NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » VAN CRKVE NEMA SPASENJA

VAN CRKVE NEMA SPASENJA

 

VAN CRKVE NEMA SPASENJA
 

 
I Šta sa onima koji su se rodili i umrli u nepravoslavnim zemljama, koji objektivno nisu imali priliku da čuju za Pravoslavlje?
 
Pre svega treba primetiti da sam način na koji je pitanje postavljeno podrazumeva da Boga u našem svetu nema. U najboljem slučaju Bog se pojavljuje nakon naše smrti, u zagrobnom svetu, a ovde, na zemlji, mi živimo sami za sebe i zato upravo od naših dela zavisi da li će čovek, koji živi u nepravoslavnoj zemlji, dobiti mogućnost da stupi u Pravoslavnu Crkvu. Eto, naši misionari će uspeti da stignu do Nove Kaledonije i – tamo će se pojaviti Crkva. Ako ne uspeju, na primer, zbog brodoloma, skupih putničkih karata ili prosto lenjosti misionara – Crkve tamo neće biti. To jest, sve određuju naša dela, slučaj, i ako mi po svom nesavršenstvu i nemoći nismo u stanju da donesemo Blagu vest do neke zemlje, Bogu ostaje samo da nemoćno tuguje zbog toga i da traži mogućnost da spasava nesrećne stanovnike Nove Kaledonije nakon smrti.
Samo pri ovakvom razmišljanju je moguće postavljanje goreukazanog pitanja. Međutim, ovakav pogled nema ništa zajedničko sa Pravoslavnom verom u Boga Svedržitelja i Promislitelja Koji „promišlja o zemlji… i upravlja svom vaseljenom“ (vidi Jov. 34:17). Zar se Bog, Koji se brine čak o tome da pošalje gavranima hranu ili da ukrasi krinove bojom (vidi Lk. 12:24,27), neće pobrinuti da spasi čoveka koji je „toliko pretežniji od ptica„? (Lk. 12:24)
Znamo da je „Gospod dobar“ (Ps. 135:3), da On „hoće da se svi ljudi spasu i da dođu u poznanje istine“ (1 Tim. 2:4). On sve može, zato je o Sebi i rekao: „Ja sam Bog Svemogući“ (1 Mojs. 17:1; 35:11). On zna sve (Jer. 15:15; Jest. 4:17), Njemu je otkriveno i ono što se događa u umu i srcima ljudi: „jer sva srca ispituje Gospod i svaku pomisao zna“ (1 Dnevn. 28:9), „On zna tajne u srcu“ (Ps. 44:21). Zato Pismo i naziva Boga „Poznavalac srdaca sviju“ (Dela ap. 1:24, 15:8).
Ali ako je Bog upravo takav onda nije moguće da On ne bi priveo Sebi, u Pravoslavnu Crkvu koju je stvorio, čoveka koji Ga iskreno traži i čije srce je otkriveno za istinu i ljubav prema Bogu.
Ako pak ovo osporimo i počnemo da tvrdimo da Bog ostavlja bez pažnje ruke istinoljubaca koje su podignute prema Njemu, da On baca u more greha i laži duše ljudi koji bi postali iskreno pravoslavni ako bi do njih došao pravoslavni misionar i govorio im o Hristu – onda se postavlja pitanje: zašto Bog tako postupa? Zašto nije poslao misionara tom čoveku? Odgovarajući na ovo pitanje, suočavamo se sa „trilemom“:
Ako Bog zna da u nekom nepravoslavnom narodu postoji čovek čije srce je otkriveno i spremno da Ga primi, i On hoće da ga spasi ali ne može – tada Bog nije svemoguć.
Ako Bog može da spasi takvog čoveka, i želi da ga spasi, ali ne zna čemu se priklanja čovekovo srce i nije u stanju da vidi ko je od ljudi otkriven za istinu – tada Bog nije sveznajući.
Ako Bog zna da postoji čovek koji je otkriven za istinu i koji žudi za njom, i On može da ga spasi ali neće – tada Bog nije sveblag.
Svako od ovih mišljenja dovodi do istog onog bogohulstva o kome govori sveti Ignjatije.
Međutim, postoji i četvrto rešenje, jedino pri kome nema bogohulstva. Ovo rešenje se pojavljuje kada odbacimo fantaziju, za koju ne znamo na čemu je zasnovana, da tobož u inovernom narodu žive ljudi koji ljube istinu i koji su spremni da prime Boga u srce, ali Bog iz nekog razloga ili ne zna, ili ne može, ili ne želi da ih spasi, već dolazimo do pitanja: a šta ako je razlog u drugome? Šta ako Bog zna, može i hoće, ali prosto u tom narodu u konkretnom trenutku njegove istorije „nema onoga koji traži Boga. Svi zastraniše“ (Rim. 3:11-12). Zato Bog i ne šalje misionare jer dobro zna: njihov trud će u tom trenutku biti bez uspeha.
U knjizi Dela Apostolskih piše: „A kad prođoše Frigiju i Galatijsku zemlju, zabrani im Duh Sveti govoriti riječ u Aziji. Došavši do Mizije pokušavahu da idu u Vitiniju, ali im Duh ne dopusti“ (Dela ap. 16:6-7). Kako? Istog tog apostola Pavla koji je napisao da Bog „hoće da se svi ljudi spasu i da dođu u poznanje istine“ (1 Tim. 2:4), Sam Bog ne pušta da propoveda u tim zemljama.
Zašto?
Zar Bog ne bi hteo da se spasu ljudi koji u tom trenutku žive u Aziji i Vitiniji? Razume se da bi hteo. Međutim, Bog koji vidi srca ljudska i misli njihove, znao je da niko od njih u tom trenutku ne traži istinu i neće primiti apostolsku propoved.[1]
Šta bi se dogodilo kada bi apostoli došli u takva mesta, objavili Jevanđelje i svi stanovnici do jednog odbacili tu propoved? Sam Hristos govori o tome: „I u koji god grad uđete i ne prime vas, izišavši na trgove njegove, recite: I prah što nam je prionuo od grada vašega za noge naše otresamo vam. Ali ovo znajte da vam se približilo Carstvo Božije! Kažem vam da će Sodomu biti lakše u Dan onaj negoli gradu tome.“ (Lk. 10:10-12)
Pravedno je što će kazna za grešnike koji su čuli propoved o Hristu i odbacili je biti mnogo teža, nego za grešnike koji su grešili i robovali grehu, ne znajući za Spasitelja. Međutim, Gospod Koji je „blag i prema nezahvalnima i zlima“ (Lk. 6:35) želi da što manje bude takvih gradova. I On ne šalje tamo apostole, ponekad ih čak i zadržava da bi i tim ljudima, koji su u svom srcu izabrali greh, a ne Boga, ostavio olakšavajuću okolnost za njihovu krivicu. To ostavljanje u neznanju postaje za njih izraz milosrđa Božijeg, jer „onaj sluga koji je znao volju gospodara svojega i nije pripravio niti učinio po volji njegovoj, biće mnogo bijen; A koji nije znao, pa je učinio što zaslužuje batine, biće malo bijen“ (Lk. 12:47-48). Kroz to vidimo ljubav Božiju, vidimo da se Bog brine čak i o ljudima koji su u srcu svom izabrali tamu.
Ali ako se On tako brine o onima koji su, izabravši greh, od sebe načinili Božije neprijatelje, kako tek Bog treba da se brine o ljudima u čijim srcima postoji žudnja za istinom, pravednošću?
Upravo takve ljude On traži u svim narodima, kako govori Pismo: „Gospod pogleda s neba na sinove čovečije, da vidi ima li koji razuman, traži li koji Boga“ (Ps. 14:2). Prepodobni Siluan Atonski govori da „Duh Sveti pokreće svaku dušu da traži Boga“.[2] Ako se neka duša odazove i počne da traži Boga, sa njom se događa ono što je Gospod obećao u Pismu: „ako Ga ustražiš, naći ćeš Ga.“ (1 Dn. 28:9) Ako postoji čovek koji iskreno traži istinu, neka živi čak i u narodu koji uopšte ne zna za Pravoslavlje, Gospod će urediti za takvog čoveka priliku da primi Pravoslavlje.
Tako je u XII veku Bog omogućio Nemcu-rimokatoliku da sazna za Pravoslavlje i taj čovek je, obrativši se, postao poznat kao sveti Prokopije Ustjuški; u tom istom veku On je omogućio i jednom volžskom Bugarinu-muslimanu koji je, obrativši se, postao poznat kao sveti Avramije Bugarski; u sledećem stoleću Gospod je isto to omogućio jednom Mongolu-neznabošcu i taj je, obrativši se, postao poznat kao sveti Petar Ordinski. Cela istorija Crkve, baš kao i sadašnje vreme, prepuna je sličnih primera koji potvrđuju reči Psalmopevca: „ne ostavljaš onih koji Te traže, Gospode“ (Ps. 9:10).
U Novom Zavetu vidimo to na primeru evnuha Etiopljanina (Dela 8:27-39). Šta je sve Gospod uredio da bi mu omogućio da se krsti! Bilo je potrebno da taj čovek uspe da bezbedno stigne do Judeje, da bi čuo za veru u jednog Boga, da bi mogao da nauči jevrejski jezik, da bi mu u ruke dospela knjiga proroka Isaije, i na kraju, da bi evnuh sreo apostola Filipa koji mu je i javio Hrista, a zatim se krstio. Koliko u ovoj povesti vidimo brige o jednoj duši, koliko je uređeno Promislom, da bi omogućio tom istinoljupcu da kroz Krštenje uđe u spasavajući kovčeg Crkve!
I ako neko, videvši sve to, počne da fantazira da su tobož u to vreme u Etiopiji ili drugim zemljama postojali i drugi ljudi koji su isto tako u svom srcu bili raspoloženi za istinu i tražili Boga, ali im, za razliku od tog evnuha, Bog iz nekog razloga nije poslao apostola i nije omogućio da poznaju istinu i da se krste, šta se onda može reći? Ili takav fantazer uopšte ne veruje u Boga i misli da je sve u svetu određeno slučajem, ili optužuje Boga za licemerje i nepravednost, smatrajući da On, pri svim identičnim okolnostima, jednima iz nekog razloga omogućava da se spasu, a drugima ne.
Međutim, Pismo govori: „u Gospoda Boga našeg nema nepravde, niti gleda ko je ko, niti prima poklone“ (2 Dn. 19:7) i tu istinu o odsustvu licemerja kod Boga još tri puta ponavlja apostol (Rim. 2:11; Ef. 6:9; Kol. 3:25).
Ako verujemo u Promisao Božiji, shvatamo da se ne dešava da, tobož, mi negde idemo i propovedamo, i da se tamo odmah pojavljuju verni. Ne. U početku Bog Srceznalac vidi da u nekom narodu postoje duše spremne za primanje istine i koje žude za njom. Nakon toga On tako uređuje da neki misionar ode tim dušama ili takve duše dospevaju u zemlju gde postoji Pravoslavna Crkva.
Po rečima svetog Atanasija „za poznanje i tačno razumevanje istine imamo potrebu ne u nekom drugom, već samo u nama samima. Put ka Bogu nije daleko od nas… on nije van nas, već u nama samima; njegov početak možemo da pronađemo kao što je i Mojsej učio, govoreći: ?Blizu ti je riječ u ustima tvojima i u srcu tvome? (Rim, 10:8; 5 Mojs. 30:14)… Neka se ne izgovaraju Jelini koji služe idolima i uopšte, niko drugi da ne obmanjuje samoga sebe, kao da tobož nemaju takvog puta, i zato tobož imaju izgovor za svoju bezbožnost. Svi smo mi stupili na taj put i svima je otvoren, iako ne idu svi tim putem.“[3]
Dakle, niko ne može da se opravda neznanjem. Kako svedoči prepodobni Nikon Optinski: „mogućnost spasenja je oduvek svima dana od Boga“.[4] Zato što obraćanje čoveka Bogu ne počinje od nekih spoljašnjih okolnosti – zato što je video pravoslavni hram i ušao u njega ili mu je u ruke dospela pravoslavna knjiga, ili se upoznao sa pravoslavnim hrišćaninom, susreo sa svetim čovekom ili video čudo – već zbog unutrašnjeg izbora svog srca. Da, ne rađaju se svi u pravoslavnoj zemlji, ne znaju svi za Pravoslavlje i za Hrista, postoje narodi u čijoj kulturi potpuno odsustvuje shvatanje o jednom Bogu. Međutim, apsolutno svaki čovek na zemlji zna pojmove kao što su „dobro“ i „zlo“, „istina“ i „laž“, i svako ima savest koja mu pomaže da se razlikuje jedno od drugog. I kroz to svaki čovek čini izbor. Po rečima prepodobnog Justina (Popovića): „čovek u ovom svetu mora da reši dilemu: biti sa Hristom ili protiv Njega. I svaki čovek, želeći to ili ne, rešava taj problem. Ili će biti hristoljubac ili hristoborac. Trećega nema.“[5]
„Gospod je obećao: ?tražite i naći ćete? (Mt. 7:7), zato će svaka iskrena potraga za pravdom privesti čoveka Hristu, jer ?pravda je – Bogočovek Hristos i Njegovo Jevanđelje?. I nepravda je sve ono što On nije, sve što nije u Njegovom Jevanđelju i što je protiv Jevanđelja. Zato vera u Hrista i jeste ?služba pravednosti? (2 Kor. 3:9). Ko ne služi Hristu, taj služi nepravdi“.[6] Istinu ne nalazi i ne dospeva u Pravoslavnu Crkvu samo onaj ko ne traga za istinom. Međutim, kroz to odsustvo želje za traganjem, on takođe čini izbor u svom životu, i taj izbor, na žalost, nije u korist istine.
A čovek, koji bira ljubav prema istini, koji žudi da pozna istinu,[7] stupa na put ka Bogu, koji se, po rečima svetog Atanasija, nalazi u nama samima i takvom čoveku Gospod pruža mogućnost da uđe u Njegovu Crkvu, dovodeći ga u pravoslavni hram, poslavši mu neophodnu knjigu, druga i druge spoljašnje stvari koje pomažu da se uđe u Crkvu. A ako je nekome za iskreno obraćenje potrebno da se susretne sa Svetiteljem ili da vidi čudo – Gospod mu šalje Svetitelja i čini čudo zato što On daje sve što je neophodno da bi ugasio žeđ onoga koji žudi za istinom.
Gospod priziva: „Ištite, i daće vam se; tražite, i naći ćete; kucajte, i otvoriće vam se.“ (Mt. 7:7) Ko ne traži, tome se i ne daje, ko ne traži taj i ne nalazi, ko ne kuca, tome i ne otvaraju. Ako čitav narod čine takvi ljudi, onda takvom narodu Gospod ne šalje propovednike Jevanđelja. Blaženi Avgustin direktno o tome piše: „Što se tiče vremena i mesta kada i gde se Njegovo Jevanđelje nije propovedalo, to je On unapred znao da će i tada tamo svi ljudi prema propovedi da se ponesu isto kao što su i u vreme Njegovog telesnog prisustva na zemlji, to jest, upravo kao oni koji nisu želeli da poveruju u Njega, čak i kada je On vaskrsavao mrtve… Šta je čudno u tome što Hristos, spoznavši kroz prethodne vekove koliko je cela vaseljena puna neverujućih, zasluženo nije želeo da propoveda onima za koje je od ranije znao da neće verovati ni Njegovim rečima, ni Njegovim čudesima?“[8]
Isto tako i sveti Luka (Vojno-Jasenecki) razmatra pitanje zašto dok se jedni rađaju u pravoslavnim porodicama i od malena dobijaju znanja o spasenju, „drugi nesrećnici… se rađaju kao predodređeni za propast… žive i rastu u najnegativnijim uslovima za spasenje… Eto, i pitamo sebe šta to znači, zašto kao da Gospod tobož jedne od ranije predodređuje za spasenje, a drugi kao da su od ranije osuđeni na pogibao… Ne, ne! On želi da se svi spasu i da dođu u poznanje istine. U poslanici Rimljanima čitamo: ?A znamo da onima koji ljube Boga sve pomaže na dobro, njima koji su pozvani po namjeri; Jer koje unaprijed pozna, unaprijed i odredi, da budu saobrazni liku Sina Njegova? (Rim. 8:28-29). Ogroman je značaj ovih reči apostola Pavla. Predodređeno je da budu saobrazni liku Sina Njegova oni za koje je po Svom Božanskom predznanju znao od ranije da će krenuti po putu koji je Hristos zapovedio, da će biti dostojni Carstva Božijeg“.[9]
Neki ljudi koji nisu upoznati sa bogoslovljem nazivaju ovo svetootačko učenje kalvinističkim ili ga zbližavaju sa muslimanskim pogledom na predodređenost, misleći da u Pravoslavlju uopšte nema učenja o predodređenosti. Međutim, nije tako. U Pismu je jasno napisano: „A koje unaprijed odredi, one i prizva; a koje prizva one i opravda; a koje opravda one i proslavi“ (Rim. 8:30). Ali, Pravoslavlje ne prihvata pogrešno, jeretičko shvatanje predodređenosti.
Saglasno jeretičkom učenju, Bog predodređuje postupke ljudi, takođe njihov izbor i udeo. Saglasno pravoslavnom učenju, Gospod ne predodređuje ni izbor čoveka, ni njegova dela, ni njegov posmrtni udeo, ali znajući po predznanju kakav će izbor učiniti jedan ili drugi čovek u svom srcu, Gospod za one koji su izabrali istinu predodređuje spoljašnje okolnosti koje im dozvoljavaju da ostvare svoj izbor i razviju ga sa najbolje strane i na kraju – dostignu Carstvo Nebesko.
U „Poslanici patrijarha Istočno-katoličanske Crkve o Pravoslavnoj veri iz 1723. godine“ piše: „On je predvideo da će se jedni dobro koristiti svojom slobodnom voljom, a drugi zlo, te je zato jedne predodredio za slavu, a druge je osudio“. Dalje patrijarsi govore da u celom ljudskom svetu deluje „blagodat, koja prosvećuje… koja slično svetlosti koja obasjava one koji idu po tami, pokazuje nam svima put. Oni koji žele da se njoj slobodno pokoravaju (jer ona pomaže onima koji je traže, a ne onima koji joj se protive), i ispunjavaju njezine zapovesti preko potrebne za spasenje – dobijaju prema tome i posebnu blagodat koja pomažući, krepeći i postojano ih usavršavajući u ljubavi Božijoj, to jest u onim dobrim delima koja Bog traži od nas (i koja je isto tako tražila i prethodna blagodat) – opravdava ih, i čini ih predodređenima“. Mišljenje ljudi koji „uništavajući slobodu čovečije volje“ predstavljaju kao uzrok paklenih muka onih koji ginu želju Samog Boga, patrijarsi nazivaju „strašnim huljenjem na Boga“, Koji „nije učesnik nikakvog zla, jednako želi spasenje svima, i ne gleda na lice“ i „one koji tako govore i misle predajemo večnoj anatemi“.
 


 
NAPOMENE:

  1. „Kada su apostoli želeli da propovedaju neznabošcima u Aziji Duh im je zabranio (Dela ap. 16:6); međutim, Sam taj Duh, Koji je pre toga zabranio propoved, kasnije je ulio propoved u srca Azijata. Jer odavno je već cela Azija poverovala. Sledi da je ono što je prethodno zabranjeno, nakon toga izvršeno zato što tamo pre toga nije bilo takvih ljudi koji su bili u stanju da se spasu. Tada (u vreme kada je zabranjeno) su u njoj (Aziji) bili takvi koji još nisu zasluživali da budu obnovljeni u životu, ali nisu zasluživali ni da budu podvrgnuti najstrožijoj osudi za prezrenje propovedi. Dakle, po prefinjenom i skrivenom sudu, sveta propoved se ne dopušta do sluha nekih, jer oni ne zaslužuju da budu obnovljeni blagodaću.“ (Sv. Grigorije Dvojeslov. Četrdeset beseda na Jevanđelje. 4.1)
  2. Prep. Siluan Atonski. O smirenju / Dela Starca Siluana. Ivanovskoe, 1997, str. 42.
  3. Sv. Atanasije Veliki. Protiv neznabožaca. 30.
  4. Prep. Nikon Optinski. Zapažanja i primedbe na peti tom sabranih dela episkopa Ignjatija (Brjančaninova) K Gl. H.
  5. Prep. Justin (Popović). Tumačenje 1. saborne poslanice svetog apostola Jovana. Moskva, 1999, str. 110-111.
  6. Prep. Justin (Popović). Isto, str. 162.
  7. Razume se, kada se govori o želji da se pozna istina, ima se u vidu ne dokona radoznalost već želja sjedinjenja uz spremnost da se čovek menja u saglasnosti sa istinom – samo onaj ko ima takvu spremnost dostojan je da pozna istinu.
  8. Blaženi Avgustin. O daru prebivanja, 23 / Antipelagijanska dela kasnijeg perioda. Moskva, 2008, str. 400-401.
  9. Sv. Luka (Vojno-Jasenecki). Beseda od 4. februara 1951. g. / Propovedi, t. 1. Simferopolj, 2003, str. 47.
Ključne reči:

2 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *