NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » VEČE U PUSTINJI SVETE GORE – RAZGOVOR SA PUSTINJAKOM O TAJNI ISUSOVE MOLITVE

VEČE U PUSTINJI SVETE GORE – RAZGOVOR SA PUSTINJAKOM O TAJNI ISUSOVE MOLITVE

 

VEČE U PUSTINJI SVETE GORE
Razgovor sa pustinjakom o tajni Isusove molitve

 

 
3. NAČINI VRŠENJA ISUSOVE MOLITVE
 
– Od sveg srca Vam hvala, starče, za ova upečatljiva objašnjenja. Čini mi se da uspevam da Vas nekako pratim i razumevam. Sagledao sam, doduše razumom, sve stupnjeve molitve, to će reći, način na koji se razrasta taj sveti trud. Ipak, ima nešto što bih takođe hteo da upitam. Da li se taj rad savršava bez napora. Naime, zar nije potreban veliki polet? Zar je tu odsutna borba i sila? A od vremena Jovana Krstitelja do sada Carstvo nebesko s naporom se osvaja, i podvižnici ga zadobijaju (Mt.11,12). Zar se u ovoj oblasti može bez podviga, mislim na Isusovu molitvu kojom se zadobija Carstvo nebesko? Jer, kao što sam saznao čitajući svetog Grigorija Palamu, viđenje nestvorene Svetlosti jeste Carstvo Božije? O kakvoj je vrsti borbe zapravo reč?
– Svakako da je potrebna borba, – reče mudri Svetogorac. Štaviše, borac mora da prolije mnogo krvi. Na to je primerično ukazano izrekom otaca: Prolij krv i primi Duha. Čak je i Adam, kao onaj koji je prebivao u neprestanom bogoviđenju, izgubio raj zato što se nije borio. Koliko je onda tek nama nužna borba kako bismo božansku blagodat učinili našom sopstvenom. U velikoj su zabludi oni koji tvrde da je vojevanje izlišno. Rekli smo već da je „duhovno spoznanje bez podvižničkog života jednako bogoslovlju demona“. To je uistinu dubok uvid svetog Maksima Ispovednika. Pre edemskog pada molitva je proiznošena bez tegoba, lako i bez napora. Tada je ona nalikovala na neprestano slavoslovlje koje anđeli upućuju Bogu. Posle pada su potrebni ogromni napori i upinjanja. Pravednici Carstva Božijeg, vrativši se, čak će prevazići to prethodno stanje.
– Bio bih veoma srećan da opišete tu borbu o kojoj govorite.
– Prva i velika bitka otpočinje pokušajem čoveka da pribere svoj um i da ga odvoji od uobičajenog okruženja: od stvari, situacija, događaja, loših i zlih pomisli, čak i od onih koje se čine dobrima. Jer, odmetnuvši se od Boga um gubi život i umire u ropcu koji podseća na izdisaje ribe koja je nasilno izvučena iz vode. To svedoči i sveti Isaak Sirin: „Ono što se zbiva sa ribom istrgnutom iz vode, dešava se i sa umom kada napusti sećanje na Boga budući privučen sećanjem na svet“. Posle pada um nalikuje na hrta koji ima nagnuće da grabi trkom, kao u nekakvom neodoljivom i nezaustavljivom bekstvu. Um je, tada, sličan bludnom sinu iz jevanđelske priče koji, odlazeći iz doma oca svoga, uzima svoju imovinu (žudnju i volju), pa ih, zatim, raspršuje i proćerdava „u lakomislenom razdavanju“. Tako vele sveti oci, naročito sveti Grigorije Palama, koji je, kao što smo već rekli, prokušao sva ova unutarnja stanja.
– To su zaista bogonadahnute i podsticajne misli!, uzviknuo sam. Ali kako da saberemo svoj um?
– I tu je izuzetno uzorna napred pomenuta priča o bludnom sinu. Čemu nas ona poučava? Pročitajmo je iznova: A kad dođe sebi, reče: Koliko najamnika u oca moga imaju hleba isuviše, a ja umirem od gladi! Ustavši otići ću ocu svom… I ustavši otide ocu svome… A otac reče slugama svojim… i dovedite tele ugojeno te zakoljite, da jedemo i da se veselimo. Jer ovaj sin moj beše mrtav, i ožive; i izgubljen beše, i nađe se (Lk. 15,1724). I stadoše se veseliti.
I bludeći um, takođe, treba da dođe sebi iz svoje samorasejanosti, da oseti slatkoumilnost i veselje očinskog doma, te da se vrati i stigne na veliku trpezu. Nesumnjivo će osetiti ogromnu radost. Tada će se čuti glas koji kaže: sin moj beše mrtav, i ožive; i izgubljen beše, i nađe se, i usmrćeni će oživeti. Ta ogromna i neiskaziva radost može da se oseti jedino kada se um vrati u srce. To je, rečeno parabolom Nikifora Monaha, slično povratku u otadžbinu nakon dugotrajnog stranstvovanja: „Upravo kao što se čovek po povratku u domovinu omamljuje radošću, budući da ponovo grli suprugu i decu, tako se i um, nakon ponovnog sjedinjenja sa dušom, preispunjava nedokučivom radošću i zadovoljstvom“.
– Usredsređivanje uma odvija se kroz prethodno zagrejavanje srca. Sećam se da je i moj bogopoštovani starac u sam smiraj dana, ispraćajući zalazeće sunce, uzimao slike iz unutarja duše ili okružja utihnule prirode i da je, pošto bi tako zagrejao srce, polako umom uranjao u Isusovu molitvu. To je trajalo sve do jutarnjih sati kada je otpočinjala sveta liturgija. A tada…
– Oprostite, oče, moram opet da Vas prekinem. Ne mogu tačno da razumem šta znači „prethodno zagrejavanje srca“? Kako se obavlja to zagrejavanje srca. Zašto je potreban i taj trud kada pristupamo Isusovoj molitvi?
– Nauk o bludnom sinu i tu izuzetno pomaže uviđanju. A kad dođe sebi, reče: Koliko najamnika u oca moga imaju hleba isuviše, a ja umirem od gladi! Ustavši otići ću ocu svome… (Lk.15,1718). Dakle, on tu pre svega osvešćuje svoje lično stanje i izobilujući napredak očinskog doma pa, nagnan svojim više nego jadnim stanjem, odmah ustaje i hita ka svom ocu. Ali, to nije učinjeno bez ogromnog napora uloženog u preokretanje svoje volje u pravcu povratka rodnom domu.
Isto se čini Isusovom molitvom: mi njome pokušavamo da osvestimo naše grešno i jadno stanje. Sagledavamo svakodnevne padove. Ispitujemo razne događaje i sagrešenja, posmatramo sami sebe kako dajemo odgovor pred sudom Božijim, strepimo ali se i nadamo da ćemo se opravdati pokajanjem. Kada nas ispuni svest o grehu, kada nas prožme osećanje grešnosti, tada se voljom upinjemo ka spasonosnim rečima „pomiluj me grešnog“. Moramo da se trudimo da ne izostane plač, jer neprestana i neprekidna molitva dolazi kroz i pomoću plača. Oci nas pozivaju da razmislimo o njihovom iskustvu koje svedoči da je jedan od glavnih uslova za duboku molitvu, pa čak i za temeljno monaštvo, otrežnjujuće prepuštanje plaču. Dakle, moramo da naučimo da plačemo, da sebe optužujemo, i to na najozbiljniji način. Valja da sebe smatramo gorim od drugih, da sebe držimo za ukaljanu zver koja se uglibljuje u tamu svojih grešaka i neznanja. Treba da se odlikujemo time što stajemo na stranu onoga koji nas optužuje, prema rečima svetog Vasilija Velikog: „On treba sam sebe da optužuje, a ne da čeka prekore od drugih, tako da sam postane onaj koji se žali, preuzimajući ulogu tužioca…“ Prema tome, on treba prvo sebe da optuži, kako nas savetuje mudrost Solomonova, i da se na taj način priprema za molitvu. Sveti Isaak Sirin je čak savetovao da pre molitve valja prekloniti kolena, pasti ničice sa rukama na leđima, zauzimajući položaj osuđenika. Tada se pojavljuje misao samoosuđivanja. Ona, obično, dolazi u raznim vidovima. Mi tada treba da se dohvatimo ove misli i da je svom pažnjom duboko razmatramo, ne dozvoljavajući mašti da nam u tome smeta. E, sine moj, tada um zaista počinje da ponire u srce nošen pokajanjem, tada počinjemo da lijemo suze i molitva teče neometano. Uzmimo primer iz svetovnog života: čim se svetovnjak priseti uvrede koju mu je neko naneo, i ako dugo razmišlja o tom udesu, osetiće bolan ujed u srcu, a veoma je izgledno da će ga to dovesti do ivice suza. Ako sada isključimo te svetovne i sebične porive, ipak možemo da kažemo da se nešto slično dešava prilikom praktikovanja Isusove molitve. Naime, molitelj ovako besedi sebi: „Ja sam ojadio Hrista, udaljio sam se od božanske blagodati“. Osećanja koja se tim putem izazivaju mogu da nanesu duboka ranjavanja i tronuća srca. A kada je srce povređeno duhom pokajanja, a ne od spoljašnje sile, tada su bolovi teži nego u slučaju telesnih ozleda. Takva rana neprestano privlači um Bogu, a onaj ko je njome ranjen ne nalazi pokoja čak ni noću, jer se oseća kao da leži na gorućem ugljevlju. Moguće je, dakle, da takav čovek uspe da Isusovu molitvu izgovara četvrt sata, ali intenzivno i dubinski, pa da se njegovo ozleđeno srce seća Isusa ceo dan i celu noć. To možemo da nazovemo jednim vidom neprestane molitve. Ponavljam, ovo može da se postigne za svega nekoliko minuta korenite suzne molitve koju će, zatim, danima da oseća u sebi kao energiju Isusove molitve. Moram da naglasim da je svest o našoj nedostojnosti pred Bogom savršeno nužan uslov da bi molitva Isusova dala ploda. Veći napredak zavisi od osnaženja naše svesti o grehu. Bez ove svesti nema istinske molitve. Stoga molitva mora da se poveže sa oplakivanjem. Štaviše, oci naučavaju da je ulazak na nebo skopčan sa silaskom u nas same: što više pogružavamo pažnju u dubine duše, to više naziremo obrise našeg tajnog srca. Kroz pokajanje dolazi do nizlaženja Carstva nebeskog u srce koje, zahvaljujući tome, postaje raj i nebesa. I dalje je na snazi opominjući poziv: Pokajte se, jer se približilo Carstvo nebesko (Mt.3,2). Samo se pokajanjem korača ka viđenju Carstva.
– Postoji li mogućnost da se čovek koji je uvideo svoju grešnost ipak razočara, te utekne iz boja?
– Svakako da postoji takva mogućnost. Ako se tako nešto dogodi, odmah znajmo da je demon takvom čoveku udenuo pomisao o grešnosti da bi ga doveo do očajanja. Suprotno tome, kada se, nošeni svešću o sopstvenoj grešnosti, okrenemo Bogu molitveno ištući blagodat, tada je sigurno reč o daru Božijem, o energiji blagodati Hristove.
Osim svesti o grehu, – nastavio je starac, postoje i drugi načini zagrejavanja srca. Jedan od njih jeste sećanje na smrt. „Ovo su moji poslednji časovi“, pomišlja molitelj, „i svakog trena mogu se pojaviti demoni da zgrabe moju dušu“. Ova misao, ukoliko je oslobođena od maštarenja, može da izazove otrežnjujući strah, nagoneći nas na usrdniju molitvu. Ava Teofil nam je zaveštao jedno kazivanje, predato kroz Starečnik, koje može da nam posluži kao uzor za tu vrstu usredsređivanja: „Kakav strah, jao kakvo će drhtanje i nelagoda obuzeti dušu kada se razdvoji od tela. Tada će, više nego ikada, duša iskusiti svu silinu protivnih sila, knezova tame, onih koji upravljaju svetom zla: načala i vlasti. Oni se duši primiču i, kao u sudskom sporu, iznose optužbe protiv nje, predočavaju joj sve grehe koje je, namerno ili nenamerno, počinila od rane mladosti pa do svoje končine. Dakle, oni je skoljuju sikćući optužbe. Pa dobro, šta misliš, kakav će teret i jezu duša osetiti u tim trenucima dok se čeka na presudu i oslobođenje? To je čas stradanja i muke sve dok se ne dozna šta će se sa njom zbiti. Međutim, božanske sile stoje sa suprotne strane i odbrambeno iznose sva dobra dela koja je duša učinila. Promotri strah i trepet koji oseća duša dok stoji između njih, na sred poprišta, čekajući presudu pravednog Sudije. Ako se bude odlučilo da je valja ubrojati u pravednike, demoni će biti kažnjeni, a dušu će uzeti anđeli. Tek tada ćeš blagovati nepomućeni mir ili, pre će biti, živeti saglasno ovim rečima: „jer je stanište onih koji se raduju u Tebi“. Tada će se ispuniti slovo Svetog Pisma: A žalost i uzdisanje bežaće (Is. 35,10). Tada će tvoja duša da produži ka onoj radosti i neiskazanoj slavi koju će da nasledi. Ukoliko se, pak, iznađe da je živela u grehu i bezbrižno, duša će čuti užasan glas: Odvedite bezbožnika da ne vidi slavu Božiju. Tada će se nad njom iznenada nadviti dan gneva, dan stradanja, dan teške tmine i seni. Prepuštena krajnjoj tami i osuđena na neugasivi oganj, duša će prokušavati kaznu kroz vekove vekova. Gde je tada taština sveta? Gde je tada sujeta? Gde je telesni život? Gde naslada? Gde su tada maštarenja i ugode? Od kakve su tada vajde nadimanje, društvena odlikovanja, otac, majka, brat? Ko će uspeti da dušu izbavi od muka dok sagoreva u neugasivoj vatri? Ko će priteći da joj olakša gorke bolove?“
Ovakva razmišljanja, međutim, valja uravnotežiti mislima i osećanjima koja se vezuju za sladost raja i slavu svetitelja, kao i za veliku ljubav Božiju. Naročito je uputno da se to čini onog dana kada se pričestimo Svetim Tajnama.
– Starče sveti, izustih, postoje mnogi koji odbacuju takve misli, te ispoljavaju sumnju i nevericu. Čak postoje neki bogoslovi i duhovnici koji se ne slažu oko ovih stvari. Naime, oni sve to krasnorečivo umekšavaju, govoreći da to nisu stvari za ljude koji obitavaju u svetu, pa čak i da su takva ispovedanja suprotna sveštenim ocima. Oni su skloni da oce dele u trezvoumne i društvene, jer je, navodno, delovanje ovih potonjih „primerenije svetu“, dok je učenje trezvoumnih otaca stvar manastirske prakse. Ne znam u kojoj meri su ovakva stanovišta istinita?
– Time si , dragi oče, dotakao ogroman problem koji ima mnogo vidova, i potrebno je mnogo vremena i strpljenja da bi se pravilno pretresao. Pa ipak, ne mogu da te lišim makar nekih opštih naznaka koje neka posluže kao odgovori. Pre svega, nije moguće deliti oce na trezvoumne ili mističke i društvene ili narodne. Nije nimalo umesno tiskati oce u neprobojne i krute kategorije, kao što nije uputno razdeljivati bogoslovlje na mističko i nemističko, ili pak duhovni život cepati na monaški i svetovni (kao da se neka učenja poglavito odnose na monahe, a neka na mirjane). To nije moguće iz jednostavnog razloga što svo bogoslovlje Pravoslavne Crkve Istoka jeste mističko i zato što sav duhovni život jeste podvižnički. Svi sveti oci, dakle, tvore i čuvaju jedan zajednički um, jedan zajednički život i jedno zajedničko učenje. Svi su oni stekli blaženo stanje oboženja, ohristovili se i ohristotvorili, te kroz njih dela i dejstvuje Duh Sveti. Stoga su trezvoumni oci uvek i društveni, dok su društveni nužno trezvoumni. Činjenica da su oci društveni jeste odraz činjenice da su trezvoumni. Oni koji se upuštaju u društvene teme nisu naprosto sociolozi ili etičari ili psiholozi ili pedagozi, nego teolozi u punom smislu te reči. Najpre oni sami unedruju iskustvo Boga, a zatim pokušavaju da drugim ljudima pomognu da zadobiju opit stvarnosti Boga. Prema tome, njihova „društvenost“ nije ništa drugo nego jedna dimenzija bogoslovlja, to će reći, života u Hristu, a to je život u Duhu Svetom i život u Crkvi. Stvarna Crkva jeste zemlja pravoslavnog bogoslovlja, a bogoslovlje jeste glas Crkve. Svi oci imaju dodirne tačke. Oni su baštinili pravoslavno bogoslovlje, crkvenu misao i živeći ili kao monasi ili kao sveštenici. Iz tih razloga, pogrešno je odvajati ih u kategorije trezvoumnih i društvenih, jer ova podela ima negativne posledice po duhovni život, a u zaoštrenom vidu vodi huli na Duha Svetog.
– Zar ne mislite, oče svetogorski, da su neki od znamenitih otaca, poput svetog Vasilija Velikog i svetog Jovana Zlatoustog, ne samo često besedili o društvenim problemima, nego i uspevali da prisno dotaknu mnoge ljude?
– Da, svakako. Međutim, kao što sam malopre rekao, mora da se vodi računa o nekim nužnim pojašnjenjima. Prvo: činjenica da su se izjašnjavali o društvenim problemima ne znači da su napuštali molitveni život ili, pak, vrlinu suzotočnog usredsređivanja. Ne smemo da njihovo društveno preduzeće odvajamo od njihovog unutarnjeg žića. Nije dobro da rasparčavamo izvesnog svetitelja samo zato što se može oceniti na više načina, na primer, kao sociolog ili etičar. Uostalom, ogromna je razlika između teologa i sociologa. Polazište i metod su izrazito različiti. Njihova antropologija je takođe veoma različita. Drugo: ako su neki od njih više propovedali o društvenim problemima, to su činili stoga što ih je Gospod nadahnjivao i upućivao da na takav način govore određenom čoveku određenog mesta. Ne treba da gubimo iz vida da se slovstvovanje proroka ili apostola ili svetitelja primerava duhovnoj zrelosti onih kojima se obraćaju. Ako slovo nije sasvim savršeno, onda po sredi nije razlika u duhu među ocima, nego pre nesposobnost ljudi da zahvate nešto istančanije i uzvišenije. Nije reč o neznanju oca, nego o duhovnom otvrdnuću pastve koju zato pokušava da nasiti grubljom hranom. Da i ne govorimo o tome da se isihastički duh jasno projavljuje u mnogim delima otaca koja imaju društveni sadržaj.
Uzmimo, kao upečatljiviji od ostalih, slučaj svetog Jovana Zlatoustog, kojeg ste upravo pomenuli. Smatra se da je sveti Zlatoust društveni otac kojeg treba da čitaju ljudi u svetu. Mnogi se pozivaju na njegovo učenje o raznim društvenim ili etičkim problemima, pa opet, zaboravljaju da je isti otac živeo podvižnički – uz trezvoumlje, izlivanje suza i oplakivanje, uz neprestanu molitvu i sećanje na smrt. Ako se otac privržen isihastičkom načinu života dotakne njegovih knjiga, odmah će poznati da je reč o velikom isihasti. Parafraziraću jedan odeljak iz njegovog učenja kako bih pružio nekoliko zapažanja. On, u opštem smislu, govori o molitvi i o njenoj vrednosti. On opominje da molitva mora da se vrši usredsređenim umom, kao i srcem koje je ranjeno pokajanjem. „Molitva je moćno oružje, nepojmljivo blago, nepotrošivo bogatstvo, tiha luka, izvor mira, koren, ishodište, mati neizbrojivih dobrih stvari – moćnijih nego što je zemaljsko carstvo. A kada kažem molitva, ne mislim na onu laganu – koja se vrši nesmotreno, već na onu koja se ostvaruje kroz borbu, bolnom dušom i napregnutim umom. To je molitva koja se uspinje na nebo. Zato, zagrejmo dušu sećanjem na počinjene grehe, povredimo je ne zato da bismo je rastužili već da bi se mogla oglasiti, da bi postala budna i čak dotakla nebo. Ništa ne uspeva da rastera nemar i nebrigu koliko ranjenost i patnja, koji sabiraju um iz rasejanosti po okolini i dovode ga samom sebi. Onaj koji uspe da sebe na taj način molitveno gane, sabira veliku radost u svojoj duši“. Zlatousti nam, u nastavku, kazuje da čovek zadobija molitvenu smelost jedino ako istinski uspe da smatra sebe najgorim od ljudi.
Kao što vidiš, oče, to su reči dostojne najvećih isihasta, – reče Svetogorac. U navedenim rečima možemo da opazimo nekoliko važnih tačaka. Prvo: molitva se prisno povezuje sa ranjenošću duše i naporima uma. Um mora da se vrati „samom sebi“ da bi postao moguć prelaz iz smućenja u smirenje kroz umnosrdačnu molitvu. Drugo: da bi molitva mogla da se savršava na uspešan način, potreban je i preduslov zagrevanja srca. O tome je ranije takođe bilo reči. Srce se zagreva, um se zaceljuje i, kao kruna svega, u nama se rađa istinska molitva. Treće: zagrevanje srca postiže se kroz sećanje na grehe, samoukorevanje i osećaj sopstvene nedostojnosti, tj. da smo „gori od svekolike tvorevine“. Samo kada se molimo prolazeći kroz ova odredišta, možemo očekivati da primimo duhovnu radost i blagodat Hristovu. Mislim da je sada izvesnije da se sveti Jovan Zlatoust ima pribrojati u sabor tihovateljnih otaca.
Bio sam iznenađen i zatečen čitanjem i tumačenjem ovog odeljka iz spisa svetog Jovana Zlatoustog. Zadivila me je misaona okretnost starca.
– Mogu li da dodam jednu napomenu?
– Svakako da možete.
– Napred kazano nije zasebno mišljenje svetog Zlatousta, nego je posredi učenje Crkve koje se prenosi kroz njega. Čini mi se da o mišljenjima otaca ne treba govoriti kao da su filosofska, sociološka, etička, već kao o učenju otaca koji – kao udovi veličanstvenog Tela Hristovog – primaju prosvećenje od Duha Svetog. Živeći u Crkvi mi prevazilazimo individualizam i postajemo ličnosti, odnosno, prebivališta Svete Trojice. Naš um biva prosvećen i, kao takav, postaje presto Duha Svetog. Oci su sebe dragovoljno potčinili Bogu i, zahvaljujući tome, pretrpeli promenu na bolje, postavši sredstva Božijeg otkrivenja. Njihovi životi se, pak, nisu odvajali od pripomaganja sabraći.
– Hvala Vam za tu dopunu. Budite dobri da mi pojasnite još jednu nedoumicu. Malopre ste rekli da tihujući monah redovno u liku svetog Jovana Zlatoustog prepoznaje trezvoumnog oca. Recite mi zašto ih mi vidimo samo kao društvene oce koji su strani isihastičkom načinu unutarnjeg života?
– To se dešava stoga što u nama nema štedrih dejstava Svetog Duha. Sveto Pismo i dela svetih otaca napisani su nadahnućem Presvetog Duha. Zato se i sagledavaju na istinit način samo posredstvom Njegovog prosvećenja. Onaj koji stoji uz misao otaca, koji čuva Duha Svetog, prilikom čitanja bilo kojeg od otaca nepogrešivo u njegovim slovima otkriva isihastu, trezvoumnika koji je spoznao Gospoda u Duhu Svetom. Svetitelje prepoznaju samo svetitelji, jer dele isti način života, zajednička iskustva i način izražavanja. Oni mogu da razumeju blagodat koja dejstvuje u nekom svetom ocu jedino kroz način na koji se on izražava. Na primer, čovek koji poseduje opit sagledavanja Boga, prilikom proučavanja molitava liturgije svetog Vasilija Velikog istog časa shvata da je sveti Vasilije, premda to ne kaže otvoreno, video nestvorenu svetlost. Međutim, ako se dela svetih otaca dohvate sociolozi ili etičari, ako uz to nisu u posedu blagodati Duha Svetog, onda dolazi do razdvajanja i klasifikovanja otaca. Duboko sam ubeđen da je ova izolovana i odelita upotreba navoda iz svetih otaca – lišena duha podvižništva i radi potrebe nečistih i antropocentričnih gledišta, ravna najvećoj jeresi. Kada god svete oce nasilno izdvajamo iz duha podviga, pokajanja – tada ih razdvajamo. I svaka nova podela vodi daljem pogoršanju. To je postupak koji je svojstven svim jereticima. Oni su za svetootačkim blagom posezali bez pravovaljanog poimanja, bez nužnih pretpostavki za tačno tumačenje. Neboletna krilatica koja nas danas, srećom, opet nadahnjuje dakle, „povratak ocima“, ne sme da ostane delatna samo u oblasti knjiškog proučavanja, već mora da se ostvari zadobijanjem svetootačkog života. Treba da se prenemo i zaživimo u našoj svetoj Crkvi, obdelavajući naše živote kroz Svete Tajne i vrline, prestajući da se ispoljavamo kao individue. Mi želimo da postanemo stvarne ličnosti, dostojni udovi Hrista.
Utom nas je prekinuo ulazak starčevog učenika koji je, nalikujući svom uzoru, bio ispunjen umilnom blagodaću. Pitao je starca čime me može da me posluži. Starac je, ponesen duhovnim razmatranjem, sasvim zaboravio da ispoštuje uobičajeni izraz ljubavi prema hodočasniku. Naime, monasi nam uvek, ukoliko su u mogućnosti, iznose kao dar i blagoslov kelije nekakav slatkiš ili štogod drugo okrepljujuće po gosta.
– Da, priloži nešto ocu…
– Šta da donesem, oče? Možda komadić ratluka i čašu vode, ili nešto drugo?
Nakon što mu je dao poslušanje, starac je počeo da hvali svog učenika.
– Zaista nisam dostojan ovakvih učenika. Izgleda da je Bog jako milostiv prema meni kada mi je uručio ove anđele. Jer, to nisu ljudi nego anđeli koji mi služe. Kako da se zahvalim najštedrijem Presvetom Bogu? Eto, vidiš, upravo ovog učenika krase misli malog deteta, a to je savršeno nužan preduslov za sticanje blaga umnosrdačne molitve o kojoj govorimo. Oci nas uče da onaj koji stremi spasenju mora da bude poput lude (mi smo ludi Hrista radi, l.Kop.4,10) ili nalik detetu (ako se ne obratite i ne budete kao deca, nećete ući u Carstvo nebesko, Mt.18,3). Svi mi, čak i ako smo počinili najteže grehe, možemo kroz blagodat Duha Svetog iznova da zadobijemo duhovnu mladolikost i duh deteta pre sagrešenja. Zakon duhovnog života suprotan je zakonu telesnog života. Živeći zakonom tela, čovek neminovno i postepeno stari, dok u duhovnom životu čovek, ostareo kroz sagrešenja, postaje iznova mlad, poput deteta.
Zatim je prišao učenik, noseći na tananoj tacnici komadić ratluka i čašu hladne vode. Uzevši ponuđeni blagoslov, zamolio sam starca da me spomene u svojim molitvama, rekavši:
– Pomoli se, starče sveti, da ponovo postanem dete ili luda!
Postoje trenuci kada uopšte niste kadri da poželite nešto: tada vam se oduzima dar govora i osećate nezatomljivu potrebu da tražite molitvenu pomoć i blagoslove. To se da iskusiti na Svetoj Gori Atonskoj. Desi se da se ne molite već da tražite molitveno zastupništvo.
– Blagoslovite.
– Bog te blagoslovio, odgovaraju vam.
Oni ne kažu ni: „Dobro jutro“, ni: „Dobar dan“, niti: „Dobro veče“. Od njihovih otpozdrava najčešće čujete: „Dobro trpljenje, dobro bdenije, dobar raj, dobar kraj…“
U trenutku kada sam rekao: „Blagoslovite“ i dok sam kušao ratluk, pomislio sam: Da si živ starče „na mnogaja ljeta“. Da si živ, da bismo i mi grešni živeli.
Odjednom sam shvatio da smo prekriveni neprimetnim plaštom tišine. Osetio sam svim bićem da je starac pogružen u Isusovu molitvu. Njegovo držanje je odavalo ushit Bogom. Utoliko mi je teže palo da ga ponovo pokrenem na razgovor, ali, nisam mogao da odolim.
– Oče, nadam se da razumete da moram da Vas prekinem i zamolim da nastavimo besedu. Znam da je moje prisustvo, u izvesnom smislu, nezgrapno u ovoj tišini. Svestan sam da nalikujem na parazita koji Vam otežava život i…
– Ne, ne, nikako ne smeš tako da govoriš. Otkud ti to? Mi te primamo kao najrođenijeg brata koji živi u svetu i koji se podvizava dobrim podvigom, dobijajući blagodat od Boga.
– Ali, kako je moguće uporediti vašu blagodat sa našom!?
– Naprotiv, Vi imate više blagodati nego mi, jer gde se umnoži greh, onde se još većma umnoži blagodat (Rim.5,20). Bog vama šalje više milosti kako bi vas sačuvao u Svojoj ljubavi. Bog vas više voli.
– To mogu da primim samo kao izraz Vašeg smirenja, rekoh preplavljen njegovom ljubavlju i skrušenošću. Pa opet, želeo bih da nastavimo naš razgovor, jer mi, do poslednjeg časka, ubiramo korist iz Vaših reči i pouka. Govorili ste o zagrejavanju srca, o razgorevanju molitve kroz razmišljanje o grešnosti, o mogućnosti pada u pakao ili o uspinjanju ka raju. Ipak, tu uočavam jednu teškoću: malopre ste istakli da naša molitva mora da bude oslobođena maštarenja, da um mora da bude bez oblika, bivajući čist. Ali, u tom slučaju, zar napred navedene misli i slike neće dovesti upravo do ometanja čiste molitve?
– Pre svega, želeo bih da podvučem da ove misli nisu naprosto obične misli. One nisu plod razobručene mašte, nego umnog delovanja. Ne radi se o prostom mislenom prebiranju, već o proživljavanju. Evo primera, jednom sam se udubio u strahotu pakla, u misao da je to mesto najprikladnije za nekoga ko je, poput mene, pregažen gresima. To je trajalo nekoliko minuta, ali, to je bilo sasvim dovoljno da se nađem u tom mestu očajne tmine. Zatim sam osetio nepodnošljiv bol i neiskazivu strepnju. I, da čudo bude veće, pošto sam se unekoliko povratio u pređašnje stanje, osetio sam da cela moja kelija zaudara… Ne možete pojmiti strašni smrad pakla i patnju prokletih…
Tada sam shvatio da se nalazim pored jednog svetog starca koji je u stanju da sebe smiri dotle da svoj um drži u paklu. Pustio sam ga da neometano nastavi, bez i najmanje upadice sa moje strane.
– Pripremno zagrevanje srca, pomoću naznačenog udubljivanja, odvija se pre molitve. Kada srce otpočne molitvu, kada se ono razgori, zabranjuje se svaka pomisao na takve stvari, jer je prevashodni zadatak, u sledećem i ključnom koraku, da se um usredsredi na srce i da se privede rečima molitve Isusove. Na taj način zadobijamo stanje uma oslobođeno maštarenja, o kojem toliko mnogo kazuju oci. To će reći, um treba da bude „slobodan od svakog oblika i od svake maštarije“.
Molitva je borba. Ona osnažuje vojevanje verujućih protiv đavola, ali je i sama sobom jedna bolna i krvava bitka. Sav trud se ulaže u neometano usredsređivanje uma na reči Isusove molitve. Moramo da zapovedimo našem umu da se ogluši o svaku pomisao koju nam predlaže đavo – bilo lošu ili dobru. Ne smemo da se obaziremo na misli koje doleću izvana, još manje smemo da se na njih nadovezujemo. Moramo da ih potpuno prezremo i presečemo svako osvrtanje na njih. Stoga valja da se svim silama potrudimo da um, u naznačenom smislu, potpuno onemi, jer samo takvim delovanjem obezbeđujemo duši nepomućeni mir koji pogoduje delotvornosti Isusove molitve. Poznato je da misli lete iz uma u srce, te ga neprestano uznemiravaju. Nemiran um uznemirava srce. Kao što burni vetar podiže talase mora, tako i vetar pomisli uzburkava dušu. Pažnja je nužna za molitvu. Zato oci povezuju molitvu sa trezvoumljem. Trezvoumlje održava um u neprestanoj budnosti i spremnosti, a molitva donosi božansku blagodat.
Postoje mnogi načini koji pomažu toj svrsi.
Pre nego što otpočnemo sveto delo Isusove molitve, prisetimo se da je potrebno imati goruću žudnju, istrajnost u nadi, puno revnosti i ogromno strpljenje koje je, nadalje, neophodno povezati sa ljubavlju prema Bogu. Počinjemo sledećim molitvama: a) „Blagosloven Bog naš…“, b) „Care nebeski…“ i v) „Trisveto“. Zatim čitamo 50. Psalam kao vapaj pokajanja, skrušenosti i tronuća, te odmah potom izgovaramo „Vjeruju“. Nakon toga prelazimo na usredsređivanje uma u miru i ćutanju. Kao što smo više puta naglasili, srce se razgoreva raznim bogougodnim mislima oslobođenim maštarenja i, kada dođe do toplonosnog umiljenja – možda čak i suza, otpočinjemo samu molitvu Isusovu. Slovesa ove čudesne molitve sričemo lagano, sprečavajući um da odleprša u rasejanost. Reči se, dakle, izgovaraju jedna za drugom bez umetanja ikakvih drugih reči ili pomisli koje žele da se među njih utisnu. Posle „Pomiluj me (grešnog)“, odmah izgovaramo „Gospode Isuse Hriste…“, kujući tako beočuge koji sprečavaju kidajuće dejstvo đavola. Znaj da će đavo apsolutno svim silama pokušati da prekine jedinstvo molitvenog kruga, stremeći da po svaku cenu upadne u oblast uma i srca. On vreba i najmanju pukotinu u koju zatim, sa velikom nadom i zluradošću, polaže eksploziv (to će reći pomisao) da bi u paramparčad razneo ovaj bogustremeći trud. Moramo ga sprečiti… Za početak je poželjno da molitvu Isusovu izgovaramo usnama, tj. naglas, tako da vežemo i sluh, jer to pomaže umu da se usredsredi. Drugi način molitve podrazumeva sledeće: molitva se sasvim polako izgovara u umu ili srcu, a posle reči „pomiluj me (grešnog)“ zastajemo za časak – dok nam ne popusti pažnja, da bismo se, zatim, ponovo vratili na početak. Ako smo prilikom zagrejavanja srca razmišljali o svojoj grešnosti, oci preporučuju da je dobro priključiti reč „grešnik“: „Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog“. Ovu reč treba da naglasimo jer ćemo tako da je iskrenije doživimo. Međutim, pošto um može da se optereti i zamori dužinom svih reči molitve, ponekad je potrebno da se molitva unekoliko skrati: „Gospode Isuse Hriste, pomiluj me“. Ili: „Gospode, pomiluj me“. Ili: „Gospode Isuse“. Ako hrišćanin oseti da je u molitvenom trudu postigao izvestan napredak, onda je uputno da skraćuje dužinu molitve. Čak može da pređe na izgovaranje samo jedne reči: „Isuse“, koja se neprestano i uzastopno sriče (Isuse, Isuse, Isuse, Isuse moj…). To vodi plimi smirenja i ozarenja u srcu. Ako se pojavi i molitveno uslađenje, onda ne treba prekidati molitvu, čak i ako se pređe okvir našeg molitvenog pravila. Treba da čvrsto posegnemo za toplotom koja struji i preplavljuje srce, koristeći taj dar Božiji na spasenje svoje duše. Jer, to je veliki dar koji Bog šalje sviše. Toplota srca delotvorno pomaže umu da ostane privržen rečima Isusove molitve, te da se spusti u srce i ugnezdi tamo. Ako neko želi da ostane u molitvenom raspoloženju ceo dan, onda treba da primeni savet otaca: valja se moliti jedan sat, zatim čitati jedan sat, i ponovo se vratiti jednočasovnoj molitvi. Kada je hrišćanin zaokupljen nekakvim rukodeljem, i tada treba da izgovara reči „Isusove molitve“.
Osim toga, i pravilno držanje pomaže vitezu „Isusove molitve“. Oci preporučuju da prilikom dugotrajne molitve koristimo omanju, tvrdu stoličicu, a kada se dugo molimo da sklapamo oči i pažnju usredsređujemo na grudi gde se nalazi srce. Sveti Grigorije Palama navodi primer proroka Ilije koji se, kako svedoči Sveto Pismo, „pope na vrh Karmida, i saže k zemlji i metnu lice svoje među kolena svoja“, posle čega je usledilo okončanje suše. Utom se zamrači nebo od oblaka i vetra, i udari veliki dažd (l.Cap. 18,42-45). Vidiš, dragi moj oče, prorok je uspeo da „otvori nebesa“ moleći se u takvom položaju. Sličnim načinom i mi otvaramo nebesa mijući se izvorima božanske blagodati koja se sliva u naše sasušeno srce.
Kasnije sam pročitao ovaj odeljak iz spisa svetog Grigorija Palame, na koji se pozvao stari Svetogorac, i uverio sam se u istinitost starčevih reči. Filosof Varlaam je imao običaj da isihaste zajedljivo naziva „onima koji dušu vezuju za pupak“ „omfalopsihima“ – te je bogonosni Grigorije Palama, objašnjavajući isihastički stav i delatnost, uzvratio: „Čak je i sam sveti Ilija, najsavršeniji u bogoviđenju, polažući glavu među kolena i usredsređujući um u samog sebe i Boga, uz težak trud, uspeo da okonča višegodišnju sušu“. Sveti otac, koji je video Boga, kao korisno sredstvo preporučuje i zauzdavanje očiju: „Ne dozvoli očima da lutaju tamovamo, već ih usmeri na svoje grudi i, pomoću takvog položaja tela, vrati u srce moć uma koja se rasejava time što radoznalo leprša“.
I mesto, nastavio je starac, igra značajnu ulogu. Ono treba da bude zaštićeno od uznemirenja spolja, te da zrači mirom i tišinom. Potrebno je, takođe, voditi računa i o pogodnom i pravovaljanom vremenu. Posle naših svakodnevnih poslova um je obično potpuno rasejan i razdražen mnogim utiscima, sećanjima – raznovrsnim događajima. Iz tih razloga sveti oci smatraju da se delatnost umne molitve najbolje obavlja u ranim jutarnjim časovima, pre izlaska sunca, kada je um okrepljen i stišan a telo odmorno. Tada ćemo ubrati mnoge plodove.
– Šta da činimo, oče, u slučaju kada je um uznemiren – a primećujemo da je to gotovo redovna pojava. Kako i kojim putem da ponovo priberemo i zaštitimo um?
– Postoje, iz mnogih razloga, neplodni dani i časovi kada molitveni trud izgleda uzaludan i krajnje tegoban. Pregnuće Isusove molitve postaje najteža stvar na svetu. Doduše, upornošću iznova zadobijamo blagodat Božiju koja osnažuje našu molitvu, te nastavljamo na putu oboženja i blagodati. Preneću ti nekoliko načina pomoću kojih se prevladavaju ovi dani i časovi „oskudice“.
Pre svega, nikako ne smemo da izgubimo našu hrabrost. Zatim, tokom takvih dana ili časova molitvu valja preneti na usne i jezik, savršavajući je naglas. Izgleda da je prednost jakih ljudi, naime, onih punih blagodati, da um sa lakoćom sjedinjuju sa rečima molitve, uspevajući da se bez raspršavanja dugotrajno i usrdno mole. Mi koji smo onemoćali i grešni, za razliku od njih, moramo da upregnemo svu preostalu snagu kako bismo, uprkos izobilju strasti, održali molitveni trud, prolivajući čak i krv ako je potrebno. Ako uočimo da se naš um stalno i nepopravljivo rasejava, treba da zavapimo Bogu, slično apostolu Petru koji je, videvši kako tone usred jake bure, povikao Hristu: Gospode, spasi me! (Mt.14,30). Dakle, valja da učinimo to isto kada iznemogiemo pod naletom „mislenog orkana“. Sve što se desilo apostolu desiće se i nama: I odmah Isus pruživši ruku uhvati ga (Mt.14,31). Posle temeljite molitve, uz Božiju pomoć, sve predstave koje se tiskaju u um nestaju budući nevidljivo spaljene Isusovim imenom. Ponavljam, u takvim situacijama ne smemo da se uspaničimo ili usplahirimo, već, naprotiv, valja da pružimo otpor. Prirodno je da naš otpor bude jednak pritisku neprijatelja.
Tomom molitve, takođe, treba da odbijamo čak i „dobre“ pomisli. U takvom času čak i blagougodne pomisli uzbuđuju um, a um, budući uzbuđen, opet lako prima i one pomisli koje su ostrašćene. Dobromislije, ako mu se prepustimo za vreme molitve Isusove, otvara dveri srca đavolu koji trijumfalno stupa, prekidajući sveto pregnuće. To je, zapravo, ono što sveti oci nazivaju duhovnom „preljubom“, jer um koji se tokom molitve udalji od prisnog sećanja na Boga čini duhovnu preljubu, izneveravajući Nebeskog Ženika. To je izdaja i poricanje Boga. Reci mi, ima li nečeg težeg i goreg od izdaje i poricanja najslađeg Isusa, pogotovo kada se to počini u korist zavidljivog neprijatelja: mrzitelja dobra i čoveka od početka?
Ako, uprkos tome, ne uspemo da um sačuvamo od rasejavanja, onda će naša borba da postane još teža i ogorčenija. Brod, dragi moj oče, može da plovi ili pomoću jedara, ako ima vetra, ili pomoću vesala, ako nema vetra. Isti je slučaj sa molitvom. Ona se savršava sa lakoćom kada je u nama toplota blagodati Hristove, ali, kada blagodati nema, tada je potrebno posegnuti za veslima i dobro potegnuti, to će reći, potrebna je žešća borba.
Takođe je uputno da se u takvim okolnostima pribegne čitanju raznih svetootačkih knjiga koje će, u to nema sumnje, svojim blagotvornim dejstvom usredsrediti um. Nadalje, ako prilikom čitanja doživimo tronuće i umiljenje, valja da odmah prestanemo sa iščitavanjem, predajući se molitvi Isusovoj. U tome leži smisao iskaza: „Spise čitaj srcem, a ne suvim razumom“. Zato je dobro da tragamo za knjigama koje su napisane srcem i koje se, naravno, srcem i poimaju. Čitanje i Isusova molitva treba naporedo da koračaju. Nije na odmet da pribegnemo i čitanju Psalama proroka Davida ili, pak, psalmopojanju. Veoma je korisno da učimo i pamtimo srcu drage tropare koji raskriljuju dveri srca umiljenjem, zatim, da se sećamo ljubavi Božije, naše grešnosti, Drugog dolaska Gospoda, te da prizivamo božansku pomoć. To bi trebalo da čitamo a ne da pevamo. Možemo da izgovaramo i razne molitve koje su ostavili oci, na primer, onu svetog Jefrema Sirina. Naglašavam da u takvim slučajevima Isusovu molitvu treba da vršimo naglas, usnama: čak treba da posegnemo i za brojanicom. Naravno, tada ne obilujemo mnogim plodovima, ali ni za čas ne treba da napustimo ni ovu umanjenu radost. Ne zaboravimo da je potrebna velika strpljivost i istrajnost. Prema tome, pobrojana sredstva i misli mogu da budu od duhovne koristi, služeći našem pročišćenju.
– Ali, na koji način možemo da njima pospešimo naše pročišćenje?
– Opazivši da se molimo i da se staramo da um usredsredimo na molitvu Isusovu, đavo čini baš sve da naš um izbaci iz molitvenog delanja. Iz preširokog arsenala njegovih sredstava najučestaliju opasnost, ipak, predstavljaju pomisli, i to one koje nas draže, bole, tište, plaše – uopšte sve one koje izazivaju nemir. On nepogrešivo pogađa najslabiju tačku, upinjući se da žaoka bridi i grize što dublje i duže. Slastoljubivom neprestano podmeće pomisli slastoljublja, srebroljubivom srebroljublja, a slavoljubivom slavoljublja… Tome gotovo da nema kraja i vrste. Doduše, to je i metod kojim dolazimo do „dijagnoze“ o vrsti i stepenu našeg oboljenja: shodno vrsti i broju pomisli koje proleću kroz naš um možemo da uvidimo naše slabosti i nečistote – dakle postojanje strasti u nama. Tokom molitve borba se odvija i na toj ravni.
– Starče, oprostite što Vas opet prekidam, ali, iako priznajem da nemam veliko molitveno iskustvo vezano za Isusovu molitvu, želim da Vas pitam o jakim glavoboljama i bolovima u srcu i grudnom košu koje doživljavam prilikom revnosnog upuštanja u molitvu Isusovu. Šta je to i čemu se ima pripisati? Kako postupiti u takvim slučajevima?
– Kada se hrišćanin posveti ovoj vrsti molitve, nije neizgledno da doživi jaku glavobolju i bol u srcu kao posledice nove duhovne borbe. Ponekad mu se čini da će mu glava i srce prepući od bola. Glavobolje mogu biti toliko snažne da se vernici često smrtno uplaše. Pa ipak, ova vrsta bola je, u izvesnom smislu, prirodna i potiče od nenaviknutosti uma na ovakvu vrstu delovanja, kao i zbog naročitog položaja tela. Doduše, đavo često vreba baš takve povode da bi nas strahom udaljio od molitve. Jednostavno, moramo da istrajemo uprkos bolovima u „mozgu“. Što se tiče bolova u srcu savetujem da u tom slučaju ispitamo sopstvenu molitvenu zrelost i spremnost, jer, moguće je da smo napredovali „prebrzo“, odnosno, veštačkim preskakanjem molitvenih stupnjeva, možda koristeći metode koji nisu pogodni za našu ličnost. Bol u srcu, ponekad, može čak i da koristi umu, jer ga odvodi na mesto odakle potiče bol, to jest u srce, pospešujući tako zadobijanje neprestane molitve.
– Vaše izlaganje je veoma zgusnuto, pa Vas molim da ga unekoliko raščlanite: zašto je, dakle, potrebno da istrajemo ako naš um strada?
– Zato što odmah potom dolazi do pročišćenja. To dokazuju suze. One počinju da teku u potocima: um se, kao pročišćen, spušta u srce i bol se povlači. Suze se ne mogu zaustaviti ili objasniti, one nas nisu koštale nikakvog truda.
Starac je utom zaćutao. Opazio sam da su mu oči zagrcnute suzama koje su osvetlile celo njegovo lice. Osetio sam da se i niz moje lice, sasvim nehotice, kližu suze. Starčev glas, njegove sjaktave misli probile su i rastvorile kamen i led u mome srcu. Nisam odoleo sećanju na svetog Arsenija, čije žitije ukrašava Starečnik: „Za njega se pripovedalo da je usred svojih grudi imao urvinu koju su prosekle suze koje je celog života neumorno točio nadnesen nad svojim rukodeljem. Kada je ava Pimen doznao da je ovaj na umoru, izustio je sledeće ridajući: „Zaista si blažen avo Arsenije, jer si se naplakao u ovom svetu! Onaj ko ne plače sada, u ovom svetu, plakaće kasnije, i to večno““. Dakle, nemoguće je zaobići plač, bilo voljni ili nevoljni, kada smo zaronjeni u iskustvo patnje i stradanja.
– Ne smemo da prekinemo molitvu zbog iskustva bola, – reče Svetogorac, prenut iz nezaustavljive bujice suza. Jer, đavo, koji je neslućeno lukav, prevaran i opak, navodi takve pomisli kako bi nas uništio ubistvom uma. Očvrsli atleta Isusove molitve, pak, prezire metode đavola i pomisli koje su njime „nadahnute“. Evo nevidljivih reči đavola: „Prestani, pazi, nemoj da se moliš – odmah stani, to će te odvesti u ludilo, oslabiće ti srce, propašćeš“. Pročitaću ti životni primer iz Starečnika: „Beše jedan monah koga je, prilikom svakog pokušaja da se moli, prolazila ledena drhtavica i posećivala groznica: kada god bi krenuo na molitvu na njega se obrušavala tegobna glavobolja. Suočen sa takvim stanjem i izgledima on reče sebi: „Bolestan sam i blizu smrti, zato ću se prenuti i ustaću na molitvu pre nego što me stigne smrt“. Rasuđujući na takav način, taj brat je pružio otpor dostojan monaha. Š taviše, moleći se on je pobedio svoje pomisli“. Vidiš li zašto je potrebno da duhovni borac odagna svakojake pomisli i strahove od bola.
– Starče, takođe bih Vas zamolio da se nadovežete i na pitanje u vezi sa bolom srca. Poznato mi je da oci pridaju veliki značaj tom bolu, smatrajući ga pravilnom oznakom na putu Isusove molitve. Ako nalazite da je to korisno za naše duše, prenesite nam Vaše savete povodom ove teškoće.
– Sve što si rekao jeste istinito. Zato što su oci bili zaokupljeni Isusovom molitvom, ili, pre će biti, zato što su je sasvim iskusili, zabeležili su taj bol smatrajući da je značajan kao faza našeg molitvenog podviga. Jer, oni koji neprestano prilaze delu Isusove molitve ne mogu da izbegnu taj bol. Važnost tog bola potiče od činjenice da on odražava silazak uma u srce sa kojim se sjedinjuje pomoću energije Duha Svetog, a to je, neizostavno, praćeno razbistravanjem duše i tela. Nadalje, dolazi do očišćenja i prosvećenja slovesne moći duše koja jasno prozire kvalitet pomisli. Jedino tada bivamo sposobni da razlučujemo i razlikujemo naše pomisli – njihovo rađanje, razvoj i okončanje. Otuda ona sposobnost isihasta da proniknu u duše grešnika a da, pri tom, nisu počinili grehe čije posledice ili prisutnost opažaju u dušama onih koje molitveno ili savetodavno pomažu. Podvižnička praksa dovodi do spoznanja celokupnog procesa razvoja misli: od početka da kraja. U takvom okviru uviđamo kako je moguće da isihasta zna u kakvom je stanju duša onoga za kojeg se moli. Njegovo srce je u tolikoj meri postalo istančano zahvaljujući energiji molitve da ono počinje da ispoljava i dalekovidost, odnosno prozorljivost.
Ovde bi trebalo da još jednom pojasnimo stvari.
Rekli smo da je smisao Isusove molitve u ujedinjavanju celokupnog čoveka, odnosno tri moći duše. Pažnja treba da se usmeri na srce koje bi, s početka, trebalo da oseti delovanje Isusove molitve. Prema predanju otaca, srce je prvo koje primećuje prisustvo Boga, to jest, prisustvo blagodati, a zatim se promena stanja srca prenosi na um. Oci su prvo zadobijali spoznanje Boga opitom, a tek su zatim o tome besedili ili pisali, čuvajući tu spoznaju koja jeste život. Dakle, prvo srce oseća toplinu i sladost prisustva Duha Svetog. Suprotno tome, odsustvo blagodati projavljuje se kroz beživotnost i hladnoću srca. Ponavljam, Boga volimo prvo srcem a zatim umom. Zapovest Božija je sasvim nedvosmislena: Ljubi Gospoda Boga svojega svim srcem svojim, i svom dušom svojom, i svom snagom svojom, i svim umom svojim (Lk. 10,27). Znači, (raz)um nije zabranjen unutar Crkve, nego mu se omeđuje delokrug sa obzirom na činjenicu da je posle pada nesposoban da prepozna i vidi Boga. Kada se, pak, razvije unutarnja duhovna osetljivost, tada i um biva priveden poimanju Boga. Srce je tada u stanju da shvati i razluči da li se držimo zapovesti Božijih ili ne. Nadalje, sjedinjenje uma i srca može da se ostvari samo kroz energiju Duha Svetog. A blagodat zadobijamo kroz pokajanje i sledovanje Hristovim zapovestima. Dejstvom Duha Svetog um pronalazi srce te dolazi do njihovog međusobnog sjedinjenja. To je izuzetno važan korak na putu zadobijanja unutarnje molitve i oboženja. Iz tih razloga mora doći do skrušavanja čovečijeg srca. O tome svedoči Psalam Davidov: Žrtva je Bogu duh skrušen, srce skrušeno i smireno Bog neće poniziti (Ps. 50,17). Različiti ljudi, naravno, koriste različite načine za spuštanje uma u srce, ali, valja naglasiti, pokajanje je najbezbedniji način. Zato je veoma dobro kada, plačući i oplakujući svoje grehe, osetimo bol a nekada i toplinu u srcu i, uopšte uzev, kada razumemo i pratimo pokrete i čuvstva sopstvenog srca. Međutim, ovaj proces treba da se odvija postepeno, a nikako na prečac. Jer, moguće je da ovaj iznenadni napor izazove izvestan neznatniji poremećaj u slabijem i nenaviknutom srcu koji (poremećaj), naravno, nema nikakve trajnije posledice, ali može da zaustavi molitvu. U takvim trenucima valja da pređemo na izgovaranje Isusove molitve usnama, odnosno naglas. Ako je, pak, reč o snažnom i uvežbanom srcu, preporučuje se da pažnju ne povlačimo iz dubine srca, već da je tamo zadržimo uprkos bolu. To se, svakako, može razjasniti uz pomoć opitnog starca koji ima dar razlikovanja duhova i proziranja u stanja naših duša. Prema tome, ovaj bol je zdrav, prirodan i spasonosan. Dešava se da podvižnici često odlaze lekarima smatrajući da su oboleli od srca, ali lekarski nalazi potvrđuju da je srce sasvim zdravo. Posredi je „bol blagodati“. Bol znamenuje da je molitva zašla u srce i da je tamo delotvorna. To je značajan korak.
– Slušao sam da su mnogi svetitelji prisustvo i delatnost Isusove molitve u srcu opazili sasvim iznenada, te da su taj trenutak objašnjavali kao dar Božiji upućen posredovanjem Bogorodice. Ima li u tome istine?
– Svakako da ima. Mnogi bezmolvnici su u stanju da se tačno prisete tog zlatnog trenutka kada se u njihova srca uselila Isusova molitva koju, od tog časa nadalje, neprestano izgovaraju, bez obzira na posao kojim se bave. Ona više nikada ne prestaje. Oni taj događaj iskreno i sasvim pravilno tumače kao dar Presvete Majke Božije: sveti Grigorije Palama je primio dar bogoslovlja nakon što je Bogorodici ponavljao reči: „Prosveti tamu moju“. Nije teško uvideti da je ljubav prema Majci Božijoj prisno povezana sa ljubavlju prema Hristu. Mi volimo Bogorodicu zato što volimo Hrista, odnosno, Nebeskoj Carici ukazujemo ljubav zato što težimo da dosegnemo meru savršene ljubavi prema njenom Sinu – Hristu. Oci se ne libe da iznesu svoje stanovište u vezi ove strane duhovnosti molitve. Stoga sveti German, Carigradski patrijarh, kaže: „Da ti, Bogorodice, nisi započela trud niko ne bi uspeo da postane duhovan čovek… niko se ne može spasiti osim kroz tebe, Bogorodice“. A sveti Grigorije Palama, povodom sličnog pitanja, dodaje ove reči: „Ona je međa između stvorene i nestvorene prirode, i niko ne može doći ka Bogu osim kroz nju i Posrednika kojeg je rodila: bez nje ni jedan dar Božiji ne bi bio prinesen ni anđelima ni ljudima“. Preko Bogorodice dolazimo do mnoštva darova. Pošto nam je pružila najveći dar – samog Hrista, zašto nam ne bi pružila i ostale? Sledujući tome, prilikom molitvenog obraćanja Presvetoj treba umilno da izustimo: „Presveta Majko Božija, spasi nas“, a ne prosto: „Zauzmi se za nas“.
– Dopustite mi da se vratim na upit koji je iskrsao dok sam slušao Vašu pouku u vezi sa sjedinjenjem uma i srca. Naime, da li um, kada se zaroni u dubine srca, neprestano ostaje u njegovim skrivnicama? Ako je, pak, tako, kako je moguće da se čovek bavi svojim redovnim poslom, na primer poslušanjem u okviru manastira?
Pre svega, želim da istaknem da um nije poništen u bukvalnom smislu, on nije naprosto „eliminisan“. Naprotiv, on biva vraćen u svoje prirodno stanje: sasvim je suprotno njegovoj prirodi da prebiva izvan svoje suštine, odnosno srca. Kroz molitvu um uspeva da se oslobodi svih onih elemenata koji su suprotni njegovoj prirodi. Osim toga, kada um zađe u srce, on može da se zanima drugim stvarima a da, pri tom, ne bude uznemiravan u smislu neprirodnog izlaženja iz srca. Uzmimo jedan blizak primer: tokom božanstvene liturgije isihastički sveštenik može itekako dobro da prati redosled činodejstvovanja, izdajući đakonu ili drugom svešteniku bitne upute vezane za savršavanje Svetih Tajni, a da, tom prilikom, njegov um ostane savršeno spokojan u srcu. Međutim, ukoliko „ostatak“ uma neguje i plete grešne i sablažnjive pomisli, redovno dolazi do potpunog odsecanja uma od svoje suštine. Eto, uostalom, razloga zbog kojeg podvižnik sricanje Isusove molitve prati povlačenjem brojanice. Naime, brojanje sabira um tako da ovaj nije kadar da počini kakvu veću štetu protiv stečenog duhovnog jedinstva. Kao što vidite, đavo se protiv nas bori žestoko i sasvim nepoštedno.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *