ВЕЧЕ У ПУСТИЊИ СВЕТЕ ГОРЕ – РАЗГОВОР СА ПУСТИЊАКОМ О ТАЈНИ ИСУСОВЕ МОЛИТВЕ

ВЕЧЕ У ПУСТИЊИ СВЕТЕ ГОРЕ
Разговор са пустињаком о тајни Исусове молитве
 

 
МОЛБЕ ПУСТИЊАКА
 
Први захтев: Монаси су витезови молитве. Наоружани благодаћу Христовом, они залазе у посед ђавола и сатиру га. Они осујећују све намере ђавола. Помоћу непрестане молитве они га сатерују у ћошак. На Светој Гори Атонској не протиче ни један часак који није натопљен вапајима Исусу или Мајци Божијој. Пошто је нападнут, нечастиви узвраћа. Један од његових главних циљева јесте да разори сваку добру намеру управљену молитвеном тиховању. Стога те молим, оче, да у својим молитвама спомињеш монахе и све оне који теже да постану монаси. Молим те, помињи и њих речима: “Господе Исусе Христе, помилуј слуге Своје”, и: “Пресвета Богородице, спаси слуге своје”. Јер, у таквим случајевима, ђаво чини да се веома умножи брига и благонаклоност према боготражећем искушенику и то баш од оних КОЈИ су, до тада, били сасвим равнодушни: било да је реч о рођацима или пријатељима. Чак и “духовни” људи исказују своју љубав и наводну бригу. Данас људи не само да не желе да се моле, већ и друге у томе спречавају. Они желе да сви приступимо друштвеним проблемима без молитве. Међутим, свет је изгубљен и препуштен страдању не због недостатка људи који се о њему старају, већ због ишчезавања људи од молитве. Многи људи су мишљења да је “посао” монаха, тј. молитва, бескористан и бесплодан, а при томе не знају да је молитва “духовна делатност, сажижућа борба и неуспављива будност”. Они не желе ни да чују за чињеницу да се неки људи моле за олакшање њихових тешкоћа. Зато се противе монашким призивима и постају демонска оруђа. Ђаво не преза ни од тога да многе, који су на домаку монашења, баци у телесна сагрешења, да би, опрљивши им крила, отежао њихов монашки живот. Јер, као што смо већ рекли, што je веће нечије задовољство у свету, то ће веће бити његово страдање у монашком животу, а све у сврху прочишћења.
Други захтев: Молим те оче, помени и мене у својим молитвама. Моли Господа да ме помилује. Бојим се да не изгубим благодат Божију услед немарности. Зебем да не постанем бродоломник у овој тихој луци. Моли се Богу да крај мог живота буде хришћански, без бола, непостидан, миран и да добар одговор дамо на Страшном Христовом Суду. Помоли се пресветој Мајци Божијој да ме утеши и оснажи. Ја јој се свако вече обраћам молећи је да ми буде заштитница и помоћница у овом животу: да одагна све демоне који желе да уграбе душу у часу њеног исхода и кончине, да ме спасе од вечне осуде у час Страшног Суда, удостојивши ме радости рајског насеља. Позивам те да се молиш за моје покајање: желим да оплакујем своје грехе и постанем достојан милости нашег Господа.
Трећи захтев: Користи и ти, драги брате, бич Исусов. “Шибајте противнике именом Исусовим”. Сричите молитву Исусову непрестано како бисте задобили милост Божију. Знаш ли какву славу припрема Господ онима који Га љубе? Знаш ли каква величанствена и радосна гозба очекује праведнике? Не дозволимо да изостанемо из брачних одаја Христових. Не дозволимо да чујемо страшни глас: Заиста вам кажем, не познајем вас (Мт.25,12).
Пустињак је потом уздахнуо, прозборивши: “Господе Исусе Христе, помилуј ме грешника и слугу Свог…”, “Пресвета Богородице, спаси мене и слугу свог…” Истог трена је лагано повио главу, препуштајући се тишини.
– Обећавам Вам, старче свети, да ћу испунити сва три налога – Вама који сте вечерас постали светлост моје душе. Неизоставно ћу испунити први налог, и други – премда нема никакве потребе. Али, шта са трећим….
Тада сам превио колена и, предавши се ватреном плачу, завапио:
– Задржите ме покрај себе не бих ли се спасио. Не желим да се вратим у свет. Данас сам обрео своје спасење. Посадите ме поред себе, оче свети, и поучавајте ме. Покажите ми тајновите степенице обожења. Слеп сам, те узвикујем: “Помилуј ме грешног”. Сличан сам царинику који је, загушен грехом, вапијао “Помилуј ме грешног”. Поседнут сам демонима, те вичем у агонији: “Помилуј ме грешног”. Странац сам, попут жене Хананејке, па ипак, смело зборим: “Помилуј ме грешног”. Одметник сам, али желим да се вратим. Ја нисам … Ја нисам… Ја нисам дете Божије, него дете ђавоље. Усвојите ме и привијте уз себе. Старче, не дајте ми да одем одавде. Желим да овде оставим своје кости. Желим да се упокојим на овом усамљеном и опљешњеном месту: надам се да ћу успети да омиришем душу своју и угледам Бога. Нека ми сузе буду једина храна. Хоћу да постанем лира Божија, да следујући бдењском појању, са Вама вапијем: Будан лежим, сличан сам осамљеном врапцу на врх кровишта. Сузе су ми хлеб дан u ноћ. Квасим одар свој, сузама својим натапам постељу своју. Хлеба се и не сетим јести. Од вапаја мојих, прилепи се кост за грло моје. Душа моја за Тобом жеђа, тело моје за Тобом жуди (Пс.102). Чујете ли, оче? Не одлазим. Остајем овде. Овде ћу поживети. Овде ћу се упокојити, и одавде ћу узаћи на небо. Оче, пригрлите ме себи…
Стари отшелник није ништа говорио. Можда и јесте, али ја нисам био кадар да чујем. Ухватио сам једино последње речи.
– Дете моје, потребан си свом народу. Пођи својој пастви, труди се да оглашаваш вољу Божију. Иди кући својој к својима и кажи им шта ти је Господ учинио (Мк.5,19).
Старчеве речи су биле неумољиве. Осетио сам се дужним да их послушам. Оне су обзнаниле вољу Божију са обзиром на мој животни пут.
– Обећајте ми, ипак, да ћете ме примити на неколико месеци и наставити са поукама о духовном животу. Дозволите ми да се поучавам о Царству Божијем.
– Наравно, драги оче, можеш доћи кад год зажелиш. А сада пођимо на одмор. Скоро ће поноћ, а потом и време за божанствену литургију. Спреми се да данас прославиш божанствену литургију.
– Старче љубљени, у сну вечерас нећу обрести укрепљења. Келија је ноћас преуска за онога који је стекао друго крштење и ново рођење. Желим да свету литургију сачекам у баштици. Молим Вас, благословите моју молитвену жељу.
Знао сам да је у таквим тренуцима најпробитачније починути бдењем. Они који ноћ пробдију под звездама слушају гласове арханђела, светкују Христа и уподобљују Му се.
Имаш мој благослов. Нека је Бог са тобом.