NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » UTAMNIČENA CRKVA – STRADANJE SVEŠTENSTVA SRPSKE PRAVOSLAVNE CRKVE OD 1945. DO 1985. GODINE

UTAMNIČENA CRKVA – STRADANJE SVEŠTENSTVA SRPSKE PRAVOSLAVNE CRKVE OD 1945. DO 1985. GODINE

 

UTAMNIČENA CRKVA
Stradanje sveštenstva Srpske Pravoslavne Crkve
od 1945. do 1985. godine

 

 
UVODNO SLOVO
 
Na svom putu kroz istoriju Srpska Pravoslavna _Crkva je prošla kroz mnoga i teška iskušenja koja su iznedrila svete mučenike i stradalnike čija žrtvonosna svedočenja snaže i jačaju sve one koji idu Hristovim krsno-vaskrsnim putem. Samo Bog zna imena svih onih koji su, u turskom zemanu, u ustancima za slobodu, zatim u Balkanskim ratovima, Prvom i Drugom svetskom ratu postradali i krvlju svojom potvrdili veru u Hrista Vaskrsloga, na čijim je usnama poslednja reč bila Njegovo Sveto ime, koje im je i davalo snagu da bez straha pođu na vešala, kolac, u plamen i kroz plamen u večno i nezalazno Carstvo Božije.
Međutim, nikada – ni u jednom periodu mira i slobode – nismo bili više progonjeni, hapšeni i ubijani, nego u vremenu od 1945. do 1985. godine, kada su komunisti preuzeli vlast i udarnički, proleterski, revolucionarno, žestoko, krvnički krenuli u obračun sa Srpskom pravoslavnom crkvom, u želji da krvlju, na prvom mestu njenih sveštenoslužitelja, „učvrste“ temelje nove države. Hapsili su bez razloga, sudili bez krivice i ubijali bez milosti. To je vreme kada je, na žalost, mir postao sinonim zla za Srpski narod. Ni jedan rat nije bio tako poguban za Srpsku Pravoslavnu Crkvu i njeno sveštenstvo, kao „sloboda“ i „mir“ koji su nam doneli komunisti.
Dakle, u toj borbi, posle „oslobođenja“ u njihovim rukama je nastavio da radi: malj, nož, usijano gvožđe, testera, kolac, kamen i vatreno oružje. Utrkivali su se ko će biti originalniji u mučenju žrtava. Tako su vezanim sveštenoslužiteljima palili benzin u nosu, zabadali noževe u najosetljivije delove tela, tukli mokrim konopcem po tabanima, čupali kleštima nokte, vadili zube, testerali ruke i noge, čupali brade, kopali oči, kidali jezik, dakle, sve ono na čemu bi im i sam đavo mogao da pozavidi.
Crni dani za srpsko sveštenstvo nastali su utrkivanjem srpskih komunista u želji da se dodvore Josipu Brozu.
Sledeći ga, verni mu poslušnici su odmah surovo, silovito i sa nemilosrdnom odlučnošću nasrnuli na srpske sveštenike, ubeđeni da će im, kada ih stave u okove, biti obezbeđen opstanak u udobnim foteljama. Kako je vreme prolazilo bili su sve bahatiji i bezobzirniji, ostrvljujući se u uverenju da će večno vladati.
Iz dana u dan, smenjivali su se vatreni govornici koji su obećavali narodu sreću i blagostanje u komunizmu, ali koji neće i ne može nastupiti sve dotle dok se sa tog puta ne uklone one snage koje „podmeću klipove u točkove revolucije“. Tako je „bujica“ mržnje odnosila „neposlušne“ puneći razne tamnice, podrume, samice, staklare, mračare, otoke, kazamate, sejući nove grobove širom u crno zavijene zemlje. Raspamećeni zanesenjaci su u horu, u kome je retko ko „falširao“, sejali strah od koga se nisu čuli leleci onih koji su, za razliku od komunističkih vlastodržaca, umesto mržnje izabrali ljubav, umesto zla – dobro, umesto laži – istinu, umesto nepravde – pravdu, umesto smrti – život, umesto satane – Boga n verno mu služili.
Teror koji su komunisti počeli sprovoditi prema našoj Crkvi (privođenja, saslušavanja, zastrašivanja, optuživanja, suđenja, hapšenja, mučenja i ubijanja njenih sveštenoslužitelja i vernog joj naroda) može se uporediti sa krvožednim postupcima rimskih imperatora u prvim vekovima hrišćanstva. Ali, u isto vreme, i istrajnost srpskog sveštenstva, koje se zlu tako dugo odupiralo, može se meriti sa verom prvih hrišćanskih mučenika, koji su svojim trpljenjem naterali bezbožnog Julijana Otpadnika da na kraju ipak prizna: „Galilejče, ti si pobedio.“
Tako od 1945. pa sve do 1985. godine nije bilo godine, meseca, dana, pa ni sata, a da neko od sveštenoslužitelja Srpske pravoslavne crkve nije bio u zatvoru. Za vreme tog četrdesetogodišnjeg Velikog Petka „pastiri Stada Hristovog“ su neprestano u mukama uznošeni na golgotske visine, odakle su, videvši bedu progonitelja i slavu mučeništva, vapili ka nebu, moleći se Hristovim rečima „Oprosti im, Oče, jer ne znaju šta čine.“ (sr. Lk 24,34). O tom vremenu i o tim Hristonoscima sledi ovo moje kazivanje.
Žalim što na stranicama koje slede, za mnoge sveštenomučenike nisam, sem imena i godina robije, došao do potpunijih podataka, a svakako je mnogo i stradalnika koji nisu pomenuti – ali čvrsto verujem da su njihova imena zapisana u Knjizi večnosti i nadam se da ih se još uvek sećaju oni koji su se takmičili u njihovom hapšenju i progonu, čupanju brada, pljuvanju u lice, lomljenju rebara, cepanju mantija, rušenju i obesvećivanju hramova, spaljivanju svetih ikona, rasterivanju litija, gašenju slavskih sveća i kandila, dakle, svi oni, kako kaže Sveti apostol Pavle: „čija je slava bila u sramoti njihovoj“ (sr. Filip. 3,19) i za koje se molim da ih to sećanje pokrene na pokajanje.
Neka bi dao Bog da se upitaju zašto su to radili i koja ih je to sila terala na zlo prema Crkvi i svome rodu? Šta ih je tako zaslepilo, lišilo ljubavi, ostrvilo i učinilo da budu strah i trepet stadu Hristovom koje pola veka nije smelo da zaspi na oba oka očekujući trenutak kada će ih oni lažno optužiti, uhapsiti, maltretirati, a potom na nekom od montiranih procesa osuditi i utamničiti.
Ako potraže odgovor na ova pitanja učiniće prvi korak ka svom očišćenju, i preumljenju.
Zaista ne želim, kako kaže Sveti Maksim Ispovednik: „da se jeretici (a šta su komunisti drugo već jeretici) muče, niti se radujem njihovom zlu – Bože sačuvaj! – nego se većma radujem i zajednički veselim njihovom obraćanju. Jer šta može vernima biti milije nego da vide da se rasturena čeda Božija saberu u jedno.“
A da bi se, po rečima ovog Svetog Oca, „sabrali u jedno“ potrebno je, na prvom mestu njihovo iskreno odricanje od zla koje su proglasili za dobro, odnosno njihovo pokajanje i prihvatanje jedinog Čovekoljupca Gospoda Isusa Hrista koji spasava i oslobađa od svake mržnje i samodovoljnosti.
Ako do ovoga dođe, pa samo i u jednom srcu, nadam se da će mi Gospod oprostiti slobodu što sam ovim skromnim prilogom pokušao da doprinesem rasvetljavanju istine o jednom vremenu u kome su stolovale satanske ubice i u kome su iskreni služitelji Svetoga oltara Božijeg dostojanstveno nosili svoj krst, hrabreni od Onoga Koji je na njemu raspet i Vaskrsao, svedočeći u svakoj muci Boga živoga i istinitoga.
 
Autor

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *