NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » UTAMNIČENA CRKVA – STRADANJE SVEŠTENSTVA SRPSKE PRAVOSLAVNE CRKVE OD 1945. DO 1985. GODINE

UTAMNIČENA CRKVA – STRADANJE SVEŠTENSTVA SRPSKE PRAVOSLAVNE CRKVE OD 1945. DO 1985. GODINE

 

UTAMNIČENA CRKVA
Stradanje sveštenstva Srpske Pravoslavne Crkve
od 1945. do 1985. godine

 

 
VREME JE ZA POKAJANJE
 
Dvadeseti vek, više nego ijedan period naše nacionalne istorije, bio je porazan za srpski rod. Buktinja koja je izazvala rušenje srpskog domaćinstva, porodice, tradicije i vere jeste komunizam, bezbožna ideologija sunovraćenih bogoboraca. Srpska pravoslavna crkva je u svom osmovekovnom postojanju prolazila kroz razna iskušenja i stradanja što je očekivan položaj vernih Gospodu Isusu Hristu, na krst raspetom radi otkupljenja ljudskih grehova. No, izgleda da je po dušu našeg naroda komunistički teror bio pogubniji nego turski ili katoličko-prozelitski; ovi drugi bejahu pravoslavnom stanovništvu spoljašnji neprijatelji, jasno otelotvorenje Zla. A komunistička pošast je temeljno zavadila braću, kumove, loze i plemena i, kao nijedna društvena formacija pre njega, ona je sprovela latinsku izreku – „čovek je čoveku vuk“ – u delo do krajnosti. Duhovna pećina u kojoj se naš narod našao, sredinom prošlog veka, a sa njim je, kao i uvek do sada, bila njegova Srpska pravoslavna crkva, jeste nešto što je u Srba nebivalo. Brozoslavija je iz svih oružja potegla paljbu po sveštenicima, bogosluženjima i hramovima Srpske pravoslavne crkve, jer je uništenje Pravoslavlja bio osnovni zadatak kompartijskih „naprednjaka“ i s tim u vezi se razgrađivala i naša nacionalna tradicija, gasilo selo kao njeno izvorište, zabranjivala mnogo koja pesma koja je svih prethodnih stoleća budila u Srblju zanos i ponos, prisilno su se brisali ćirilica, naši srednjovekovni spomenici, hramovi pretvarili u nedostojne objekte ili mauzoleje, poništavala su se vekovna srpska znamenjja, običaji kojih se naš rod čestito pridržavao odvajkada.
U tom apokaliptičnom vremenu – kad se sekira duhovnog i biološkog razaranja Srpstva razmahala, najveći teret patnje i mučeništva ipak su poneli sveštenici Srpske Pravoslavne Crkve. „Bog se dragi na Srbe razljuti“, kako i ne bi kad, recimo, čitanjem ove dragocene knjige prote Sava Jovića, autora više izuzetnih dela u savremenoj srpskoj književnosti, saznajemo kakva zla su sami Srbi nanosili svojim duhovnim pastirima u nekoliko prethodnih desetleća. Ovo jedinstveno štivo je zapravo literarno oblikovana dokumentarna građa o vascelom stradanju pripadnika naše Crkve od 1945. do 1985. godine. Posle uvodnog slova protojerej Savo Jović daje sledeća imena poglavljima u svom delu: „Komunistički „juriš“ na Srpsku pravoslavnu crkvu“, „Likvidiranja sveštenoslužitelja Srpske pravoslavne crkve“, „Hapšenja, progon i robijanje mitropolita i episkopa Srpske pravoslavne crkve“ (kao naslovi poglavlja pojavljuju se imena određenih mitropolita i episkopa koji su se svojim hrišćanskim držanjem udostojili da budu u tom nizu) i „Hapšenja, progon i robijanje srpskih sveštenika, monaha i monahinja“.
Ono što je posebno važno – sastavljač ovog „kataloga sudbina“ pastira Srpske Pravoslavne Crkve, ovovremenih mučenika nigde ne pribegava interpretacijama ili doradama podataka, već beleži ili prenosi zapis po onome kako se nešto zaista desilo. Jedina njegova intervencija je u doteranom jeziku teksta kojim nam se predočava ova ,uistinu znamenita, istorijska građa. Naravno, kompozicija dela je osmišljena i logički obrazložena, ritam kazivanja je dinamičan što doprinosi održavanju pažnje čitaoca. Ovo je važno s obzirom da je spisak imena i događaja, koji se zbirno može nazvati poluvekovno novovremeno satiranje Srpske Pravoslavne Crkve, poduži i razgranat, a kako je i sadržaj pripovedanja mučan, zamor čitanja bio bi očekivan. Lakim perom umešnog pisca otac Savo Jović je ovaj potencijalni problem uzete teme prebrodio.
Potpuno prikladno ispred poglavlja „Likvidiranja sveštenoslužitelja SPC“ autor knjige kao moto daje Tropar Svetim novomučenicima srpskim. Kratke povesti o zločinima koji su u tom zlehudom vremenu počinjeni nad sveštenicima, sva tri reda naše Crkve, užasavajuće su svedočanstvo, pogotovu ako se zna da su ubijeni na pravdi Boga. To nabrajanje stradanja i umiranja naših prezvitera najviše podseća na knjigu iste tematike „Krstom, perom i mačem“ prote Bože Jokanovića gde se imenuju mnogi mučeni i ubijeni sveštenici u 19. i 20. veku, što od Turaka, što od ustaša, što od Nemaca i drugih okupatora, što od komunista.
Naravno, neizbežna su i poređenja, tačnije uspostavljanje mnogih podudarnosti „Utamničene crkve“ sa stranicama čuvenog „Arhipelaga Gulaga“ Aleksandra Solženjicina. Jedina razlika u stradanju ruskog i srpskog sveštenstva u totalitarnom dvadesetom veku jeste kvantitavna, naravno na strani ruskog sveštenstva, ali razmere pogubnih dejstava bezbožne komunističke ideologija po ova dva naroda i njihovih sveštenih lica skoro da su jednake.
U sledećem poglavlju („Hapšenja, progon i robijanje mitropolita i episkopa SPC“) predstavljaju nam se nešto duže povesti o proganjanim crkvenim velikodostojnicima. Meću tim pripovestima posebno se ističe ona o Mitropolitu dabrobosanskom Nektariju Krulju po količini nesreće, jer je ovaj stradalnik, pored ostalih mučenja, kojima je bio izložen, doživeo organizovano linčovanje od strane naroda „vođenog presvučenim pripadnicima UDBE i milicije“. Tome je prethodila bezumna hajka protiv Mitropolita u javnom mnjenju Bosanskog Petrovca i okolnih mesta u čemu su, da cinizam bude veći, prednjačili takozvani Srbi, to jest bogoborci. Ni drugi u ovom tekstu pomenuti velikodostojnici Srpske pravoslavne crkve nisu poneli manji teret na sopstvenim plećima i trnovit venac na glavama, služeći postojano Gospodu Isusu Hristu. Oni su svojim nadljudskim trpljenjem, silnom krotkošću svedočili veru u Boga živoga i, verujemo, udostojili se Carstva Božjeg. Pridodavši svoje Bogom prosvetljene duše Nebeskoj Srbiji koja je nepojmljivo velika i bdi nad nama.
A nebeska Srbija je zapravo Crkva, zajednica živih i usnulih duša u Hristu. Ona će nam biti jemac pred Gospodom ako ne posrnemo i ne ispustimo zavet naših svetih predaka. Jer, delima se Ljubav iskazuje, pa se i od nas, današnjih preostalih Srba očekuju lično uzrastanje i podvig – žrtva za Boga – spremnost da se sve podredi čistom srcu i bogonadahnutom delanju u slavu Božiju.
Svi mučenici koje smo ovom knjigom, pored ostalog, upoznali odlučno su ostali na stazi Jagnjeta, a krv njihova pašće, ako već nije, na glave njihovih dželata. Zato je ovo vreme pročišćenja kada se računi svode i svakome se daje prilika da u sve većem broju znakova prepozna da je svet pred Ishodom, a to je Poslednji sud kad dolazi Pravi Sudija da meri svakome po pravdi Boga nebeskoga.
 
Profesor Rastko Jevtović

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *