Увод

Митрополит Амфилохије (Радовић)

ПРЕДГОВОР

Свети Старац Ћелијски, Отац Јустин, назвао је, на десетогодишњицу упокојења Владике Николаја, овог новог светитеља и Просветитеља српскогнајвећим Србином послије Светог Саве“.
Оно што виде очи светих Божјих људи, то наше очи теже виде. То што је народ чисте душе одавно осјетио и што је видио поодавно Свети Старац Ћелијски, многе српске очи, помрачене кратковидим знањем и предрасудама још увијек не виде. Но, право виђење и право знање је оно што виде свете очи и осјете чиста срца. Отуда су ријечи Светог Ћелијског Старца, великог истина о једном заиста великом и светом човјеку нашег доба.
Владика Николај је као ријетко ко у нашем времену пронио кроз себе једну читаву епоху. Он је истовремено ударио неизбрисив печат на живот и судбину Српског народа у XX вијеку. Несумњиво, он ће оставити дубоког трага и на српске вјекове који долазе. За многе величине његовог времена у пашем народу неће се знати, док ће он остати незаобилазап у народном памћењу. Као што је у претходним вјековима свако ново српско покољење стајало пред избором: За или против Светог Саве; за или против Косовског завјета, тако ће и у будућности стајати пред истим избором, с тим што ће избор бити истовјетан са дилемом: За или против Владике Николаја.
Светосавље и Косовска мисао су у Светом Владици жичком и свесрпском добили свог вјерног свједока и органски продужетак, свог обновитеља и продубитеља и проширитеља.
Рекосмо: Владика Николај је пронио кроз себе једну читаву епоху. Заиста, не мора човјек знати шта се догађало код нас крајем прошлог вијека и у првој половини овог вијека. Довољно је да прати у стопу личност, дјело и писану ријеч овог дивног и светог изданка села Лелића па да схвати све духовне, моралне, политичке и уопште друштвене и историјске ломове и збивања не само у Србији и српском народу него и шире на европским и свјетским просторима.
Од својих младих дана, Никола Велимировић, потоњи Владика Николај, у све чега се дотицао и што га се дотицало, уносио се са жаром неустрашивог младића, свједока и препородитеља, мученика и пророка. Како му је одмицао земни живот, бивао је све огњенији и мудрији, али и све једноставнији. Почео је, после школе, као сеоски учитељ. Завршио је свој животни пут као Учитељ, мудрац и пророк.
Већ као млад богослов, почетком вијека, Никола Велимировић увиђа све битне проблеме и недостатке друштвеног живота у тадашњој Србији као и недостатке тадашњег црквеног образовања. И сам распет на крсту свога времена, он осјећа све већи индиферентизам и малаксавање религиозног осјећања, пресушивање живог избора вјере и хлађење према вјери. Карактеристичан је један наслов његовог списа из тог првог времена: „Религиозни кризис“. Та криза је захтевала, по њему, вјеру и морални закон, коснула се питања која се тичу породице, васпитања, односа људи међу собом. „Политика је надвладала вјеру, каже он, страсти су помутиле памет, морал је пао“. Коријене атеизма код нас он налази у седамдесетим годинама прошлог вијека: “ Семе неверја бујно је клијало. Представништво Цркве није било у стању дати никаква отпора“. Предавања атеистичка и песимистичка разних „доктора“, трују народ, а Црква немоћна гледа што се ради, проповедници Еванђеља се повлаче.
„Коријен злу“ млади Велимировић налази у духовном расаднику – Богословији, и сјемену које се сеје у њему; у раслабљепости бесједе његовог времена која је „једна маса истрвених, исцеђених и сувих фраза, безброј пута понављаних“. Узроци опадања вјере и моралности нису, по њему, случајни, нити они од јуче трају. Постоји „поступност“ у једном „разорљивом систему“ који упропашћује организам Цркве. Као млад човјек он бунтује против црквеног мртвила почетка вијека и против „просвећене обломовштине“; против литургисања без проповиједи, сукоба нижег и вишег свештенства; против митрополитовог апсолутизма и „фанариотског аутократизма“ – „непримјерног за нас“.
Окупљајући се око „Хришћанског весника“ и његовог уредника проте Алексе Илића, од 1901. године „гласила удруженог свештенства свију српских покрајина“, група духовно пробуђених људи, међу којима је и Н. Велимировић, жели да прекине „са несносним и убитачним стањем Цркве наше; тражи подизање угледа Цркве, свештенства, Богословије, као и старање о Србима у свим крајевима српским“. Основна мисао која окупира будућег монаха и епископа јесте духовни и морални преображај српског народа, излажење и уздизање бар све интелигенције, ако не свега народа „из овог круга анималне саможивости“, стварање „живе Цркве Божије“ у српском народу и његово свеукуппо ослобођење, започето у XIX вијеку. Тај његов програм налазимо сажето дефинисан у „Хришћанском веснику“, приликом његовог поновног покретања (1909. г): 1. Рад на одуховљавању верског живота; 2. Дубоке реформе (заосталог, окамењеног) црквеног уређења; 3. Евангелизација народа, новим методама; 4. Праћење верско-културног живота Српства ван краљевине Србије. Брига о духовно-моралном преображају народа и жарко родољубље представљаће не само младалачку, него основну преокупацију Владике Николаја до краја његовог земног живота.
Млади даровити Никола Велимировић није доживио религиозну и црквену кризу само у свом народу. Веома рано му је постало јасно да се ради о свеправославној кризи. Он зна да је не само српска него и свесловенска стихија „анархична“, као и то да је без религије друштвени живот опасан, а човјек – звер, „и то најгладнија звер“.
Боравећи доцније у Швајцарској и Енглеској он се суочио изблиза са свим врлинама и манама западког Хришћанства, западпоевропске мисли и културе. Помно прати кризу римског католичанства, о чему и пише, нарочито о одвајању Цркве и државе у Француској, као и о сукобу ултрамонтанства и модернизма, почетком овог вијека. Његову пажњу нарочито привлачи снажпа личност кардипала Њумана, разлози његовог обраћења из англиканства у римокатоличанство и његово схватање Цркве. Једно вријеме као да му постаје веома блиска Њуманова идеја о Хришћанству као живом организму „који се развија“, иако зна да се та идеја не поклапа увијек са историјском стварношћу. У једном тренутку прихватања неке врсте органског развоја Хришћанства, он иде чак даље од Њумана, заступајући увјерење о „прогресивном препорођају“ католичанства који би га довео у тешњу везу са осталим, како сам каже, деловима Хришћанства и којим би се „више љубави и хуманитета унело у свет“. Занијет у једном моменту том савременом му утопнјом „љубави и хуманитета“, он пориче Њуманово схватање да је само римокатолицизам Христово тијело, али тврдњом које ће се касније потпуно одрећи и која гласи: „Ми верујемо да су све хришћанске цркве чланови Христовог тела“. У чланку „Питање о сје~ дињењу цркава“, а у истом духу др Никола Велимировић иде још даље тврдњом да питање исхођења Светог Духа „и од Сина“ и питање трансупстанцијације не представљају апсолутну препреку за јединство; много је важније од тога питање „додира срца“ и „јединства срдаца“ хришћана. Тако он тврди да јединство у ономе што је битно између православних и англиканаца постоји, само им не~ достаје „јединство срдаца“.
Овај први период Николајевог сазријевања и мисаоног уобличавања његовог схватања човјека, Цркве, свијета друштва, Бога, препун је трагања, понекад бунта и револуционарног заноса, отимања за нечим дубљим и свеобухватнијим. У овом времену ће записати, потпуно у духу тадашњих мисаоних кретања да „Хришћанство није један музеј где све стоји како је од почетка намештено, но једна радионица у којој не престаје хука од рада“. Сва његова потрага, уствари, и отимање од мртвих идеја и окамењених структура мишљења и живљења, потрага су и отимање за живом вјером у живога Бога, за унутарњим дубинским смислом и устројством свеукупног бића. Зато кад се бави личношћу англиканског бискупа Веткота, пишући о њему читаву студију, не бави се њиме науке и радозналости ради, него да би открио и истакао његову вјеру у присуство Бога у свијету. Са истог разлога он сања „Сан о свесловенској религији“. То је и разлог због кога се он хвата у коштац, снажније од било кога прије и послије њега, са ловћенским распетим пророком Његошем у „Религији Његошевој“. Поистовјетивши се са Његошем, први је он осјетио и изразио да је Његош од своје душе, одређене судбином да управља једном шаком сиромашних људи, начинио сцену, на којој је репродуковао драму целе васионе.
Проносећи кроз свој блистави ум и свеосјетљиво срце мисаоне свјетове Истока и Запада, и њихове главне носиоце, јасно је указао и показао да су „најизразитији репрезентанти духовних тежњи и настројења“ његове епохе – Ниче и Достојевски. У надчовјеку Ничеа и свечовјеку Достојевског он налази оличене Јудеју и Рим, Хришћанство и паганизам, народ и тиранина, вјеру и невјеровање, наду и очајање, Христа и Антихриста. То је тема којој се он непрекидно на различите начине али све продубљеније враћа, сводећи на крају тему на библијски именитељ борбе добра и зла, Бога и Сатане око људског срца и људске судбине у времену и вјечности.
Постоји још једно питање са којим се Владика Николај непрекидно суочава, питање које је било у средишту интересовања његовог времена. То је питање односа вјере и знања, вјере и науке, теологије и философије. У органској вези са тим је и проблем природног и моралног закона. Тај проблем он разрешава, коначно, у корист моралног закона, као врховног и свепрожимајућег, чак и једино постојећег (ср. његово дјело „Номологија“). Једно вријеме заступа мишљење да се вјером допуњује знање а знањем подржава вјера, да би временом у њему вјера прерасла у истовјетност са самим животом, нешто чиме се живи и дише и мисли и осјећа. Веома рано се он суочио са релативношћу свега чулнога и рационалног знања; са човјековом самотношћу у свебитију. На какве вртоглаве дубине и урвине се наднио Владика Николај, како у себи тако и у самој бити егзистенције откривши опитно – ништавило, најбоље се види из његове тврдње, по много чему парадоксалне али преболно истините, да се он не плаши самоће без људи, већ најстрашније самоће – без вјере! Таква вјера коју он тражи не може опстати као увјерење, још мање као теорија, разумски оправдавана и логички доказивана. Сазнање да је најстрашнија самоћасамоћа без вјере, значи дубински вапај бића за вјером која свједочи присуство Другога. То је вера која даје извјесност и рађа знање; то је знање из кога се рађа љубав и мудрост. Очевидно је да за Николаја вјеровати значи на крају крајева – истински знати, као што за њега љубав рођена из таквог знања значи само – постојање, неуништиви начин постојања. Зато што нас је Бог заволио, ми смо постали, ушли у битије; зато што нас воли – ми јесмо, љубављу. Кад љубављу јесмо и постојимо, значи да и ми рађамо и дајемо живот другим бићима, по мјери наше љубави.
За Владику Николаја је речено да је имао очи које памте вјекове. Послије његове исповијести о страшном виђењу у Дахау, тј. о чудесном сагледавању свога ништавила и божанског величанства, Софија Зернов је забиљежила: Гледала сам очи човјека које су видјеле Бога лицем к лицу! Сам Владика Николај је испричао како га је један њемачки официр питао у Дахау – да ли вјерује у Бога? Овај му је одговорио – да не вјерује. Пошто се официр атеиста обрадовао његовој „културној“ тврдњи, Николај је додао: „Кад сам био дечак ја сам веровао, сад не морам више да верујем, јер знам да Бог постоји. Кроз искуство моја је вера постала знање. Сад знам да Бог постоји“.
Овом последњем опиту и живом искуству Владике Николаја, опиту који је изникао из љубостињског, војловичког и дахауовског његовог тамновања, претходио је други степен његовог искуства и знања, много цјеловитији и потпунији од онога првога о коме је било кратко ријечи. Тај први период је дошао до свог врхунца у његовим „Молитвама на језеру“ и „Речи о Свечовеку“, којима су претходиле „Беседе под Гором“ и „Нове беседе под Гором“. Отворен за Запад, једно вријеме у потрази за знањем и мудрошћу, ради одгопетања закона космоса, устројства друштва и токова историје, а онда – у апостолском свједочењу пред „јеретичком Европом“ и њеним народима, на пророчки начин, изворне истине Еванђеља и Православља; Свети Владика Николај се као нико прије њега и послије њега код нас, отворио и за древну мудрост Индије и Далеког Истока. Нико није тако озбиљно покушао, а у многоме и успио, да премости провалије између европске мисли и индијске мудрости; између хришћанске Премудрости и мудрости Веда и Упанишада, колико Владика Николај. Преко „Молитава на језеру“ и „Речи о Свечовеку“, нарочито преко „Индијских писама“, ои се винуо „Изнад Истока и Запада“ у тајну еванђелског Богочовјека, Јединог Човјекољупца, сачуваног у свој Његовој чистоти и љепоти једино у православној Цркви Истока. Вријеме ће јасно показати и његова моћна апостолска ријеч потврдити, да Владика Николај није био и није хтио само бити апостол свога српскога народа. У српском и преко српског народа Владика Николај се учио да буде апостол народима Запада и Истока, трудећи се да буде свима све, не би ли кога за Христа придобио. Осјећајући одговорност пред Богом за свој народ он је развио у себи невјероватно дубоко осјећање и одговорност за све земне народе и за сва створења Божја.
Сагледаван у свеукупности његовог дјела и његовог лика и животног подвига, Владика Николај, не зна се шта је више: златоусти бесједник или милозвучни пјесник; мудрољубиви тајновидац или богословни боговидац; богонадахнути тумач Ријечи Божје или прозритељ космо-историјске Божје и људске драме; љубвеобилни чудодјејственик или чудотворни чинодјејственик; равноапостолни Учитељ пута који води у Живот или саможртвени родољуб; брат сваког створења и сваке твари или свемилостиви Свечовјек..
Владика Николај је од самог почетка почео да понире дубоко и све дубље у људска, космичка, историјска и Божја ткања и збивања. Као да је временом стекао милионе очију; и уз то чудесни дар да ствари и догађања сагледава изнутра, не само назирајући, него све више и више опипавајући и непосредно додирујући истину твари, бића и збивања. Временом он постаје све прозирнији за Тајну и пријемчивији за „мудрост просту најсјајнију“. То се нарочито види у његовом другом а онда и последњем периоду живота и стваралаштва. То потврђују његови списи које је писао вративши се свим својим бићем климентовско-наумовском охридском Предању, светосавском умовању свога народа и светогорском подвижништву. Откривши Свету Гору и Свете Оце, он се цјелосно приклања пред живим православним Предањем, откривајући светитељство као једино истинско просветитељство. Вративши се тако живом историјском опиту свога народа, душа му проговара изворним језиком вјере православпе, а усне његове и перо чистим, једноставним народним језиком. То потврђује његов незаменљиви и по много чему јединствени у свијету “ Охридски пролог“, његова „Мисионарска писма“, његов „Диван“, „Земља недођија“, „Жетве Господње“, „Касијана“, „Љубостињски стослов“ и многи други мањи и већи списи, бесједе и записи.
Као што смо видјели, Владика Николај почиње у својој младости са неком врстом екуменске хуманистичке визије Цркве, но, удубљујући и опитно продубљујући свој опит Цркве, као породице Христове, он завршава са јасним разликовањем „јеретичких цркава“ од Православне Цркве, „једине у свету која је одржала веру у Евангелије као једину апсолутну истину, која се не влада по овоме вијеку“ – како би вјечност ишла за временом. Он сада јасно каже да има православних богослова којима импонују мисли јеретичких богослова, но ти богослови нису носиоци православне свести и православне савести но оболели органи целине црквене“. Црква чека да се такви покају. Западни хришћани отпадају од Цркве почев од X вијека. Од тада настаје у западном хришћаиству прилагођавање; то је њихов модернизам. Основна пак разлика, по њему, између Истока и Запада налази се у „различитом схватању Евангелија Христова – Запад га схвата као теорију, једну од теорија, а Исток као подвиг и праксу“.
У сагледавању личности и дјела Владике Николаја, треба нарочито истаћи двије истине без којих је неразумљиво све што је учинио и написао. Прва истина јесте његово непоколебиво увјерење да „вечна сила“ која је једино у стању да изврши просветљење људи и „морални препорођај друштва“ јесте – Ријеч Божја, заснована на Еванђељу, вечно силном и свежем“; она дјејствује „чисто као кристал, јасно као светлост дана, силно као гром“. Сво његово златоусто бесједништво утемељено је и надахнуто еванђелским духом и дахом. Бесједника такве силине ријечи, свјежине, убједљивости и једноставности нисмо имали ни прије ни послије њега. Он је био и остао Златоуст српски, златна и ненадмашна уста нашег многоглагољивог вијека…
Ако је бесједа била за њега средство и метод свједочења истина живоносног Евангелија, онда је Христова личност била срж цјелокупне његове проповиједи, свједочења писаног и усменог, његовог богомислија и свеукупног његовог опитног доживљаја живота и свијета. Он изричито каже: „Ја бих и онда ишао за Христом кад би сви од њега отпали“. Вјечни Логос Божји јавио је људима истину својом Личношћу и у својој Личности, којом се афирмише достојанство људске личности“. Христос је за њега „једино ново под сунцем“. Сви светови видљиви и невидљиви су дјело преизобиља божанске љубави. За њих је одговоран СИН, који приноси себе „за живот свијета“. Темељећи Љубав у Светој Тројици, у троједној унутарњој тајни бића Божјег, он откривање и даривање те љубави види у Јединородном Сину Божјем. Владика Николај је против било каквог компромиса хришћанства „са духом овога свијета“; против стављања Христа у службу ситних људских циљева, намјесто да свијет буде у служби Христа. Свети Владика увијек изнова доживљава Христа као побједника у историји, он корача и улази лагано али сигурно у свијет, дарујући му пуноћу живота и истине.
Како је пролазило вријеме живота земнога овог Охридског пустињака и дахауовског утамниченика, он се све више смањивао, као некад Јован Крститељ, а Христос све више растао у њему, док му није постао све и сва у свему. Дубље гледаносве што пише Владика Николај пише о Христу, од првог слова до „Јединог Човекољупца“. Увиђајући стални сукоб у свијету између двије логике, небесне и земаљске, словесне и бесловесне, односно, логике и антилогике, како их сам назива, Владика се увијек опредељује за небеску, а тиме за Христа, против Сатане.
За Владику Николаја све у цркви почива на додиру. Моћ додира са Христом, битна је једном за свагда и за сва времена, од времена апостола до краја свијета и вијека. Милиони хришћана широм свијета и данас траже, каже он, исцјељење кроз додир Христовог духа душом својом или Христових хаљина рукама и уснама својим. Његова револуција је једина права револуција у свијету. Васиону Владика доживљава као „хаљину“ Христа оваплоћеног и јављеног. Благодарећи Њему и Његовом дејству и присуству овај свијет је „почео чудом, држи се чудом и завршиће се чудом“.
Зато што је Христова личност сржна у свим димензијама – космичким, антрополошким, еклесиалним, историјско-есхатолошким, није чудо што се Владика Николај непрекидно враћа теми Христовог васкрсења. Не само његова теза („Вера у Христово васкрсење као основна догма апостолске цркве“‘), него и сва његова мисао и свједочење прожето је истином о васкрсењу Христовом, на њему заснованој бесмртности људског бића, „рехабилитацији“ људског тијела. Свечовјек другог периода на крају блиста у Николајевом коначном опиту неугасивим сјајемБогочовјека Христа. „Једно срце – каже онима Бог за сву децу своју, зато их ословљава све у једниниСин“.
Кад је Христова вјечност „прострујала кроз њега“, онда не само што се он смањио, као и сви истински христоносци прије њега, него су се кроз његанебо и земља преломили као трска у његовим рукама“. У „Књизи о Исусу Христу“, у „Емануилу“, који говори о чудесима Бога који је с нама, у „Теодулу“, у коме сагледава Христа кроз индијску мисао (циљ му је очевидно да, макар у будућности, посвједочи, индијским језиком, Христа многобожачкој Индији, као њен нови апостол) – свуда богомудри Христов ученик и проповједник Николај нови Просветитељ српски и свеправославни, описује Христов чудесни Лик.
Управо зато што Христова Личност заузима суштинско и кључно мјесто у Николајевој свеукупној визији живота и свијета, као и односа Бога и људи, евхаристијско-христолошко осјећање и сазнање као да прожима све његове списе. За њега су све ствари и сва створења – ријеч, или символ или сигнал вјечне Ријечи Божје, Логоса Божјег, Сина Једнородног. Права истинска ријеч представља жртвени принос. У „Молитвама на језеру“ и „Речи о Свечовеку“, а и другдје, сусрећемо се са виђењем и доживљајем природе као жртве; његовог и уопште људског служења – као жртвовања. На жртви све почива, прво на Христовој жртви, као пројави неизрециве љубави, која једино открива истину, а онда и на жртвовању онога што је најбоље и најбољих међу људима, да би остали могли живјети, ради искупљења већине. Христос својом жртвеном љубављу све грли и све додирује. А два су најзначајнија начина за усвајање и остваривање тога додира од стране човјека – „Причешће и унутрашња молитва“. И на крају, евхаристијски је и доживљај Цркве као породице, као породиље, нарочито као сабора боговаоко Јагњета Божјег.
Оно што је од свега најчудесније и најнепојмљивије: Најдубљи опит Божјег присуства, додира и богоопштења, тренутке за које би дао сав свој живот, равноапостолни Владика је имао у тамници, у Дахауу, у тамничком мраку (не подсјећа ли тај „мрак“ на Мојсијев „примрак“ у коме је видио Бога на Гори Синају?), „који затворенику доноси слободу непознату дану“. Мрак чини, додаје Владика, да ишчезну зидови тамнице као и зидови међу народима и државама, између прошлости и будућности; сакрива и тело од људи. Оставља само душу – „о блажена ноћи, о благословена тишино! У мраку сам у највећем друштву, без људиС Богом“.
Овај кратки пресјек животног пута овог тајновидца и боговидца нашег доба, који је и најмрачнију тамницу претворио у предворје небеског града Јерусалима и предукус Царства Божјега, завршићемо са његовим ријечима у којима врхуни сав његов живот:
„Најчистија суза
непрестано богоопштење;
у тишини срца,
у уздржању ума,
у ћутању целе душе,
то доводи до серафимске чистоте
унутрашњег човека.
Из те чистоте могу се видети све ствари
и сва бића у њиховој првобитној чистоти,
као одсјај чистоте Творца
свих ствари и свих бића“.

О Васкрсу 1996. године
Цетиње

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *