Uvod

Vladika Atanasije (Jevtić)

NARODNI ČOVEK

Nikolaj je rođen 23. decembra (po starom kalendaru) 1880. godine u valjevskom selu Leliću, od roditelja Dragomira i Katarine, pobožnih srpskih zemljoradnika, tipičnih predstavnika naše narodne čestitosti i pobožnosti. Iz svoje rodne kuće i sela mladi Nikola je poneo, i kroz sav svoj život nosio, otvorenost i jednostavnost srpske pravoslavne duše, dubinu narodne mudrosti i lepotu narodnog jezika. Nikolaj je zaista bio i ostao narodni čovek u najizvornijem smislu i najpotpunijem sadržaju te reči. Malo seosko srpsko pastirče ostalo je nepatvoreno narodni čovek i posle svih studija i putovanja po Evropi i Americi, kao i posle putovanja po Svetoj Gori, Grčkoj i hrišćanskom Istoku, kao i kada je postao crkveni arhipastir u Žičkoj i Ohridsko-bitoljskoj eparhiji, a i onda kada je bio zarobljenik u nemačkim tamnicama i logorima, i kao izgnanik izvan svoje zemlje u dalekoj Americi.
Nikolaj se školovao najpre u manastiru Ćelijama (osnovna škola), pa u Valjevu (gimnazija) i Beogradu (bogoslovija). Zatim je studirao u Bernu, Ženevi, Londonu i Petrogradu. Doktorirao je iz teologije (O Vaskrsenju Hristovom) i iz filosofije (filosofija Džordža Berklija). No, ovi doktorati nisu ni izdaleka glavni izraz i karakteristika njegove bogoslovske i filosofske učenosti i njegove velike urođene mudrosti.
Nikolajevo obrazovanje bilo je u početku više opštekulturno, filosofsko i religiozpo, a manje bogoslovsko, pravoslavno, biblijsko-svetootačko, koje karakteriše njegov potonji period života, poznat kao ohridsko-žički. Jer, treba priznati da postoje dva perioda u Nikolajevom konačnom formiranju, doohridski i ohridskožički. Zato i imamo, uopšteno rečeno, i dve vrste Nikolajevih dela: ona do “ Ohridskog Prologa“ i ona posle njega.
Nikolaj je u Ohridu došao u neposredniji dodir i sa Svetim Ocima Crkve, sa njihovim bogonadahnutim bogoslovskim i podvižničkim delima. Govorio je i priznavao: da je ranije nalazio da postoje mnogi nerešeni, i nerešivi, problemi duha i života ljudskog, ali kada je upoznao Svete Oce Pravoslavne Crkve – a to je bilo u Ohridu i Svetoj Gori – kada je uvideo da su oni sve te probleme već odavno rešili, i to blagodareći Hristu Bogočoveku, u koga su poverovali i Koga su istinski doživeli. Kao i oni, ranije, tako je sada i Vladika Nikolaj – taj naš svetootački “ Ohridski pustinjak“ – našao u Hristu Gospodu, Bogu ovaploćenom i očovečenom radi spasenja sveta i čoveka, istiniti ključ za konačno rešenje svih svojih i svih opštečovečanskih i filosofsko-religioznih problema. Od tada je njegov životni stav glasio: „Bog iznad svega, a čovek pre svega.“ To je osnovna tema Hristova Jevanđelja. Celo otkrovenje Gospoda Hrista svodi se na ovo dvoje: na Boga i na čoveka. Hristos je pokazao svetu pravoga Boga i pravoga čoveka. Svojom ličnošću On je javno i jasno pokazao i kakav je pravi Bog i kakav je pravi čovek“. Od ohridskih dana pa dalje kroz ceo život Nikolaj je sav prožet Emanuilom – S nama je Bog, Bog Živi i Ovaploćeni u Crkvi i sa Crkvom.
*
Ne nameravajući da opširnije izlažemo Nikolajevo pravoslavno svetootačko bogoslovlje, njegovu istinsku „filosofiju po Hristu“, po našem mišljenju, reći ćemo samo toliko da je ono, najsažetije izloženo u Nikolajevim delima: „Kasijana – nauka o hrišćanskom poimanju ljubavi“ i „Ljubostinjski stoslov – vera u Evangelije, smisao i značaj te vere i plodovi u Pravoslavnoj Crkvi“.
Vladika Žički počinje svoje pravoslavno bogoslovlje „verom u Evangelije“, a početak njega su reči Hristove: „Pokajte se i verujte u Evangelije“. Pokajanje za pravoslavne znači „potpun obrt svoje duše – i svog životaod tame ka svetlosti, od zemlje ka nebu, od sebe ka Bogu“. Pravoslavna vera u Evangelije znači „verovati u Radosnu Vest, koju je Nebesni Vesnik, Bog Sin Božji, doneo rodu čovečjem: da čoveka crva obrati u čoveka boga i sina Božijeg“. Tako nešto uzvišeno nisu čoveku mogle dati „sve vere i filosofije pre Hrista, jer su sve sumorne i pesimistične, kolebljive i rasplinute“.
„Pravoslavna Crkva, veli dalje Nikolaj, od početka je jedina Hristova Crkva u svetu koja je držala od samog početka istinitu veru u Evangelije, bez obziranja na levo ili na desno… Tu istinitu veru su nama predali Sveti Oci i Učitelji Crkve… Zato je Pravoslavna Crkva jedina u svetu koja je održala veru u Evangelije, kao jedinu apsolutnu istinu, koja ne potrebuje potpore ni podrške ni od kakve filosofije niti svetske nauke“.
I još veli bogonadahnuti vladika Žički: „Crkva je Majka! Tako pravoslavni nazivaju svoju Crkvu. Država se ne naziva majkom, niti se ijedno drugo društvo ljudsko imenuje tim imenom. To ime priliči samo Crkvi. I s pravom se Crkva naziva Majkom, jer ona rađa Božje sinove i kćeri, sjedinjene u Crkvi na zemlji i na nebu… Ljubavlju a ne posredništvom objašnjava Pravoslavna Crkva vezu između naroda Božjeg na zemlji i naroda Božjeg na nebu, višnjeg Jerusalima… Pravoslavna Crkva ima ogromno sakupljeno iskustvo: da su Svetitelji Božji živi, da nas vide i čuju, i da nam pomažu. Oni su blizu nas, i mi osećamo njihovu blizinu i njihovu pomoć. Mi smo zaista „pristupili Gradu Boga Živoga, Jerusalimu Nebeskome, i mnogim hiljadama Anđela, Saboru i Crkvi prvorodnih, zapisanih na nebesima, i Bogu sudiji sviju, i duhovima savršenih pravednika, i Isusu čovekoljubivom darodavcu Novoga zaveta “ (Jevr. 12, 22-24).
„Eto, to je Evangelije, veli Nikolaj, to je Radosna Vest za sve ljude na ovoj planeti, koju je Gospod Hristos objavio svetu. Ta Radosna Vest je upravo OnHristos Bogočovek. A Pravoslavna Crkva je jedina očuvala u potpunosti veru u Njegovu Radosnu Vest, u Njega. Očuvala je to najveće blago ne radi slave svoje, nego Hristove, i ne radi spasenja samo svojih naroda, nego svih budućih pokoljenja u svima narodima na zemlji, ako ovi htednu otvoriti svoje srce i svoj um. Zaista, budućnost čovečanstva je u neizbežnoj vezi sa Pravoslavljem“.
*
Ne bismo ovom prilikom šire izlagali crkveno-pastirsku delatnost Vladike Nikolaja u njegovom i našem pravoslavnom svetosavskom Srpskom narodu, naročito u Eparhiji Ohridsko- bitoljskoj i Žičkoj, mada se Nikolajev rad nije ograničavao samo na ove dve eparhije, niti čak na samu Srpsku Pravoslavnu Crkvu, nego se protezao i širom Pravoslavlja u svetu.
Ovde bismo hteli da kažemo nešto i o njegovoj posebnoj ljubavi prema svome Srpskom narodu. Zbog te svoje, inače tradicionalne narodne ljubavi prema svojoj otadžbini i svome rodu, koju je ljubav Nikolaj poneo iz svog rodnog kraja i od svoga seljačkog rodoljubivog naroda. Nikolaj jeste izuzetno voleo svoj Srpski narod, ali ga nije obožavao, nije bio slepi narodopoklonik nego istinski narodoljubac. U svojoj ljubavi prema Srpskom narodu Vladika Nikolaj se naročito ugledao na Svetoga Savu i u tome mu je zaista i bio veoma sličan. Možda je ponekad i bio suviše romantičan u proceni Srpskog naroda, ali to ne znači da nije poznavao i priznavao i mane i slabosti svoga naroda, njegova posrtanja i padove, njegove pojedinačne izdaje Hrista i prodaje svoje duše, ranije i u najnovije vreme.
Nikolaj je hteo i želeo da svoj hrišćanski Srpski narod što više približi Bogu i ovrlini ga jevanđelskim vrlinama, svim onim dobrim osobinama što su ih, iz tog istog naroda izrasli Svetitelji, Mučenici i Pravednici ispoljavali tokom viševekovne krstonosne istorije srpske. Njegovi govori i spisi o Srpskom narodu (naročito “ Srpski narod kao Teodul“) predstavljaju, stoga, možda više svojevrsnu pedagogiju: iznošenja najbolje hrišćanske i pravoslavne karakterologije, po najboljim primerima hrišćanskim kod Srpskog pravoslavnog naroda.
Inače, Nikolaj zna dobro, i to ne skriva nego iznosi, da su mnogi Srbi, pa i onn najbolji, „grešili kao ljudi po ljudskoj slabosti, ali su se i kajali za svoje grehe i umirali kao iskreni pokajnici“. Jer, veli on, „ne može se istorija Srpskog naroda pisati samo mastilom, nego i krvlju i suzama iz srca“.
Nikolaj takođe dobro zna i iznosi u detalje istoriju Srpskog naroda, noviju i stariju. On zna i govori da „postoji linija pravde i linija nepravde“, i u istoriji uopšte i posebno u istoriji Srpskog naroda. Zato i dodaje: da je „poznanje istine najvažnije od svega: kad se zna istina, zna se i pravi put i pravilno se poima život“. On takođe dodaje i ovo: „Od teških iskušenja i čestih kataklizmi Srbin se naučno da ćuti i duboko razmišlja. To ga je utvrdilo u veri u pravdu, u pravednu sudbu“. I da navedemo i sledeću reč Vladike Nikolaja: „Nisu na Kosovu rasli samo božuri, nego i trnje. Ali se u Gračanicu unose samo božuri“.
Na kraju, još jedna reč Nikolajeva, možda jedna od poslednjih u njegovom ovozemaljskom životu: „Život, život, životnajčešće ponavljana reč u Novom zavetu – jeste visoki tenor Novog zaveta, glavna struna na hrišćanskoj harfi (Psaltiru). Sve druge vrednosti ništavne su prema životu. Ali životu kvalifikovanom dobrom: jer grešan i zao život jeste najveća mrlja na svekolikoj tvari Božjoj“.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *