NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » UTAMNIČENA CRKVA – STRADANJE SVEŠTENSTVA SRPSKE PRAVOSLAVNE CRKVE OD 1945. DO 1985. GODINE

UTAMNIČENA CRKVA – STRADANJE SVEŠTENSTVA SRPSKE PRAVOSLAVNE CRKVE OD 1945. DO 1985. GODINE

 

UTAMNIČENA CRKVA
Stradanje sveštenstva Srpske Pravoslavne Crkve
od 1945. do 1985. godine

 

 
MITROPOLIT CRNOGORSKO-PRIMORSKI ARSENIJE (BRADVAREVIĆ)
 
Mitropolita crnogorsko-primorskog Arsenija Bradvarevića su, 1954. godine, navodno, „zbog zavere u cilju rušenja narodnog režima u Crnoj Gori i antidržavne djelatnosti“ uhapsili i osudili.
Međutim, da nikakva „antidržavna aktivnost“ nije bila u pitanju svedoči izveštaj Udbe u kome se kaže: „Odmah posle pomenutog raspisa Sinoda arhijerejima za dostavljanje njihovih izveštaja, mi smo preduzeli mere da se aktivizira naša agentura u vezi s tim, kako u Beogradu, tako isto i ona oko episkopa u njihovim sedištima. Učinili smo, naime, pokušaj da se putem agenture oko episkopa dođe do osnovnih podataka o njihovoj aktivnosti u vezi sa Saborom, o tome kakve sve korake eventualno nameravaju preduzeti na Saboru, kako bi se blagovremeno moglo odlučiti o potrebnim merama.
Zatim, se dalje kaže, „da je izvršen jak pritisak na mitropolita Arsenija, koji je bio i ostao jedna od centralnih ličnosti najreakcionarnnjeg dela episkopata. Činili smo sve da ga na ovogodišnjem Saboru navedemo na povlačenje-penzionisanje i uklanjanje iz redova episkopa, kako bi se time donekle promenio n sastav i raspoloženje episkopata. Jer, pritisak i mere protiv Arsenija trebalo je da istovremeno znanje i pritisak na ostale kroz njegov slučaj. Osim pritiska, koji je na njega vršila Verska komisija, izveden je čitav plan agenturno-operativnih mera na liniji pritiska na Arsenija u pomenutom cilju. Materijala o njemu bilo je dosta, obzirom na sudski proces četvorici sveštenika, službenika njegove mitropolije, koje smo prisilili da ga snažno terete. Do Sabora i u toku Sabora, ta stvar, i pored svega, nije uspela, jer je on po dolasku sa Cetinja, gde je bio dosta uskoleban, u Beogradu prihvaćen i ohrabren u prvom redu od ostalog reakcionarnog episkopata. kao i od nekih neprijateljski raspoloženih advokata iz Beograda. Isto tako obavljeno je niz razgovora sa jednim brojem episkopa, sa kojima je i ranije održavan povremen ili stalan kontakt, a sve u cilju da se nagovore n pripreme na pozitivan odnos prema rešenju pitanja svešteničkog udruženja, kao i drugih, za koja smo zainteresovani, ili, pak, da se aktiviziraju u Saboru oko rešenja tih pitanja.
Pored toga sistematski i planski je vršen određen pritisak preko agenture na pojedine reakcionarne episkope, na prvom mestu na Arsenija, u cilju da ss neutrališe ili umanji njihova neprijateljska aktivnost u Saboru.“
Iz ovoga se jasno vidi da Mitropolit nije osuđen zbog nekih neprijateljskih radnji, već zato što je njegov stav prema Svešteničkom udruženju bio negativan.
 
Inače, ideja za osnivanje svešteničkog Udruženja javila se, kod jednog dela pravoslavnog sveštenstva, odmah posle Drugog svetskog rata. Prvo u Crnoj Gori 1945. godine, zatim i u drugim republikama. Nju su lansirali i potpomagali komunisti, a prihvatili oni sveštenici koji su želeli da sa predstavnicima vlasti imaju dobre odnose, odnosno koji su se sa njima slagali.
Najaktivniji članovi udruženja bili su, upravo, u Crnoj Gori. U Nikšiću je održana i prva udruženjska skupština, na kojoj je odlučeno „da će se raditi na daljem okupljanju sveštenstva u cilju čuvanja tekovina narodnooslobodilačke borbe i izgradnje zemlje.“
Na ovom skupu sveštenika i formiranju Udruženja u Crnoj Gori naročito su se isticali sveštenici, ako se tako i mogu nazvati: Petar Kapičić, Simo Radunović, Mihailo Borozan i Blažo Marković.
I zato nije čudno što se na Mitropolita Arsenija udarilo iz svih oružja, kad se znalo koliko se on protivio osnivanju ovakvog udruženja. I ne samo on, meću prvima je Patrijarhu Gavrilu protiv ove družine pisao Episkop Nikolaj (Velimirović) koji je, između ostalog, rekao:
„Ova samozvana i samoodobrena crkvena organizacija cepa jedinstvo svoga sopstvenog naroda time što je organizovana po federalnim državnim jedinicama koje priznaju pet nacionalnosti u Jugoslaviji i to Srpsku, Hrvatsku, Slovenačku, Crnogorsku i Makedonsku! Znači pet naroda umesto tri, koje je pitanje u prethodnoj Jugoslaviji raspravljano ravno 20 godina na svim skupštinama i sednicama parlamenta i kroz sve listove, novine i časopise, dok na velike jade, nije došlo na polaznu tačku od 1928. god. da postoje samo tri plemena velike slovenske rase: Srbi, Hrvati i Slovenci. Zar i jedan srpski sveštenik može i sme priznati ovo cepanje svoga naroda? Ne može rodoljub – sveštenik, već samo izdajnik. Ne znači da svaki sveštenik treba da ustane i da se bori protiv ovoga ili onoga državnog uređenja ako mu se isto ne dopada i ako ima prilike da se bori protiv istoga. Ne znači i ne mora, jer što je nezdravo i samo će otpasti i iščeznuti, jer, još pre rimskog vremena behu neki pokrajinski nazivi kojih danas nigde nema, ali u vezi sa našim narodom, od njegove hrišćanske istorije, njegov se naziv održao.
Kako može onda i jedan srpski sveštenik da prizna geografski naziv – Crna Gora za naciju, jer kada Srbin iz Crne Gore veli za sebe da je Crnogorac, to je isto kao kad i onaj iz Vojvodine kaže da je Vojvođanin, ili Šumadije da je Šumadinac, iz Bosne Bosanac, iz Like Ličanin, iz Hercegovine Hercegovac itd.? A svi su Srbi, jer se svi osećaju Srbima.
Još je teži slučaj sa priznanjem „Makedonske narodnosti“, što može da prizna samo neki sunovraćeni sveštenik…“
Na kraju on moli Patrijarha i Sveti arhijerejski sabor da ne priznaju pravila Svešteničkog udruženja, a sveštenike koji su pošteni i iskreni služitelji oltara Božijeg i Svetoga Save, poziva da „skinu ljagu sa sebe, da reorganizuju to udruženje, tj. da ga saobraze sa opštim crkvenim poretkom, ili ako to ne mogu onda da se iz njega ispisuju.“
Tako je pisao Vladika Nikolaj (Velimirović), ali pošto nije bio u zemlji i komunistima dostupan, onda su se oni okomili na one episkope i sveštenike, koji su bili tu. Zato je, meću prvima, „platio“ Mitropolit Arsenije, i to ne samo zbog svog stava prema Udruženju, već zbog svega što im je palo na pamet. A, upravo, pameti im je najviše manjkalo. Jer da su nje imali, onda bi imali i ljubavi i pravde i istine i nade. Ovako su samo zlom obeležili svoje vreme, vreme koje su od Tvorca, kao i svi drugi, dobili da bi ga iskoristili na dobro, kako svoje, tako i svojih bližnjih, a ne na propast i svoju i njihovu. Oni su, na žalost, u Mitropolitu Arseniju, umesto svog bližnjeg, videli neprijatelja koga je, bez oklevanja, trebalo uništiti. Po njima je morao biti kriv, naročito što se žalio Josipu Brozu i što je Svetom arhijerejskom sinodu podneo izveštaj o svom odlasku na Cetinje 2. septembra 1953. godine radi suočenja pred tamošnjim Okružnim sudom sa bivšim nastojateljem manastira Ostroga Leontijem. Grdno su mu zamerili što je u tom izveštaju napisao: „da je zatekao mitropoliju zaključanu, jer je i poslednji činovnik u njoj, prota Marko Kusovac, sekretar eparhijskog upravnog odbora, uhapšen, dan pre njegovog dolaska, 1. septembra 1953 godine. Zatim da je iz manastira proterana posluga i da su, pored oca Marka, uhapšena još tri sveštenika: prota Luka Vujaš, sekretar crkvenog suda, jerej Mihailo Gazivoda i prota Luka Poček, parosi cetinjski“.
Čaša je irevršila meru onog trenutka kada je Mitropolit Arsenije u svom izveštaju Svetom arhijerejskom sinodu i Brozu, rekao da su njegovi sveštenici „nedužno osuđeni, da su im iznuđena priznanja, te da je sve što je preduzeto protiv njih, kao i protiv samog njega, učinjeno ne zbog krivice, nego iz pobuda progona vere, odnosno, što je svojim radom, zajedno sa njima, branio veru i crkvu.“
Naravno, pre nego što je i pozvan sa zasedanja Svetog arhijerejskog sabora na Cetinje, udbaši su tamošnji sud izvestili o njegovom ponašanju na Saboru kao i drugim „neprijateljskim elementima“ sa kojima je kontaktirao. „On se među reakcionarnim episkopima smatra, kaže se u izveštaju, borcem za odbranu vere i crkve, čime je najjasnije izrazio i potvrdio činjenicu da reakcionarni episkopat pod borbom za tobožnju slobodu veroispovesti podrazumeva i vodi borbu za „političku slobodu“ kako se on to (misli se na Mitropolita), sam izrazio – tj, protiv postojećeg državnog i društvenog poretka u našoj zemlji. A koliko je ova grupa reakcionarnih episkopa bila jedinstvena i uvek mobilisana, kaže doušnik, vidi se iz slučaja samog Arsenija. Kad je, naime, još u toku rada Sabora dobio poziv od Okružnog suda na Cetinju da se ima javiti određenog dana na saslušanje (kao nastavak ranije započetih izviđanja protiv njega), grupa najreakcionarnijih episkopa dogovorila se da forsiraju i proguraju na Saboru sva važnija pitanja dok je Arsenije još tu, a isto tako zajednički su odlučili da on ne odlazi sve dok se ta pitanja ne svrše, makar prekoračio vreme određeno mu na pozivu za saslušanje (radilo se u prvom redu o pitanju pravila Svešteničkog udruženja n crkve u Makedoniji). U vezi sa tim npr. Episkop banjalučki Vasilije, koji je po ovom slučaju žurio od jednog do drugog episkopa, govorio je Nektariju: „Ovaj Arsenijev poziv ima jasnu tendenciju: ukloniti ga iz Sabora. A bez Arsenija mi ništa ne možemo ovde učiniti. Treba zato da požurimo dok Arsennje ne ode, naročito sa pitanjem crkve u Makedoniji i pravila udruženja“.
Policijski doušnik dalje kaže, da je Mitropolit, ‘najdrskije vređao naše državne rukovodioce, rekavši: „Sve je upereno protiv srpskog naroda. Ja sam se nadao da će Amerikanci da nam pomognu, ali nama dođe duša u nos“.
U svojoj neprijateljskoj propagandi, zaključuje se u izveštaju, Arsenije i njegovi sagovornici su širili uverenje o našem državnom uređenju kao o diktaturi izraženoj u ličnosti maršala Tita kao diktatora, širili priče o mogućnostima svrgavanja postojećeg poretka u Jugoslaviji uzdajući se u antijugoslovenske krugove u inostranstvu, u jugoslovensku političku emigraciju, u intervenciju inostranih sila itd.“
Kako se Mitropolit držao na sudu govori ovaj detalj. Naime, kada je javni tužilac pozvao svedoke da posvedoče mitropolitove reči izrečene pred njima „da su komunnstičke vlasti učinile krvavu uvredu Srpskom narodu što su ikonu Svetoga Save izbacili iz Srpske akademije nauka“ – on je dostojanstveno ustao i rekao: „Ne trebaju vam za to svedoci. Evo ja ću pred sudom da ponovim ceo tekst i još dodajem da je Sveti Sava prvi srpski naučni i kulturni radnik, i ako preživim robiju pisaću proteste preko svih naučnih centara u svetu“,
Videvši da je tvrd kao kamen i da sa njim, i pored svih pritisaka, nema dogovora komunisti su ga osudili na kaznu zatvora u trajanju od jedanaest godina i šest meseci.
Prvo su ga uputili u kotorski zatvor, gde je ostao do 1958. godine, Pošto je (zbog neljudskih uslova koje je bilo teško izdržati i mlađem čoveku, a kamo li njemu koji je imao sedamdeset godina), ovde oboleo od astme. premestili su ga u kućni pritvor u manastiru Ozrenu. Ovde je bolest uhvatila maha pa su ga prevezli u Beograd gde se nekoliko dana lečio. I taman kada mu je bilo malo bolje na kliniku je došla Udba i vratila ga u manastir Ozren. Usput se prehladio i ponovo razboleo. Posle izvesnog vremena, videvši da bolest napreduje, opet ga dovoze u beogradsku bolnicu, a zatim mu odobravaju da živi u manastiru Vavedenju u Beogradu.
Godine 1960. saopštili su mu da je „slobodan građanin“, ali mu Blažo Jovanović i pored tog saopštenja, nije dozvolio da se vrati na Cetinje, rekavši: „da Arsenije, ne samo da se neće vratiti u Crnu Goru kao mitropolit, nego dok je on živ neće je, ni kao turista, u avionu preletjeti“.
Umro je u manastiru Vavedenju u Beogradu, 10. decembra 1963. godine, gde je i sahranjen.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *