НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Савремени изазови и искушења » ВАЖНОСТ И ЗНАЧАЈ ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКОГ ЈЕЗИКА

ВАЖНОСТ И ЗНАЧАЈ ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКОГ ЈЕЗИКА

<p claПротојереј-ставрофор СЛАВКО Зорица, професор
ВАЖНОСТ И ЗНАЧАЈ ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКОГ ЈЕЗИКА
 
Три важна догађаја у 9. вијеку
 
Друга половина Деветог вијека, у културно-историјском животу Словена, била је од великог значаја с обзиром на то да су се у њој, за релативно кратко вријеме, одиграла три веома значајна догађаја. Ти догађаји су узроковали неочекивану промјену тадашњих унутарњих односа и „преокрет на боље на путу општег културног напретка.“
Први догађај се одиграо када се великоморавски кнез Растислав, услијед црквено-политичке тежње за самосталношћу, обратио византијском цару Михаилу III (842 – 867) да му пошаље учене људе, хришћанске мисионаре, који би народу благовијестили Ријеч Божју на њему разумљивом словенском језику. Цар се одмах сјетио Константина философа, библиотекара у цариградској патријаршији, који се у то вријеме већ прославио својом мисијом међу Хазарима, и његовог брата Методија, који је прије био намјесник провинције Склавиније у Македонији, а затим скрушени монах у једном манастиру у Витинији, и на крају настојатељ манастира Полихрониона.
Браћа су послушала цара и ријешила да пођу међу западне Словене. Константин, који се већ извјежбао на оваквим пословима, помислио је да се они за овај посао морају итекако да спреме. У припреми за ову величанствену мисију, поред личног искуства, свакако је користио искуства Месроба код Јермена и Улфиле код Гота, а при састављању азбуке сигурно и на Блаженог Јеронима, јер се без разлога не би распитивао код моравских изасланика, да ли Моравци имају слова у свом језику „пошто нико не може да на текућој води пише еванђеље, а да се не изложи опасности да добије име јеретика.“ И тако су они најприје створили азбуку и превели најнеопходније богослужбене књиге, па тек онда кренули у мисију.
Међутим, колико је био важан проналазак, или састав азбуке, као и превођење еванђеља, још је важнија била чињеница „што је тај језик усвојен као литургијски језик.“ То је био тај моћни фактор, тај други догађај, који је имао велики значај и који је учинио бесмртним зачетнике ове идеје.
Увођење словенског језика у цркву у великоморавској кнежевини било је први велики дар за Словене. Јер тиме словенски језик „постаје црквеним, постаје органом словенског богослужења, постаје црквенословенским језиком.“ На њему су се за кратко вријеме појавили: псалтир, еванђеље, апостол, изабрана литургијска правила, номоканон и патерик.
Као и за свако добро дјело, и за ово је требало много претрпјети, па и пострадати. То је било познато сукобљавање са латинским свештенством и са „тројезичницима“, који се свакако нису противили увођењу словенског језика у богослужење само из пуких догматских увјерења, већ из све видљивијег слабљења сопственог утицаја међу моравским Словенима.
Но, и у оваквим околностима света браћа су се показали као велики дипломате и тактичари. Будући да су покренули велику мисију у словенском народу, и за мисионарство спремили велики број ученика, требало је да неко те људе рукополаже, пошто они нису били епископи. Због тога су се обраћали за помоћ римском папи, најприје Николи, а затим и Адријану II.
Кад је Константин у Рим донио мошти св. Климента, епископа римског, папа Адријан га је свечано примио, а затим двојици епископа Формозу и Гаудериху наредио да рукоположе за свештенике оне ученике, које су у Рим са собом довели св. браћа. „У четири цркве у Риму биле су овом приликом служене свете литургије на словенском језику и словенско еванђеље постављено је на олтар у цркви св. Петра у знак уважења великог културног мисионарског дјела, које су извршили Константин и Методије.“[1] Недуго за тим у Риму је Константин умро, узевши мало прије монашки завјет и име Кирило (869). Остао је Методије сам са ученицима да настави дјело које су заједно започели. Ускоро постаје епископ и тиме се рад св. браће учвршћује, као и црква међу Словенима.
Један важан догађај, на који се није довољно обраћала пажња, збио се негдје 881-882. када је Методије, на позив византијског цара Василија Македонца, дошао у Цариград, и ту цару оставио једног презвитера и једног ђакона са словенским књигама. То је био знак да је Методијев рад у Цариграду био у свему одобрен. Цар га је богато даровао и Методије, испраћен од цара и патријарха Фотија, враћа се у Моравску, гдје ускоро преведе на словенски језик цијело Св. писмо, осим књига Макавејских. Чим је ово завршио, умро је 6. априла 885.
Послије Методијеве смрти наступила су тешка времена за богослужење на словенском језику. Није било заштите ни од свјетовне ни од духовне власти. Римска курија је чак издала и забрану словенске литургије.
Али истовремено кад се богослужење на словенском језику почело све рјеђе служити у Моравској, оно наилази на плодно тло на југу међу Бугарима.
Дакле, управо у вријеме кад су св. браћа проповиједали у Моравској и Панонији, збио се на Балкану трећи велики културно-историјски догађај, који се по својим посљедицама може убројити међу најзначајније културне тековине. Тај догађај је обраћење у хришћанство бугарског кнеза Бориса (по крштењу Михаила) и по његовом налогу свег народа (865). За ово је највише заслуга имао патријарх цариградски Фотије.
Ово је спасло словенску писменост, која је била у повоју. Јер су Методијеви ученици сад управили своје стопе на ову страну и развили живу дјелатност. И тај период, који је трајао око вијек и по, с правом се може назвати златним добом словенске писмености у Бугарској и Сјеверној Македонији. Најплодоноснији период био је за вријеме цара Симеона, веома образованог човјека, који је био јако наклоњен овој дјелатности. Ту су се вршили преводи, компилације као и самостална дјела. У почетку су дјела била искључиво богословска.
 
Освештани језик
 
Са хришћанством и са преводом византијске богословске литературе на словенски језик за хришћанску византијску културу придобијени су Бугари, а мало касније и Срби. Послије неких сто година то се десило и са Русима. „Црквенословенски језик од тог доба служи за православне Јужне Словене културним посредником, он постаје за њих главним језиком у цркви, у држави и литератури, и остаје он са таквим значењем за неколико вјекова.“[2] Због употребе овог језика у цркви, и што се на њему проповиједало дјело спасења, овај језик је уживао, и још ужива велики углед, па и страхопоштовање код Словена до дана данашњега, као према освештаном језику.
Више вјекова, од најстаријег доба у Бугарској па све до 18.вијека, Црквенословенски језик је био у употреби у црквама и манастирима Бугарске, Србије, на Светој Гори, у Влашкој, Молдавији, Сибињу, Буковини, источној Галицији, сјеверној Мађарској, Русији.
С обзиром на то да су га употребљавала толико различита народна племена, разумије се да је током употребе претрпио и многе упливе живих језика тих народа. Овим се тумачи језична неједнакост црквенословенског језика. То је натјерало језикословце да утврде тзв. језичне рецензије или редакције: Средње-бугарску, српско-словенску и руско-словенску, које се међусобно разликују специфичним гласовним особеностима. То помало мучи људе који црквенословенски језик знају само површно. Али за оне који га боље познају не постоји велики проблем за разумијевање било које редакције.
Видјели смо из горе наведенога да су Моравска и Панонија, релативно закратко, биле жариште словенске писмености, да би се брзо то жариште премјестило на југ, у центар Балкана. И одатле, из литерарно продуктивних балканских земаља, у средњо-бугарској, или српској рецензији, продирао је на сјевер. Али, послије потпадања овог простора под Турке ситуација се мијења. Наиме увођењем штампаних књига у Русији, дешава се обрнути процес. Сада, посредством штампаних књига на црквенословенском језику у Русији, улази руско-словенска рецензија у богослужбену употребу код православних јужних Словена. И ова редакција је преузела примат у богослужбеној употреби већ од 18. вијека код свих православних Словена, и траје до данас, под општим именом церковно-славјанскиј јазик.
Најзначајнија карактеристика црквенословенског језика, због своје миленијске богослужбене употребе, јесте његова освештаност. Јер оно што је најприје написано словенским писмом јесу свете ријечи. Међутим, његова развијеност и разрађеност, која се огледа посебно у његовом истанчаном гласном организму и богатству облика, сврстава га у класичне језике, раме уз раме са јеврејским, грчким и латинским.
 
Познавање овог језика за Србе је насушна потреба
 
Све што је горе написано, познато је сваком образованијем Србину, па се поставља питање шта овај чланак има за циљ. Има, прије свега, да, ако је могуће, скрене пажњу на угроженост овог освештаног језика. Не бисмо се упуштали у његов положај код других народа. Задржали бисмо се само код Срба.
Лингвисти су одавно овај језик вредновали и утврдили, упоређујући га са другим језицима, да овај језик заузима у породици индо-европских језика органски самостално мјесто које се не може помијешати с другим. Вјековима се на овом језику читају молитве и савршавају св. тајна и служи Божанска литургија. Због тога се не да замислити да један православни богослов или свештеник не уважава и не воли овај језик, и да га бар и у најосновнијем обиму не познаје. За свештенике и богослове, као и за сваког образованог Србина, познавање овога језика јест насушна потреба. Замислимо како би изгледало да један италијански или француски богослов, или уопште образовани човјек, нема ни елементарно знање латинског језика. Или једног грчког богослова који не познаје богослужбени, односно новозавјетни грчки језик. То би била бласфемија. А код нас? Колико је оних који богослуже, а готово да не знају ни да читају црквенословенски? То надокнађују српским преводима, од којих, осим служебника и Новог завјета, ни један није службено верификован од Св. архијерејског Сабора Српске православне цркве.
Има ту и оправдања, која се не могу баш занемарити. Главни и, чини нам се, једини је тај што је црквенословенски за обичног вјерника, а данас већ и за велики број свештенослужитеља, постао прилично неразумљив. То је тачно. Али биће још неразумљивији ако га никако не будемо употребљавали. Свакако овдје ваља нагласити да се хришћанска побожност и духовност не изграђује само разумијевањем текстова. Јер као што човјек не дише само на нос или уста, већ и на безброј пора на кожи, тако се и молитвеност и духовност осјећа и изграђује цијелим бићем и свим чулима. Стога је неопходно у богослужењу задовољити свих пет човјекових чула. Ту су, поред текста, веома моћни благољепије, лијепо пјевање и лијепо и тачно служење итд. Јер наше се молитве узносе „јако кадило пред Тобоју.“
Кад је пак у питању богословље код Срба, проницање у св. Откривење, ту се без црквенословенског језика заиста тешко може. Његова тачна и стална терминологија и веома развијена граматика божанске истине приближавају вјернику и доводе их до високог степена јасности.
Најзад црквенословенски језик је сада, у овом расцјепканом православном словенском свијету, веома важан у приближавању свих православних Словена. Много је јачи, иако неразумљивији, од било којег говорног језика гдје се прaвославни Словени налазе. То се поготову може осјетити у Диаспори, која је данас, бар кад су Срби у питању, готово изједначена са Матицом.
Било би добро, а и неопходно, да се изучавању овог језика посвети много већа пажња, поготову у богословским просвјетним установама. Јер његовим присуством и употребом бићемо много богатији. Његовом употребом сачуваћемо и ћирилицу, за коју се данас деклараторно боре ентузијасти, док нам по градовима и селима, па и у средствима јавног информисања, примат преузима латиница. Црквенословенски језик се данас може штампати и писати само ћирилицом. Може, додуше и глагољицом, али она је давно уступила своје мјесто ћирилици. Само употребом се она може сачувати. Кажу да се све употребом троши осим језика и писма, и власти. Они употребом јачају и продужавају вијек трајања.
Чувањем и употребом црквенословенског језика бићемо богатији, а истовремено показаћемо се и много већи поштоваоци св. браће Ћирила и Методија, св. Саве и многих других прегалаца на духовно-културно-просвјетном раду у нашем народу.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Из приступне бесједе при преузимању ректорске дужност Черновичког универзитета 9. дец. 1907. Др Евгенија Козака, Гласник православне далматинске цркве, бр.5, Задар мај 1908. стр. 69
  2. Исто, стр. 81

 


Припремио:
Иван Ташић

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *