Уздржавање од сексуалних односа

Питање:
Поштовање оцима, Моје питање је заправо констатација да не треба по мом мишљењу сугерисати верној браћи (намерно не кажем и сестрама јер оне су нешто друго и немају таквих потреба) да се увек и у сваком виду и облику уздржавају од сексуалних односа, јер је то заправо борба против природе, а она се не може добити. Или барем тешко добити уз очувано психофизичко здравље. На крају крајева верна браћа нису монаси, нису заветовани на девственост. Ако тај вентил притискате ризикујете неке чак и опасније манифестације злог духа које нису само против сопствене душе као попуштање блудним страстима већ могу напасти и друге ближње. То се нарочито односи на неку духовно слабију браћу која нису увек у стању да владају најбоље собом и зао дух их лако може преварити. Тај вентил је дао Бог, и нарочито у овој Србији где нема неких могућности да млади људи дају себи одушка као на Западу, чини ми се да је престрого и не по мери снага младог човека давати му такво бреме. На крају крајева нисмо сви исти, неко је више неко мање „благословен“ либидом датим од Господа и није исто човеку од 25 и од 50 борити се са телесним страстима (младом је теже) . Због тога мислим да треба мање строго гледати на то питање и не набијати комплекс кривице младим људима због упражњавања сексуалитета како интерперсоналног (наравно хетеросексуалног) па тако чак и прокаженог рукоблуда. Та борба се не може добити све док се хормони луче у вишку у периоду младости и ваља сачекати зрелије доба када долази до природног смирења на радост Бога устројитеља свега. помало смирен у Господу, брат
Душан


Одговор:
Бог Вам помогао! ! ! Драги брате, као што и сами казасте, ово није питање, него констатација. Дакле, на мени није да одговорим, него да неку своју констатацију изнесем. Као хришћани дужни смо увијек ићи ка циљу савршенства, јер је Савршен Отац наш Небески. Наравно, када би то било могуће остварити само једном тренутном одлуком појединца, онда не би било подвига, а то значи да не би било ни слободне воље, тј. остварења личности – људи би се напросто рађали као савршени.
Човјек падне у искушење па погријеши, али се покаје. Поново падне и покаје се. У ствари, кроз покајање изражава своју жељу и вољу да живи у заједници са Богом, у љубави са Њим. Црква и њени духовници никада нису набијали било коме осјећај кривице (наравно мислим на праве духовнике! ! ! ) , то није одлика православља. Мислим да је то одлика западне (читај пијетистичке) „духовности“, која је нама потпуно страна. На жалост кроз продирање негативних утицаја са запада (ограђујем се од тога да су сви утицаји са запада негативни) и код нас се јавља то схватање „набијања кривице“. За разлику од оваквог схватања, лично мислим да Црква (дакле једна једина Света Саборна и Апостолска Православна Црква) има другачији приступ, или га пак ја тако доживљавам и не пристајем на другачије. Црква је мајка која својим чедима излазе и нуди истину. Црква им говори шта је савршено добро. А када њена чеда у поједине гријехове падну, црква им пружа помоћ и утјеху помажући им да се покају. Како би иначе имали свијести да се за нешто требамо покајати, ако не знамо да нешто што смо учинили није добро и ако нам није жао што смо тако поступили. Онда то није покајање, него чисто лицемјерство. Дакле, људима се даје упутство, или ти путоказ, а они по својој моћи и с Божијом помоћи то упутство прате. Када са пута Истине и Живота скрену, онда им кроз њихово покајање господ надомјешта недостатке. Према томе, не може се престати говорити о томе како блуд није гријех, али не треба то потенцирати као најважнију ствар у животу и некоме набијати осјећај кривице око тога. Мислим да они који беспрекидно потенцирају причу о блуду, а гнушају се сексуалности и сами имају не мали проблем и није им лако са тим се борити.
Ето укратко моје констатације, или (да будемо брате Срби и говоримо Српски) закључка.
о. Страхиња

Коментарисање није више омогућено.