NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » VEČE U PUSTINJI SVETE GORE – RAZGOVOR SA PUSTINJAKOM O TAJNI ISUSOVE MOLITVE

VEČE U PUSTINJI SVETE GORE – RAZGOVOR SA PUSTINJAKOM O TAJNI ISUSOVE MOLITVE

 

VEČE U PUSTINJI SVETE GORE
Razgovor sa pustinjakom o tajni Isusove molitve

 

 
BESEDA SA STARCEM O ISUSOVOJ MOLITVI
 
– Oče sveti, zaustih stišanim glasom, u poslednje vreme nosi me jedno snažno nagnuće. Verujem da ga je podstakao Bog. Žudim za pročišćenjem. Vidim kako se strasti gnezde u mome unutarju. Uviđam da mi je srce prašuma koja hrani mnoge zveri, i da u toj divljini caruje đavo, čineći šta mu se prohte. Želim da se oslobodim ovog nesnosnog stanja. Želim da svoju svecelu dušu predam Bogu. Hteo bih da je On prosveti. Već je mnogo vremena proteklo od kada ju je neprijatelj poharao. Stoga, hoću da budem pročišćen, ali ne znam kako. Čujte me, starče! Žudim za pročišćenjem. Znamenujte put. Spreman sam da njime hodim u bespogovornom poslušanju svemu što mi budete kazali.
Premda sam započeo tihim glasom, zaključio sam uzvikom i ridanjem. Moguće da su moje poslednje reči u ušima pustinjaka odjeknule poput groma. Svakako su bile gromke. Starac je poćutao nekoliko časaka, a zatim me je osmotrio milogledno, sa puno ljubavi. Jedino monasi poseduju ovakvu vrstu ljubavi i kadri su da je projave. Stekao sam utisak da mi je nečujno uzvratio savetom da prestanem da se uzrujavam tom brigom pošto je moje otrežnjenje blagosloveno.
– Kad god iskusimo takva stanja sigurno je, reče on, da su po sredi projave i dejstva Duha Svetog u nama. To je početni priziv ka ushođenju u sagledavanje Boga. To je prvi stupanj sagledavanja. Ako je savršeno sagledavanje nestvorene Svetlosti „svetlost očaravajuća“ po dušu, onda je pokajanje i svest o sopstvenoj grešnosti „oganj koji sažiže“ dušu. Prema tome, pokajanje i stremljenje ka pročišćenju duše od strasti označavaju da je kucnuo čas blagodati. Tek kada nas prožme blagodat bivamo sposobni da uvidimo vlastitu opustošenost – svoju udaljenost od Boga, pa se, zato, uprežemo u borbu za ponovno sjedinjenje sa Njim. Ovakve misli i osećanja nije moguće posedovati ukoliko nas nije posetila blagodat Božija.
Starac mi se učinio mudrim upraviteljem, opitnim duhovnim ocem, zaista, čovekom preispunjenim blagodaću. On je očito umeo, poput najboljeg iscelitelja, da vas stiša i primiri: da vam prinese ukrepljujući lek, ali, ne da bi vas ostavio „zadovoljnim“ vašom sebičnošću, već da bi vas od nje oslobodio i izlečio.
Nakon što smo ovo razjasnili, nastavi starac, valja da Ti pokažem neke metode ili, pre će biti, veoma „prost“ metod. Ne očekuj da te opteretim tegobnim i pritežujućim stvarima. Ono što našu dušu bistri jeste molitva Isusova, „Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me (grešnog)“, tj. neprestano zapomaganje Bogu, Spasitelju našem. Svekoliko naše spasenje počiva na prizivanju imena Isusovog i na sjedinjenju sa Njim. Uzviknimo ka Njemu, prizivajući Ga, i On će nas isceliti Svojom posetom. Zavapimo Mu, poput bolesnika, i On će nam dobrohotno priteći u pomoć, kao Lekar. Poviknimo slično onom koji je zapao među razbojnike, i dobri Samarjanin će pohitati da nam očisti rane vodeći nas Konačištu, to će reći, sagledavanju svetlosti koja zažiže celokupno naše biće. Stupivši u srce, Bog satire đavola i pročišćuje nečistote koje je „stvorio“ nečastivi zlikovac. Stoga je pobeda nad đavolom pobeda Hrista u nama. Ispunimo ljudski udeo – pozovimo Hrista, a On će ispuniti božanski udeo – pobedivši đavola i odsekavši ga od nas. Zato ne treba sami da poduzimamo ono što je zadatak Božanstva očekujući, pak, da Bog izvrši poslanje koje je naše. To treba dobro da shvatimo: mi činimo ono što je do čoveka – molitvu Isusovu, a Bog ono što je do Božanstva – savršavanje našeg spasenja. Celokupno pregnuće Crkve jeste Bogočovečansko.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *