NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » UTAMNIČENA CRKVA – STRADANJE SVEŠTENSTVA SRPSKE PRAVOSLAVNE CRKVE OD 1945. DO 1985. GODINE

UTAMNIČENA CRKVA – STRADANJE SVEŠTENSTVA SRPSKE PRAVOSLAVNE CRKVE OD 1945. DO 1985. GODINE

 

UTAMNIČENA CRKVA
Stradanje sveštenstva Srpske Pravoslavne Crkve
od 1945. do 1985. godine

 

 
LIKVIDIRANJA SVEŠTENOSLUŽITELJA SRPSKE PRAVOSLAVNE CRKVE
 
Zbog vernosti Bogu i Božijoj pravdi
postradaste telom, zemlja se rastuži;
Al’ spasoste duše, nebo se veseli,
A preci se vaši raspevaše Nebom,
Na kapiji Raja sretoše vas s pesmom:
Imena su vaša u knjizi večnosti,
Ulazite u Raj, deco besmrtnosti!
Mi na zemlji, rod vaš, kličemo vaš u glas:
Novomučenici Srpski, molite se za nas!

 

(Tropar Svetim novomučenicima srpskim glas 8
Sveti Nikolaj Velimirović)
 

„I ne bojte se onih koji ubijaju tijelo,
a dušu ne mogu ubiti;
nego se više bojte onoga
koji može i dušu i tijelo
pogubiti u paklu.“

 

(Mt 10,28)
 
Član Savezne verske komisije i pomoćnik Saveznog ministarstva unutrašnjih poslova, pukovnik-islednik Udbe Mate Radulović, rekao je Andriji Lončariću, prilikom saslušavanja 1948. godine u Beogradu: „Dajem ti svoju partizansku časnu reč, da u ovoj zemlji, posle pet godina neće biti više ni jednog popa“.
U tom „petogodišnjem“ komunističkom planu nije smelo biti dangubljenja. Tako je meću prvima, od mnogih koji su uhapšeni, a zatim bez suđenja ubijeni, bio Mitropolit crnogorsko-primorski sveštenomučenik Joanikije (Lipovac), koga su komunisti na zverski način likvidirali.
On je, od strane Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve 1939. godine, izabran za vikarnog episkopa budimljanskog, a već 1940. godine, na vanrednom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora, za mitropolita crnogorsko-primorskog.
Upravljao je ovom episkopijom u veoma teškim vremenima. Svoje sveštenike je hrabrio da istraju, a onima koji su pristajali uz bezbožnike poručivao „da se toga klone i da paze na svoj poziv i dostojanstvo“.
Čim su stigli, „oslobodioci“, odmah su krenuli sa hapšenjima područnog mu sveštenstva, što ga je i nagnalo da sa sedamdeset sveštenika pokuša izaći iz zemlje. Među njima je bio i sveštenik dr Luka Vukmanović, rođeni brat Svetozara Vukmanovića – Tempa, i svi zajedno su streljani kod Zidanog Mosta. Tempa pominjem zato što je, kao jedan od komunističkih prvaka, mogao bratu, koji ga je sve vreme školovao, da spase život, a nije hteo. Čak, u svojim memoarima kaže, kako je toliko bio odan Titu i partiji, da je i rođenoj majci, koja je kod njega došla da moli za Luku, „zabranio da mu pred njim ni njegovo ime ne sme spomenuti“.
Međutim, Tempovi istomišljenici nisu mitropolita udostojili da postrada zajedno sa svojim sveštenicima, već su ga doveli u Aranđelovac gde su ga mučili, ponižavali i potom ubili. Na žalost, mesto počivanja njegovih zemnih ostataka, kao ni mnogima koje su komunisti likvidirali, do danas nije poznato.
Na redovnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve 1999. godine, mitropolit crnogorsko-primorski Joanikije proglašen je za sveštenomučenika i njegovo ime je uneto u Imenoslov svetih Pravoslavne crkve.
Sveštenika Miloša Joksimovića iz Pavinog Polja, Eparhija budimljansko-polimska (sadašnja Mileševska) su, pred Svetog Nikolu 1949. godine uhapsili i odveli u zatvor, Krvnički su mu polomili rebra, ruku, nogu, počupali bradu, i na kraju gvozdenim šipkama smrskali glavu. Videvši šta su uradili skinuli su mu košulju i zavezali oko krvavog vrata, želeći da prikažu rodbinn kako se, eto, pop sam obesio.
Selo je bio pritiskao strah te su samo oni najhrabriji došli na sahranu i pomogli ožalošćenoj supruzi Olgi. I, zaista, tu svoju hrabrost skupo su platili. Svi koji su prisustvovali opelu, neki na putu do kuće, a drugi po samom povratku, bili su hapšeni i privođeni u policiju, gde su ih nemilosrdno batinali, vređali i ponižavali.
Noću između 11. i 12. novembra 1945. godine došla je „specijalna trojka“ Ozne i uhapsila sveštenika Rista Antonovića. Odveli su ga u mrak i nedaleko od kuće ubili iz vatrenog oružja. Jedina njegova krivica bila je u tome što je, nekoliko dana pre ove noći, izvršio opelo nad jednim ubijenim četnikom iz njegove parohije. Protino mrtvo telo je rodbina pronašla i sahranila na kruševačkom groblju.
Jedan od protinih rođaka je na sahrani javno pretio onima što su ga, na pravdi Boga ubili, i nakon nekoliko dana i sam doživeo istu sudbinu. Naime, pri punoj brzini zločinci su ga, kod Užica, izbacili iz voza.
Poput prote Rista prošli su mnogi sveštenici, a meću njima i jerej Božidar Dimitrijević, iz Gornjeg Adrovca, Eparhija niška, kome su komunisti poručivali da skine mantiju ako misli da „mirno proživi u slobodi“. Nije ih poslušao i to je platio glavom. Na Veliku subotu, uveče, 23. aprila 1947. godine, na zverski način je ubijen. Naime, dok je sedeo u sobi okružen decom i suprugom, pripremajući se za Pashalno jutrenje, zločinac ga je iz puške, kroz prozor, usmrtio. Tako je ovaj odani sluga Hristov na najradosniji, najveći i najlepši dan, Vaskrsenje Hristovo, otišao u večnost, u carstvo Božije.
 
Jereja Miloša Jeftića, paroha svileuvskog, namesništvo vladimiračko, Eparhija šabačko-valjevska, aprila 1945. godine, su streljali i bacili u Savu kod Šapca.
 
Protu Milana Klisića, ubili su u parohijskom stanu u Belom Potoku, samo zato što mu je sin Rastko bio u četnicima. Dok su ga jedni komunisti rešetali iz mitraljeza, drugi su pevali i oko kuće igrali kolo.
 
Jereja Iliju Kosijera su, 1945. godine svukli do gola, vezali žicom i ubili maljem u potiljak.
 
Za razliku od njega sveštenike Miodraga Obućinu i Milana Sretenovića, iz Kraljeva su „udostojili“ metka. Streljali su ih, kao i mnoge druge, kako bi ispunili svoj „petogodišnji plan“.
 
Streljanja su „udostojeni“ i jereji Stanko Ćirković, paroh iz Brestova, kod Bora i Dušan Popović, paroh iz Veluće, koji su mučenički postradali strašne 1945. godine.
 
Samo u jednom danu – piše Antonije Đurić u knjizi Crvena kuga – komunisti su, u porti manastira Svetog Romana, kod Niša, ubili osamnaest (18) svršenih bogoslova i studenata Bogoslovskog fakulteta Srpske pravoslavne crkve.
 
Protu Božidara Karadžića su uhapsili i optužili da je sarađivao sa četnicima. Zverski su ga mučili i potom ubili u zatvoru Ozne, maja 1945. godine u Sarajevu.
 
Takođe u Sarajevu je streljan i jeromonah Mihailo (Đusić), kome se, kao ni mnogima, do danas ne zna grob. Ovo, „ne znanje“ groba, nam jasno govori da se komunistički zločinci ne kaju, jer da se kaju onda bi nam, ako ništa drugo, bar rekli gde su ih sahranili.
 
Za razliku od njega monahu Genadiju (Grbiću) su komunisti sipali otrov u kafu. Pustili su ga, ali je on jedva stigao do kuće jednog svog parohijanina gde je i umro 1947. godine.
Sveštenika Bogoljuba Nikolića su komunisti uhvatili s proleća 1945. godine „po dostavi partizanskog dezertera (koji je želeo da se preko njega dodvori komunistima i time se iskupi za svoj kukavičluk) i zatvorili u zatvor Ozne u Kragujevcu, gde su ga držali nekoliko meseci. Islednici su mu ponudili najsramniju stvar, tj. da izađe ispred zgrade Opštinskog suda u Kragujevcu i na zboru, u svom obraćanju narodu, javno izrazi kajanje što se nije opredelio za komuniste kad Boga ionako nema!?“
Ucenjivali su ga porodicom računajući da će ga slomiti, ali bez uspeha. Čak su mu doveli i suprugu misleći da će ga njene suze i briga za decom naterati da promeni odluku. Međutim, kada se u zatvoru sreo sa protinicom „zamolio ju je da razgovor prođe bez suza i da mu ne pominje da će deca ostati siročići“. „Oni će me svakako, kaže, ubiti te bi se držanjem govora samo uzalud osramotio i ogrešio, a vi ćete doveka patiti i stidovati. Ovako ćete me neokaljanog lakše i dostojnije ožaliti!“
Na rastanku je zavetovao protinicu da podiže decu i da utiče da se niko od njihove rodbine, čak i ako bude imao moći, ne sveti krvnicima za njegovu smrt jer je „vreme sad takvo, a njih neka pita Onaj što misle da Ga nema šta su radili!“.
Ubijen je u Kragujevcu, a da mu se, kao i mnogima, do danas ne zna grob.
Sveštenika Miladina Petrovića, paroha lepeničkog, su streljali 11. novembra 1946. godine.
Glavom je platio i jeromonah Mitrofan (Martinović) koga su u manastiru Tavni, krajem februara ili početkom marta 1946. godine ubili iz puške na kraju manastirske porte.
 
Protu Tihomira Balšića, arhijerejskog namesnika iz Peći, Eparhija raško-prizrenska, su na razne načine mučili, a zatim likvidirali 1945. godine.
 
Sveštenik Stojan Cvetković, paroh dvoranski, kod Kruševca, krenuo je u selo Lovce da sveti vodicu za Veliku Gospojinu i Svetog Romana Đuniskog. Na putu kod sela Stanci, usmrtili su ga iz puške, 26. avgusta 1948. godine. Za njega, u svom izveštaju Svetom arhijerejskom sinodu, Episkop niški Jovan, kaže: „da je bio primeran sveštenik i jedan od najboljih mlađih sveštenika u Eparhiji“.
 
Protojereja Boška Savića paroha u Konaticama, Eparhija šumadijska, su odveli komunisti na Umku, gde su ga mučili, iščupali jezik i potom bacili u Savu.
 
Igumana manastira Sveta Trojica, pod Ovčarom, Jeliseja (Popovića) Brozovi sledbenici su sačekali u zasedi pred manastirskom kapijom i ubili maljevima, a potom mu telo bacili u nabujalu Moravu.
Jeromonaha Melentija (Pešića), sabrata maiastira Kalenić, Eparhija šumadijska, ubili su iz puškomitraljeza 1945. godine kod mesta zvanog „Kamenar“. Komunistički zlikovac, iz mesta Sibnice, se pravdao kako je oružje samo opalilo, a u stvari zločin je bio isplaniran još 1944. godine kada je o. Melentije, na lep način, opomenuo partizane da ne upropašćuju manastirski konak u koji su se bili uselili. Još tada su mu, dakle, izrekli smrtnu presudu koju je ovaj ubica kasnije samo izvršio.
 
Jeromonaha Sergija (Mihailovića), takođe sabrata manastira Kalenić, odvela je XXVIII divizija NOB-a u Oparić, a zatim u Ćupriju na suđenje. Posle mučenja i čupanja brade, nađen je u donjem vešu u obližnjem potoku manastirske šume. Sahranjen je na monaškom groblju u porti manastira Kalenića.
U manastirskom Letopisu za 1945. godinu spominje ga Episkop braničevski Hrizostom: „Neka je večni pokoj jeromonahu o. Sergiju, namesniku manastira, koji me je sve do svoje tragične pogibije kao roćeni brat pazio“.
 
Jeromonaha Ksenofonta, sabrata manastira Naupare, Eparhija niška, su 1946. godine uhapsili, i odveli u kruševačku Oznu gde su ga tukli do smrti. Pošto su mu usijanim gvožđem ispekli skoro cele grudi zaključili su da je „posao dobro“ obavljen i da tako izmučeno telo neće više biti kadro da bude stanište namučene mu duše, pustili su ga iz zatvora. I bili su u pravu. Samo posle tri dana on se upokojio.
 
Sveštenomučenika protu Pauna Protića, koji je za života bio udostojen neobične radosti da služi Svetu Liturgiju zajedno sa svojim ocem i dedom koji takođe behu sveštenici – komunisti su zarobili i streljali u Šapcu, 27. oktobra 1944. godine.
U tamnici, gde je sa mnoštvom ljudi bio zatočen, budući visoka rasta na tavanici je ispisao:
„Gospode, Gospode! Smiluj se na nas grešnike, koji Ti još noćas dolazimo pred noge Tvoje, da položimo račun za ono što smo učinili u ovom trenutnom svetu! Nas 80. umiremo zato što verujemo u Tebe Isuse! Smiluj se Gospode! Paun.“
 
Protosinđela Antonija (Dragovića) „oslobođenje“ je zateklo u manastiru Žiči gde je svojim vrednim i predanim radom ostavio duboke tragove. Za njega se može reći da nije, samo, zaorao brazdu na njivi Gospodnjoj, već je čitav vrt obradio i ukrasio. Pored duhovnog rada stigao je da se angažuje i kao graditelj, što je narod mnogo cenio. U stvari, to je, za „oslobodioce“ i bio glavni razlog što su ga, 1945. godine, meseca marta, posle neopisivih muka, ubili.
 
Od komunističke ruke, 1945. godine, stradali su: prota Svetolik Švabić, paroh aranđelovački, đakon Boško Živadinović, takođe iz Aranđelovca, Eparhija šumadijska, i jerej Budimir Sokolović, koji je u ovaj grad bio izbegao iz Bosne.
 
Jereja Marka Živkovića su komunisti ubili lopatama 1945. godine, dok su jereja Miloja Jankovića, paroha blaževskog, đakona Žiku Krupeževića iz Smedereva i svršene učenike Bogoslovije: Milana Kalauzova, Dragoslava Ilića, Miroslava Milaka i Milana Mileusnića, (koji je iz Slavonije izbegao u Kraljevo) streljali.
 
Jerej Čedomir Kujundžić, paroh bistrički, Eparhija braničevska ubijen je, izvan sela, 25. septembra 1945. godine.
 
Jerej Vladimir Kljukin, paroh kurjačko-popovački, ista eparhija, ubijen je 7. novembra 1945. godine.
 
Monah Stefan (Živković), sabrat manastira Visokih Dečana, Eparhija raško-prizrenska ubijen je na Drugi dan Božića, 8. januara 1945. godine.
 
Jeromonah Aleksandar (Perović) paroh podujevski, Eparhija raško-prizrenska, ubijen je, po „oslobođenju“, oktobra 1945. godine.
 
Protojerej Tihomir Balšić, paroh pećki, Eparhija raškoprizrenska, ubijen 1945. godine.
 
Jerej Mitar Vujisić, paroh vitinski, ista eparhija, ubijen je takođe, 1945. godine
 
Jerej Radosav Knežević, paroh tularski, Eparhija niška, ubijen je krajem 1944. godine.
 
Jerej Petronije Miljković, paroh donjodragovski, ista eparhija, ubijen je krajem 1944. godine.
 
Jerej Božidar Đikić, paroh mozgovski, Eparhija niška, ubijen je od nepoznatih lica zadojenih komunističkom ideologijom, 8. decembra, 1945. godine.
 
Jeromonah Mitrofan, starešina manastira Naupare, Eparhija niška, stradao je od komunističkih ruku, sutradan po Brozovom rođendanu, 26. maja 1945. godine.
 
Jerej Božidar Jovanović, paroh veliko-šiljegovački, Eparhija niška, ubijen je po oslobođenju 1944. godine.
 
Jerej Milorad V. Nikolić, paroh bročinski, iz iste eparhije, po dolasku „oslobodilaca“, meseca novembra 1944. godine, pritvoren je u Ražnju i o njemu se više ništa ne zna.
 
Jerej Nikon Miljković, paroh prelo-pčelički, takođe Eparhija niška, u prisustvu žene, dece i roditelja, ubijen je iz puške u svojoj sobi, 1948. godine.
Jeromonah Sevastijan, sabrat manastira Svetog Romana, Eparhija niška, odveden je 10. novembra 1944. godine u kruševačku OZNU i više se nikada nikome nije javio.
 
Episkop timočki Emilijan izveštava Sveti arhijerejski sinod „da je sinđel Amvrosije, starešina manastira Vratne, u namesništvu brzopalanačkom, po dolasku ‘oslobodilaca’ streljan 21. novembra 1944. godine po presudi Vojnog suda u Negotinu“.
 
Istim aktom Episkop kaže i „da je jeromonah Ilarion, sabrat manastira Svete Trojice u namesništvu knjaževačkom, krajem 1944. godine, od strane komunista streljan, takođe, po presudi Vojnog suda“.
 
Jerej Milorad Nikolić, paroh bučjanski, u namesništvu knjaževačkom, imao je trideset godina kada su ga komunisti, početkom 1945. godine, po presudi Vojnog suda streljali. Za njega dalje Episkop kaže „da je bio dobar i ispravan sveštenik“.
 
Komunisti su, po ovom izveštaju „ubili i sveštenike: Živojina Žikića, paroha brusničkog u namesništvu krajinskom, Dragoljuba Stevanovića, paroha valakonjskog u namesništvu boljevačkom i Miroslava Miloševića, paroha osnićkog, takoće u namesništvu boljevačkom“.
Episkop braničevski Venijamin 9. oktobra 1946. godine izveštava Sveti arhijerejski sinod „da je sveštenik Živojin Arsić, paroh šapinački streljan u požarevačkom zatvoru“.
 
Sveštenika Iliju Bućina, paroha bobovskog komunisti su izveli iz kuće i streljali u dvorištu.
 
I jereja Milana Mijića, paroha smederevskog, izveštava dalje Episkop, 16. marta 1945. godine, u 11. časova, noću, izvela je milicija i, blizu kuće, streljala.
 
Jereja, pak, Raška Milačića, paroha bukovačkog, su, u oktobru 1944. godine, streljali u Boru.
Komunisti su i „protojereja Aleksandra Jevremovića, paroha paraćinskog, odmah po preuzimanju vlasti, streljali“.
 
Dok se za protu zna da je streljan, Episkop Venijamin za jereja Mila Bojkovića, paroha, drugog, velikolaolskog, kaže, da je, „od strane Nove vlasti, lišen slobode i od tada mu se gubi svaki trag“.
 
I za jereja Mitra Vujisića, paroha, prvog, velikolaolskog kaže se „da je uhapšen od komunista i da mu se gubi svaki trag“.
Takođe Episkop braničevski Venijamin, izvestio je Sveti arhijerejski sinod da je „u noći između 7. i S. aprila 1946. godine, u požarevačkom zatvoru, streljan sveštenik Miloje Mihailović, i da vlasti nisu dozvolile da se na grobu održi opelo“.
 
Drugom prilikom isti Episkop izveštava Sveti arhijerejski sinod da se za sveštenike: Vladimira Vešovića, paroha ribarskog, Raška Milačića, paroha vukovačkog, Simu Franetića, paroha bukovskog i Jovana Marčetića, paroha drugog miloševačkog, ne zna gde su.
 
Jereja Milana Milića, paroha smederevskog, Eparhija braničevska, izvela je milicija iz kuće, noću 16. marta 1945. godine, i odmah tu u dvorištu ubila.
 
Jeromonaha Savu, sabrata manastira Vitovnice, Eparhija braničevska, ubili su 17. novembra 1945. godine.
 
Jereja Bogomira Popovića, paroha velikopopovićkog, Eparhija braničevska, odveli su od kuće, 21. novembra 1944. godine „po oslobođenju“ i više ništa se o njemu ne zna.
 
Iz Mitropolije crnogorsko-primorske, 1946. godine, streljani su: „protojerej Miloš Popović, paroh bijelopoljski, jerej Stanko Šaulić, paroh tepački, jerej Milisav Drakulović, paroh orahovski i đakon Petko Jovanović iz Podgorice“.
 
Iz Mitropolije dabrobosanske ubijeni su sledeći sveštenici: „Momčilo Grgurević, paroh tetimski (u proleće, 1946. godine) zatim, Mihajlo Jevđević, paroh pribojski, (20. marta 1945. rodine), Velimir – Veljko Mijatović, paroh košutićki, (1945. godine), Dušan Prijović, paroh bučevski, (početkom marta 1946. godine), Božidar Ćosović, paroh kosanićki, Danilo Šiljak, paroh prijepoljski, (proleće 1945. godine), Dragoljub – Drago Šiljak, paroh pljevaljski, (u proleće 1945. godine), Božina Minić, paroh kasindolski, (1945. godine), Vojislav Mijatović, (proleće 1945. godine), Savo Šiljak, paroh sjenički, (proleće 1945. godine) i jeromonah Justin (Damjanović), sabrat manastira Svete Trojice, (u proleće 1945. godine)“.
 
Arhijerejski namesnik Stojan Bogojević, član crkvenog suda Eparhije pakračke, izveštava Sveti arhijerejski sinod „da su komunisti, po svom dolasku na vlast, 1945. godine, ubili ove sveštenike: Miroslava Glušca, paroha hadrovskog, Todora Kondića, paroha marinskog, Nikolu Pejovića, paroha čelinačkog, Milorada Balabana, paroha rogoljskog, Luku Marčetića, paroha marićkog, kao i jeromonaha Georgija (Sulića) iz manastira Gomionice“.
Sveštenik Dragoljub Savić, paroh drvarski, 27. decembra 1947. godine, izveštava Sveti arhijerejski sinod da je „dana 21/8. novembra 1947. godine, na Aranđelovdan, oko šest sati, poslije podne, u selu Suvaji, kraj Bosanskog Petrovca, na glavnom drumu, a pri povratku kući iz parohije, ubijen stari protojerej-stavrofor Nikodim Novaković, paroh i arhijerejski namjesnik bosansko-petrovački. Dalje se u izveštaju kaže, da je pokojni prota bio star oko devedeset godina, a da je svešteničku dužnost vršio preko šezdeset godina“.
 
Iguman Naum (Milković), sabrat manastira Dragovića osuđen je na višegodišnju robiju koju je izdržavao u Staroj Gradiški, gde se i upokojio. Za njega sveštenik Nikolaj Sinjkević, koji je i sam bio zatočenik u Staroj Gradiškn, (Kula, soba br. 3), u svom kratkom izveštaju, upućenom Patrijaršijskom upravnom odboru u Beogradu kaže: „Tužnim srcem javljam da sam dne 21. marta 1946. godine, u časa 21-24 izgubio mog prijatelja, druga i kolegu-igumana Nauma Milkovića, upravitelja manastira Dragovića (Dalmacija). Smrt je nastupila na spavanju u zajedničkom krevetu sa mnom, potpuno mirno i bez bolovanja“.
 
Episkop šabačko-valjevski Simeon, izveštava Sveti arhijerejski sinod „da su komunisti ubili sveštenika Leonida Kostiljeva, paroha prve belocrkvinske parohije“. Istim aktom episkop Simeon saopštava „da je ubijen i jeromonah Jeronim (Polovina), sabrat manastira Radovašnice“.
 
Aktom od 12. maja 1946. godine episkop Simeon izveštava Sveti arhijerejski snnod da je „dana 8. aprila 1946. godine izvršena smrtna kazna na donjošorskom groblju u Šapcu nad dvojicom sveštenika, i to: streljan je jeromonah Georgije (Bojić), bivši starešina manastira Tronoše i sveštenik Dragomir Obradović, rodom iz Banjaluke“.
 
Godine 1948, isti Episkop izveštava Sveti arhijerejski sinod da je ubijen „jeromonah Ilarion (Živanov), bivši sabrat manastira Bogovađe. On je uhapšen u manastiru Tavni, kod Bijeljine (Bosna i Hercegovina) zatim doveden u Valjevo gde je od strane Vojnog suda osuđen na smrt i streljan, dana 16. novembra 1948. godine“.
 
Jerej Rade Tešović, paroh drežnički, Eparhija šumadijska, ubijen je 10. oktobra 1945. godine, presudom Vojnog suda u Kragujevcu.
 
Jereja Mila Arežinu, paroha veliko-cvijetnpćkog, Eparhija dalmatinska, ubili su komunisti, 1945. godine.
Sveštenika Mihaila Miloševića, paroha dečanskog, Eparhija raško-prizrenska, ubpli su 9. decembra 1944. godine,
 
Iz izveštaja komande mesta br. 328 od 13. aprila 1945. godine, vidi se „da je streljan sveštenik Radule Božović, paroh pridvorski, takođe Eparhija raško-prizrenska“.
 
Jerej Dimitrije Alimpijević, paroh donjodobrićki, eparhija šabačko-valjevska, ubijen je krajem juna 1945. godine.
 
Protojereja Mihaila Borgića iz Podgorice, Mitropolija crnogorsko-primorska, zatvorili su 1945. godine, i potom ubili. Ni njemu se, kao ni mnogima ne zna grob.
 
Sveštenika Savu Božića, Eparhija zvorničko-tuzlanska, ubili su u selu Staje kod Teslića, 15. maja 1945. godine.
 
Sveštenika Miloša Botića, takođe Eparhija zvorničko-tuzlanska, streljali su krajem aprila 1945. godine.
 
Jereja Gojka S. Krivokapića, paroha trešnjevskog, Mitropolija criogorskoprimorska, ubili su 7, maja 1945. godine.
 
Sveštenika Vladetu Lukića, paroha u Štitaru, i monaha Nestora (Ocića), sabrata manastira Kaone, iz Eparhije šabačko-valjevske, ubili su na svirep način 1945. godine.
 
Jereja Petra Popova, koji je preživeo ustaško divljanje u NDHaziji, komunisti su (verovatno zbog toga što je preživeo) ubili, kod Ogulina, 1945. godine.
 
Sveštenike; Mihaila Radića, paroha malokrčmarskog, Eparhija šumadijska, jereja Kuzmana Sofronijevića, paroha smederevskog, Eparhija braničevska, jereja Simeona Franeta, paroha kučajevskog, Eparhija timočka, jereja Milana Ciganovića, paroha udbinskog, Eparhija gornjokarlovačka, su komunisti ubili u proleće 1945. godine. Ni njima se, kao ni skoro svim drugim stradalnicima, ne zna grob.
 
Protu Milana Tucovića, paroha čačanskog, Eparhija žička, su odmah po „oslobođenju“ uhapsili i osudili na osamnaest (18) godina robije. Međutim, ovu kaznu neko je preinačio te su protu, uoči Vaskrsa, uz reči stražara „Izlazi pope, ideš da se sretneš sa svojim Bogom“, izveli iz ćelije i odveli u noć. „Krvnički su ga udarali budakom, mrcvarili i potom, u sedećem položaju, još živog, zakopali u zemlju“.
 
Sveštenik Dragoslav Obućina uhapšen je u Beogradu, krajem novembra 1944. godine i sproveden u Kraljevo. U zatvoru Ozne je držan do montiranog procesa koji je održan 22. aprila 1945. godine u restoranu „Pariz“ u centru Kraljeva. „Od hapšenja do suđenja potpuno je osedeo, iako je imao izrazito crnu kosu“.
Za vreme suđenja okupila se masa „oslobodilaca“, skojevaca i članica Antifašističkog fronta žena čiji je jedini zadatak bio da, poput „golgotske rulje“, horski urlaju „Na smrt! Na smrt! Smrt izdajnicima!“
„Narodni sud“ ne bi bio „narodni“, kada ne bi poslušao svoj narod i oca Dragoslava osudio na smrt. Kaznu su ubrzo i izvršili.
Protu Milana Sretenovića, paroha kraljevačkog i arhijerejskog namesnika žičkog, za razliku od sveštenika Dragoslava Obućine, nisu izvodili pred „Narodni sud“. Njega su, kao i Nedeljka Streličića, paroha u Rakovici i Sibina Stankovića, paroha beogradskog, bez milosti ubili 1945. godine.
 
Sveštenika Dobrivoja Stranjakovića, paroha u Gornjem Milanovcu, uhapsili su u maju 1945. godine i na montiranom procesu, pred Okružnim sudom u Kragujevcu, osudili na smrt. Ubijen je odmah posle donošenja presude. Ne zna se ni gde ni kako.
 
Jeromonaha Jakova (Arsovića) su u Velikoj Drenovi 1945. godine uhapsili i krenuli sa torturom, uvereni da će se odreći „konzervativnih religioznih uverenja“. Kad su videli da se ovaj istinski pastir Stada Hristovog dobro drži, onda su se žestoko ražestili. Tukli su ga i mučili slično neznabožcima iz Dioklecijanovog vremena. Međutim, da ipak ne bi umro u zatvoru, rešili su da ga puste, kako bi to uradio na nekom drugom mestu. Čekali su nekoliko meseci, pa pošto su videli da neće da ih „posluša“, izgubili su strpljenje i rešili da ga dotuku. Presreli su ga na putu za selo Rabrovo i prebili na mrtvo ime. Jedva je uspeo da dođe do kuće bogomoljca Vasilija Popovića, gde je i umro uoči mesopusnih zadušnica 1946. godine u pedeset i drugoj godini života.
Sahranjen je u manastiru Tumanu.
 
Jeromonaha Savu (Lisjaka), sabrata manastira Tvrdoša, Eparhija zahumsko-hercegovačka su, 1953. godine zaklali (od uva do uva) u konaku ovog manastira, gde je i sahranjen.
 
Glavom je platio i jerej Stanko Lazarević, paroh siokovački, koga su ubili, a potom njegovo mrtvo telo ostavili na pruzi gde su ga meštani pronašli, zatim javili porodici, koja ga je sahranila, naravno ne smejući ni da pita zašto?
 
Protojereja Božidara Lukića, koji je rat proveo u njemačkom zarobljeništvu (u Trijeru, Nirnbergu i Filingenu), odmah posle oslobođenja partizanski „oficiri za vezu“, uz dozvolu francuskih vlasti, su uhapsili i doveli u Beograd. Na suđenju se najviše isticao, tereteći ga, bivši zarobljenik, Boža Bulatović, inače jedan od vrlih komunista koji je zajedno sa drugima u nemačkom logoru učestvovao u pripremi za protino ubistvo. Logorske vlasti su to osujetile i najratobornije komuniste premestili u druge logore. Znajući ovo, onda i nema mesta čuđenju što ga je ovaj bivši logoraš tako žestoko teretio.
Za vreme istrage prota se u ćeliji teško razboleo, ali mu zatvorska uprava nije htela pružiti nikakvu medicinsku pomoć, sem batina i reči „Umri, pope, to si i zaslužio!“ Njegove unuke se sećaju kako je njihova majka, a njegova poćerka, Sofija donosila njegov krvav veš iz zatvora. Osuđen je, (predsednik suda bio je, po demonskom ponašanju poznat, sudija Milonja Stijović) na dvadeset godina zatvora.
Kasnije kada je u Zabeli, zajedno sa drugim sveštenicima, vukao cisternu sa fekalijama, stražari su ga, poput onih u beogradskom istražnom zatvoru, provocirali govoreći: „Vuci, matori, vuci!“
„Ako, sinko, ako! – odgovarao bi prota – Neka ti Bog oprosti jer ne znaš šta činiš.“
Godine 1947. je, kao tvrd i nepopravljiv, po kazni premešten u Sremsku Mitrovicu. Osuđenici, koji su zajedno sa njim robijali, sećaju ga se kao pravog Hristovog pastira koji ih je plenio svojom dobrotom i čvrstinom karaktera. Sve ih je hrabrio, jačajući u njima veru i nadu u budućnost Srpskog naroda.
Nažalost, dugogodišnje samice, izolacije, batine učinile su da je psihički popustio i utonuo u svoj svet koji mu niko više, pa ni komunistički zločinci, nisu mogli uzeti.
Iz Sremske Mitrovice ga, 11. maja 1948. godine, premeštaju u neuropsihijatrijsku bolnicu u Vinkovcima gde je ostao sve do 1953. godine, kada ga odvode u Vršac, gde je u bolnici za umobolne ostao deset godina, odnosno do upokojenja, 21. januara 1963. godine. Porodica nikada nije saznala gde mu je grob.
 
U to vreme u Sremskoj Mitrovici razboleo se i jerođakon Gavrilo (Kovačina), iz manastira Visoki Dečani, rodom iz Hercegovine, kome su mlađega brata, takođe sveštenika, ubile ustaše u toku rata. Ovi njihovi saveznici su bili nešto „milosrdniji“ pa su oca Gavrila osudili na deset godina robije. Kako svedoči prota Sava Banković, imao je oko trideset godina, kada je, posle zatvora u Peći i Đakovici, stigao u Sremsku Mitrovicu. U ovoj tamnici, usled zatvorske nebrige, odnosno, „brige“, razboleo se i umro, 29. aprila 1949. godine.
Grob mu se, kao ni drugima, još uvek ne zna.
Ovom mučeničkom nizu se pridružio i monah Gojko Ristić, rodom iz Visokog. Njega su, 1946. godine, osudili na kaznu zatvora u trajanju od dvadeset godina. Posle izvesnog vremena se u Sremskomitrovačkoj robijašnici razboleo, zatim je premešten u duševnu bolnicu, gde se i upokojio.
Protojereja Sava Martinovića sa Cetinja su više puta hapsili, tukli i na razne načine mučili. Godine 1961. se od posledica torture upokojio.
 
I jerej Mile Nikolić, paroh iz Orašca, kod Knjaževca je umro odmah po izlasku iz zatvora od dobijenih fizičkih ozleda i tuberkuloze.
 
Jeromonaha Jovana (Veselinovića), iz manastira Papraće uhapsili su 1947. godine. Polomili su mu tri prsta desne ruke i nastavili sa mučenjem sve dok nije izgubio svest. Tada su ga odveli u nepoznatom pravcu, odakle se nikada nije vratio.
 
Poput njega završio je svoj ovozemaljski život i monah Dimitrije (Radmanović), iz manastira Tavne, kome se od dana hapšenja gubi svaki trag.
Iz napred navedenih primera se vidi da su komunistički zverovi kršili sve civilizovane konvencije izlažući sveštenoslužitelje Srpske pravoslavne crkve mučenju do ludila, pa čak i do same smrti.
Poseban zločin je činjenica, da se skoro nikome od njih ne zna grob. Na sreću, ono što se sigurno zna, je da su imena njihova zapisana na nebu i da su se pridružili mnogim sveštenomučenicima, koji su se i u najtežim mukama pokazali kao istinski svedoci Hrista Vaskrsloga, ne plašeći se „onijeh koji ubijaju tijelo, a duše ne mogu ubiti“ (sr. Mt 1,28).

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *