NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » UTAMNIČENA CRKVA – STRADANJE SVEŠTENSTVA SRPSKE PRAVOSLAVNE CRKVE OD 1945. DO 1985. GODINE

UTAMNIČENA CRKVA – STRADANJE SVEŠTENSTVA SRPSKE PRAVOSLAVNE CRKVE OD 1945. DO 1985. GODINE

 

UTAMNIČENA CRKVA
Stradanje sveštenstva Srpske Pravoslavne Crkve
od 1945. do 1985. godine

 

 
EPISKOP HVOSTANSKI VARNAVA (NASTIĆ)
 
Vikarnog Episkopa hvostanskog Varnavu (Nastića), koji je bio na ispomoći Mitropolitu dabro-bosanskom Nektariju (Krulju), je sudsko veće u Sarajevu, čiji je predsednik bio Mašan Radonjić (dakle Srbin po rođenju), osudilo na jedanaest godina zatvora. I pored toga, što se o njemu, ne samo među Srbima, već i meću rimokatolicima i muslimanima u Sarajevu, pričalo „da je bio čovek svetog života“, komunisti su mu stavili na dušu da je „počinio zločin izdaje, te slabljenja vojne i ekonomske moći države, kao i širenja nacionalne i verske mržnje“.
Jedna „savesna“ žena Jefta Urošević, krojačica iz Sarajeva, na suđenju je izjavila „da je Vladika, u crkvenim propovjedima, govorio protiv petogodišnjeg plana, zatim, da u našoj zemlji nema demokratije, da je vera ugrožena i da narod živi u velikoj bijedi“.
Nije im bilo dosta što su ga optužili da je dražinovac i veliki nacionalista, već su, da bi optužnica imala što veću težinu, dodali i da se, navodno, u Sarajevu sastajao sa vođom ustaško-križarskih bandita Ivanom Čondrićem radi dogovara o rušenju i preuzimanju vlasti. Naravno, vrhunac ove klevetničke i izmišljene optužbe je tvrdnja da je Episkop Varnava „aktivno radio, ne samo na obaranju narodne vlasti, već i na organizovanju dočeka imperijalista u našu zemlju time što je svoje prijatelje učio engleski jezik, (znali su da je vladika rođen u Americi), kako bi bili spremni za doček stranih porobljivača“.
Navešću ovde samo jedan deo sa tog suđenja iz koga se jasno vidi njegovo hrabro i junačko držanje. Na pitanje javnog tužioca Čeda Mijovića: „Znači Vojislave, (kršteno ime Episkopa Varnave) da je za vas i drug Tito analfabeta“ vladika odgovara: „Jeste i on i svi drugi, koji neće da znaju ova tri slova, BOG, analfabete su“. A kada ga Mijović pita, da li je rekao: „da su policajci koji nose pendrek i hapse baksuzi, a ne sveštenici koji nose krst“, odgovorio je: „Jesam, i više od toga sam govorio. Crkva nije vaspitavala one mangupe da viču za sveštenicima ‘baksuz’, nego komunisti“.
Na kraju pretresa je neustrašivo odbrusio sudskom veću: „Ne iznenađuje me što mi sudite i što je već toliko sveštenika osuđeno, jer to su i Turci i ustaše i Nemci činili“.
Posle istražnog zatvora, gde je boravio u mračnom, memljivom i vlažnom podrumu jedne kuće u Sarajevu, izrekli su mu jedanaestogodišnju robiju i odmah ga uputili u zenički kazamat gde je većinom boravio u drugom paviljonu, zloglasnoj staklari.
Na sve njihove svireposti i muke odgovarao je pevanjem tropara i molitvom, što je obezbožene stražare dovodilo do ludila. Videvši da je Vladika bio veoma omiljen među osuđenicima, zatvorska uprava je predložila Pravosuđu Bosne n Hercegovine da ga skloni u neki drugi zatvor. Ovi su to jedva dočekali i, 1949. godine, šalju rešenje kojim se vladika premešta u Sremsku Mitrovicu.
Na zatvorskoj kapiji su ih, po dvojicu, povezali, žicom (Vladika je bio u paru sa jednim rimokatoličkim župnikom), a zatim odveli do železničke stanice i potrpali u vagon.
Došavši u Sremsku Mitrovicu, umesto da ih predaju zatvorskoj upravi, oni su njihov vagon odvojili od kompozicije i ostavili na sporednom koloseku. Negde iza ponoći, ne verujem da je bilo slučajno jer kod njih je zlo retko bilo neplanirano, jedna lokomotiva pri punoj brzini je udarila u taj vagon sa osuđenicima. Samo ih je jedanaest preživelo ovu nesreću.
Episkop Varnava je od siline udara, zajedno sa župnikom, ispao kroz prozor, polomivši obe noge i ruku, dok je župnik na mestu ostao mrtav.
Da je ova nesreća bila delo nekog bolesnog uma, govori i ponašanje same policije, koja je svim silama zabranjivala okupljenom narodu da polomljenim i unesrećenim ljudima pruži pomoć. Bolni jauci bili su sve slabiji, dok pred zoru nisu sasvim prestali. Čak im ni lekari nisu smeli da priđu sve dok nisu stigli oznaši i prevezli ih do sremsko-mitrovačke bolnice. I taman kad se Episkop Varnava nalazio na operacionom stolu, oni su se predomisleli, ili im je neko viši naredio, upali unutra i zabranili lekarima dalji rad. Zajedno sa ostalim osuđenicima su ga strpali na kamion i povezle u zatvorsku bolnicu. Išli su takvom brzenom kao da su na kamionu bile vreće krompira, a ne polomljeni i unesrećeni ljudi. Dvojica osuđenika su umrla u kamionu na putu od bolnice do zatvora.
Vladiku su kasnije ponovo, konjskom zapregom, prevezli u gradsku bolnicu, gde je ostao nekoliko meseci. Ustanovivši da su ga upropastili, prebacili su ga u Beograd, a onda u manastir Vavedenje gde je ostao da leži godinu dana. Zatim je kratko vreme (70 dana) proveo u Patrijaršiji, odakle ga UDBa, zbog toga što su ga ovde mnogi vernici posećivali, premešta u manastir Krušedol. Neprestano je bio pod stražom koja ga je čuvala, i za koju je on, u svojoj dobroti, uvek govorio da se vrlo korektno ponašala. Međutim, ovi stražari su izveštavali nadležne, ne samo o njegovom ponašanju, već i o onima koji su ga posećivali. Pa pošto se broj posetilaca iz dana u dan i ovde povećavao, oni su ga premestili u manastir Gomionicu, Eparhija banjalučka, računajući da će tamo uspeti da ga potpuno izoluju. Na poziv i zauzimanje episkopa sremskog Makarija, ponovo je vraćen u manastir Krušedol, odakle ga udbaši, 1963. godine, sele u manastir Beočin, u kome je ubrzo, pod vrlo sumnjivim okolnostima, i umro, 12. novembra 1964. godine, u pedesetoj godini života. Sahranjen je u crkvi manastira Beočina.
I na kraju treba reći da je ovaj smerni služitelj i odani svedok Hrista Vaskrsloga, čiji je život krunisan mučeništvom, ne jedanaest, koliko je glasila komunistička presuda, već sedamnaest godina proveo u neslobodi.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *