УТАМНИЧЕНА ЦРКВА – СТРАДАЊЕ СВЕШТЕНСТВА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ОД 1945. ДО 1985. ГОДИНЕ

 

УТАМНИЧЕНА ЦРКВА
Страдање свештенства Српске Православне Цркве
од 1945. до 1985. године

 

 
ЕПИСКОП ХВОСТАНСКИ ВАРНАВА (НАСТИЋ)
 
Викарног Епископа хвостанског Варнаву (Настића), који је био на испомоћи Митрополиту дабро-босанском Нектарију (Круљу), је судско веће у Сарајеву, чији је председник био Машан Радоњић (дакле Србин по рођењу), осудило на једанаест година затвора. И поред тога, што се о њему, не само међу Србима, већ и мећу римокатолицима и муслиманима у Сарајеву, причало “да је био човек светог живота”, комунисти су му ставили на душу да је “починио злочин издаје, те слабљења војне и економске моћи државе, као и ширења националне и верске мржње”.
Једна “савесна” жена Јефта Урошевић, кројачица из Сарајева, на суђењу је изјавила “да је Владика, у црквеним проповједима, говорио против петогодишњег плана, затим, да у нашој земљи нема демократије, да је вера угрожена и да народ живи у великој биједи”.
Није им било доста што су га оптужили да је дражиновац и велики националиста, већ су, да би оптужница имала што већу тежину, додали и да се, наводно, у Сарајеву састајао са вођом усташко-крижарских бандита Иваном Чондрићем ради договара о рушењу и преузимању власти. Наравно, врхунац ове клеветничке и измишљене оптужбе је тврдња да је Епископ Варнава “активно радио, не само на обарању народне власти, већ и на организовању дочека империјалиста у нашу земљу тиме што је своје пријатеље учио енглески језик, (знали су да је владика рођен у Америци), како би били спремни за дочек страних поробљивача”.
Навешћу овде само један део са тог суђења из кога се јасно види његово храбро и јуначко држање. На питање јавног тужиоца Чеда Мијовића: “Значи Војиславе, (крштено име Епископа Варнаве) да је за вас и друг Тито аналфабета” владика одговара: “Јесте и он и сви други, који неће да знају ова три слова, БОГ, аналфабете су”. А када га Мијовић пита, да ли је рекао: “да су полицајци који носе пендрек и хапсе баксузи, а не свештеници који носе крст”, одговорио је: “Јесам, и више од тога сам говорио. Црква није васпитавала оне мангупе да вичу за свештеницима ‘баксуз’, него комунисти”.
На крају претреса је неустрашиво одбрусио судском већу: “Не изненађује ме што ми судите и што је већ толико свештеника осуђено, јер то су и Турци и усташе и Немци чинили”.
После истражног затвора, где је боравио у мрачном, мемљивом и влажном подруму једне куће у Сарајеву, изрекли су му једанаестогодишњу робију и одмах га упутили у зенички казамат где је већином боравио у другом павиљону, злогласној стаклари.
На све њихове свирепости и муке одговарао је певањем тропара и молитвом, што је обезбожене стражаре доводило до лудила. Видевши да је Владика био веома омиљен међу осуђеницима, затворска управа је предложила Правосуђу Босне н Херцеговине да га склони у неки други затвор. Ови су то једва дочекали и, 1949. године, шаљу решење којим се владика премешта у Сремску Митровицу.
На затворској капији су их, по двојицу, повезали, жицом (Владика је био у пару са једним римокатоличким жупником), а затим одвели до железничке станице и потрпали у вагон.
Дошавши у Сремску Митровицу, уместо да их предају затворској управи, они су њихов вагон одвојили од композиције и оставили на споредном колосеку. Негде иза поноћи, не верујем да је било случајно јер код њих је зло ретко било непланирано, једна локомотива при пуној брзини је ударила у тај вагон са осуђеницима. Само их је једанаест преживело ову несрећу.
Епископ Варнава је од силине удара, заједно са жупником, испао кроз прозор, поломивши обе ноге и руку, док је жупник на месту остао мртав.
Да је ова несрећа била дело неког болесног ума, говори и понашање саме полиције, која је свим силама забрањивала окупљеном народу да поломљеним и унесрећеним људима пружи помоћ. Болни јауци били су све слабији, док пред зору нису сасвим престали. Чак им ни лекари нису смели да приђу све док нису стигли ознаши и превезли их до сремско-митровачке болнице. И таман кад се Епископ Варнава налазио на операционом столу, они су се предомислели, или им је неко виши наредио, упали унутра и забранили лекарима даљи рад. Заједно са осталим осуђеницима су га стрпали на камион и повезле у затворску болницу. Ишли су таквом брзеном као да су на камиону биле вреће кромпира, а не поломљени и унесрећени људи. Двојица осуђеника су умрла у камиону на путу од болнице до затвора.
Владику су касније поново, коњском запрегом, превезли у градску болницу, где је остао неколико месеци. Установивши да су га упропастили, пребацили су га у Београд, а онда у манастир Ваведење где је остао да лежи годину дана. Затим је кратко време (70 дана) провео у Патријаршији, одакле га УДБа, због тога што су га овде многи верници посећивали, премешта у манастир Крушедол. Непрестано је био под стражом која га је чувала, и за коју је он, у својој доброти, увек говорио да се врло коректно понашала. Међутим, ови стражари су извештавали надлежне, не само о његовом понашању, већ и о онима који су га посећивали. Па пошто се број посетилаца из дана у дан и овде повећавао, они су га преместили у манастир Гомионицу, Епархија бањалучка, рачунајући да ће тамо успети да га потпуно изолују. На позив и заузимање епископа сремског Макарија, поново је враћен у манастир Крушедол, одакле га удбаши, 1963. године, селе у манастир Беочин, у коме је убрзо, под врло сумњивим околностима, и умро, 12. новембра 1964. године, у педесетој години живота. Сахрањен је у цркви манастира Беочина.
И на крају треба рећи да је овај смерни служитељ и одани сведок Христа Васкрслога, чији је живот крунисан мучеништвом, не једанаест, колико је гласила комунистичка пресуда, већ седамнаест година провео у неслободи.

Comments are closed.