Uvod

SVEDOČENJA

Isidora Sekulić
DUHOVNI NEIMAR

Ima li što lepše i radosnije nego videti čoveka koji ima vokaciju, i ima napor da ostane sa svojom vokacijom. Ta radost mene uvek ponovo vuče u pokrajinu u kojoj je neimar duhovnog i istorijskog smisla Gospodin Nikolaj, sada episkop Žički. Na Gospodinu Nikolaju, i na njegovu radu, vidi se vokacija jasno i čitko. Vokacija, to je poseban zadatak od Boga, i od narodnog opredeljenja. Zadatak po vokaciji ispunjava se, dakle, i teško i sa zanosom: nekada u naporu robovskom, nekada u sreći radosnika koji vidi da nastaje nešto što drugi ljudi ne vide.
Gospodin Nikolaj, jednostavan i čovečan, uvek strpljiv i naredan da vas sasluša, nešto vam lepo i kaže, nešto što ide iz vokacije, i čime on postaje prijatelj vaše duše.
Gospodin Nikolaj je obišao svet i video ljude i činjenice; i njega su videli ljudi i činjenice. To je možda bilo vreme kad je tražio gde će, i kako, sa svojom vokacijom stati. Stao je u Ohridu i Bitolju, pa onda u Šumadiji; tamo i ovamo na mestu gde ima manastira i tradicije molitvene. Stao je i započeo ono preteško njihanje koje treba u prostiranju da postane silan pokret.
Gospodin Nikolaj je duhovni neimar: ide za vokacijom; saradnici su mu bezimeni prosti ljudi, u većem broju od imenovanih i znanih, jer je u prostih veća radost od davanja. “ I radovaše se narod što dragovoljno prilagahu“, kako stoji u Starom zavetu.
Gospodin Nikolaj budi stare temelje naših manastira svih tradicija. Da budu opet, kao nekada, u zamisli Sv. Save i drugih vladara i prvosveštenika, ne samo crkve i svetišta, nego i velike narodne i kulturne institucije, koje će sav život naroda i države dodirivati. Da snaže religiozne ideale kao jedan od elemenata sveukupnog javnog života; jer mi smo narod u čijoj je istoriji „carstvo nebesno“ odlučivalo i u državnoj politici.
Ima li Gospodin Nikolaj za taj džinovski posao, za buđenje temelja, ima li dosta pomagača, ima li dosta jednomislenika? Kroz ideje, kroz nacionalno osećanje, saradnici su sigurno mnogobrojni; ali bojimo ce, slabo je prave doraslosti Gospodinu Nikolaju.
A Gospodin Nikolaj je čitač, i učenik celog života!… Posmatrač ce ražalosti, ponekad i buni. Ali Gospodin Nikolaj je miran. On zna što mi ne znamo, misli što mi ne mislimo… Gospodin Nikolaj je uvek miran. Nije ljubitelj katastrofa i katastrofalnih predosećanja, dokle god ima ljudi koji u Boga veruju i po duhu rade. On je bezbroj puta u propovedima svojim kazao: da ce ne treba strašiti ničega na zemlji. Ni smrti ce ne treba plašiti. Latinski pesnik Vergilije ima stih: Usque adeone mori miserum est – zar je toliko teško umreti. A Gospodin Nikolaj kaže: “ Oni što su umrli, živi su“. Od svega toga je načinjeno istrajavanje Gospodina Nikolaja, i mir njegov pri radu sa uspehom i radu sa neuspehom. Bog najzad sve uravnotežava.
Gospodin Nikolaj je tako rešen, i tako uporan, uporan kao svi ljudi koji imaju vokaciju. Oh će, ili dočekati, ili drugima spremiti dočekanje: da ce kroz manastire kao narodne institucije, vrate u narod naš one vrline muške i ženske, sa kojima su u prošlosti našoj čak i neverni i grešni ljudi ostajali vrednosti, i na kraju krajeva nalazili put monaštva i svetih zadužbina. Gospodin Nikolaj trudi ce da opaše narod jednim mističnim zidom od samih manastira. Od sićušnog Jovanja, stisnutog između stene Kablara i valovite Morave, preko Žiče, preko Savine Studenice, pa dalje i dalje zrakasto u svima pravcima Srpstva, dok ce opet ne vratimo u Šumadiju… Taj zid će, i može i mora, bolje odolevati napastima svake vrste nego „neprobojni“ zidovi tvrđava, kula, stražara, tamnica.
(1940)

Slobodan Jovanović
VELIKA LIČNOST SVETLOGA TRAGA

S vladikom Nikolajem nestala je jedna velika ličnost iz srpskog nacionalnog života. On je i kao književnik, i kao crkveni velikodostojnik, i kao nacionalni borac ostavio za sobom svetla traga. Kao književnik, on ce već prvim spisima uvrstio među naše najbolje pisce, i ostao je do kraja nano u pisanoj, tako i usmenoj reči naš najbolji predstavnik „besedničkog stila“. Kao propovednik, on je uticao na slušaoce ne samo tim stilom, nego još i jednim čudnim ličnim magnetizmom, koji su tuđinci osećali isto tako, kao i ljudi našega jezika. U jerarhiji Srpske pravoslavne crkve on je brzo dospeo do vladičanskog dostojanstva. Administrativne poslove skopčane s tim dostojanstvom nije mario, ali je tim revnosnije delao kao duhovni vođ svoje pastve. U njegovom držanju nije bilo ničega od jednoga „crkvenoga kneza“: on je pre opominjao na jednog propovednika koji, van crkvene jerarhije, govori po svom ličnom nadahnuću. U svetovni život ulazio je odlučnije tek onda, kad mu se činilo da je Srpstvo u opasnosti. Tada je bio gotov da prednjači u borbi „za krst časni i slobodu zlatnu“. U toku Drugog rata, po patnjama u nemačkoj tamnici, zaslužio je da se pominje uz monahe mučenike iz Prvog ustanka.
Ko god je imao prilike da ga lično pozna, imao je utisak da je to redak i neobičan čovek. Izgledalo je da, pored sve svoje književničke i propovedničke radljivosti, on živi van ovoga sveta, kao u nekoj duhovnoj samoći. On se bio toliko uživeo u čitanje Svetoga pisma, da su mu događaji i ličnosti ne samo Novog, nego i Starog zaveta bili bliži nego događaji i ličnosti njegove vlastite stvarnosti. Pa ipak taj čovek, tako odvojen od svoje sredine, vršio je na tu sredinu mnogo jači v neodoljiviji uticaj nego toliki drugi koji su zapinjali iz sve snage da se u javnom životu istaknu. Baš to što je u njemu bilo zatvorenoga nedokučivoga i tajanstvenoga privlačilo je ljude. To nije bilo bez razloga. Ta tajanstvena strana njegova karaktera bila je znak onih dubljih duhovnih moći koje nismo u stanju da potpuno razumemo, i koje se samo kod doista velikih ljudi naslućuju.
(1956)

Sv. Jovan Šangajski
UKRAS I SLAVA SRPSKE CRKVE

Krajem prošlog stoleća doveli su jednom episkopu malene tada Srbije jednog dečaka da ga uputi u bogosloviju. „Šta će nam taj, reče vladika pogledavši na dečka. Zašto da šaljemo ovo slabunjavo dete? Neće izdržati tamo, umreće, te ćemo uzalud baciti pare“. Ali, videći kako je dečak žedan nauke, vladika se ipak odluči da ga pošalje u bogosloviju.
Tako to biva: ono što izgleda maleno u očima ljudi, veliko je pred Bogom.
To je bio Nikolaj, veliki svetitelj i Zlatousti iaših dana. Rastući telom, još je više rastao duhom mali Velimirović. Kao što sunđer upija u sebe vodu, tako se i on napajao naukama. Ne samo jedna, više škola su ga imale kao svoga slušaoca i đaka. Srbija, Rusija, Engleska, Nemačka i Švajcarska videle su ga na svojim prostranstvima kao pčelu koja sakuplja med. Nije on težio samo da mnogo zna, težio je da postigne Istinu. Čvrst u veri Pravoslavnoj, on je težio da i umom postigne ono što daje vera. Nije sumnjao u istine vere, nego je težio da razum svoj osveti Istinom i da joj posluži umom, srcem i voljom. Razvijao je svoj razum da plodovima njegovim nahrani ne samo sebe, no i druge. Ukoliko je rastao razumom, utoliko je rastao i duhom. Postepeno su se gubile njegove čovečije slabosti, izgrađivao se duhovni velikan, svetao i umom i životom. Kao Svetom Grigoriju Bogoslovu: „Jako glubini Duha iziskavši, i dobroti vješčanija priložišasja“ njemu. Onaj maleni dečko, toliko slabunjav da su se bojali da ga pošalju u školu, postao je veliki učitelj Crkve Pravoslavne, propovednik Pravoslavne vere, mudri pastir, duhovni vođa Srbije, stub svoje Otadžbipe, apostol Pravoslavlja u daljnim stranama.
Stalno razmišljajući o visokim pitanjima, on je crpeo mudrost odasvuda – iz nauke, iz prirode, iz događaja običnog života, ali je najviše prosvećivao dušu svoju svetlošću božanskom, hraneći je Svetim pismom i molitvom. On je učio, svojim primerom i rečju, na svakom mestu i u svako vreme, ne gledajući da li razgovara sa pojedincem ili ga slušaju hiljade ljudi. Kada se unapred znalo da će Vladika Nikolaj besediti, okupljali su se u velikom broju: i pobožni i maloverni, učeni i prosti, stari i mladi, profesori i đaci; za sve su bile korisne njegove reči.
Svojim pismenim radovima Vladika Nikolaj je ušao u rang velikih crkvenih pnsaca.
Značaj njegov za Pravoslavlje u naše vreme može se uporediti jedino sa značajem Mitropolita Antonija. Oba su oni vaseljenski Učitelji Pravoslavne Crkve. Ali, ako se Mitropolit Antonije upoređuje sa Svetim Atanasijem Velikim, Episkop Nikolaj je išao primerom Svetog Grigorija Bogoslova. On je ukras i slava Srpske Crkve, ali istovremeno pripada i celoj Pravoslavnoj Crkvi. Kao što je za Svetog Jovana Zlatousta rekao Sveti Proklo da mu samo drugi Zlatoust može odati dostojnu hvalu, isto tako i Episkopa Nikolaja može pohvaliti samo ravan njemu.
On je svoj zemaljski život završio molitvom i mi verujemo da se sada moli za nas pred Nebeskim Prestolom Spasitelja sveta, Kome je verno služio.
(1958)

Sofija Zernov
OČI KOJE SU BOGA GLEDALE

Jednom prilikom, posle rata (II svetskog), pozovu me moji američki prijatelji u goste. Ja sam u međuvremenu saznala da Vladika Nikolaj živi u Čikagu, te odlučim da ga posetim iako to nije bilo ni jeftino ni jednostavno. Telefonom pozovem srpsku crkvu da bih saznala njegovu adresu i saznam, na svoje veliko iznenađenje, da je Vladika doputovao na tri dana u Njujork. To je bio dar neba!
Sretosmo se. On beše ostareo i oronuo, ali pogled njegovih crnih očiju prodiraše, kao i nekada, sagovorniku do srca, bolje reći – u srce. Počesmo da razgovaramo o životu sveta, o Crkvi, o Rusiji… „Vladiko, – upitala sam ga,da li patnje i lišavanja u koncentracionom logoru duhovno ubijaju ili oživljavaju ljude? Ja sam, na primer, poznavala ljude, i to vernike, koji u logoru nisu imali snage da se mole: sve su im sile bile usredsređene na parče hleba, na glavicu luka, na šolju tople vode…“
Vladika odgovori: “ U logoru je bilo ovako – sediš u nekom uglu i ponavljaš u sebi:
– Ja sam prah i pepeo. Gospode, uzmi dušu moju!
Duša ti se odjedanput vaznosi na nebo i vidiš Boga licem k licu. Ali ne možeš da izdržiš, pa Mu govoriš:
Nisam spreman, ne mogu, vrati me tamo! Zatim ponovo satima sediš i ponavljaš u sebi:
Ja sam prah i pepeo. Gospode, uzmi dušu moju! I – opet te vaznosi Gospod…
Ukratko, sav život koji mi preostaje dao bih, kada bi to bilo mogućno, za jedan sat boravka u Dahau“.
Vladika podiže glavu i pogleda me pravo u oči. Ja ne mogoh da izdržim taj pogled – gledale su me oči čoveka koji se susreo sa Bogom lncem u lice…
Pričao mi je i ovo: “ Prilazpli su mi tamničari i, podsmevajući se, pitali me:
Veruješ li ti da je Isus Hristos bio Bog?
Ne, – odgovarao bih im.
Oni bi na to počinjali da se smeju i da me opet zapitkuju:
– Ti, dakle, više ne veruješ?
Ne verujem nego znam, – glasio bi moj odgovor. Oni bi, razdraženi, odmah odlazili.
Kasnije bi ponovo zapodevali razgovor i pitali:
Je li tvoj Isus bio sin jedne Čivutkinje ?
Nije, – odgovarao sam.
Pa čiji je onda sin bio ?
– Sin Čovečji, – odvratio bih i oni više nisu znali šta da kažu…“
Vladika Nikolaj je bio stub Srpske Crkve. Sada, posle svoje smrti, on stalno gleda Boga licem u lice…
(1975)

Aleksandar Šmeman
NAJEMINENTNIJI PRAVOSLAVNI VLADIKA XX VEKA

Malo je događaja u životu i radu Sv. Vladimirske Akademije kojih se mi sećamo sa većom radošću i zahvalnošću nego što je to pomoć koju nam je davao blaženopočivši Vladika Nikolaj. Mi smo bili još vrlo mala i siromašna ustanova kada je Vladika Nikolaj dolazio i držao predavanja našim studentima. Još su nam u živom sećanju posete Vladici na dan njegove slave. Molili smo se tada Bogu sa njim i za njega. Znali smo da nam je Bog dao tu privilegiju da budemo u zajednici sa najeminentnijim pravoslavnim vladikom dvadesetoga veka. On je inspirisao mnoge srpske studente koji su dolazili iz Evrope da se upišu i pohađaju Sv. Vladimirsku Akademiju.
Na nekoliko dana pred svoju smrt Vladika nam je dao svoj blagoslov i ikonu Svetoga Save. Ikonu držimo u našoj kapeli. Njegova pomoć i razumevanje za naš rad bili su nam svima od velike koristi. On je zauvek postao živi deo naše škole.
Živo sećanje na Vladiku Nikolaja biće za nas najdragocenija veza sa svakim pravoslavnim Srbinom na ovom kontinentu.
Vladika Nikolaj nije bio samo veliki Srbin. On je za sve pravoslavne ljude izraz pravoslavne duhovnosti i zauzima mesto među onima koji rade da ovekoveče Pravoslavnu veru u Americi.
(1976)

Ava Justin Ćelijski
NAJVEĆI SRBIN POSLE SVETOGA SAVE

Kad ne bi Gospod svaku moju reč pretvorio u Heruvima, u Serafima, u Anđela, ja ne bih mogao dostojno, ni izbliza dostojno, pohvaliti najvećeg Srbina posle Svetog Save, Ravnoapostolnog Svetog Vladiku Nikolaja Srpskog.
Dva čoveka ima Srpska Crkva i srpski narod. Prvi Sveti Sava, jedino do sada Ravnoapostolni. A za mene i za sve zdrave srpske duše, drugi Ravnoapostolni Vladika Žički. Srpski Sveti Zlatoust!
I sve što je rekao – nebesko je blago. Sve što je napisao – nepropadljivo, nebesko, večno zlato. Zaista, ako učinite izlet kroz velike svetitelje Božije, kroz velike svete pisce Crkve Hristove, posle Svetog Jovana Zlatoustog, carigradskog svesunca, najbliži njemu je Sveti Vladika Nikolaj i Sveti Damaskin i još malo njih.
Svaka mu je reč pesma, pesma večna, pesma o Večnosti. Pesma o Večnoj Istini, pesma o Večnoj Pravdi, pesma Jedinom i Istinitom Bogu svih svetova – Gospodu Hristu.
Danas, mi Srbi imamo njega – srpskog Svetog Vasilija Velikog, u istinu velikog. I sve tajne, tajne velike, tajne svih svetova Božijih, susrećemo u njegovim delima. Sećate se njegovih beseda koje je govorio kao mladi jeromonah do njegovih divnih himni Gospodu Hristu, do akatista Vaskrsitelju Hristu. Sva bića, od molekula do Arhanđela, sve je zahvatila njegova sveta i velika duša. Njegov ogromni um dao je nauku kakvu srpski čovek i srpski narod znao nije. Svi mucavi, svi mutavi do njega! Kroz njega je progovorila srpska duša, progovorila svetosavski sjajno, heruvimski, gromovski progovorila ogluveloj srpskoj duši. Ogluveloj od politike, od stranaštva… Ogluveloj za sve što je rečeno, za sve što je Hristovo za sve što je svetosavsko. I on, on prost jeromonah ismevani kaluđer srpski, beogradskim ulicama ide u najskromnijoj mantiji. Mnogi se stide i gnušaju njega. A on? On ovamo diže ustanak, najveći ustanak posle Svetog Save koji je učinjen u srpskome rodu. Taj je duhovni ustanak stvorio mladi jeromonah Nikolaj. Počeo kao mladi jeromonah a završio kao Ravnoapostolni Svetitelj Ohridski i Žički. To je crkvena filosofija, crkvena mudrost!
U filosofiji srpskoj, on je u stvari jedino filosof. On, Sveti Grigorije Bogoslov – Srpski Sveti Grigorije Bogoslov. Kad to kažem, ja kažem najveći kompliment, najveću pohvalu koja se može reći. Grigorije Bogoslov, najveći um koji je sagledao tajne božanskog bića. Više nego iko od ljudi po daru Božijem. Eto, njemu slična dao je Gospod srpskome rodu. Srpski večni Grigorije Bogoslov.
Evanđelist među svetim evanđelistima. Evo srpskog Svetog Evanđelista. Svaka reč njegova je blaga vest. Svaka reč njegova – malo Evanđelje. Kao mirisavi koren, što ga više tareš, to više miriše. Tako, kada čitaš Vladiku Nikolaja, što ga više čitaš, ti se više moliš kroz njegova čitanja i osećaš koliko nebeskog mirisa arhanđelskog u njegovim delima. Koliko Evanđelja večnog, onog Evanđelja u koje anđeli žele zaviriti. On, on je nama Srbima to Evanđelje kazao najrečitije. Najrečitije za čoveka pa i za anđele.
Među svetim apostolima, evo njega srpskog Svetog Apostola! O, ko je tako srpsku zemlju prohodio, Evanđelje Hristovo i Blagovest Hristovu propovedao kao on? Od Ohrida do Budima, od Pirota do Vranja, od Prohora Pčinjskog do Rijeke. Niko kao on, Apostol-Episkop. Apostol i EpiskopRavnoapostolni Sveti Vladika Nikolaj.
Evo najvećeg mučenika srpskog posle Svetoga Save. Mučenik je Sveti Vladika bio na zemlji. Oni koji znaju njegov (u malom), i najintimniji život, znaju njegov plač česti. Znaju njegovo jecanje ljubostinjsko za vreme rata. Znaju Nemci, neprijatelji ondašnji naši, šta je za njih značio Vladika Nikolaj. Ta je usta trebalo ućutati. Njih ućutati, ućutao si srpski rod. Gle, on koji je u svetoj Ljubostinji oplakao tužnu srpsku sudbinu za vreme rata, oplakao bratoubistvo među braćom Srbima, oplakao sve muke i nevolje srpskoga roda, postao je zatočenik manastira Vojlovice potom odveden u Dahau na smrt radi Boga, radi nas svih Srba. Mučenik nad mučenicima – to je Vladika Nikolaj!
I danas, danas on sa neba više plače nad nama Srbima zemaljskim nego li što se raduje. I radi čega? Šta je glavno za svetitelja Božijeg, za čoveka koji s neba gleda sve svetove? Šta je glavno? Bog, istiniti Bog. Njegova Večna PravdaGospod Hristos. A šta Srbi rade sa Gospodom Hristom? Šta Srbi rade sa svojom verom? Šta Srbi rade sa svojom slavom? Kukavice! Mnogi ne slave, mnogi ikone sklanjaju iz svojih domova, mnogi ih kriju po ormanima, kriju ih po podrumima i tavanima. Bestidno stado, slepo otpalo stado od Svetoga Save. Šta je to, kakav je to zečiji duh ušao u srpsku dušu? Gde je Obilić? Gde je Obilić da branu svoju veru, da brani svoj večni obraz, da brani svoju istoriju? Da, Sveti Mučenik srpski, eto ko je Vladika Nikolaj.
Među svetim ispovednicima, evo srpskog Svetog Ispovednika, ravnog Svetom Maksimu Ispovedniku, Svetom Teodoru Studitu, Svetom Nikolaju Gruzijskom Ispovedniku i mnogim drugim svetim ispovednicima. On je tako smelo, tako neustrašivo propovedpo i ispovedao Istinu Gospoda Hrista. Istinu cele srpske istorije! Istinu svega roda ljudskog. Niko kao on, niko tako ispovedao nije u srpskom rodu.
Kada su u teškim nevoljama umukla mnoga srpska usta on je nemačkim tiranima govorio: „Evo mene ispred moje pastve. Vi streljate moju decu po Kraljevu, došao sam da mene prvo streljate pa onda njih“. Bio je zbunjen oficir i komandant nemački. Govorio je savršenim nemačkim jezikom.
Onda Ljubostinja. Dok su s njim išli profesor Pešić i drugi, vođen je u Kruševac pod stražom nemačkih vojnika. Tamo, tamo se tako neustrašivo držao. Nemcima je rekao svu istinu, sve im prorekao. Da, zaista srpski sveti čovek.
Među svetim vračima, među lekarima, među čudotvorcima, evo srpskog svetog lekara – Svetog Vladike Nikolaja. Recite vi meni, ko može izbrojati sve duše koje je Vladika Nikolaj svojom rečju i svojom molitvom iscelio u srpskome narodu?! Ko može nabrojati bolesnike koje je on iscelio? Ko bi mogao nabrojati mnogobrojne obolele savesti koje je Sveti Vladika izlečio davši im istinitu veru u Istinitoga Boga. Ko? Zaista, on lekar duša i savesti srpskih. Nebeski lekar svesti srpskih.
A među svetim zadužbinarima – ko je on? Novi srpski zadužbinar. Najveći posle Svetih Nemanjića. Da, vi ste svedoci toga. Od Ohrida do Žiče, podizao je i obnavljao manastire do u srce Šumadije, i izvan Šumadije. Svuda njegov duh. On, neumorni zidar, neumorni neimar, obnavlja zadužbinarstvo svetih Nemanjića.
Zemaljska Srbijo! Gde je rođen Vladika Nikolaj? A gde se upokojio? U tuđini! Nisi bio dostojan Srbine da najveći Srbin iza Svetog Save izdahne u Srbiji i pošalje dušu svoju u onaj svet gde ga čeka Sveti Sava. Bilo je mnogo muke u duši velikog Svetog Save, kada je napustio zemlju i umro u Bugarskoj. Jedna pouka za ondašnje srpske vladare, za ondašnje srpske zemlje, za ondašnji srpski narod. I evo druga pouka, druga istorijska pouka se ponavlja. Vladika Nikolaj umire u Americi, tamo u Libertvilu. Simbolično i strašno. Drugi najveći čovek umire van naše zemlje. O, kako smo nedostojni! O, kako je sramno biti čovek izdavši najveće ljude svoje, najveće svetitelje svoje. O, kako je strašno biti Srbin bez Hrista! Kako je strašno biti Srbin bez Svetoga Save! Bez Svetog Vladike Nikolaja!
Mi današnji Srbi, mi ne znamo šta imamo? Ali eto, Bog nam je poslao i Proroka, i Apostola, i Evanđelista! A zašto smo mi, ova generacija naša – najgori Srbi! Zato što smo izdali sve što se ne sme izdati! Zato što izdajemo Gospoda, Njegovu Istinu, Večni Život, Carstvo Nebesko!
Avaj! Avaj! Da molimo Svetog Vladiku Ispovednika da nas spasava iz pakla, iz našeg najdubljeg pakla. Nas savremene Srbe. Da nas svrsta u svoju nebesku vojsku, da nam da Heruvimsku neustrašivost da Gospoda Hrista iznad svega volimo i ljubimo, kao on. To je njegov amanet. Ceo njegov život je bio amanet i testament svetosavski, kosovski! Sve žrtvovati za Hrista. Hrista nizašta. To je amanet Svetog Vladike Nikolaja. To je amanet Svetoga Save. To je amanet Svetoga Kneza Kosovskog.
Nema većeg Učitelja, nema većeg nebeskog zvona nad srpskom zemljom od Svetog Vladike Nikolaja. Gromovnik kao Sveti Ilija, ali i blag i milosrdan poput Gospoda Hrista. Mi, mi imamo samo jedan put, jedan izlaz iz našeg pakla, jedan jedini put u raj našto je put Svetoga Save i Svetoga Nikolaja.
Neka bi blagi Gospod probudio srpske duše za sve što je večno, za sve što je sveto. I neka bi Sveti Vladika Nikolaj umnožio svoje molitve u Nebeskoj Srbiji za nas miogogrešne na zemlji. Neka preklinje sa Svetim Savom i svima srpskim svetiteljima Gospoda Hrista da Srbe umudri, da Srbe opameti, da Srbe privede veri. Da ih vaskrsne iz svih bezbrojnih grobova njihovih. Grobova samoživosti, bratomržnje, bratoubistva. Avaj, svih razmirica i nesreća. Mržnja je opčinila Srbe. Gospode ukloni sa srpske duše bratomržnju.
Sveti Ispovedniče, sa svima svetiteljima moli se, da se Srbi opamete. Da se braća izmire, da nestane raskola i podela te najveće kuge – kuge današnje kojom se zarazio srpski narod.

T R O P A R
Sv. Vladici Nikolaju Glas 8.

Zlatousti propovedniče Vaskrslog Hrista
Putovođo roda srpskoga krstonosnoga u vekove
Raspevana liro Duha Svetoga
Ponose i ljubavi monaha
Radovanje i pohvalo sveštenika
Učitelju pokajanja svenarodni Vladiko
Čelovođo bogomoljne vojske Hristove
Sveti Nikolaje srpski i svepravoslavni
Sa svima svetima Nebeske Srbije
Moli Jedinog Čovekoljupca
Da podari mir i slogu rodu našemu

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *