Увод

СВЕДОЧЕЊА

Исидора Секулић
ДУХОВНИ НЕИМАР

Има ли што лепше и радосније него видети човека који има вокацију, и има напор да остане са својом вокацијом. Та радост мене увек поново вуче у покрајину у којој је неимар духовног и историјског смисла Господин Николај, сада епископ Жички. На Господину Николају, и на његову раду, види се вокација јасно и читко. Вокација, то је посебан задатак од Бога, и од народног опредељења. Задатак по вокацији испуњава се, дакле, и тешко и са заносом: некада у напору робовском, некада у срећи радосника који види да настаје нешто што други људи не виде.
Господин Николај, једноставан и човечан, увек стрпљив и наредан да вас саслуша, нешто вам лепо и каже, нешто што иде из вокације, и чиме он постаје пријатељ ваше душе.
Господин Николај је обишао свет и видео људе и чињенице; и њега су видели људи и чињенице. То је можда било време кад је тражио где ће, и како, са својом вокацијом стати. Стао је у Охриду и Битољу, па онда у Шумадији; тамо и овамо на месту где има манастира и традиције молитвене. Стао је и започео оно претешко њихање које треба у простирању да постане силан покрет.
Господин Николај је духовни неимар: иде за вокацијом; сарадници су му безимени прости људи, у већем броју од именованих и знаних, јер је у простих већа радост од давања. “ И радоваше се народ што драговољно прилагаху“, како стоји у Старом завету.
Господин Николај буди старе темеље наших манастира свих традиција. Да буду опет, као некада, у замисли Св. Саве и других владара и првосвештеника, не само цркве и светишта, него и велике народне и културне институције, које ће сав живот народа и државе додиривати. Да снаже религиозне идеале као један од елемената свеукупног јавног живота; јер ми смо народ у чијој је историји „царство небесно“ одлучивало и у државној политици.
Има ли Господин Николај за тај џиновски посао, за буђење темеља, има ли доста помагача, има ли доста једномисленика? Кроз идеје, кроз национално осећање, сарадници су сигурно многобројни; али бојимо ce, слабо је праве дораслости Господину Николају.
A Господин Николај је читач, и ученик целог живота!… Посматрач ce ражалости, понекад и буни. Али Господин Николај је миран. Он зна што ми не знамо, мисли што ми не мислимо… Господин Николај је увек миран. Није љубитељ катастрофа и катастрофалних предосећања, докле год има људи који у Бога верују и по духу раде. Он је безброј пута у проповедима својим казао: да ce не треба страшити ничега на земљи. Ни смрти ce не треба плашити. Латински песник Вергилије има стих: Usque adeone mori miserum est – зар je толико тешко умрети. A Господин Николај каже: “ Они што су умрли, живи су“. Од свега тога је начињено истрајавање Господина Николаја, и мир његов при раду са успехом и раду са неуспехом. Бог најзад све уравнотежава.
Господин Николај је тако решен, и тако упоран, упоран као сви људи који имају вокацију. Oh ћe, или дочекати, или другима спремити дочекање: да ce кроз манастире као народне институције, врате у народ наш оне врлине мушке и женске, са којима су у прошлости нашој чак и неверни и грешни људи остајали вредности, и на крају крајева налазили пут монаштва и светих задужбина. Господин Николај труди ce да опаше народ једним мистичним зидом од самих манастира. Од сићушног Јовања, стиснутог између стене Каблара и валовите Мораве, преко Жиче, преко Савине Студенице, па даље и даље зракасто у свима правцима Српства, док ce опет не вратимо у Шумадију… Тај зид ћe, и може и мора, боље одолевати напастима сваке врсте него „непробојни“ зидови тврђава, кула, стражара, тамница.
(1940)

Слободан Јовановић
ВЕЛИКА ЛИЧНОСТ СВЕТЛОГА ТРАГА

С владиком Николајем нестала је једна велика личност из српског националног живота. Он је и као књижевник, и као црквени великодостојник, и као национални борац оставио за собом светла трага. Као књижевник, oн ce већ првим списима уврстио међу наше најбоље писце, и остао је до краја nano у писаној, тако и усменој речи наш најбољи представник „беседничког стила“. Као проповедник, он је утицао на слушаоце не само тим стилом, него још и једним чудним личним магнетизмом, који су туђинци осећали исто тако, као и људи нашега језика. У јерархији Српске православне цркве он је брзо доспео до владичанског достојанства. Административне послове скопчане с тим достојанством није марио, али је тим ревносније делао као духовни вођ своје пастве. У његовом држању није било ничега од једнога „црквенога кнеза“: он је пре опомињао на једног проповедника који, ван црквене јерархије, говори по свом личном надахнућу. У световни живот улазио је одлучније тек онда, кад му се чинило да је Српство у опасности. Тада је био готов да предњачи у борби „за крст часни и слободу златну“. У току Другог рата, по патњама у немачкој тамници, заслужио је да се помиње уз монахе мученике из Првог устанка.
Ко год је имао прилике да га лично позна, имао је утисак да је то редак и необичан човек. Изгледало је да, поред све своје књижевничке и проповедничке радљивости, он живи ван овога света, као у некој духовној самоћи. Он се био толико уживео у читање Светога писма, да су му догађаји и личности не само Новог, него и Старог завета били ближи него догађаји и личности његове властите стварности. Па ипак тај човек, тако одвојен од своје средине, вршио је на ту средину много јачи в неодољивији утицај него толики други који су запињали из све снаге да се у јавном животу истакну. Баш то што је у њему било затворенога недокучивога и тајанственога привлачило је људе. То није било без разлога. Та тајанствена страна његова карактера била је знак оних дубљих духовних моћи које нисмо у стању да потпуно разумемо, и које се само код доиста великих људи наслућују.
(1956)

Св. Јован Шангајски
УКРАС И СЛАВА СРПСКЕ ЦРКВЕ

Крајем прошлог столећа довели су једном епископу малене тада Србије једног дечака да га упути у богословију. „Шта ће нам тај, рече владика погледавши на дечка. Зашто да шаљемо ово слабуњаво дете? Неће издржати тамо, умреће, те ћемо узалуд бацити паре“. Али, видећи како је дечак жедан науке, владика се ипак одлучи да га пошаље у богословију.
Тако то бива: оно што изгледа малено у очима људи, велико је пред Богом.
То је био Николај, велики светитељ и Златоусти иаших дана. Растући телом, још је више растао духом мали Велимировић. Као што сунђер упија у себе воду, тако се и он напајао наукама. Не само једна, више школа су га имале као свога слушаоца и ђака. Србија, Русија, Енглеска, Немачка и Швајцарска виделе су га на својим пространствима као пчелу која сакупља мед. Није он тежио само да много зна, тежио је да постигне Истину. Чврст у вери Православној, он је тежио да и умом постигне оно што даје вера. Није сумњао у истине вере, него је тежио да разум свој освети Истином и да јој послужи умом, срцем и вољом. Развијао је свој разум да плодовима његовим нахрани не само себе, но и друге. Уколико је растао разумом, утолико је растао и духом. Постепено су се губиле његове човечије слабости, изграђивао се духовни великан, светао и умом и животом. Као Светом Григорију Богослову: „Јако глубини Духа изискавши, и доброти вјешчанија приложишасја“ њему. Онај малени дечко, толико слабуњав да су се бојали да га пошаљу у школу, постао је велики учитељ Цркве Православне, проповедник Православне вере, мудри пастир, духовни вођа Србије, стуб своје Отаџбипе, апостол Православља у даљним странама.
Стално размишљајући о високим питањима, он је црпео мудрост одасвуда – из науке, из природе, из догађаја обичног живота, али је највише просвећивао душу своју светлошћу божанском, хранећи је Светим писмом и молитвом. Он је учио, својим примером и речју, на сваком месту и у свако време, не гледајући да ли разговара са појединцем или га слушају хиљаде људи. Када се унапред знало да ће Владика Николај беседити, окупљали су се у великом броју: и побожни и маловерни, учени и прости, стари и млади, професори и ђаци; за све су биле корисне његове речи.
Својим писменим радовима Владика Николај је ушао у ранг великих црквених пнсаца.
Значај његов за Православље у наше време може се упоредити једино са значајем Митрополита Антонија. Оба су они васељенски Учитељи Православне Цркве. Али, ако се Митрополит Антоније упоређује са Светим Атанасијем Великим, Епископ Николај је ишао примером Светог Григорија Богослова. Он је украс и слава Српске Цркве, али истовремено припада и целој Православној Цркви. Као што је за Светог Јована Златоуста рекао Свети Прокло да му само други Златоуст може одати достојну хвалу, исто тако и Епископа Николаја може похвалити само раван њему.
Он је свој земаљски живот завршио молитвом и ми верујемо да се сада моли за нас пред Небеским Престолом Спаситеља света, Коме је верно служио.
(1958)

Софија Зернов
ОЧИ КОЈЕ СУ БОГА ГЛЕДАЛЕ

Једном приликом, после рата (II светског), позову ме моји амерички пријатељи у госте. Ја сам у међувремену сазнала да Владика Николај живи у Чикагу, те одлучим да га посетим иако то није било ни јефтино ни једноставно. Телефоном позовем српску цркву да бих сазнала његову адресу и сазнам, на своје велико изненађење, да је Владика допутовао на три дана у Њујорк. То је био дар неба!
Сретосмо се. Он беше остарео и оронуо, али поглед његових црних очију продираше, као и некада, саговорнику до срца, боље рећи – у срце. Почесмо да разговарамо о животу света, о Цркви, о Русији… „Владико, – упитала сам га,да ли патње и лишавања у концентрационом логору духовно убијају или оживљавају људе? Ја сам, на пример, познавала људе, и то вернике, који у логору нису имали снаге да се моле: све су им силе биле усредсређене на парче хлеба, на главицу лука, на шољу топле воде…“
Владика одговори: “ У логору је било овако – седиш у неком углу и понављаш у себи:
– Ја сам прах и пепео. Господе, узми душу моју!
Душа ти се одједанпут вазноси на небо и видиш Бога лицем к лицу. Али не можеш да издржиш, па Му говориш:
Нисам спреман, не могу, врати ме тамо! Затим поново сатима седиш и понављаш у себи:
Ја сам прах и пепео. Господе, узми душу моју! И – опет те вазноси Господ…
Укратко, сав живот који ми преостаје дао бих, када би то било могућно, за један сат боравка у Дахау“.
Владика подиже главу и погледа ме право у очи. Ја не могох да издржим тај поглед – гледале су ме очи човека који се сусрео са Богом лнцем у лице…
Причао ми је и ово: “ Прилазпли су ми тамничари и, подсмевајући се, питали ме:
Верујеш ли ти да је Исус Христос био Бог?
Не, – одговарао бих им.
Они би на то почињали да се смеју и да ме опет запиткују:
– Ти, дакле, више не верујеш?
Не верујем него знам, – гласио би мој одговор. Они би, раздражени, одмах одлазили.
Касније би поново заподевали разговор и питали:
Је ли твој Исус био син једне Чивуткиње ?
Није, – одговарао сам.
Па чији је онда син био ?
– Син Човечји, – одвратио бих и они више нису знали шта да кажу…“
Владика Николај је био стуб Српске Цркве. Сада, после своје смрти, он стално гледа Бога лицем у лице…
(1975)

Александар Шмеман
НАЈЕМИНЕНТНИЈИ ПРАВОСЛАВНИ ВЛАДИКА XX ВЕКА

Мало је догађаја у животу и раду Св. Владимирске Академије којих се ми сећамо са већом радошћу и захвалношћу него што је то помоћ коју нам је давао блаженопочивши Владика Николај. Ми смо били још врло мала и сиромашна установа када је Владика Николај долазио и држао предавања нашим студентима. Још су нам у живом сећању посете Владици на дан његове славе. Молили смо се тада Богу са њим и за њега. Знали смо да нам је Бог дао ту привилегију да будемо у заједници са најеминентнијим православним владиком двадесетога века. Он је инспирисао многе српске студенте који су долазили из Европе да се упишу и похађају Св. Владимирску Академију.
На неколико дана пред своју смрт Владика нам је дао свој благослов и икону Светога Саве. Икону држимо у нашој капели. Његова помоћ и разумевање за наш рад били су нам свима од велике користи. Он је заувек постао живи део наше школе.
Живо сећање на Владику Николаја биће за нас најдрагоценија веза са сваким православним Србином на овом континенту.
Владика Николај није био само велики Србин. Он је за све православне људе израз православне духовности и заузима место међу онима који раде да овековече Православну веру у Америци.
(1976)

Ава Јустин Ћелијски
НАЈВЕЋИ СРБИН ПОСЛЕ СВЕТОГА САВЕ

Кад не би Господ сваку моју реч претворио у Херувима, у Серафима, у Анђела, ја не бих могао достојно, ни изблиза достојно, похвалити највећег Србина после Светог Саве, Равноапостолног Светог Владику Николаја Српског.
Два човека има Српска Црква и српски народ. Први Свети Сава, једино до сада Равноапостолни. А за мене и за све здраве српске душе, други Равноапостолни Владика Жички. Српски Свети Златоуст!
И све што је рекао – небеско је благо. Све што је написао – непропадљиво, небеско, вечно злато. Заиста, ако учините излет кроз велике светитеље Божије, кроз велике свете писце Цркве Христове, после Светог Јована Златоустог, цариградског свесунца, најближи њему је Свети Владика Николај и Свети Дамаскин и још мало њих.
Свака му је реч песма, песма вечна, песма о Вечности. Песма о Вечној Истини, песма о Вечној Правди, песма Једином и Истинитом Богу свих светова – Господу Христу.
Данас, ми Срби имамо њега – српског Светог Василија Великог, у истину великог. И све тајне, тајне велике, тајне свих светова Божијих, сусрећемо у његовим делима. Сећате се његових беседа које је говорио као млади јеромонах до његових дивних химни Господу Христу, до акатиста Васкрситељу Христу. Сва бића, од молекула до Арханђела, све је захватила његова света и велика душа. Његов огромни ум дао је науку какву српски човек и српски народ знао није. Сви муцави, сви мутави до њега! Кроз њега је проговорила српска душа, проговорила светосавски сјајно, херувимски, громовски проговорила оглувелој српској души. Оглувелој од политике, од странаштва… Оглувелој за све што је речено, за све што је Христово за све што је светосавско. И он, он прост јеромонах исмевани калуђер српски, београдским улицама иде у најскромнијој мантији. Многи се стиде и гнушају њега. А он? Он овамо диже устанак, највећи устанак после Светог Саве који је учињен у српскоме роду. Тај је духовни устанак створио млади јеромонах Николај. Почео као млади јеромонах а завршио као Равноапостолни Светитељ Охридски и Жички. То је црквена философија, црквена мудрост!
У философији српској, он је у ствари једино философ. Он, Свети Григорије Богослов – Српски Свети Григорије Богослов. Кад то кажем, ја кажем највећи комплимент, највећу похвалу која се може рећи. Григорије Богослов, највећи ум који је сагледао тајне божанског бића. Више него ико од људи по дару Божијем. Ето, њему слична дао је Господ српскоме роду. Српски вечни Григорије Богослов.
Еванђелист међу светим еванђелистима. Ево српског Светог Еванђелиста. Свака реч његова је блага вест. Свака реч његова – мало Еванђеље. Као мирисави корен, што га више тареш, то више мирише. Тако, када читаш Владику Николаја, што га више читаш, ти се више молиш кроз његова читања и осећаш колико небеског мириса арханђелског у његовим делима. Колико Еванђеља вечног, оног Еванђеља у које анђели желе завирити. Он, он је нама Србима то Еванђеље казао најречитије. Најречитије за човека па и за анђеле.
Међу светим апостолима, ево њега српског Светог Апостола! О, ко је тако српску земљу проходио, Еванђеље Христово и Благовест Христову проповедао као он? Од Охрида до Будима, од Пирота до Врања, од Прохора Пчињског до Ријеке. Нико као он, Апостол-Епископ. Апостол и ЕпископРавноапостолни Свети Владика Николај.
Ево највећег мученика српског после Светога Саве. Мученик је Свети Владика био на земљи. Они који знају његов (у малом), и најинтимнији живот, знају његов плач чести. Знају његово јецање љубостињско за време рата. Знају Немци, непријатељи ондашњи наши, шта је за њих значио Владика Николај. Та је уста требало ућутати. Њих ућутати, ућутао си српски род. Гле, он који је у светој Љубостињи оплакао тужну српску судбину за време рата, оплакао братоубиство међу браћом Србима, оплакао све муке и невоље српскога рода, постао је заточеник манастира Војловице потом одведен у Дахау на смрт ради Бога, ради нас свих Срба. Мученик над мученицима – то је Владика Николај!
И данас, данас он са неба више плаче над нама Србима земаљским него ли што се радује. И ради чега? Шта је главно за светитеља Божијег, за човека који с неба гледа све светове? Шта је главно? Бог, истинити Бог. Његова Вечна ПравдаГоспод Христос. А шта Срби раде са Господом Христом? Шта Срби раде са својом вером? Шта Срби раде са својом славом? Кукавице! Многи не славе, многи иконе склањају из својих домова, многи их крију по орманима, крију их по подрумима и таванима. Бестидно стадо, слепо отпало стадо од Светога Саве. Шта је то, какав је то зечији дух ушао у српску душу? Где је Обилић? Где је Обилић да брану своју веру, да брани свој вечни образ, да брани своју историју? Да, Свети Мученик српски, ето ко је Владика Николај.
Међу светим исповедницима, ево српског Светог Исповедника, равног Светом Максиму Исповеднику, Светом Теодору Студиту, Светом Николају Грузијском Исповеднику и многим другим светим исповедницима. Он је тако смело, тако неустрашиво проповедпо и исповедао Истину Господа Христа. Истину целе српске историје! Истину свега рода људског. Нико као он, нико тако исповедао није у српском роду.
Када су у тешким невољама умукла многа српска уста он је немачким тиранима говорио: „Ево мене испред моје пастве. Ви стрељате моју децу по Краљеву, дошао сам да мене прво стрељате па онда њих“. Био је збуњен официр и командант немачки. Говорио је савршеним немачким језиком.
Онда Љубостиња. Док су с њим ишли професор Пешић и други, вођен је у Крушевац под стражом немачких војника. Тамо, тамо се тако неустрашиво држао. Немцима је рекао сву истину, све им прорекао. Да, заиста српски свети човек.
Међу светим врачима, међу лекарима, међу чудотворцима, ево српског светог лекара – Светог Владике Николаја. Реците ви мени, ко може избројати све душе које је Владика Николај својом речју и својом молитвом исцелио у српскоме народу?! Ко може набројати болеснике које је он исцелио? Ко би могао набројати многобројне оболеле савести које је Свети Владика излечио давши им истиниту веру у Истинитога Бога. Ко? Заиста, он лекар душа и савести српских. Небески лекар свести српских.
А међу светим задужбинарима – ко је он? Нови српски задужбинар. Највећи после Светих Немањића. Да, ви сте сведоци тога. Од Охрида до Жиче, подизао је и обнављао манастире до у срце Шумадије, и изван Шумадије. Свуда његов дух. Он, неуморни зидар, неуморни неимар, обнавља задужбинарство светих Немањића.
Земаљска Србијо! Где је рођен Владика Николај? А где се упокојио? У туђини! Ниси био достојан Србине да највећи Србин иза Светог Саве издахне у Србији и пошаље душу своју у онај свет где га чека Свети Сава. Било је много муке у души великог Светог Саве, када је напустио земљу и умро у Бугарској. Једна поука за ондашње српске владаре, за ондашње српске земље, за ондашњи српски народ. И ево друга поука, друга историјска поука се понавља. Владика Николај умире у Америци, тамо у Либертвилу. Симболично и страшно. Други највећи човек умире ван наше земље. О, како смо недостојни! О, како је срамно бити човек издавши највеће људе своје, највеће светитеље своје. О, како је страшно бити Србин без Христа! Како је страшно бити Србин без Светога Саве! Без Светог Владике Николаја!
Ми данашњи Срби, ми не знамо шта имамо? Али ето, Бог нам је послао и Пророка, и Апостола, и Еванђелиста! А зашто смо ми, ова генерација наша – најгори Срби! Зато што смо издали све што се не сме издати! Зато што издајемо Господа, Његову Истину, Вечни Живот, Царство Небеско!
Авај! Авај! Да молимо Светог Владику Исповедника да нас спасава из пакла, из нашег најдубљег пакла. Нас савремене Србе. Да нас сврста у своју небеску војску, да нам да Херувимску неустрашивост да Господа Христа изнад свега волимо и љубимо, као он. То је његов аманет. Цео његов живот је био аманет и тестамент светосавски, косовски! Све жртвовати за Христа. Христа низашта. То је аманет Светог Владике Николаја. То је аманет Светога Саве. То је аманет Светога Кнеза Косовског.
Нема већег Учитеља, нема већег небеског звона над српском земљом од Светог Владике Николаја. Громовник као Свети Илија, али и благ и милосрдан попут Господа Христа. Ми, ми имамо само један пут, један излаз из нашег пакла, један једини пут у рај нашто је пут Светога Саве и Светога Николаја.
Нека би благи Господ пробудио српске душе за све што је вечно, за све што је свето. И нека би Свети Владика Николај умножио своје молитве у Небеској Србији за нас миогогрешне на земљи. Нека преклиње са Светим Савом и свима српским светитељима Господа Христа да Србе умудри, да Србе опамети, да Србе приведе вери. Да их васкрсне из свих безбројних гробова њихових. Гробова саможивости, братомржње, братоубиства. Авај, свих размирица и несрећа. Мржња је опчинила Србе. Господе уклони са српске душе братомржњу.
Свети Исповедниче, са свима светитељима моли се, да се Срби опамете. Да се браћа измире, да нестане раскола и подела те највеће куге – куге данашње којом се заразио српски народ.

Т Р О П А Р
Св. Владици Николају Глас 8.

Златоусти проповедниче Васкрслог Христа
Путовођо рода српскога крстоноснога у векове
Распевана лиро Духа Светога
Поносе и љубави монаха
Радовање и похвало свештеника
Учитељу покајања свенародни Владико
Человођо богомољне војске Христове
Свети Николаје српски и свеправославни
Са свима светима Небеске Србије
Моли Јединог Човекољупца
Да подари мир и слогу роду нашему

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *