NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » UTAMNIČENA CRKVA – STRADANJE SVEŠTENSTVA SRPSKE PRAVOSLAVNE CRKVE OD 1945. DO 1985. GODINE

UTAMNIČENA CRKVA – STRADANJE SVEŠTENSTVA SRPSKE PRAVOSLAVNE CRKVE OD 1945. DO 1985. GODINE

 

UTAMNIČENA CRKVA
Stradanje sveštenstva Srpske Pravoslavne Crkve
od 1945. do 1985. godine

 

 
KOMUNISTIČKI „JURIŠ“ NA SRPSKU PRAVOSLAVNU CRKVU
 
“ A čuvajte se od ljudi, jer će vas oni predati sudovima,
i po zbornicama svojijem biće vas.
I svi će vas mrzeti zbog Imena Moga;
ali koji pretrpi do kraja taj će se spasti. „
 

(Mt 10,17,22)
 
Komunistički juriš na Srpsku Pravoslavnu Crkvu bio je zaista silovit i nemilosrdan. Patrijarh Gavrilo Dožić (koji je za vreme Drugog svetskog rata uhapšen od strane Nemaca i oslobođenje, kao jedini verski poglavar, dočekao u Logoru Dahau), po povratku u Otadžbinu zatekao je u zatvoru preko šezdeset (60) sveštenika i jednog Arhijereja.
U pismu Josipu Brozu, od 29. marta 1949. godine, pored ostalog, Patrijarh kaže: „U najnovije vreme dešavaju se neverovatni slučajevi proterivanja sveštenika sa svojih parohija u mesto rođenja, i to sveštenika koji su na svojoj parohiji kao stalni proveli decenijama. U cilju zaplašivanja sveštenika i demoralisanja njnhove pastve izvršeno je niz grubih fizičkih napadaja na arhijereje i sveštenike.
Vladika bački Irinej (Ćirić) gažen je i premlaćen u Odžacima na dan 16. avgusta 1946. godine gde je došao radi kanonske posete, a tom prilikom je sveštenik Milenko Cvejanov izboden nožem od organizovane rulje.
Mitropolit zagrebački Damaskin je fizički napadnut i nemilosrdno zlostavljan u Pakracu, na dan 14. jula 1947. godine, gde je bio došao da preuzme dužnost administratora eparhije, a do današnjeg dana otežava mu se da preuzme svoju mitropolitsku dužnost u Zagrebu.
Mitropolit skopski Josif je nasilno isteran iz Vranja na dan 10. septembra 1947. godine, a uz njega je proteran i Crkveni sud Eparhije skopske.
Vladika gornjo-karlovački u Kistanju na dan 17. oktobra 1947. godine kad je pošao da obiće dalmatinsku eparhiju, kojom administrira, pošto je zlostavljan, prisiljen je da se vrati natrag.
Vladika budimljansko-polimski Makarije je ponižavan u crkvi manastira Svete Trojice kod Pljevalja, na Drugi dan Duhova 1948. godine i dok je od strane rulje, predvođene Nedeljkom Golubovićem, činovnikom državne prodavnice u Pljevljima, unutrašnjost hrama rušena i demolirana, on je nekoliko sati držan u oltaru u smrtnoj opasnosti. Tom prilikom je vršena nužda pred hramom i izmetom mazana ikona pred crkvenim vratima. Hram je ličio na pustoš kao da su vandali tuda prošli, što je narod podsećalo na teške dane našeg robovanja pod Turcima…
Kada je ovako postupano sa crkvenim dostojanstvenicima, piše dalje Patrijarh Josipu Brozu, nije teško stvoriti sliku svakodnevnih izgreda prema sveštenicima, koji su mučeni, zlostavljani, i na svaki način zastrašivani samo da se odreknu svoje službe. Spominjemo samo poslednji slučaj napada na sveštenika Manojla Krgu iz Vrela kod Titove Korenice, koji je na dan 21. januar 1949. godine u Titovoj Korenici, u prisustvu žene i sestre, kocima isprebijan naočigled vlasti a pri izlazu iz Vojnog odseka gde je bio službeno pozvan.
Istovremeno sa ovim organi državne vlasti pozivaju predsednike, blagajnike i sekretare crkvenih opštnna nagovarajući ih da napuste svoju dužnost kod Crkve, podvlačeći da vlasti nepovoljno gledaju na lica koja su funkcioneri crkvenih opština, jer sarađuju sa sveštenikom.
Na području gde je neprijatelj srušio dvesta pedsset (250) crkava dižu se danas dinamitom u vazduh preostale bogomolje. Na području oslobođene otadžbine nesmetano i nekažnjeno se oskrvnjavaju Srpske crkvene svetinje; bez suda ubijaju srpski sveštenici, premlaćuju srpske vladike i onemogućava im se opštenje sa pastvom…
Nebrojeni su slučajevi, nastavlja patrijarh, sprečavanja tradicionalnih verskih litija o Bogojavljenju i hramovnim slavama, badnjačarskih povorki i drugih lepih narodnih i verskih običaja. Isto tako veoma česti su slučajevi ometanja službe Božije u hramovima, bilo igrankom za vreme bogosluženja pred crkvom, bilo upadanjem u crkvu za vreme bogosluženja i pravljenja nereda. Sami organi milicije u Bukoviku, srez pljevaljski, upali su na Bogojavljenje za vreme bogosluženja u crkvu, dobacivali svešteniku razne teške i nepristojne izraze i pretili da će mu počupati bradu.
Organi vlasti u Nadinićima, srez gatački, naredili su svešteniku da smesta preknne crkveni obred i uputi se u Nevesinje gde se ima javiti mesnom odboru. Kad je tamo stigao (daleko 43 kilometra) rečeno mu je da ga niko nije zvao“.
Pisao je dalje Patrijarh o obesvećivanju i pretvaranju hramova u magacine za žito ili suncokret (Orahovac, Uroševac i Sjenica). Zatim, da su pitomci dečjih domova, pod nadzorom vaspitača, po crkvama uništavali sve što im je do ruku dolazilo (slučajevi u Blacu i Borču). Ovo su isto činili mnogi pojedinci i grupe, naravno sa blagoslovom vlasti čiji su predstavnici sa kapom na glavi i cigaretom u ustima ulazili u hramove uvodeći često u njih i svoje pse.
„Koliko se daleko ide u ovom pogledu – kaže Patrijarh – karakterističan je slučaj u Šumlju (Srem). Crkva je obijena, u crkvi je izvršeno demoliranje i uništavanje i izvršena nužda u samom hramu, pa i u Svetom Putiru, iz koga se narod pričešćuje. Ovo se desilo u vremenu kada je ključ od crkve držao Mesni narodni odbor, koji ga je oduzeo od crkvene uprave, da bi na crkvenoj kuli postavio osmatračnicu za nadzor nad žetvom i vršidbom žita. Obavešten o svemu ovome, sekretar MNO (Mesnog narodnog odbora) odgovorio je predsedniku crkvene opštine: „A valjda ti žao što se vrši nužda u crkvi“?
Vlasti su izvršile uviđaj i obećale da će krivci biti kažnjeni, ali nije poznato da je do sada išta učinjeno.
U isto vreme ruše se bogomolje, crkvene zgrade i ovaj se materijal otima i odnosi za svrhe koje nemaju veze sa crkvenom službom.
U Eparhiji gornjo-karlovačkoj, gde su ustaše uništile 145 crkava i 44 kapele, srušene su sada odlukom mesnih vlasti i one koje su samo bile oštećene, umesto da budu opravljene. Isto su prošle i oštećene crkve u Ploči, Komiću, Mutiliću i Srednjoj Gori. Crkve u Jasenku i Počitelju, koje su slučajno bile ostale neoštećene, takođe su srušene. Istih slučajeva ima i u Srbiji (G, Toplica, Đurđevo), Bosni (Skugrić, srez Modriča i dr.), u Sremu (Brestač), a u Rožaju je na traženje narodnog poslanika dinamitom dignuta u vazduh postojeća crkva da bi se materijal upotrebio u druge svrhe.
Pored rušenja, česti su primeri i oduzimanja crkvenih imanja, bespravnih seča crkvenih šuma od strane organa državnih vlasti, zauzimanja episkopskih domova, parohijskih domova, pa i čitavih manastira, kao što je slučaj manastira Gornjaka u eparhiji braničevskoj i Gornjeg Matejevca u eparhiji niškoj, a da pri tom crkvene vlasti nisu ni obaveštene.“
Možemo samo da pretpostavimo kako je Broz uživao čitajući patrijarhovo pismo iz koga je video „predan“ rad njegovih sledbenika na terenu. To što na pismo nije odgovorio ne čudi, jer su ga zadojili ruski komunisti koji su se još bezdušnije i bahatije ponašali prema Ruskoj pravoslavnoj crkvi.
Navešću ovde tajno pismo koje je, 19. marta 1922. godine, Lenjin uputio Molotovu za članove Politbiroa i koje je našim bezbožnicima poslužilo kao recept za zločine prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi i njenom sveštenstvu.
„Povodom događaja u Šuje, koje je već stavljeno na dnevni red razmatranja Politbiroa, mislim da je sada neophodno usvojiti odlučno rešenje u vezi sa opštim planom borbe u istom smeru. Pošto sumnjam da ću moći da učestvujem na zasedanju Politbiroa 20. marta lično, svoje stavove ću izložiti pismeno.
Zbivanja u Šuje treba da se dovede u vezu sa onim saopštenjem ROSTA (boljševička zvanična obaveštajna služba) novinama, to jest sa saopštenjem o tome kako crnostotinaši u Piteru pripremaju da se odupru dekretu o oduzimanju crkvenih dragocenosti, kao i sa onim što nam je poznato o nelegalnom prizivu patrijarha Tihona: odatle nam postaje savršeno jasno da crnostotinaško sveštenstvo na čelu sa svojim duhovnim vođom savršeno smišljeno sprovodi svoj plan da nam pruži odlučni otpor upravo u datom trenutku…
Mislim da ovde naš protivnik pravi ogromnu stratešku grešku, pokušavajući da nas uvuče u odlučnu borbu onda kada js ona po njega naročito beznadežna i naročito nepogodna, dok za nas, naprotiv, upravo u ovom trenutku, predstavlja ne samo pogodan. nego jedini momenat, kada skoro stoprocentno možemo da razbijemo neprijatelja i obezbedimo sebi pozicije koje su nam neophodne, i to na mnogo godina. Upravo sada, i samo sada, kada u glađu zahvaćenim oblastima dolazi do toga da jedu ljude, i kad se po putevima valjaju na stotine, ako ne i hiljade leševa, mi možemo (prema tome, dužni smo) da crkvene dragocenosti oduzmemo sa najdivljijom i najbespoštednijom silom, ne zaustavljajući se pred pritiskom bilo kakvog otpora. Upravo sada, i samo sada, ogromna većina seljačke mase će biti za nas, ili neće biti u stanju da podrži tu šačicu crnostotinaškog sveštenstva i reakcionarne gradske buržoazije, koji mogu i koji će da pokušaju sa politikom nasilnog suprotstavljanja sovjetskom dekretu.
Mi moramo po svaku cenu da sprovedemo oduzimanje crkvenih dragocenosti na najodlučniji i najbrži mogući način. čime sebi možemo obezbediti fond od nekoliko stotina miliona zlatnih rubalja (treba se setiti ogromnih bogatstava nekih manastira i lavri). Bez tog fonda nikakav državni posao uopšte, a naročito nikakva izgradnja privrede, niti pak odbrana naših pozicija u Ženevi neće biti moguća. Uzeti u svoje ruke taj fond od nekoliko stotina miliona zlatnih rubalja (možda i od nekoliko milijardi) moramo po svaku cenu. A to učiniti uspešno, možemo samo sada. Sve analize ukazuju na to da posle nećemo uspeti ovo da izvedemo, jer nijedan drugi momenat osim očajne gladi neće nam dati takvu podršku širokih narodnih masa seljaka, u borbi oko oduzimanja crkvenih dragocenosti.
Jedan umni pisac je o pitanjima državne politike s pravom zabeležio da, ako je, zbog nekog političkog cilja potrebno primeniti niz surovosti, to se onda mora učiniti na najsilovitiji mogući način i za najkraće moguće vreme, jer dugotrajnu primenu surovosti narodne mase ne mogu podneti. Ta analiza se naročito može potkrepiti time što će se, zbog međunarodnog položaja Rusije, posle Ženeve verovatno pokazati ili se može pokazati da će surove mere protiv reakcionarnog sveštenstva za nas biti politički neracionalne, čak možda i preopasne. Sada nam je pobeda nad reakcionarnim sveštenstvom sasvim obezbeđena…
Zato sam došao do bezuslovnog zaključka da mi moramo upravo sada zadati najodlučniji i najbespoštedniji udarac crvenostotinaškom sveštenstvu i ugušiti njegov otpor sa takvom surovošću da ono to ne zaboravi u toku nekoliko decenija. Samu kampanju sprovođenja tog plana zamišljam ovako: zvanično da istupa sa bilo kakvim merama mora samo drug Kalinjin, – nikad i pp v kom slučaju, ni u štampi, niti na bilo koji drugi način u javnosti ne sme da istupi drug Trocki.
Telegram o privremenom obustavljanju oduzimanja dragocenosti, koji je poslat u ime Politbiroa, ne sme se povlačiti. On nam odgovara, jer ćemo kod protivnika stvoriti mišljenje da smo se pokolebali, da su nas tobož zaplašili. Za taj tajni telegram, upravo zato što je tajni, neprijatelj će, naravno, ubrzo saznati.
U Šuju poslati jednog od najenergičnijih, najrazboritijih i najsposobnijih članova izvršnog komiteta (bolje jednog nego nekoliko), pri čemu mu treba dati usmeno uputstvo preko jednog člana Politbiroa. To uputstvo treba da se svodi na to da je u Šuji on dužan da uhapsi što više ne manje od nekoliko desetina predstavnika lokalnog sveštenstva, lokalne buržoazije i građanstva na osnovu sumnje da su se direktno ili posredno suprotstavili dekretu Izvršnog komiteta o oduzimanju crkvenih dragocenosti. Čim završi taj posao, odmah mora doći u Moskvu i lično podneti izveštaj pred plenumom Politbiroa ili pred dvojicom za to opunomoćenih članova Politbiroa. Na osnovu tog izveštaja Politbiro daje detaljnu direktivu sudskim vlastima, takođe usmenu, da se proces protiv šujskih buntovnika, koji su se suprotstavili pomoći gladnima, sprovede maksimalno brzo i da se okonča ne drugačije do streljanjem veoma velikog broja najuticajnijih i najopasnijih crnostotinaša grada Šuje, i, po mogućstvu, ne samo tog grada, nego i Moskve i nekoliko drugih središta.
Mislim da samog patrijarha Tihona nije celishodno dirati, mada on bez ikakve sumnje stoji na čelu te pobune robovlasnika. U vezi s tim treba dati tajnu direktivu Državnoj političkoj upravi, da bi sve veze tog javnog radnika bile što je moguće preciznije i detaljnije praćene i razotkrivane, upravo u ovom trenutku. Obavezati Đeržinskog i Unšlihta da o tome lično, svake nedelje, podnose izveštaj Politbirou.
Po tom pitanju na partijskom kongresu organizovati tajni sastanak svih ili skoro svih delegata, zajedno sa glavnim radnicima Državne političke uprave, Narodnog komesarijata pravde i revolucionarnog suda. Na tom sastanku sprovesti tajnu odluku Kongresa o tome da je oduzimanje dragocenosti, naročito najbogatijih lavri, manastira i crkava nešto što mora da bude sprovedeno sa nemilosrdnom odlučnošću, apsolutno se ne zaustavljajući ni pred čim i za najkraće vreme. Što veći broj reakcionarnog sveštenstva i buržoazije uspemo da streljamo utoliko ćemo tu ekipu bolje naučiti pameti tako da za nekoliko desetina godina na bilo kakav otpor neće smeti ni da pomisle.
Radi praćenja najbržeg mogućeg i najuspešnijeg sprovođenja tih mera, tu na kongresu, na njegovom tajnom sastanku, odrediti specijalnu komisiju uz obavezno učešće drugova Trockog i Kalinjina, bez ikakvog objavljivanja o toj komisiji s tim da se obezbedi potčinjavanje svih operacija istoj, ali da se ne sprovodi u ime komisije nego na svesovjetskom nivou. Odrediti naročito odgovorne, najbolje aktiviste radi sprovođenja te mere u najbogatijim lavrama, manastirima i crkvama.“ – završava Lenjin.
Međutim, ako pogledamo i poslanicu patrijarha moskovskog i sve Rusije Tihona, koju je, 13/26. oktobra 1918. godine, uputio ruskim boljševicima povodom njihovih zločina, videćemo da je bič koji je pucao po našoj Crkvi i vernom narodu delo istih satanskih sledbenika koji su mu, kako tamo, tako i ovde verno i odano služili.
U pomenutoj poslanici se kaže:
 
„Svi koji se maše za nož, od noža će poginuti“ (Mt 26:52).
 
„Ove reči Spasiteljevog proročanstva – kaže patrijarh Tihon – upućujemo vama (Sovjetskim narodnim komesarima) u čijim se rukama danas nalazi sudbina naše Otadžbine. Pripremate se da proslavite godišnjicu Oktobarske revolucije, ali krv braće naše, prolivena u potocima surovo i na vaš poziv, vapije na nebo i primorava nas da vam kažemo gorku reč istine.
Kakva ste obećanja davali narodu – pita ih patrijarh – dok ste osvajali vlast i dok ste pozivali narod da vam veruje, i kako ste ta obećanja ispunili?
Vaistinu, dali ste narodu kamen mesto hleba i zmiju mesto ribe (Mt 7:9-10). Narodu izmučenom u krvavom ratu obećali ste mir „bez aneksija i kontribucija“.
Kakvih ste se tekovina mogli odreći vi koji ste Rusiju doveli do potpisivanja sramnog mira čije se ponižavajuće uslove ni sami niste usudili da obnarodujete u potpunosti? Mesto aneksija i kontribucija naša velika Otadžbina je porobljena, smanjena, raskomadana, i kako biste platili dažbine koje su joj nametnute, vi tajno izvozite u Nemačku zlato koje niste sticali.
Iako ste odbili da branite Otadžbinu od spoljašnjih neprijatelja, vi neprekidno mobilišete trupe.
Protiv koga ih vodite?
Podelili ste narod na neprijateljske tabore i uvukli ga u bratoubilaštvo neviđeno po surovosti. Ljubav Hristovu otvoreno ste zamenili mržnjom, i, umesto mira, veštački ste zapalili klasno neprijateljstvo. Kraj rata koji ste izazvali ne može se predvideti, pošto ste namerili da rukama ruskih radnika i seljaka izvojujete pobedu aveti svetske revolucije.
Nije Rusiji bio potreban sramni mir koji ste potpisali, nego vama, vašim zamislima da jedanput za svagda srušite unutarnji mir u zemlji. Danas se niko ne oseća bezbednim; svi žive u stalnom strahu od premetačina, od pljački, iseljavanja, hapšenja, streljanja. Bespomoćni ljudi se hapse, mesecima trunu po zatvorima, bivaju osuđivani na smrt, često bez ikakve istrage i suđenja, pa čak i bez tako uprošćenog, prekog suda koji ste vi uveli. Na smrt se osuđuju ne samo oni koji su vam nešto „zgrešili“, nego i ljudi koji vam baš ništa nisu skrivili. Ubijate episkope, sveštenike, monahe i monahinje, koji ni za šta nisu krivi, nego samo zbog vaše otrcane fraze o nekakvoj njihovoj nejasnoj i neodređenoj „kontrarevolucionarnoj delatnosti“. Nečovečna smrtna kazna za pravoslavne je još teža zbog lišavanja poslednje predsmrtne utehe – pričešća Svetim Tajnama, a tela ubijenih ne predaju se rodbini radi hrišćanskog pogrebenja.
Nije li sve ovo vrhunac surovosti od strane onih koji se izdaju za dobrotvore čovečanstva i koji su, tobože, i sami nekada toliko stradali zbog surovih vlasti?
Ali vama nije dovoljno što ste ruke ruskog naroda uprljali bratskom krvlju; krijući se iza različitih naziva – kontribucije, rekvizicije, nacionalizacije – gurnuli ste ga na put otvorene i najnemilosrdnije pljačke. Prema vašim uputstvima opljačkana su ili oteta zemljišta, kuće, fabrike, imanja, stoka, novac, stvari, nameštaj, odeća. S početka su pod firmom „buržuja“ opljačkani imućni ljudi; zatim ste uzeli crno ispod nokata tobožnjim „kulacima“ – vrednim i nešto imućnijim seoskim domaćinima. Na taj način povećao se broj siromašnih, iako vam ne može biti nepoznato da sa osiromašenjem velikog broja građana, biva uništeno narodno bogatstvo i čitava zemlja dospeva u propast.
Sablaznivši neuk i prost svet mogućnošću lakog i nekažnjenog bogaćenja, zamaglili ste mu savest, ugušili u njemu svest o grehu; ali ma kakvim se nazivima prikrivali – ubistvo, nasilje, pljačka vazda ostaju teški gresi i zločini koji vapiju na Nebo za osvetom. Obećali ste slobodu…
Veliko je dobro sloboda – sloboda, ukoliko se pravilno poima; kao sloboda od zla, sloboda koja ne pritešnjuje druge, koja ne prerasta u samovolju i anarhiju. Ali vi niste dali takvu slobodu: sloboda koju ste vi podarili narodu sastoji se u podilaženju najnižim strastima gomile, u mogućnosti nekažnjenog vršenja ubistava i pljačkanja… Da li je to sloboda, kada niko ne sme glasno da izgovori svoje mišljenje, bez bojazni da će biti optužen za kontrarevoluciju? Gde vam je sloboda reči i štampe, gde sloboda crkvene propovedi? Već su platili mučeničkom krvlju mnogi odvažni crkveni propovednici; glas društvene i državne osude je ugušen; štampa je, izuzev one boljševičke, potpuno ugušena.
Naročito je bolno i surovo narušavanje slobode vere. Nema ni dana a da se u vašoj štampi ne pojave čudovišne klevete protiv Crkve Hristove i njenih služitelja, zlobna bogohuljenja i ismevanja svetinje. Iživljavate se na služiteljima oltara, terate episkope da kopaju rovove (episkop Toboljski Ermogen), šaljete sveštenike na teške radove. Pružili ste svoje prste na crkvenu imovinu koju su sakupljala pokolenja vernih, ne razmišljajući da time narušavate njihovu volju. Zatvorili ste mnoštvo manastira i crkava bez ikakvog povoda i razloga. Onemogućili ste pristup Moskovskom Kremlju, toj svetinji čitavog ruskog naroda. Vi rušite iskonsku formu crkvene zajednice – parohiju, uništavate bratstva i druge crkvene dobrotvorne i prosvetne ustanove, razgonite crkvena eparhijska sabranja, uplićete se u unutrašnje upravljanje Pravoslavnom Crkvom. Izbacujete iz škole sveštena izobraženja (ikone) i lišavate decu duhovne hrane neophodne za pravoslavno vaspitanje, zabranjujete veronauku…
Da, mi preživljavamo strašno doba vaše vladavine, i dugo ono neće iščileti iz duše narodne, zamračivši u njoj Obraz Božiji i utisnuvši u njoj obraz zveri. Obistinjuju se reči proročke: „Noge im trče na zlo i brze su na prolivanje krvi prave; misli su njihove bezakonje; na putevima je njihovim pustoš i rasap“ (Isa 59:7).
Znamo da ove naše reči istine u vama mogu izazvati samo zlobu i negodovanje, znamo da ćete u njima tražiti samo povod da nas optužite kako se protivimo vlastima; ali što se više bude podizao „stub zlobe“ vaše, to će veće svedočanstvo istinitosti naših reči biti.
Nije naše da sudimo o zemnoj vlasti; svaka vlast dopuštena od Boga zadobila bi blagoslov Naš, ukoliko bi vaistinu bila „sluga Božiji“ na korist podanicima, ako ne bi predstavljala „strah za dobra dela nego za zla“ (Rim 13:3). Sada vas opominjemo rečju Našom, vas koji vlast koristite da progonite bližnje i istrebite nevine: da godišnjicu svoga vladanja obeležite oslobođenjem zatočenih, prekidom krvoprolića, nasilja, razaranja, ograničavanja vere; od rušenja okrenite se vaspostavljanju poretka i zakonitosti, dajte narodu željeni i zasluženi odmor od međusobne borbe. U protivnom iskaće se od vas krv sviju pravednika koju prolivate (Lk 12:50), n od noža ćete poginuti vi koji ga se latiste (Mt 26:52).“
 
Dakle, bez obzira gde i na kojim prostorima živeli, komunistički bezbožnici su se na isti način ponašali prema Crkvi, upravo zato što su meru pripadnosti partiji, toj crvenoj kugi, iskazivali mržnjom i progonom sveštenoslužitelja i svih drugih neistomišljennka. Svugde su, sejali zlo, koje je ostavilo veliku pustoš i dugogodišnje, generacijsko, „trnjenje zuba“.
 
Međutim, da se, ipak, vratimo našem zlu i našim mučenicima. Naime, patrijarh Gavrilo (Dožić) nije samo, napred pomenutim pismom pokazao svoje nezadovoljstvo prema komunističkim postupcima, već je to mnogo puta činio, i to ne samo pismeno već i usmeno.
Prilikom osvećenja crkve Svetog apostola i jevanđelista Marka u Beogradu, 14. novembra 1948. godine, on u svojoj besedi govori „o teškoj buri koja Crkvu potresa, napada i muči“, Zatim one koji podižu tu buru naziva „rodom nevernim i pokvarenim“ (Lk 9, 41), „sinovi protivljenja (Ef 2, 2), zlo srce neverstva (Ef 7, 24), djeca klevete, robovi pogiblji (2. Petr 11,14), na koje ide gnjev Božiji“ (Kol 3, 6).
Na kraju poručuje narodu „da neustrašivo drži svetlost Jevanđelja i hrabro čuva amanet Svetosavski“.
I pri svakom susretu sa predstavnicima vlasti Patrijarh je koristno priliku da iznese i osudi njihove zločine koji su prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi iz daia u dan bivali sve veći.
Tako je u razgovoru sa Milojem Dilparićem, predsednikom državne komisije za verska pitanja, oštro protestvovao protiv proterivanja Episkopa Vasilija.
Kad je Dilparić pokušao da ga razuveri, Patrijarh je planuo: „Nemojte, molim vas, jer sam ja razgovarao sa Smiljanićem, pa kad sam mu rekao da je on to učinio po naređenju UDBe, on se samo smejao.“
Na žalost, svaka njegova, molba ili žalba, ili bilo kog drugog arhijereja Srpske pravoslavne crkve, umesto zaštite, izazivala je još žešće reagovanje i progon sveštenoslužitelja od strane predstavnika nove vlasti. Jednostavno naša Crkva, je u tom, zaista dugom, periodu bila bez ikakve zakonske zaštite.
Pored patrijarha n mnogi drugi arhijereji, sveštenici, đakoni, monasi i monahinje, su ustali u zaštitu svetinje, poput sveštenomučenika iz doba rimskih imperatora, koji su, uz reči: „Pravoslavlje ili smrt“, smelo išli na gubilište.
Tako, Episkop budimljansko-polimski, kasnije sremski, Makarije (Đorđević), pišući Moši Pijade, 1953. godine, iznosi nedela novih vlastodržaca.
„Otkako sam u Prijepolju“ – kaže vladika „ni mene ni moje sveštenike vlast ne ostavlja na miru. Protu Vasu Petrovića iz Priboja na Limu izveli su pre dve godine na sud zbog izmišljenih prljavih stvari. Iako ga je sud oslobodio optužbe, isti ni do danas nema mera. Sveštenika Aleksandra Nikolića osudili su na šest godina robije. Jerođakona Savu (Čančarevića) su nevino optužili, vodili ga kroz Prijepolje i pokazivali svetu kao pokvarenog čoveka, a zatim predali sudu, koji se ubrzo uverio u neistinitost čitave komedije i oslobodio ga. Sveštenika Pantu Bulatovića su svim silama hteli da izbace iz stana pa je na dan svoje krsne slave (Svetog Luke) izveden na sud. Iguman Makarije (Popović) iz Svete Trojice kod Pljevalja je dva puta bio u zatvoru. Sad je ponovo uhapšen“ – piše Vladika – „i već više od dva meseca, ne znam šta je s njim.“
 
Godine 1953. Mitropolit Nektarije (Krulj) izveštava Sveti arhijerejski sinod navodeći neka od zlodela komunističkih vlastodržaca: „Ove godine – kaže on – na Duhove, 24. maja, dvojica pijanih ljudi, za vreme bogosluženja, sa kapama na glavi, cigaretom na ustima i flašom u rukama, upali su u crkvu na Sokolcu i psujući najbrutalnije napravili su paniku.
Zatim da je „noću između 11. i 12. maja obijena crkva u Bolješevu i pokradena, a 8. juna da su đaci višegradske gimnazije, nagovoreni od bezbožnika, provalili u kapelu u Banji kod Višegrada i napravili nered. U nedelju 13. decembra opet je bio nered i pannka u crkvi na Sokolcu. Za vreme bogosluženja upada u crkvu Manojlo Marić, zabranjuje zvonjenje i izjavljuje da on ne dozvoljava da se na Sokolcu zvoni, da se crkva otvara i služba u njoj obavlja. Na prigovor sveštenikov da će ga za njegov postupak tužiti, Manojlo je odgovorio ‘da njemu niko ništa za to neće i ne može, da će ga on u to uveriti i zato baš želi da ga tuži’.
Još u prvoj polovini 1953. godine u ovoj eparhiji povedena je otvorena i javna borba protiv Crkve i sveštenstva. Na partijskim konferencijama, u dnevnim listovima, vodila se hajka na crkvu i sveštenstvo. Ova borba unela je zabunu i pometenost u rad n delovanje crkve i sveštenstva u ovoj godini. Parohijski sveštenici ne odlaze u parohije i na poljske molitve, jer im se otvoreno preti. Arhijerejski namesnik travnički ne ide na pregled parohija i crkvenih opština u maju i junu kada je trebalo da ide. Taj posao obavio je kasno u novembru. „Nisam išao u reviziju letos kada je bilo vreme da se ide i to iz potpuno opravdanih razloga. Nisam išao ni u parohiju, jer nije bilo konferencije na kojoj nije bilo pretresano o meni. Računao sam da je mnogo praktičnije ne ići nikuda da se ne bih izlagao napadima neodgovornih elemenata“, kaže arhijerejski namesnik u svome izveštaju, od 23. novembra 1953. godine.
„Zakazane kanonske vizitacije Travniku i crkvama travničkog namesništva morale su izostati, jer su i sveštenici i crkvena opština molili da se iste odgode, Paroh iz Bugojna lično dolazi u Sarajevo i moli da se moja poseta u Bugojno odgodi, jer ne može da garantuje za moj miran boravak u Bugojnu.
Prošle 1952. godine, na Veliku Gospojinu, trebalo je da se obavi kanonska poseta Travniku i da se održi velika crkvena svečanost povodom proslave stogodišnjice travničke crkve. Ta se svečanost nije mogla obaviti, pa je odgođena za isti praznik 1953. godine. U zadnjem času svečanost je opet odgođena, jer je travnička crkvena opština aktom br. 28 od 9. avgusta izvestila: „Kako su sada ponovo nastupili isti razlozi i nezgodna situacija za obavljanje proslave stogodišnjice, što se vidi iz dnevne štampe i lokalnih prilika, crkveni odbor je mišljenja da bi trebalo i ove godine odgoditi dolazak Vašeg Visokopreosveštenstva, do boljih vremena. U isto vreme dok se vodi borba protiv crkve i sveštenstva, u štampi i po konferencijama, poreske komisije po kancelarijama oporezuju sveštenike basnoslovnim svotama.“
A Mitropolit skopski Josif (Cvijović) izveštava Sveti arhijerejski sinod da „organi narodne vlasti često prave smetnje i ima slučajeva da se vernici zbog vršenja svojih verskih obreda od pojedinih organa pozivaju na odgovornost. Ometa se rad eparhijskih organa, kako upravnog odbora, tako i saveta. Tako je službenik Povereništva unutrašnjih poslova SNO-a (Sreskog narodnog odbora) došao na sednicu eparhijskog saveta i zahtevao da joj prisustvuje. Na svakom koraku pretnjom i silom nastoje da ometu vršenje verskih obreda.“
Da je na sve strane komunistička vlast komandovala juriš na Srpsku pravoslavnu crkvu svedoči i izveštaj Episkopa gornjo-karlovačkog Simeona (Zlokovića) koji je podneo Svetom arhijerejskom saboru.
„Da bih koliko-toliko izneo teškoće s kojima se bori pravoslavni narod, sveštenstvo, crkvena opština, a i ja lično, navešću nekoliko slučajeva poznatih u eparhiji u 1953. godini, iz kojih ćete videti odnos vlasti prema crkvi, kao i nemoći zakona kada je u pitanju Crkva, odnosno njeni predstavnici. Niko još nije uzet na odgovornost zato što se ogrešio o zakon, zbog svoga postupka prema crkvi, njenoj imovini i njenim predstavnicima, bez obzira što smo mi i naši područni organi molili predstavnnke narodne vlasti da se učinioci ovakvih krivičnih dela pozivaju na odgovornost.
U selu Kusetima – kaže episkop – grupa omladinaca, predvođena od starijih ljudi, lupala je po zidovima crkve, urlala, izazivala i psovala vernike u crkvi i nazivala sveštenike pogrdnim rečima. Narodnim vlastima dostavili smo spisak svih počinilaca ovog zločinačkog dela, za čije kažnjavanje govori čl. 113. Krivičnog zakona, međutim, ni jednom se nije ništa desilo, niti je ko od njih pozivan na odgovornost. Kada smo posle slučaja u Glini – posle svih mogućih smetnji – podneli žalbu Komisiji za verska pitanja, odgovorili su nam da događaj nije istinito prikazan i da se nije ometalo bogosluženje u crkvi. U eparhiji nema takoreći mesta za vršenje bogosluženja u crkvi. Sveštenici su prinuđeni da služe na crkvištima, odnosno u portama i zato ih pozivaju na odgovornost, kao da se u portama ne služi zbog velike nevolje. Jedan sveštenik kažnjen je sa 3.000. – dinara zato što nije prijavio skup, jer su tako okarakterisali bogosluženje, a odluka je obustavljena tek prilikom naše intervencije.
U poslednje vreme čine se smetnje pravoslavnom življu prilikom posete crkvištima na dan verskih praznika, kad narod dolazi do svojih crkvišta, negde u ogromnom broju, da obavi svoje stare crkvene i narodne običaje.
Poznat je slučaj u Gliništu o Duhovima 1953. godine kada je došlo do grubog objašnjenja između omladine i onih koji su ih terali sa crkvišta. Cela stvar se svršila saslušanjem u sreskom mestu Slunju. Narod je u jednom selu, u nedostatku zvonare, postavio stubove na koje je obesio jedno zvono – i to je smetalo narodnim vlastima, pa su na tom mestu udarili temelje školi, koju uopšte ne misle zidati. Narodni odbor izdao je naređenje da se zvono ukloni.
U mnogim selima vršeni su pokušaji miniranja crkvenih zidova. U jednom selu pokušali su eksplozivom da unište crkvu, sa motivacijom da je ona u takvom stanju da predstavlja opasnost po prolaznike, Sa nastojanjima da sruše zidove ove crkve nije se još uvek prestalo. I po ovom slučaju nismo dobili od Verske komisije iz Zagreba nikakav odgovor.
Iz sela Korenice proteran je jedan sveštenik, gde je došao po želji vernika da obavi bogosluženje. A i crkva je posle toga srušena. Na našu intervenciju Verska komisija u Zagrebu odgovorila nam je da je crkva srušena za vreme rata. Isto tako pokušali su da miniraju zidove crkve u Glini, ali sveštenik, koji je u isto vreme i predsednik crkvene opštine, sprečio je da do toga dođe. Pošto su ga učinioci ovog nedela vređali prilikom rasprave, tužio ih je sudu u Karlovcu za uvredu, ali mu je odgovoreno: „Eto vam tamo Zagreba, pa pitajte i tražite“.
U srezu Vrgin Most ukradena su dva zvona. Saznali smo za imena lica koja su ih ukrala i kamionom odvezla za Zagreb. O ovom slučaju blagovremeno smo obavestili Javno tužilaštvo sreza Vrgin Most, ali ništa nije bilo učinjeno da se zvona vrate. U selu Lucinju, srez Karlovac, iz bivše Bogorodičine crkve takođe su ukradena zvona. Krivac je pronađen, ali još nije kažnjen. Jedno od tih zvona nalazi se i danas u Karlovcu, U jednom selu zvona su za vreme rata bila zakopana u nekoj rimokatoličkoj crkvi, a za vreme mira prenesena u narodni odbor. Tražili smo izručenje zvona, ali bez uspeha. Kada smo se žalili Zagrebu, Kotarski narodni odbor pismeno je izjavio da su zvona predali mesnom Vojnom odseku, a ovaj vratio crkvi. Međutim, saznali smo da su zvona razlupana, pa posle toga prodata kao staro gvožđe. Isto tako pokušano je da se ukradu zvona u selu Dubravama, srez Ogulin. Pukim slučajem krađa je sprečena, ali krivci nisu kažnjeni.
Najveća tragedija desila se 1953. godine kada je zapaljena čitava, tek obnovljena crkva u Dubravi, srez Gračac. Lica koja su to učinila poznata su celom selu, jer i oni koji su naredili i oni koji su bili određeni da to učine, hvalili su se da su oni učinioci toga nedela. Oni su sve predmete iz crkve sakupili na jedno mesto, polili benzinom i zapalili. Neke su stvari iznošene i nađene kod reke Zrmanje oko šest kilometara daleko od crkve. Tada sam se nalazio u Šibeniku u sedištu dalmatinske eparhije i hitno sam preko pisma intervenisao. Iako svako u selu zna ko su krivci, ni do danas nijedan od njih nije kažnjen. O ovom slučaju obavestili smo Versku komisiju u Zagrebu, kao i tamošnji Sekretarijat za unutrašnje poslove, ali na žalost, niko ni prstom nije makao da se krivci ovoga zločina uzmu na odgovornost. Narod je užasno ozlojeđen, ali je u isto vreme nemoćan, na isti način kao i mi i naši područni organi da učinimo ma šta da se krivci ovoga nedela uzmu na odgovornost.
Kada sam se 1953. godine vratio sa zasedanja Svetog arhijerejskog sabora, krajem meseca juna dobili smo iscrpan izveštaj od strane arhijerejskog namesništva za ličko područje, – da je Kotarski narodni odbor zatražio u Zagrebu dozvolu za rušenje crkve u Gračacu. Pošto smo bili sigurni u uspeh naše intervencije, obratili smo se na ličnost gospodina dr Vladimira Bakarića, ondašnjeg predsednika Vlade, moleći ga da interveniše da ne doće do rušenja pravoslavne crkve, jer bi postupak imao strahovito negativne političke posledice. I zaista, prošle godine nije došlo do rušenja, ali je to učinjeno ove godine, na Veliki petak i to na brutalan način, o čemu je Sveti arhijerejski sinod obavešten posebnim izveštajem. Crkva u Gračacu bila je sva od klesanog kamena, samo joj je nedostajao krov, koji je razrušen za vreme rata. Zvonik je bio takođe u odličnom stanju – ogromnih dimenzija, i sazidan sav od četvrtastog belog kamena sa dva potpuno sačuvana zvona. Šteta, kažu oni, iznosi najmanje 20 miliona dinara, a poznato je da ta suma ne bi bila dovoljna da se podigne crkveni zvonik. Gračačka crkva bila je jedna od najboljih crkava u eparhiji. Zidana je u drugoj polovini prošlog veka. Sagrađena je nastojanjem Voje Mandića – prote gračačkog, koji je bio narodni poslanik u austrijskom parlamentu. Povodom rušenja pravoslavne crkve u Gračacu uputili smo protestni telegram predsedniku Republike Titu, dr Vladimiru Bakariću – predsedniku Sabora Hrvatske i tražili zaštitu Zakona. Na žalost, do danas nam ništa nije odgovoreno.
Rad sveštenika na terenu još uvek je ometan od strane organa narodne vlasti. U mnogim mestima predstavnici vlasti nikako ne izdaju potvrde za krštavanje dece. Samo vernici podnose pismene proteste eparhijskom crkvenom sudu. Na žalost, Komisija za verske poslove, koja se obično oslanja na negativne izveštaje organa vlasti sa terena, odgovorila je da nije dužia da posreduje direktno u ovome sporu, odgovarajući obično na naše dopise kako nije moglo da se utvrdi da su organi vlasti sami ometali izdavanje potvrda o krštavanju dece.
Prošle godine u selu Bijeloj Rijeci, kotar Vojnić, desio se ovaj slučaj: na Veliku Gospojinu na crkvištu tamošnje poznate crkve sveštenik je služio Svetu Liturgiju. Milicioner mu je zabranio da krštava decu, koju je bio narod doneo, pre nego što pokaže dozvolu od sreza Vojnić da na tom mestu može krštavati decu. Na osnovu pismenog izveštaja sveštenika, koji je inače veoma častan čovek, koji ne bi mogao pisati o onome što se nije zbilo, vidi se da su narodne vlasti zaista činile smetnje. Izvestili smo Komisiju za verske poslove, koja je odgovorila da je sveštenik od strane milicionera bio opomenut zakonskim propisima.
U Glini Narodni odbor je pokušao da tumači član 13. Zakona o pravnom položaju verskih zajednica da se onemogući održavanje pomena na grobovima ustaških žrtava. Tek na našu energičnu intervenciju kod Narodnog odbora dobili smo dozvolu za vršenje pomena po crkvenim običajima.
Veoma je čest slučaj da se molbe podnose po pitanjima crkvene zemlje i crkvenih opština i da se one ne uzimaju u postupak.
U mestu Parošcu, u Lici, Mesni odbor Narodnog fronta uzeo je crkvenu zgradu za svoje poslove. Naša intervencija nije uspela. I pored vrlo teškog stanja u eparhiji po ovom pitanju, vlasti nastoje da oduzmu čak i ono nekoliko preživelih crkvenih kuća.
Na jednog učenika drugog razreda bogoslovije u Narodnom odboru Vrgin Most vršena je prava psihička inkvizicija koja je trajala nekoliko sati. U toj inkviziciji učestvovala su neka nepoznata lica, koja su bila povezana u ovom poslu sa službenicima Narodnog odbora. Učenik je bio oslobođen posle torture kada je pristao da će napustiti bogosloviju. Svim kandidatima za bogosloviju prećeno je raznim sredstvima, a najčešće da će im taj i taj član porodice biti otpušten iz državne službe, ukoliko odu u bogosloviju.
Kad sam i sam išao da obiđem neka mesta u područnoj mi eparhiji, niko od preživelih Srba nije smeo da me primi pod krov i da mi spremi ručak, već se toga primila jedna Slovenka, vere rimokatoličke. Jedna ličnost, i to vrlo uticajna u Topuskom, javno je izjavila: „Znajte da će se znati kod koga je vladika ručao i pazite šta radite“.
Nezakonitost organa vlasti prema crkvi uzela je ogromnog maha. Sveštenici na terenu mogu jedino obavljati svoje dužnosti ako ih organi vlasti ne budu ometali i ako budu uživali zaštitu Zakona. Zato u interesu pravde, vere i istine predlažem neka Sveti arhijerejski sinod uputi jednu predstavku Saveznom izvršnom veću u kojoj će naglasiti da se u Eparhiji gornjo-karlovačkoj silom održava stanje slično onom u 1941. godini. Apelovati da se poštuje zakonitost, da se omogući pravoslavnom svetu da svoje verske potrebe može zadovoljavati bez šikaniranja i pretnji organa vlasti. Da se prestane sa rušenjem pravoslavnih crkava i uništavanjem crkvene imovine; da se omogući sveštenicima da se slobodno mogu kretati u vršenju svoje dužnosti i da se sveštenici zaštite od nezakonitih postupaka organa narodne vlasti.“
Episkop banjalučki Vasilije (Kostić) 1954. godine piše Svetom arhijerejskom saboru, da su „hram u selu Čelincu zapalile ustaše za vreme prošlog rata i da je ostao samo parohijski dom u kome se vrše bogosluženja i verski obredi. Na podsticaj viših vlasti, Sreski odbor u Banjaluci doneo je odluku da se dom oduzme. Verske potrebe nisu hteli da uzmu u obzir. Crkvena opština uložila je žalbu kod Vrhovnog suda, sa molbom da se ista odluka poništi, jer je to jedina zgrada koja se može upotrebiti za crkvu, a da je svojina crkvene opštine. Ista opština kupila je redovnim putem od jednog državnog preduzeća zvono. Na intervenciju mesnih vlasti, a uz podršku upravnih vlasti u Banjaluci, zvono je odneto, tobože ukradeno. Vrhovni sud u Sarajevu, kome se selo žalilo, doneo je odluku da se zvono vrati, ali od svega toga nije bilo ništa.
Sa mnogih crkava zvona su ukradena ili slupana. Ove se kraće i dalje ponavljaju, a vlasti ne preduzimaju ništa da bi se ovo sprečilo. Glavni organizator za krađu zvona u jednom mestu bio je Mlađo Gojkić, službenik Sreskog suda u Prijedoru. Vlasti ga nisu kaznile, niti su htele da ga pozovu na odgovornost.
U Mrkonjiću je crkva spaljena za vreme okupacije. Da bi se osposobila za službu prvo ju je trebalo pokriti. Svešteniku je nekako uspelo da dobije dozvolu za seču, ali mu je pravljeno stotinu smetnji prilikom prevlačenja građe.
U Moštanici su provokatori odneli konopce da se ne bi zvonilo, a sveštenika su obrijali, ošišali, nakaradili i bokserima istukli, svukli mu odelo i oterali iz manastira, tako da je više od 10 km po noći išao pešice. Jedan starešina manastira 24 sata je proveo skriven u nekom stenju, odakle je sve vreme posmatrao kako hiljade vernika dolazi na molitvu i neprestano zvone za pokoj duše njihovog sveštenika, misleći da je poginuo.
Službeni predstavnici nagovaraju ljude da ne krštavaju decu, da ne sahranjuju mrtve uz crkvene obrede i da se venčavaju bez crkve. Sveštenici nisu slobodni u svome radu zbog proganjanja. To se naročito ispoljilo u mesecu januaru i februaru, a kulminacija je dostignuta u avgustu, kada se digao skoro čitav državni aparat protiv vere i njenih propovednika. Bez sveštenika ima skoro osamdeset parohija, a vlasti stalno ometaju da im se dodele sveštenici.“
Takođe i Episkop niški Jovan (Ilić) u izveštaju Svetom arhijerejskom saboru, 1954. godine, kaže: „Na mnogim frontovskim konferencijama uvek je sa omalovažavanjem, tendenciozno uplitano moje ime i iznošene su gole neistine o meni i mome radu. Prvo je objavljen napad na mene u niškim „Narodnim novinama“. U istom broju štampana je i moja karikatura i moga sina Vojislava. Zatim je to nastavljeno na konferencijama, na kojima sam bio glavni predmet diskusije, omalovažavan i nazivan „najvećim narodnim neprijateljem, izdajnikom, lopovom“ i na najvulgarniji način vređani moji roditelji. Npr. jedan potpukovnik (kako je slušaocima predstavljen, čije ime nisam mogao saznati) na konferenciji u frontovskoj organizaciji rekao je: „Na teritoriji ove organizacije postoje tri narodna neprijatelja.“ Prvo je citirao mene, tobož ne znajući ko sam i šta sam, podsećao se i kaže: kaluđer sa velikom kapom „nekakav Jovan“. Najzad se setio da sam ja vladika Jovan, optuživao me da sam govorio da će biti rata, te treba kupovati brašno i mast. To je potpuna neistina. Zato je predlagao da me pozovu da se pred skupom javno izjasnim jesam li s njima ili sam protiv njih.
Na drugoj konferenciji u drugoj frontovskoj (centralnoj) organizaciji opet je govorio avijatičarski oficir, čije ime ne znam. On je, izmeću ostalog, govorio o poseti Njegove Svetosti Patrijarha i članova Sinoda maršalu Titu i o izjavi koju su dali po pitanju Trsta. Zatim je potvrdio da se ja i naredbama Patrijarha i Svetog sinoda ne pokoravam, te da sam jeretik, da pljačkam manastire itd. Razume se, sve to ne odgovara istini.
Na jednoj konferenciji govorila je neka žena, čije ime, takođe, nisam mogao saznati. Ona je naročito napadala mene, nazivajući me sa omalovažavanjem „neki kaluđer sa velikom kapom“, koji u crkvama govori majkama o vaspitanju dece itd.
Na ove i ovakve napade nisam obraćao nikakvu ozbiljnu pažnju. Mislio sam da je ovo obična propaganda. No, 13. tekućeg meseca oko 3.30 časova popodne, zakucale su na našim kućnim vratima tri devojke i mome sinu Vojislavu saopštile da će se u školi „Učitelj Tasinoj“ večeras održati konferencija XXIV frontovske organizacije. Tema će biti „Spoljna politika Jugoslavije“. Obaveštavaju ga zato da i on prisustvuje konferenciji; početak će biti u šest časova. Ali na tome se nije svršilo.
Ujutru su osvanule mnoge parole i plakati izlepljeni na telefonskim i električnim stubovima i zgradama po ulicama kojima ja prolazim, počev od Saborne crkve, pa do mog stana, sa raznim natpisima: „vladika izdajnik, vladika petokolonaš, vladika šurovao sa Nemcima što smo mu oprostili, ali će mu sada suditi omladina itd“. Na ogradi oko naše kuće masnom bojom i krupnim slovima ispisano je: „vladika izdajnik, dole mantijaši, dole petokolonaši“.
Iz ovoga kratkog opisa može se videti kako se do sada razvijala sva neumesna propaganda ne samo protiv mene, nego protiv naše crkve i njenog ugleda, a kojom se ni najmanje ne doprinosi ugledu i koristi ni naroda, ni otadžbine, ni komunističke partije, niti se, pak, takvim sredstvima i neistinom postiže mir, sloga u našem narodu i podiže ugled naše otadžbine u inostranstvu. Najžalosnije je da se u te intrige i neistine upliću i predstavnici naše junačke i nikad nepobeđene vojske.
Imajući u vidu ne sebe, nego ugled naše Crkve, a slobodno mogu reći i ugled državnih vlasti, saznavši da se meni priprema fizički napad, da se u Nišu ne bi desile scene kakve su se desile u Tuzli, manastiru Ozrenu i Banjaluci, ja sam 14. u 13,30 časova popodne, automobilom napustio Niš i stigao u Beograd istog dana oko 12 časova noću. U isto vreme izjavljujem da nikad nisam bio izdajnik svog naroda, svoje Crkve i svoje otadžbine, da nikad nisam bio petokolonaš, da nikada ni od koga nisam uzeo što meni ne pripada, da smo, ne samo ja nego i cela moja porodica najlojalniji građani grada Niša, da svi najlojalnije vršimo svoje građanske i hrišćanske dužnosti. O ovome, kaže na kraju Episkop Jovan, izveštavam Sveti arhijerejski sabor i molim za dejstvo da mi se omogući povratak u moju rezidenciju i nesmetano vršenje mojih arhipastirskih dužnosti, da se sa ovakvom, po naš narod štetnom i nedostojnom propagandom, prekine, a sa krivcima postupi po Zakonu“.
 
Prednje izveštaje Sveti arhijerejski sinod je dostavio Komisiji za verska pitanja Saveznog izvršnog veća i zamolio shodnu intervenciju po istom. O učinjenom po ovom aktu Komisija za verska pitanja nikada Svetom arhijerejskom sinodu nije dostavila nikakav odgovor.
Na žalost, ova Komisija se nije obazirala ni na izveštaj Svetog arhijerejskog sabora u kome su, po eparhijama, nabrojana mnoga zla koja su predstavnici vlasti učinili prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi.
Navešću samo delove iz tih izveštaja:
 
Eparhija dabrobosanska:
 
– U crkvi sokolačkoj za vreme bogosluženja izvršen je napad na sveštenika Dragoljuba Savića, psovkama i grdnjama od nepoznatog lica. Izvršena je provala parohijske crkve u selu, Bilješevo.
– Demolirana je i opljačkana kapela u Banji kod Višegrada od strane đaka gimnazije u Višegradu, koji su bili na ekskurziji.
– Ometanje vršenja bogosluženja u Sokolcu i drugim mestima u srezu sokolačkom.
 
Eparhija banjalučka:
 
– Ometanje hramovne slave u Slatini, na Petrovdan.
– Proterivanje protojereja Jovana Preradovića iz svoje parohije u Vijačanima uoči Velike Gospojine.
– Demoliranje crkve i zlostavljanje sveštenika Svetozara Lotike, paroha dubičkog i njegovog crkvenjaka o Preobraženju u manastiru Moštanici.
– Proterivanje sveštenika Andrije Raičevića, paroha staromajdanskog i predaja pismene odluke od strane organizacije Socijalističkog saveza radnog naroda NR BiH u Majkić Japri, gde mu se zabranjuje dolazak u selo, preteći mu demonstracijama.
– Ometanje bogosluženja u Maglajanima, Štrpcima, Bistrici i Omaru, napadi na sveštenika i povici na popove i vladiku banjalučkog.
– Pismena pretnja i zabrana svešteniku Samardžiću da dolazi u selo Kolar da vrši parohijske dužnosti.
– Proterivanje sveštenika Vojina Sindžića, paroha jošaničkog i saopštenje da se više ne vraća u parohiju.
– Pravljenje smetnji svešteniku Nedeljku Alviru, parohu velikošljivanskom.
– Napad na sveštenika Jovana Uletilovića.
– Napad nepoznatog lica noću na stan sveštenika Danila Ćućana i na crkvu u selu Vranešima.
– Napad na sveštenika Ratka Graovca, paroha imljanskog, koji zbog otkaza stana mora da napusti parohiju.
– Kažnjavanje sa trideset dana zatvora Rada Mačkića, služitelja eparhije banjalučke, koji je prilikom progona episkopa banjalučkog Vasilija iz Banjaluke hteo istom da obezbedi mesto u vozu.
– Kažnjavanje sveštenika u Mrkonjiću zbog držanja žitne molitve na seoskom groblju.
 
Eparhija gornjokarlovačka:
 
– Spaljivanje crkve u Zrmanji.
– Rušenje crkve u Gračacu.
– Javno ismevanje sveštenstva oblačenjem u odežde uzete bez dozvole iz crkve, na maskaradi u selu Muć i u Sutini kod Splita.
 
Eparhija žička:
 
– Izgredi pri svećenju bogojavljenske vodice u selu Kamenici.
– Skrnavljenje crkve u selu Nagibi.
– Provala i pljačka crkve minadžamsko-kosovičke.
– Provala crkve u Zaovinama.
 
Eparhija zahumsko-hercegovačka:
 
– Ubistvo igumana Save (Lisjaka), nastojatelja manastira Tvrdoša od nepoznatih lica.
– Napadi na monahe manastira Zavale.
 
Eparhija zvorničko-tuzlanska:
 
– Proterivanje sveštenika iz Puračića, a da za to nije dao nikakvog povoda. Ista sudbina snašla je i Andriju Vlajkovića.
U Derventi na oglasima mogu se pročitati ovakve parole: dole reakcija i mantijaši. Jedan takav oglas glasi: „Građani, u subotu 29. avgusta u 10 časova pre podne održaće se protestni zbor na pijaci. Svaki dobar član Socijalističkog saveza treba da prisustvuje ovom zboru u Derventi – Dole reakcija U mantijama. Zakoni su za neprijatelje socijalizma, nema demokratije za one koji je ruše“.
– Mesne narodne vlasti zauzele su zgradu crkvene opštine u Brčkom u kojoj su vršena bogosluženja, pošto im je crkva srušena za vreme ustaške vladavine, pod izgovorom da im je ta zgrada potrebna za školu.
 
Eparhija niška:
 
– Zabrana vršenja obreda i nošenja litija kod kapele u selu Đurincima i Beljinu.
– Uklanjanje krsta u Kaluđerovu.
– Zabrana vršenja obreda u seoskim zavetinama i nošenje litija u selu Ribarima, Beloinju, Đurincu i Crnoljevici i kažnjavanje domaćina slave Radoja Ilića iz Beloinja, Bogosava Miloševića iz Đurinca i sveštenika Sofronija Ivanovića iz Crnoljevice.
– Napad na paroha zdravinskog od nepoznatog lica.
– Provala i uklanjanje krstova kod crkve u Staničenju.
 
Eparhija pakračka:
 
– Organi narodne milicije omeli su sveštenika u selu Bučju da na ruševinama, od ustaša srušene crkve, odsluži liturgiju na dan hramovne slave – Spasovdan što je do tada uvek činio.
– Seoski narodni odbor zabranio je nošenje litija u selu Pakranima i Markovcima.
 
Eparhija raško-prizrenska:
 
– Proterivanje sveštenika Čedomira Simića i Boška Popovića iz Prizrena.
 
Eparhija skopska:
 
– Provala i pljačkanje crkvenih kancelarija u Stublu.
 
Eparhija timočka:
 
– Lomljenje i bacanje seoskog krsta u selu Svrljiškoj Topoli noću gde je sveštenik preko dana svetio vodicu i sekao slavski kolač na Petrovdan.
 
Eparhija šumadijska:
 
– Izgredi Aleksandra Golubovića na Veliki Petak u sipićkoj crkvi, koji je sa kapom na glavi i cigaretom u ustima oblačio sveštenički felon, ismevao Hrista i psovao na najodvratniji način. Javni tužilac je oslobodio Aleksandra od krivične odgovornosti, jer ovaj postupak nije okvalifikovao kao krivično delo.
– Provala crkve u selu Badnjevcu i krađa 125.000 dinara uoči hramovne slave, gaženje sveća i pravljenje nereda u crkvi.
– Preduzimanjem mera protiv sveštenika i blagajnika u selu Bunaru od strane Unutrašnjeg odseka zbog održavanja crkvenog sabora u porti.“
Međutim Komisija za verska pitanja SIV-a aktom broj 124 od 4. februara 1954. godine, umesto da nešto preduzme, izveštava Sveti arhijerejski sinod „da se ubuduće sve predstavke crkvenih organa, s obzirom na provedenu decentralizaciju državne uprave, ne podnose preko Komisije, nego neposredno nadležnim organima, a Komisija će rešavati samo načelna i opšta pitanja.“
Svetom arhijerejskom sinodu bilo je jasno da ovakav odgovor vlastodržaca znači još veću represiju prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi, njenom sveštenstvu i vernom joj narodu. Nastavljena su hapšenja i presuđivanja sveštenoslužiteljima bez ikakve milosti. Tako su jednog sveštenika kaznili samo zato što je rekao da je za njega svaka vojska bila oslobodilačka, jer su ga oslobađali onoga što je imao, odnosno, otimali su i odnosili iz njegove kuće sve ono što bi im za oko zapalo.
U samom izveštaju UDBE iz 1953. godine kaže se: „Od oslobođenja do danas bilo je mnogo slučajeva aktivnog neprijateljskog istupanja sveštenika, od kojih je samo jedan deo od vlasti upozoravan ili pozivan na odgovornost. Do sada je ukupno uhapšeno i osuđeno od jedne do dvadeset godina zatvora (ne računajući kažnjavanja po Zakonu o prekršajima, koja su brojna) 230 sveštenika.“
Nije ni čudo što su hapšenja bila svakodnevna pojava kada se zna da su imali doušnike na svakom koraku, pa čak i među crkvenom jerarhijom.
Ovaj, čoveka nedostojan, bratoubilački rad vidi se iz jednog izveštaja Savezne verske komisije, koji je nastao zaslugom tih „vrednih“ dojavljivača sa terena. Naime, taj doušnik za ponašanje Vladike šabačko-valjevskog Simeona (Stankovića), kaže: „Kipeo je od mržnje, prema poretku kod nas i svemu u vezi sa njim. To je javno i drsko manifestovao u svakoj pogodnoj prilici, naročito pri kontaktima i dogovorima sa sebi bliskim episkopima. I još pre dolaska u Beograd na zasedanje Svetog arhijerejskog sabora najavio je da će se tako držati. On je išao dotle da je jedini od episkopa odbio da dođe na prijem u Saveznom izvršnom veću, priređen za članove Sabora. A izgovorio se bolešću. I time je stvarno potvrdio krajnju mržnju prema državnom uređenju, kao i svoj stav protiv saradnje sa državom. Koliko je bio uporan u stvaranju neprijateljske atmosfere vidi se na primer i po ovom detalju: Došao je jednog dana kod Mitropolita Nektarija (Krulja), da još jednom utvrde plan, koga su već ranije bili stvorili, za odbacivanje pitanja odobrenja pravila Svešteničkog udruženja i crkve u Makedoniji pa mu je, između ostalog rekao: ‘Udruženje treba da se skine s dnevnog reda. Gledajte da to svršimo, jer ako na tome propadnemo onda smo propali za sva vremena. Javnost je mnogo zainteresovana za naše držanje. Treba to odmah skinuti s dnevnog reda. Narod je mnogo zainteresovan za to. To je sve istorijski i sudbonosno’.
Kad su se ovako dogovorili po ovom pitanju onda su prešli na pitanje crkve u Makedoniji i utvrdili da i njega treba odmah skinuti s dnevnog reda, povodom čega je Nektarije rekao Simeonu: ‘Ko može i kako glasati za onaj predlog u vezi crkve u Makedoniji! Pa jesmo li ljudi, šta li smo!? Zar da primimo neke vucibatine i propalice u episkopat (misleći pri tom na predložene kandidate za episkope iz Makedonije Popovskog i Dimovskog). Čak bi čovek lakše progutao odobrenje pravila Udruženja nego ovo. Ne, ovo to nikako’!
Simeon se, prvo, saglašava sa ovim, kaže se dalje u doušnikovom izveštaju, a onda dopunjava Nektarija obrušavajući se na Udruženje, ističući ponovo potrebu brze intervencije da se to pitanje skine s dnevnog reda, završavajući rečima koje se odnose na članove udruženja: ‘To su sve mangupi pokupljeni zbrda-zdola. To su sve plaćene duše’.
Koliko je Simeon bio aktivan i uporan u neprijateljskoj delatnosti da organizuje i mobiliše ostale reakcionarne episkope za istupanja na Saboru i donošenje negativnih odluka može se videti, zaključuje doušnik, sem ostalog i iz toga što se čak i Arsenije u jednom momentu žalio na njega u vezi sa tim. U razgovoru sa Nektarijem povodom svog poziva za nastavak saslušanja, koga je dobio od istražnog sudije Okružnog suda na Cetinju, Arsenije se jada ovome na Simeona i kaže mu: ‘Moglo se ovo očekivati (misli na poziv), vidite, kažem ja da nije trebalo da se istrčavam. Ali, taj Simeon, brate! Ne možeš sa njim da se objasniš’. Kad sam mu to rekao kaže mi: ‘Pa ti se bojiš, pa ovo, pa ono. ‘Međutim, treba biti taktičan. Ja sam lane nekako tako istaktizirao da su svi mislili da ću da glasam za udruženje. Čak su to i u novinama izneli, u „Vesniku“. A posle – šta je bilo!? Ali, Simeon radi drugačije, prosto mi kaže: ‘Pa ti možeš samo ako hoćeš.’ Ja mu, pak, velim da ne treba tako da radimo, da je moje stanje sada takvo da ne treba da se ja ističem, Jer, uoči li se to, mogu me pozvati sa Cetinja na saslušanje. I, eto, pogodio sam. A trebalo je da ćutim i da iz pozadine radim. Jer se onda tako umiri njihova budnost (misli na budnost organa vlasti). Istina, ne znam da li bih stvarno mogao tako da se pretvaram. Ali, svakako nije trebalo da javno istupam’.
Dalje u ovom izveštaju se kaže: „Zajedno sa Emilijanom (Piperkovićem) i Jovanom, čija je delatnost u toku Sabora bila slična delatnosti gore pomenutih – ovi episkopi bili su pokretači svih akcija da se na Saboru progura kakva negativna odluka, uperena protiv interesa države. Njima se po svemu priključivao, iako nešto manje čujno i zapaženo, Episkop Makarije (Đorđević), On je u društvu sa ovom grupom bivao veoma drzak i uporan u izražavanju neprijateljstva prema našoj stvarnosti, a u posetama i kontaktima sa predstavnicima države, nasuprot tome, veoma ponizan i slatkorečiv, predstavljajući se u svemu odanim poretku i vlastima (kao što su to licemerno činili i ostali, možda ne toliko nametljivo kao ovaj). Tako na primer u dogovoru sa Arsenijem o tome kako da se postupi prema pitanju priznanja pravila Udruženja, Makarije – uz odobravanje Arsenija – kaže: ‘Mi konstatujemo da Udruženje nije ispunilo uslove i zato moramo da insistiramo da se pitanje udruženja skine s dnevnog reda. Samo treba to kazati i ostalima. Mi moramo biti beskompromisni’.
A kad su u istom razgovoru govorili o prijemu, koji bi trebao biti održan u Patrijaršiji pri završetku Sabora, u prisustvu visokih državnih rukovodilaca, Makarije je sa indignacijom uzviknuo: ‘Uh, što će biti teško na njemu, oni (državni rukovodioci) će izazivati’.
Arsenije mu je odgovorio: ‘To će biti i za mene teško, ali ja ću gledati da što manje govorim. Gledaću na sve da se oglušim. Dakle, ćutaćemo. To će biti čast kao na daći’.“
U ovom izveštaju dalje se kaže: „da su pomenuti episkopi često klevetali i vređali državne rukovodioce kao npr: da je Mitropolit Nektarije rekao Makariju i Emilijanu (Piperkoviću) da je ‘naš gazda otišao na Brione’ (misleći na Predsednika Republike) Emilijan je tome dodao: ‘Ala će biti provoda!, a Makarije je rekao: ‘Ljudi božji, to je najobičniji hajvan’.
Za napade na Mitropolita Nektarija i Episkopa Vasilija i njihovo prebijanje od strane komunista, vredni doušnik zaključuje: „da su ti „incidenti“ bili posledica isključivo otvorene i aktivne neprijateljske delatnosti pomenutih dvojice crkvenih „velikodostojnika“ protiv FNRJ, kojom su izazvali protiv sebe takav revolt narodnih masa, da ih ni oružani organi vlasti (milicija) nisu mogli sprečiti da ove fizički ne napadnu. A da su zaista sami oni izazivali takav odnos prema njima svojim držanjem i ponašanjem pokazuje i njihovo držanje posle ponovnog povratka u svoje eparhije (početkom 1954. godine), u kome se nije ništa izmenilo.
Episkop Vasilije npr, nastavljajući i dalje jednako sa neprijateljskim istupima, izjavljivao je po povratku na eparhiju da se prilikom „proterivanja“ iz Banjaluke osećao vrlo zadovoljan i da je to bio još jedan dokaz da on ide „pravilnim putem“. S osobitim zadovoljstvom prepričavao je sebi bliskim sveštenicima komentare stranih agencija o položaju sveštenstva kod nas i u vezi sa tim zaključivao da „u svemu ovome Crkva politički mnogo dobija u međunarodnom pogledu“. Gotovo ista stvar je i sa Nektarijem. I on se po povratku junačio i zamerao sveštenicima područne mu eparhije što se nisu stavili u njegovu odbranu. Izjavljuje da se zbog toga „razočarao u moral sveštenstva“, da je to kukavičluk, te da je zbog toga odlučio da protiv takvih „kukavica i nekarakternih sveštenika“ preduzme oštrije mere. Držanje obojice ovih episkopa na ovogodišnjem Saboru takođe je potvrdio njihov neprijateljski stav.“
Na kraju ovog izveštaja stoji: „da se jedan mali broj episkopa: Damaskin, Valerijan, Nikanor, pa i Hrizostom – nije ničim isticao na Saboru, niti se javno priključivao ni jednoj ni drugoj od pomenutih grupa episkopa, ali pri svakom glasanju – uključujući i glasanje po pitanju pravila Udruženja – bili su uz grupu „starih“.
U drugom izveštaju Verske komisije, na osnovu od doušnika prikupljenih podataka, kaže se: „Jedan deo episkopa – i to baš onih koji u praksi Pravoslavne crkve uspevaju da ostvare i faktički imaju najjači uticaj i u njenim rukovodećim institucijama (npr. u Saboru) – veoma su negativni i neprijateljski se odnose prema FNRJ. Ti episkopi su mnogo puta do sada na razne načine ispoljili svoje neprijateljstvo prema državnom i društvenom uređenju u našoj zemlji, pa i na zadnjem zasedanju Arhijerejskog Sabora. U toku rata neki od njih su počinili krupne zločine i vršili izdaju zemlje, sarađujući sa okupatorom, četnicima i ostalim kvislinzima. I posle oslobođenja su ostali dosledni takvom svom stavu i bili aktivni u neprijateljskoj delatnosti protiv FNRJ, počinivši i teža krivična dela (saradnja i jatakovanje sa odmetničkim ili iz inostranstva ubačenim špijunskim terorističkim grupicama i pojedincima, širenje neprijateljske nropagande, raspirivanje nacionalne mržnje itd.). I danas imaju isti takav stav prema našoj stvarnosti i ispoljavaju ga svakom pogodnom prilikom. Time su i izazvali već pomenuti gnev i revolt masa (Vasilije, Nektarije i Jovan)“.
Doušnici sa terena takođe nisu dangubili. Neumorno su javljali šta ko radi, šta smera, priča, peva, sanja, jednom rečju sve. Tako za sveštenika Striljčak Vasilija iz manastira Gomionice (kod Banjaluke) kaže se da u svojim propovedima poziva narod da „krene na pravi put“, ističući „kako su pali mnogi društveni sistemi, pa će doći kraj i ovome“.
Iz Bitolja, da je prota Atanas Popovski u besedama govorio kako „ne treba slušati nevernike i da su poslednje sušne godine kazna Božja za bezbožnike“, savetujući vernicima da „ne plaćaju poreze odjednom, pošto će ovaj režim i tako brzo da propadne“, itd.
Takođe „da je sveštenik Dušan Radović održao u manastiru Dajbabe (kod Titograda – Podgorice) „besedu“ – govor – u kome je, pored ostalog, napao vlast u FNRJ zbog odnosa prema Crkvi, tvrdeći: ‘da ona želi da razjedini Crkvu i da su sveštenici onemogućeni u radu od vlasti’, itd“.
Za sveštenika Agirovskog (od Bitolja), kome cinkaroš ne zna ni ime, kaže se da prilikom svoje „besede“ u crkvi objavljuje „da ne može da bude sveštenik zbog velikog pritiska režima.“ Na to su mu neki od prisutnih vernika, naročito žene, obećali da će mu pomoći i intervenisati kod predstavnika vlasti.
I svešteniku Petroviću (parohu u Dalju), policijski doušnik ne zna ime, ali zna „da je, 17. februara 1953. godine, organizovao u crkvi „molitvu“ za uhapšene: Arsić Vesu, Valić Lazu i Derentovljević Jovanku, koji su bili suđeni zbog „neprijateljske propagande.“
Sveštenik Vukojević (iz Knina) pak „u svojim propovedima blagosilja četnike, koji su emigrirali u inostranstvo, hvaleći ih pri tom da su „iako se nalaze u tuđem svetu ostali verni svojoj majci Crkvi“, pa kroz to poziva vernike da budu u „današnje teško vreme“ uz Crkvu.“
Ovakav rad doušnika i doprineo je da sveštenoslužitelji Srpske pravoslavne crkve po raznim jugoslovenskim tamnicama žrtveno svedoče Ime Isusovo i budu ona „iskra u tami koju tama ne obuze“ (sr. Jn 1,5).

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *