NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » UTAMNIČENA CRKVA – STRADANJE SVEŠTENSTVA SRPSKE PRAVOSLAVNE CRKVE OD 1945. DO 1985. GODINE

UTAMNIČENA CRKVA – STRADANJE SVEŠTENSTVA SRPSKE PRAVOSLAVNE CRKVE OD 1945. DO 1985. GODINE

 

UTAMNIČENA CRKVA
Stradanje sveštenstva Srpske Pravoslavne Crkve od 1945. do 1985. godine

 

 
NEVINOST BEZ ZAŠTITE
 
Evo još jedne čestite i mučne knjige iz pera protojereja Sava Jovića!
Čestite zato što ce u njoj ogleda piščeva duša i želja da svedoči ISTINU, a mučne stoga što ss bavi otvorenim ranama i ožiljcima na telu i duši stradalnika i mučenika koji se nađoše na nišanu umobolne komunističke ideologije i njenih komesara.
Srpska Pravoslavna Crkva, kao hraniteljka naše duše i kao putokaz ka uzvišenim vrlinama i moralnoj čistoti, našla se na udaru bezbožnika, koji su umislili da je njeno postojanje prepreka sreći „naprednog čovečanstva“ i „svetskog proleterijata“, pa su obesno kidisali na hramove i sveštenoslužitelje.
Stranice ove potresne knjige, ovog svedočanstva naše sveopšte i svevideće nesreće, ispunjene su rečima: smrt, tamnice, mučilišta za sveštenike i monahe, plamen i kramp za hramove. Tamo gde nisu rušeni i spaljivani, hramovi su u torove i štale pretvarani, a komesari konje za oltar vezivali.
Prota Savo je obuhvatio dug period stradanja Srpske pravoslavne Crkve i njenog sveštenstva čitavih četrdeset godina, zadržavajući se, prirodno, najviše na prvim posleratnim godinama u kojima je komunistički udar bio najsilovitiji.
Autor je tražio uzroke ovom nasilju i našao ih u poremećenoj pameti sovjetskih revolucionara, a naročito u Lenjinovom tajnom uputstvu Molotovu i Politbirou početkom dvadesetih godina prošlog veka: kako se, bez milosti, treba obračunati sa Ruskom Pravoslavnom Crkvom i njenim sveštenstvom! Taj „recept“ primenjivali su srpski komunisti od onog časa kad su se dočepali vlasti.
Taj bič bezbožnika, ogrezlih u zločine, osetili su na svojoj koži mitropoliti i vladike, sveštenici i monasi, na koje je raspojasana rulja, predvođena partijskim aktivistima, lišenih straha od Boga, svakodnevno nasrtala.
Prota Savo citira i delove pisma koje je Patrijarh Gavrilo Dožić uputio Josipu Brozu u kome zahteva da prestane progon, hapšenje, premlaćivanje sveštenika i monaha i skrnavljenje srpskih hramova, navodeći, pri tom, na desetine užasnih primera.
Broz, razume se, nije odgovorio na ovo pismo.
Nevinost Srpske Pravoslavne Crkve, njenih arhijereja, čestitih srpskih sveštenika i monaha, pa i znatan broj njenih vernika ostalo je bez zaštite.
Bilo je, nažalost, i sveštenika koji su se našli u službi Brozovog režima.
Fizički napadi na sveštenike, skrnavljenje hramova, provale, spaljivanje svetinja i pljačkanje crkvene imovine bila je svakodnevna pojava na svim prostorima tadašnje države.
Prota Savo Jović u ovoj svojoj najnovijoj knjizi navodi šta je koja eparhija preživela za vreme komunističke vladavine od 1945. do 1985. godine.
Uhode koje su svakodnevno, iz časa u čas, pratile vladike i sveštenike dojavljivale su svojim šefovima svaki detalj, često falsifikujući te izveštaje, pa je državno-partijska bezbednost preduzimala najsurovije mere. Ostala je tajna kako su doušnici bili plaćeni: paušalno, mesečno, ili po glavi sveštenika! Doušnika je, to svakako treba da se zna, bilo i među onima koji su nosili mantiju, ali ne i Boga u sebi. Bilo ih je i meću partijskim funkcionerima!
Svaka je rečenica u ovoj knjizi potresna, a uz svako ime stradalnika autor navodi sve one užasne prizore mučenja i ubijanja. Sve je to saopšteno kratko, telegrafski: ubijen maljem u potiljak, bačen u nabujalu reku, izrešetan mecima iz mitraljeza, sipali mu otrov u kafu, ubili ga čekićem, tukli ga do smrti, zaklali ga od uva do uva…
Posebna poglavlja autor je posvetio mitropolitima: Joanikiju, Arseniju, Nektariju, Josifu; vladikama: Varnavi, Vasiliju, Irineju, avi Justinu Popoviću… Zatim se ređaju sudbine oko 400 sveštenika i monaha koji su prošli kroz ruke OZNE i UDBE.
Ovom knjigom je prota Savo svim žrtvama komunističke tiranije ispleo mučenički venac slave.
Kad se sklope njene stranice u našem sluhu još odjekuju reči: tamnice, logori, grobnice, nož u leća, malj u potiljak, srušeni i oskrnavljeni hramovi…
Ono što bi, međutim, neizostavno trebalo da uđe u našu svest, u našu krv, u naše srce i dušu, to je saznanje u kom vremenu i pod čijom vladavinom Srbija dožive najdublju tragediju. To je vreme komunističke vladavine. Otuda, komunizam treba tumačiti kao izvorište najvećeg zla koje može da zadesi narod.
 
Antonije Đurić

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *