. Molebni poj je pronosio dubine njihovih duša, prožetih božanskom ljubavlju. U takvom okruženju jasno se primećuje čovek sveta, onaj koji ne živi život podvizavanja i skrušavanja.
Moram da priznam da me je ta božanstvena liturgija suočila sa teškom nelagodom. Nikada u svom životu nisam istovremeno osetio takvu neprijatnost i takvu neiscrpnu radost. Osećao sam neprijatnost budući zatečen među svetiteljima. Kada sam u svrhu blagosiljanja verujućih izašao iz oltara, govoreći: „Mir svima“, doživeo sam krajnju zbunjenost. Oni su ti koji imaju taj mir, dok sam ja onaj koji ga nema, pomislih stideći se. Kada sam, nadalje, izgovarao apostolski blagoslov: „Blagodat Gospoda našeg Isusa Hrista i ljubav Boga i Oca i zajednica Svetoga Duha, da bude sa svima vama“, sasvim sam osvestio taj neobični odnos: davao sam blagoslov i blagodat onima koji su bili puni blagodati. Govorio sam: „Gore imajmo srca“, onima koji ih ni za čas ne obaraju. Bio sam jedini na koga se taj poziv odnosi. Svoju grešnost sam doživeo i prilikom izgovaranja sledećih reči molitve: „Niko od vezanih telesnim pohotama i slastima nije dostojan da priđe, ili da se približi, ili da služi…“ Neopisivo tronut, omiven stalnim plačem, proiznosio sam molitvu: „Pogledaj na mene grešnog i nepotrebnog slugu Svog, i očisti moju grešnu dušu i srce od zle savesti, i osposobi me silom Svog Svetog Duha, da obučen u blagodat sveštenstva predstanem ovom svetom Prestolu Tvom, i sveštenodejstvujem sveto i prečisto Telo Tvoje i prečasnu Krv, jer Tebi prilazim priklanjajući glavu svoju, i molim Ti se da ne okreneš lice Svoje od mene, niti da me odbaciš od dece Svoje, nego da me udostojiš da Ti ja grešni i nedostojni sluga Tvoj prinesem ove darove“.
Doduše osećao sam i blagodat koja je sladila dušu božanskom prisutnošću. Pošto je duša prethodno prošla kroz pročišćenje mudrošću i blagoslovima pustinjaka, sada je bila sasvim spremna da sebe u potpunosti pretvori u obitalište Cara svega što jeste.
Sveto Pričešće donelo je sobom najpotresnije trenutke. Likovi askezom istanjeni u seni, prosvećeni viđenjem Boga i življenjem svetlosti, pristupali su da bi primili Isusa. Pristupali su Svetoj Tajni radi primanja blagodati iz punote blagodati oboženog Tela Hristovog. Molitva Isusova podstiče ljubav, a što je vatrenija ljubav to je veća i potreba da se pritiče prestolu ljubavi i sjedinjenju sa samom Ljubavlju. Što je češće i temeljnije učestvovanje u Svetoj Tajni Pričešća, to je veća revnost ka upražnjavanju Isusove molitve.
„Pričešćuje se sluga Božiji monah… prečasnim i presvetim Telom i Krvlju Gospoda i Spasa našeg Isusa Hrista na otpuštenje grehova i na život večni“. Zaista, oni su učestvovali u večnom životu. A ovo je večni život da poznaju Tebe jedinoga istinitoga Boga i koga si poslao Isusa Hrista (Jn.17,3). Krajnje je neprijatna okolnost slaviti liturgiju prilikom koje predajete Hrista onima koji su bogovi po blagodati. Među njima se oseća prisutnost Hristova: „Boga među bogovima koji su oboženi Njime koji je istinski Bog po prirodi“.
Telo čovečije postaje „svetlonosno“ zahvaljujući božanskoj zajednici. Primajući nebesku hranu, odnosno duhovnu manu, mi je ne pretvaramo u plot, već se, naprotiv, naša plot pretvara u nju. Sve sjakti i blista!
Nakon Svetog Pričešća (posle: „svagda sada i uvek i u vekove vekova“) pojac, prema svetogorskom tipiku, izgovara sledeću molitvu: „Amin. Amin. Amin. Neka se ispune usta naša hvale Tvoje, Gospode, da pevamo slavu Tvoju, jer si nas udostojio da se pričestimo svetim Tvojim, božanskim, besmrtnim i životvornim Tajnama. Sačuvaj nas u Svojoj svetinji da se sav dan poučavamo pravdi Tvojoj. Aliluia. Aliluia. Aliluia“. Eto zašto pristupaju Svetom Pričešću: da bi kao pričasnici sveceli dan bivali uz Hrista, usredsređujući se na Njegovo presveto, najslađe i ljubljeno ime.
Nakon okončanja svete liturgije, posle otpusta, jedan od monaha čita zahvalne molitve. Tada, posle predivnih časova liturgije, počinjete da proničete u smisao molitava koje su sveti oci sačinili i uvrstili u zahvalne molitve posle Svetog Pričešća, poput molitve Gospodu našem Isusu Hristu: „Čovekoljubivi Vladiko, koji si nas radi umro i vaskrsao i ove nam strašne i životvorne Tajne Tvoje darovao na dobro i osvećenje duša i tela naših, daj da one budu i meni na iscelenje duše i tela, na odgnanje svakog protivnika, na prosvećenje očiju srca mog, mir duševnih sila mojih, na veru nepostidnu, i na ljubav nelicemernu, na ispunjenje premudrošću, na držanje zapovesti Tvojih, na umnoženje božanske blagodati Tvoje i na usvojenje Carstva Tvoga, da njima čuvan u svetlosti Tvojoj uvek pominjem blagodat Tvoju, i da više ne živim sebi već Tebi, našem Vladaru i Dobrotvoru“.
Takođe se uznosi molitva Presvetoj Bogorodici, koju su oci posebno poštovali: „Ti koja si rodila istinitu Svetlost, prosveti umne oči srca mog; ti, koja si rodila izvor besmrća, oživi me umrtvljenog gresima; ti, koja si samilostiva Majka milostivog Boga, pomiluj me i daj mi umiljenje i skrušenost u srcu, i smirenost u mislima mojim, i povratak iz ropstva pomisli mojih, i udostoj me da do poslednjeg daha svog neosuđeno primam svetinju prečistih Tajni na isceljenje duše i tela, i podaj mi suze pokajanja i ispovesti, da bih te pevao i slavio u sve dane života svog“.
Oni, dakle, govore o životu i svetlosti, ali, takođe i o suzama pokajanja.
Posle božanske liturgije duhovni život zadobija još veći polet. Sve se još izrazitije upravlja Hristu koji je neophodan Pomoćnik u podvižničkoj borbi.
Paraklis u kojem je odslužena liturgija ovaplotio je Pravoslavlje u celini, bar se meni tako činilo. To je bio jedan čudesan koloplet: tajna prisustva Hristovog, lestvica Jakovljeva i vapaj iz bezdanice srca: „Koliko je strašno ovo mesto, jer je Dom Božiji i kapija neba“. Odavde ushode sveti oci i priopštavaju se večnosti.
Bog je kroz svetog pustinjaka iscelio moju oduzetost. Tokom božanstvene liturgije ja sam, slično oduzetom, ugledao Boga svog. Bog je njega iscelio u banji, ali ga je isceljeni čovek prepoznao tek u hramu.
Te noći obreo sam vaskrsenje: „O noći sjajnija od dana; o noći radosnija od sunca; o noći blistavija od snega; o noći blještavija od munje; o noći što san odgoniš; o noći što nas bdenju sa anđelima poučavaš“ (ava Asterije).
Ispovedam u svetlu izvesnosti da je jedan dan boravka na Svetoj Gori vredniji od jednogodišnjeg proučavanja knjiga. Istinski proživljena noć na Atosu vrednija je od fakultetske diplome. Nekoliko časova razgovora sa opitnim otšelnikom omogućava nam da zahvatimo pregršt isceljujućih plodova koji su značajniji od svih onih besmislica koje unosimo u sebe živeći u svetu.
Neodstupno tvrdim da je Sveta Gora Atonska novozavetni sasud pravoslavlja. Tamo je malo reči, ali mnogo opita. Sveta Gora je međa između sveta i stvari iznad sveta. „Bivajući na granici između sveta i onoga što se nalazi iznad sveta, Atos je otadžbina vrline“, kako sa pravom veli sveti Grigorije Palama. Sveta Gora je zeleni pašnjak pravoslavne vaseljene. Svaki podvižnik predstavlja tihi protest posvetovnjačenju naše vere, pa je stoga njen mnogomoćni branič. Na Atosu postoji dinamička mogućnost istinskog pokajanja i opitovanja pravoslavlja u svoj njegovoj punoti: zato i pruža mnogo Crkvi i svim svetovnjacima. Svaki podvižnik je jedan Jona koji se naizgled otiskuje u Tarsis, odnosno pustinju, ali kojeg velika riba, to jest blagodat Božija, odvodi u golemi grad Nineviju, to će reći u svet, gde propoveda pokajanje ili povratak ka Bogu.
Dobro nam je ovde biti; da sagradimo tri sjenice (Lk.9,33). Avaj, meni tamo nije bila pripravljena sjenica. Uzevši blago Isusove molitve, koje mi je otkrio starac, imao sam da ispunim drugačije poslušanje: hitati u svet i ožežati ga silom te časne molitve. Valjalo je da na četiri kraja sveta oglasim kakvo je blago pohranjeno na Atosu: to nisu zlaćana blaga starine, niti odežde protkane zlatnim koncem, niti ukrašeni rukopisi – ne, to je prevashodno blagodaću preispunjena Isusova molitva kojom su stvorene sve te stvari.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *