Uvod

Matija Bećković

PROLOG

Najbolji prolog delima Vladike Nikolaja (Velimirovića) je onaj koji je sam napisao za svoj prvenac Religija Njegoševa, kao što je i najbolja knjiga o njemu samom himna ispevana Njegošu Njegoševskim nadahnućem u kojoj se pustinjak lelićski nadpevava sa pustinjakom cetinjskim.
Dva pustinjaka, dva crnorisca, hristoljupca i himnopojca, na to nadpevavanje nadahnula je slatka pustinja u kojoj se rodio onaj koji je sve rodio i preporodio i u koga su se, žedni neba, obukli obojica.
I da nije bila prva Religija Njegoševa bi s pravom stala u pročelje ovog višeknjižja koje iznosi gotovo čitavu biblioteku, a to višeknjižje i ta biblioteka su jedna jedina knjiga, jedan dah i jedan uzdah, molitva bez predaha jednome jedinome istinitome, raspetome i vaskrslome od koga Vladika Nikolaj nije odmicao misao i srce, pero i usta, otkada ga je prepoznao u duši i jeziku srpskoga naroda. Zato bi stihovi uzeti za moto prve knjige, O preblagi, tihi Učitelju – Slatka li je sveta bistra voda / S istočnika tvoga besmrtnoga!… mogla stajati i iznad glavnog ulaza u ovo nesravnjivo nerukotvorno zdanje. Višetomna zadužbina
muški zidana, a ženski ukrašavana“ onako kako je Rade Neimar gradio Ljubostinju, najduže je nadahnuće srpskoga jezika, bez premca ne samo u crkvenom pesništvu.
Besedništvo je usmeno pesništvo, a šta bi bio najrečitiji besednik srpske crkve nego i velnki pesnik.
U narodnoj usmenosti sačuvani su dokazi visoke pismenosti, kao da je ta usmenost nekad bila pismenost pa se ta pismenost (učenost i bogoslovija) sklanjala u jezik u smutnim vremenima – da bi je pesnici, propovednici i tajnovidci tamo pronalazili i iznosili na videlo, izlivajući je u slova iz kojih bi ponovo zasijala kao da iz njih nije nikada ni izlazila.
Kažu da jedan jezik postaje jezikom tek onda kada se na njega prevede Sveto pismo. A Sveto pismo kao da na srpski jezik nije prevođeno nego iznedreno i prvorođeno. Reč nije svet stvorila pa ostavila nego ga stvara i danas, a jedan od
dokaza je i podvig Vladike Nikolaja koji i nije radio ništa drugo nego tu jednu jedinu knjigu pretkivao i prestvarao, posrbljivao, umnožavao i obožavao zapošljavajući svaku reč, sve mere, izvore i impulse maternjeg jezika na slavu Svečoveka, jedinom poslu dostojnog čoveka i naroda. Kao što je svaka rečreč o Bogu, tako je i svaki dan Hristov rođendan. Objava izabrannh dela Vladike Nikolaja je najlepši dar Hristu za njegov 1996. rođendan. Zaslužena čast da ih objavi pripala je Glasu Crkve one eparhije na čijem je čelu onaj episkop koji ih je objavljivao u izgnanstvu dok je to bilo teško krivično delo. Kao i svi sveti spisi i ove knjige su već gonjene i spaljivape dokazujući i tako svoju svetost i istinu da je nevinost najveća sila u svim svetovima. Čovek i narod, po reči Vladičinoj, koji ne pređu Golgotski put samo su kandidati za narod i za čoveka, a ne pravi čovek i pravi narod. Taj put još jednom prelazimo a dela Vladike Nikolaja će nam pomoći da ga pređemo.

O Vaskrsu 1996. godine

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *