NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Ekumenizam » VAŠA SVETOSTI, KAKVA „SVEPRAVOSLAVNA“ ODLUKA?

VAŠA SVETOSTI, KAKVA „SVEPRAVOSLAVNA“ ODLUKA?

<p claOtac ATANASIJE K. Gocopulos
parohijski sveštenik crkve sv. Nikole u Patri

VAŠA SVETOSTI, KAKVA „SVEPRAVOSLAVNA“ ODLUKA?

Patra, 6. oktobar 2009.

 
patr. Vartolomej I i papa Benedikt XVI - celiv
 
Objavljeno je pismo koje je Vaseljenski patrijarh poslao Arhiepiskopu atinskom, u kome Patrijarh energično protestuje protiv sastavljanja i širenja „Ispovedanja vere protiv ekumenizma„, pisma koje je potpisalo mnoštvo mirjana i sveštenstva, kao i nekoliko arhijereja.
Njegova Svetost nije pominjao suštinu „Ispovedanja“, nego je okrivio sastavljače i sve one koji su ga potpisali jer:
1. U „Ispovedanju“ navodno piše, po Vaseljenskom patrijarhu, da „svi oni koji komuniciraju sa nepravoslavnima… automatski sebe izopštavaju iz Crkve“.
2. Oni koji odbijaju međuhrišćanski dijalog suprotstavljaju se „sabornim odlukama svih Pravoslavnih Crkava bez izuzetka, uključujući Svetu Grčku Crkvu, u skladu sa jednoglasnom odlukom Treće predsaborske svepravoslavne konferencije (1986).“
 
A. Osim što:
1. Nigde u samom tekstu „Ispovedanja“ se ne kaže: „svi oni koji komuniciraju sa nepravoslavnima“ su krivi, već se ovo odnosi na one koji u praksi i rečju propovedaju „svejeres“ ekumenizma (kako ju je nazivao o. Justin Popović)! Citiramo:
„Ovu svejeres su prihvatili mnogi pravoslavni patrijarsi, arhiepiskopi, episkopi, sveštenstvo, monaštvo i mirjani. Oni je propovedaju „otkrivene glave“; primenjuju i nameću je u praksi, opšteći sa jereticima na svaki mogući način – kroz zajedničke molitve, razmene poseta, pastirskom saradnjom – tako u suštini izopštavajući same sebe iz Crkve.“
Nigde u „Ispovedanju“ ne piše da čak i ekumenisti „automatski sami sebe izopštavaju iz Crkve“, kao što to Patrijarh tvrdi u svom pismu! Sasvim je očigledno da su sastavljači „Ispovedanja“, budući učeni bogoslovi kako jesu, potpuno svesni da ne postoji tako nešto kao „automatsko“ izopštavanje iz Crkve!
U „Ispovedanju“ vrlo jasno piše: „… tako u suštini izopštavajući same sebe iz Crkve.“ (8. pasus)
Postoji ogromna razlika u značenju reči „automatski“ i „u suštini“!
2. Patrijarh piše da su „sve Pravoslavne Crkve odobrile komuniciranje sa nepravoslavnima kroz saborne odluke“ i zbog toga svi oni koji kritikuju ono što se dešava tokom dijaloga protive se svepravoslavnim odlukama!
Molimo da nam se dozvoli – uz dužno poštovanje prema Patrijarhu naše nacije – da javno postavimo sledeća pitanja (budući da relevatni predstavnici prestola ne odgovaraju na privatno upućena pisma):
a) Kojom je to „svepravoslavnom odlukom“ ukinuta poslanica koju je doneo Sabor Vaseljenske Patrijaršije za vreme patrijarha Atenagore, u kojoj je zajednička molitva u potpunosti osuđena kao „suprotstavljanje svetim kanonima i ugrožavanje pravoslavnog ispovedanja?“ Da li je današnji stav, po nekima, u skladu sa ovom poslanicom Svetog Patrijaršijskog Sinoda po pitanju zajedničke molitve?
b) Koja „svepravoslavna odluka“ je dozvolila papi ne samo da prisustvuje, već i aktivno učestvuje u patrijaraškoj Svetoj Liturgiji, obučen u svoje službeno odjejanije?
v) Koja „svepravoslavna odluka“ je obavezala Vaseljenskog patrijarha da razmeni liturgijski celiv sa papom u toku Svete Evharistije prilikom proslave 2006. godine?
g) Kojom je to „svepravoslavnom odlukom“ papi data dozvola da se moli za pravoslavne u toku Molitve Gospodnje prilikom (ako mi dozvolite da kažem) najslužbenije Svete Liturgije u patrijaršijskom hramu?
d) Kojom „svepravoslavnom odlukom“ je bilo kada tron patrijarha u Patrijaršijskom hramu prepušten da se sa njega otkrivene glave propoveda papsko prvenstvo? Zamislite da se zabludno učenje propoveda sa onog istog trona svetih Aleksandra, Grigorija, Zlatousta, Fotija, Filoteja! Nije li to skrnavljenje?
đ) Kojom je to „svepravoslavnom odlukom“ odlučeno da se papa, koji istrajava u jeresi, proslavlja kao „poštovani pastir i predsednik“ – u samom patrijaršijskom hramu i ni manje ni više nego u Patrijarhovom prisustvu?
e) Kojom je to „svepravoslavnom odlukom“ dozvoljeno proslavljanje papske jeresi kao „poštovane Crkve, sedišta sv. Petra“, na prvom prestolu Konstantinopolja, unutar samog patrijaršijskog hrama, i u prisustvu samog patrijarha?
ž) Kojom je to „svepravoslavnom odlukom“ ukinuto 16 svetih kanona (Svetih Otaca, Mesnih i Vaseljenskih sabora), i odlučeno da zajedničke molitve sa jereticima više neće predstavljati kanonski prekršaj?
z) Kojom je to „svepravoslavnom odlukom“ odobreno sastavljanje nacrta pravila za „konfesionalnu“ i „međukonfesionalnu“ zajedničku molitvu u toku skupova Svetskog saveta crkava?
i) Kojom je to „svepravoslavnom odlukom“ odobren provokativni tekst Devete Generalne skupštine Svetskog saveta crkava u Porto Alegreu (2006), prema kome „Svaka crkva (od 340 protestantskih grupa Svetskog saveza crkava) je saborna Crkva, ali ne u potpunosti. Svaka crkva ispunjava svoju sabornost kada je u opštenju sa drugim crkvama.„?! U tom istom dokumentu, crkvena ipostas se priznaje u svim protestantskim jeretičkim „crkvama“ Svetskog saveta crkava, i prihvaćeno je da je mnoštvo njihovih „kakodoksija“ i zabluda „legitimno različito formulisanje vere Crkve“ i „različitih darova, ali istog Duha„! Da li je ikako moguće da postoji svepravoslavno odobrenje za ovakva bogohuljenja?
j) Kojom je to „svepravoslavnom odlukom“ ovlašćen Vaseljenski patrijarh da pokloni sveti Putir unijatskom arhiepiskopu atinskom? Zar nije unija u potpunosti osuđena, „sabornim odlukama svih Pravoslavnih Crkava, bez izuzetka […] kao što je jednoglasna i odluka Treće predsaborske konferencije (1986)“? Zašto su ove jednoglasno donete svepravoslavne odluke tako očigledno zanemarene kada su naročito osudile uniju? Zašto se „svepravoslavne odluke“ koriste selektivno?
Štaviše…
I. Da li se naš Patrijarh makar zamislio, kada je poklonio sveti Putir unijatskom arhiepiskopu, koliko je to gorka čaša za Grčku Crkvu, ali i za druge Pravoslavne Crkve, koje i danas stenju pod sistematskim planovima unije? Kako će ovaj čin našeg Patrijarha da odjekne među našom od unije mnogostradalnom i dalje stradalnom braćom u Istočnoj Evropi kao i na Bliskom Istoku? Zar to ne provocira svepravoslavno jedinstvo?[1]
II. Kako bi se Patrijarh osećao da je arhiepiskop atinski poklonio sveti Putir „ocu Jeftimiju“? (Izvinjavam se za okrutno poređenje…)[2]
Nema kraja pitanjima kao što su ova… ali nema ni odgovora na njih…
Gore navedena pitanja su samo mali podsetnik za onemogućavanje opravdavanja navodnim „svepravoslavnim“ odlukama! Kada bi svi koji u današnje vreme vode dijalog poštovali i držali se svih svepravoslavnih odluka! Svih, a ne samo nekih! I to zato što nikada nije bilo svepravoslavnog sabora koji je menjao pravoslavnu eklisiologiju, ili ukidao svete Kanone koje su potvrdila tri Vaseljenska Sabora, ili dozvoljavao da se krši crkveno Predanje i red – što se danas često dešava u ekumenističkim okvirima. Kada bi se to ikada desilo, tada bi ma koji Sabor – čak i „svepravoslavni“ – negirao samog sebe i pretvorio se u „skup bezakonika“ i u „sinagogu poročnih“. Pored toga, „vaseljenski“ ili „razbojnički“ karakter sabora ne određuje se brojem i zastupljenošću onih koji mu prisustvuju, već pre svega donesenim odlukama!
 
B. Zbog toga oni koji optužuju kritičare (vezano za dijalog) – kako su navodno protiv dijaloga kao takvog – osim ukoliko ne kleveću namerno izvrćući stvarnost, prave veliku grešku!
NE! MI NISMO PROTIV DIJALOGA! Ne može biti Hrišćanin onaj ko odbija dijalog. Sam Hristos je razgovarao sa grešnicima. Međutim, moramo da budemo oprezni, zato što sam Hristos takođe nije pristajao na dijalog: On je odbio da govori, čak i kada su ga izazivali: On je odbio dijalog sa Pilatom, prvosveštenicima Velikog Sinedriona i kraljem Irodom!
Dakle, mi jesmo za dijalog na način na koji je to naš Gospod činio!
Ali isto tako se protivimo dijalogu na način na koji je to i naš Gospod čini – kada određeni preduslovi, jasno definisani crkvenim Predanjem, nisu ispunjeni. Dakle, protivimo se dijalogu („beskorisnoj igrariji“, po rečima njegovog dvadesetogodišnjeg kopredsedavajućeg, Arhiepiskopa australijskog Stilijanosa) kako se on danas vodi. Navešću tri katakteristična pokazatelja:
1. Sistematsko nepoštovanje crkvenog Predanja uz sve češće i pojačane zajedničke molitve. Već smo prevazišli obične zajedničke molitve i ubrzano se krećemo ka sasluživanju (nepotpunom, za sada…). A što je još gore, težimo da nametnemo našu nepravdu kao Božiji zakon (pogledaj Fidasovo mišljenje o zajedničkoj molitvi)!
2. Izvesni „profesionalci“ za dijalog (po rečima profesora Velcisa) odlučuju u odsustvu Božijeg naroda (mirjana i sveštenstva), čak i u odsustvu samih Sabora autokefalnih Crkava.
Na primer: Šest autokefalnih Crkava – drugim rečima, skoro polovina Pravoslavlja! – Jerusalimska Patrijaršija, Crkve Srbije, Bugarske, Gruzije, Grčke, Češke Republike i Slovačke – nisu učestvovale i saborno su osudile Balamandski sporazum (Sedmi sastanak Zajedničke komisije, 1993. g.), kao potpuno neprihvatljiv sa pravoslavnog stanovišta, stranog pravoslavnom Predanju i suprotnog odlukama svepravosvanih konferencija (pogledaj pismo Svetog Sabora Grčke Crkve od 8.12.1994. poslato Patrijarhu Vartolomeju)! I opet, nikoga od ovih „profesionalaca“ se ne tiču ove činjenice i dijalog se nastavlja, pri čemu pravoslavni predstavnici smatraju ovaj Sporazum za validan i osnovu za razgovore o daljem toku dijaloga!
Da li ovakav stav liči na poštovanje Sabora šest autokefalnih Crkava? Da ovakvo ponašanje možda ne ukazuje na poštovanje svepravoslavnog jedinstva?
3. U svepravoslavnim odlukama unija se iznova osuđuje. I opet, u dijalogu učestvuju unijati! Gde je, dakle, poštovanje svepravoslavnih odluka u dijalogu koji se danas vodi?
Ko, dakle, pokazuje nepoštovanje svepravoslavnih odluka? Oni koji kritikuju na bogoslovskoj osnovi ili možda oni koji su aktivno uključeni u „beskorisnu igrariju“?
 
V. Neki su se pobunili zato što će ih – kako tvrde – „Ispovedanje vere protiv ekumenizma“ izopštiti iz Crkve!
Međutim, treba da obratimo pažnju na sledeće:
1. Niko ne treba da brine, ili da je uznemiren, zato što niko ne može da bude izopšten iz Crkve zbog potpisa! Nebitno je koliko je potpisa mirjana, sveštenstva i arhijereja prikupljeno!
2. Ali, takođe, niko ne treba da bude uveren da će svojim potpisom moći da izopšti iz Crkve druge i na taj način okonča njihov protest! Bilo kakvo gušenje tuđeg mišljenja ne može biti prihvatljivo – ne u Crkvi i ne u našem društvu!
3. Svako od nas treba da ostane oprezan zato što postoji suštinski rizik „samoizopštenja“ iz Crkve – ne „automatski“ (!) već „u suštini“, na osnovu ličnog stava i onoga što se govori. Zvaničan postupak „izopštenja iz Crkve“ može biti odložen ili se možda neće ni dogoditi u ovom životu… ali šta je sa drugim životom?
Ne treba zaboraviti slučaj svetog Maksima Ispovednika: prost monah koji se borio za veru i tradiciju naše Crkve, protiv praktično cele Pentarhije (Patrijaraha Rima, Konstantinopolja, Aleksandrije i Antiohije) – „zvanične Crkve“ – koja se potčinila jeresi! On nikoga nije „izopštio iz Crkve“, upravo suprotno: njega su tada moćni patrijarsi „izopštili iz Crkve“ i umro je u izbeglištvu! Ali onda je usledio (nakon njegove smrti) Šesti Vaseljenski Sabor, koji je zasnovan na bogoslovlju tog prostog monaha, Maksima, i u stvari oslobodio ga optužbe, a zatim raščinio, osudio i anatemisao SEDAM PATRIJARAHA i drugih episkopa, KAO JERETIKE!
Zarad istorije, osuđeni su:
– Rimski papa, Honorije!
– Četiri Vaseljenska Patrijarha: Sergije, Pir, Pavle II i Petar!
– Aleksandrijski Patrijarh, Kir!
– Antiohijski Patrijarh, Makarije! i
– Episkopi Stefan, Polihron i Konstantin!
 
G. Pri kraju svog pisma Vaseljenski patrijarh traži od Arhiepiskopa atinskog i njegove časne jerarhije da što pre zauzmu zvanični stav suprotan „Ispovedanju vere protiv ekumenizma“ kao i sveštenstvu koje ga je potpisalo!“
Zaista je začuđujuće zašto Vaseljenski patrijarh i njegov Sabor traže da Grčka Crkva zauzme stav i zašto se sami ne pozabave „sveštenstvom koje ga je potpisalo“, kao što su ranije činili sa blažene uspomene Hristodulom… To bi sigurno sprečilo određene probleme sa jedinstvom u našoj jerarhiji!
– Nesumnjivo je posebno žalosno kada se otac suprotstavlja patnji svoje dece kao da je u pitanju neprijateljstvo, i svrstava se „suprotno […] sveštenstvu“ – drugim rečima, protiv svoje dece!
– Posebno je žalosno kada otac vodi dijalog van sopstvene kuće, sa svim susedima, bliskim i dalekim, ali sistematski odbija da razgovara sa svojom decom o njihovim opravdanim – ili pak neopravdanim – primedbama.
– Posebno je žalosno kada vodi „bogoslovski dijalog“ sa nepravoslavnima, ali odbija da vodi bogoslovski dijalog sa svojim sa-verujućim saslužiteljima u Telu Hristovom!
– Posebno je žalosno kada traži mere „protiv“ njegove dece – pitam se, kakve bi to mere bile? Možda preventivna cenzura i gušenje drugih mišljenja? Gde ovo vodi?
Međutim, jadan je onaj otac koji se ne obazire na bolni plač svoje dece. Njemu samo uspeva da podrije svoj očinski autoritet u njihovoj svesti… I ne treba prevideti činjenicu da se očinski autoritet ne može nametati gušenjem kritike; može samo da bude podstaknut, čak i kod „neposlušne“ dece. Ako ovo važi kod biološkog očinstva, utoliko više važi kod duhovnog očinstva!
U svakom slučaju, svakome treba da bude jasno da mi sa jerarsima, Svetogorcima i drugim igumanima sa njihovim bratstvima, kao i sa svim sveštenstvom, monaštvom i mirjanima iz mnogih Pravoslavnih Crkava koji, pred Gospodom i našom savešću, podržavaju „Ispovedanje vere protiv ekumenizma“, samo izražavamo našu tugu i neslaganje sa sistematskim zanemarivanjem našeg crkvenog Predanja, kao što se to čini u ekumenizmu. Mi jesmo i ostaćemo članovi naše Crkve šta god da se desi! Čak i ako nas stav naših otaca ozlojeđuje i poriče naš sinovski status, ostaćemo članovi naše Pravoslavne Crkve!
 
Sledi kompletan tekst pisma Vaseljenskog patrijarha Vartolomeja Arhiepiskopu Atinskom Jeronimu.
 
Vaše Blaženstvo, Arhiepiskope atinski i cele Grčke, omiljeni i dragi u Hristu brate i saslužitelju nama nedostojnom, Gospodine Jeronime, predsedavajući Svetom Saboru Grčke Crkve, pozdravljamo Vaše cenjeno Blaženstvo kao brata u Hristu, obraćajući Vam se sa velikim zadovoljstvom.
Pismo naslovljeno „Ispovedanje vere“, predloženo pažnji Vaseljenske Patrijaršije, potpisali su sveštenstvo, monasi, kao i određeni mirjani, među kojima su izvesni Mitropoliti autokefalne Grčke Crkve, koji pokušavaju da podele pravoslavne vernike na „ispovednike pravoslavne vere“ i na „otpadnike“ (izdajnike) u slučaju da ne prihvataju stanovište autora pisma.
U vezi sa ovim, uz saborno mišljenje, primorani smo da Vam izrazimo ozbiljnu zabrinutost Vaseljenske Patrijaršije i to iz sledećih razloga:
Dobro je poznato da već dugo postoje i neguju se – naročito na teritoriji Grčke Crkve – izvesna zilotska kretanja, koja se izražavaju ponekad oštrom i neuobičajenom polemikom – protiv bogoslovskih dijaloga koji su u toku i kontakata Pravoslavne Crkve i nepravoslavnih. Pravoslavna Crkva naravno nikada nije ometala ili cenzurisala izražavanje kritike u vezi sa aktivnostima i odlukama upravljačke Crkve, i zato Mi nikada nismo negodovali protiv ovih kretanja, iako su se, kao što smo pomenuli, izražavala na neuobičajen, fanatičan i čak neučtiv način. Dakle, ne bismo se obraćali Vama da je u pitanju samo kritika, ma kako neprilična i neuobičajena.
Međutim, primer pomenutog „Ispovedanja“ sadrži određene specifičnosti koje nas zabrinjavaju, imajući u vidu sledeće:
a) Ovaj tekst je samonaslovljen „Ispovedanje vere“ – kao da je uporediv – ili na neki način paralelan – ispovedanjima Svetih i Vaseljenskih Sabora, ili drugim „Ispovedanjima“ koja nose imena osoba kao što su Petar Mogila, Dositej Jerusalimski, itd. Dok su ovi druga ispovedanja saborno potvrđena, ovaj primer „Ispovedanja“ nije saborno potvrđen i njegov naslov dovodi u zabludu deo verujućih ljudi kao da se radi o sličnom „Ispovedanju „.
b) Ovo „Ispovedanje“ ističe u jednom pasusu da svi oni koji komuniciraju sa nepravoslavnima i mole se zajedno sa njima automatski sebe izopštavaju iz Crkve. Ovo znači da su svi Patrijarsi i ostali prvoprestolnioci Pravoslavnih Crkava, sa njihovim Svetim Saborima, kao učesnicima u takvim razgovorima i dijalozima, automatski sebe izopštili iz Crkve!!! Oni koji su potpisali „Ispovedanje“ su na ovaj način obnarodovali da smo svi mi van Crkve, tj. da smo raskolnici, i čudno je što još nisu prekinuli svetotajinsko zajedništvo sa nama, jer smo mi – po njima – „van Crkve“. U svakom slučaju, seme raskolništva nalazi se u gorepomenutim izražavanjima „Ispovedanja“, i ovo treba da zabrine mnoge pastire u Crkvi.
v) Ova zabrinutost je pojačana činjenicom da su pomenuto „Ispovedanje“ potpisali – između ostalih – izvesni Mitropoliti autokefalne Grčke Crkve, kao da im Ispovedanje vere, koje su pročitali prilikom hirotonije, nije bio dovoljan. Želimo da verujemo da su jerarsi potpisnici ovo učinili ne shvatajući u potpunosti da ovako vode u raskol unutar pravoslavne jerarhije, imajući u vidu da su sve Pravoslavne Crkve odobrile komunikaciju sa nepravoslavnima, kroz saborske odluke.
Nezamislivo je da ovi episkopi svojim potpisima na pomenutom „Ispovedanju“ sa jedne strane tvrde da su svi oni koji učestvuju u razgovorima sa nepravoslavnima „automatski sebe izopštili iz Crkve“, a da u svom liturgijskom i drugom životu smatraju da su u opštenju sa njima i u stvari pominju njihovo ime tokom Svete Liturgije.
 
Vaše Blaženstvo,
Razgovori sa napravoslavnima, uključujući bogoslovske dijaloge sa njima, nisu aktivnosti izvesnih Crkava ili pojedinaca, nego, kao što smo naveli, to su saborne odluke svih Pravoslavnih Crkava, bez izuzetka, uključujući Vašu Svetu Grčku Crkvu, u skladu sa jednoglasnom odlukom Treće predsaborske svepravoslavne konferencije (1986) i ovde priloženim fotokopijama poslanih sporazuma koji se tiču sadržaja našeg dijaloga sa Rimokatoličkom Crkvom.
Konstatacija da su potpisnici pomenutog „Ispovedanja“ zaboravili ovaj detalj izaziva veliku tugu. Grčka Crkva, ne osudivši, već tiho odobrivši širenje tekstova u obliku „Ispovedanja vere“ – kao što je ovaj pomenuti, kojim se svi učesnici u odnosima sa nepravoslavnima izopštavaju iz Crkve, a koji su potpisali njeni episkopi – izaziva zabrinutost ne samo u njenom stadu, već i u njenom opštenju sa ostalim Pravoslavnim Crkvama.
Mi, dakle, tražimo od Vašeg Blaženstva i Vaše časne jerarhije da što je pre moguće zauzme zvaničan stav suprotan iznetom u tzv. „Ispovedanju vere“ i onima koji su ga potpisali, imajući u vidu opasnost koju ovakvo ispoljavanje tolerancije predstavlja za jedinstvo Crkve ili, kako izgleda, ohrabruje takve razdiruće aktivnosti od strane njenih izvesnih episkopa.
Objavivši ova pitanja Vašem Blaženstvu, ujedno Vas celivamo bratskim celivom i ostajemo u posebnoj časti i ljubavi u Gospodu.
 


 
NAPOMENE:

  1. Vaseljenski Patrijarh Vartolomej I poklonio je Sveti Putir novom grkokatoličkom (unijatskom) episkopu atinskom Salahu u julu 2008 godine. (prim. prev.)
  2. Istorijska beleška o „ocu Jeftimiju“: Turske vlasti su svim sredstvima podržavale osnivanje tzv. Turske pravoslavne crkve koju je u septembru 1923. osnovao otac Jetimije Karaisarides Erenerol, sveštenik iz Keskina u Anadoliji, koji je bio produžena ruka Mustafe Kemala Ataturka, vođe Mladih Turaka. „Otac Jeftimije“ je vođa ove turske, raskolničke, nacionalističke pravoslavne crkve, čiji je cilj bio da uzurpira vlast Patrijaršije u turskim oblastima i da potčini pravoslavne u Turskoj nacionalističkim državnim planovima. Drugim rečima, ovo je ekvivalent uzurpiranju pravoslavlja od strane papskih unijata.

 


Izvor:
O.O.D.E.

Prevod sa engleskog:
Ivan Tašić

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *