NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » UTAMNIČENA CRKVA – STRADANJE SVEŠTENSTVA SRPSKE PRAVOSLAVNE CRKVE OD 1945. DO 1985. GODINE

UTAMNIČENA CRKVA – STRADANJE SVEŠTENSTVA SRPSKE PRAVOSLAVNE CRKVE OD 1945. DO 1985. GODINE

 

UTAMNIČENA CRKVA
Stradanje sveštenstva Srpske Pravoslavne Crkve
od 1945. do 1985. godine

 

 
HAPŠENJA, PROGON I ROBIJANJE U KOMUNISTIČKIM KAZAMATIMA SRPSKIH SVEŠTENIKA, MONAHA I MONAHINJA
 
„Svi koji hoće da žive pobožno
u Hristu Isusu biće gonjeni.
A zli ljudi i opsenari
napredovaće od zla na gore,
varajući i varajući se.“

 

(2. Tim. 3,12-13)

 

Čl. 133 KZ SFRJ

 

„Ko napisom, letkom, crtežom, govorom
ili na drugi načni poziva ili podstiče
na obaranje vlasti radničke klase i radnih ljudi,
na protivustavnu promenu socijalističkog
samoupravnog društvenog uređenja,
na razbijanje bratstva i jedinstva
i ravnopravnosti naroda i narodnosti,
na svrgavanje organa društvenog samoupravljanja
i vlasti ili njihovih izvršnih organa,
na otpor prema odlukama nadležnih organa
vlasti i samoupravljanja koje su od značaja
za zaštitu i razvoj
socijalističkih samoupravnih odnosa,
bezbednost ili odbranu zemlje,
ili zlonamerno i neistinito prikazuje
društveno-političke prilike u zemlji,
ko u nameri rasturanja izrađuje ili umnožava
neprijateljski propagandni materijal
ili ko ovaj materijal drži
iako zna da je namenjen rasturanju,
kazniće se zatvorom“ itd…
 

(Po ovom članu suđeno je mnogim sveštenicima)
 

„Dižu na me zlo, i u gnevu gone me.
Srce je uzdrhtalo u meni,
i strah smrtni spopade me.
Strah i trepet dođe na me, i groza me obuze.
Ja Boga prizivam, i Gospod će me spasti.
Ja se, Gospode, u Tebe uzdam!“

 

(Ps 55,35,23)

 
Avu Justina (Popovića), su, zajedno sa sinđelom Vasilijem (Kostićem), potonjim vladikom banjalučkim i žičkim, novembra 1946. godine uhapsili i sproveli u beogradski zatvor, gde su ostali do 18. decembra, kada su ih, uoči Svetog oca Nikolaja, pustili. Na žalost, obojicu su neprestano pratili i nadgledali. Ocu Justinu su od 1948. godine pa sve do upokojenja 1979. godine ograničili kretanje. Zabranili su mu da ide meću Srbe, ali su za to Srbi, po cenu da i sami budu uhapšeni, išli njemu u manastir Ćelije, kod Valjeva, gde ih je hrabrio, poučavao i savetovao. Ovaj ispovednik i svedok Gospodnji je najbolje okarakterisao Brozovo vreme, rekavši da su „za pravoslavnog Srbina, pod diktaturom komunističkog bezboštva, svi dani bili pretvoreni u Veliki Petak.“ I zaista za njega, kao i za mnoge sveštenoslužitelje Srpske Pravoslavne Crkve, ovaj period bezbožničkog divljanja bila je „Strasna četrdesetogodišnjica“.
Meću prvima, koji je, posle Drugog svetskog rata, izašao pred „Pilata“ i „Sinedrion“ bio je prota Jovan Gajić iz Maglaja, Eparhija zvorničko-tuzlanska, izuzetan sveštenik, čovek za koga se govorilo da je hodajuća enciklopedija. Njega je, po izdržanoj kazni zatvora, blagajnica na željezničkoj stanici u Zenici pitala, ne znajući odakle ide – ‘hoće li da kupi povratnu kartu?’. Odgovorio je, naravno, da neće, ali su je, zato, drugim sveštenoslužiteljima, komunisti, umesto ove blagajnice, nemilosrdno nudili i poklanjali za sve pravce i gradove u kojima su imali dobro utvrđene robijašnice. Tako su godinama trajala zastrašivanja, pretnje, prebijanja, klevetanja, hapšenja, suđenja i progonn. Skoro da i nema zla, a da ga komunisti već nisu primenili prema srpskim sveštenoslužiteljima.
 
Odmah po preuzimanju vlasti, Narodni odbor Gornjolješanski (Crna Gora) naredio svešteniku Radoju Đurišiću „da se ne sme potpisivati kao protojerej, jer je taj čin dobio za vreme okupacije.“
Protu Desimira Mikolića i Veru Veljković, koja je bila član crkvenog hora, kaznili su da plate po 20.000 dinara, ili četrdeset dana prinudnog rada, „zato što su u crkvenoj kancelariji održavali neprijateljski skup za osnivanje crkvenog hora.“
 
Narodni okružni sud u Sisku osudio je protojereja Stojana Savića iz Dubice na tri godine izgona iz parohije i proterivanje u Beograd.
 
Slično njemu prošao je i sveštenik iz Srpca koji je proteran u Bosanski Kobaš, dok je protojerej Nikola Bogunović, arhijerejski namesnik bihaćki, 1950. godine, na svom imanju u mestu Vrelo, zajedno sa suprugom, sinom, dve snaje i troje maloletne dece (unučadi) interniran u selo Sitneše, opština Svinjar, (današnji Srbac). Tu su proveli jednu godinu i šest meseci bez ikakve presude. Navodno je sklonjen zbog tzv. ustanka koji je, po njima, išao od Vrginmosta i Gline prema Cazinu. Po povratku je otišao na novo mesto službovanja, u Plavšinac kod Koprivice, i ubrzo, 1957. godine umro.
Njegov sin, paroh sisački, dakle, sveštenik te iste 1950. godine je uhapšen i odveden u karlovački zatvor. Ispitivan je o tobožnjem ustanku, ali kad su videli da od toga nema ništa, posle tri meseca torture i mučenja, pustili su ga kući. Namerno ne kažem na slobodu, jer koga su oni jednom hapsili taj više nikada nije bio slobodan.
Ova proterivanja nisu bila specifična samo u jednom delu države, već u svim mestima gde bi vlastodržci tim činom zaplašili, i onako, već uplašsnn narod. Tako su i svešteniku Jovanu Toniću iz Karađorđeva, Eparhija bačka, naredili da odmah napusti parohiju.
U koloniji Lazarevu, Eparhija bačka, zabranjeno je svešteniku da služi Svetu Liturgiju na Teodorovu subotu i da pričešćuje verni narod.
 
Mesni narodni odbor u Kaoniku, Eparhija niška, oterao je zakonitog sveštenika i postavio drugog po svojoj volji, dok je u Velikom Šiljegovcu, ista Eparhija, mesni odbor zahtevao da se „za sveštenika postavi ono lice koje sreski zbor izglasa“.
 
Na sveštenika Simu Kondića, paroha iz Bosanskog Novog, koji je, i pored njihove zabrane, pošao da služi Svetu Liturgiju, izvršen je fizički napad. Polomljen i sav obliven krvlju jedva se, uz pomoć parohijana, spasao.
 
Sveštenika Todora TripunovićaTošu, Eparhija zvorničko-tuzlanska, su u Tuzli osudili na smrt, a potom mu kaznu preinačili na dvadeset godina robije i uputili u zeničku tamnicu. U ovom zverinjaku svedočio je Hrista, hrabrio i pomagao onima čije su noge pod teretom komunističkog zla klecale, a srce podrhtavalo. U svakom robijašu trudio se da pronađe „skupoceni biser“, ono što je božansko u njemu, što ga čini čovekom i razlikuje od zveri i da mu, potom, pomogne da zaiskri i osvetli, ne samo onoga u čijem je srcu bio zapretan, već i druge osuđenike. Izdržao je deset godina i po povratku u svoju parohiju bio od naroda izuzetno lepo i toplo dočekan. Ovaj neustrašivi pastir Hristov svojom pozdravnom rečju ih je ohrabrio, što su doušnici jedva dočekali. Odmah su javili udbašima koji su ga priveli u SUP, ponovo saslušavali i pretili novom robijom.
 
Arhimandrita Leontija, nastojatelja manastira Ostroga osudili su na dve godine zatvora. Ovaj duhovnik je, zaslužan što su mnogi osuđenici u tamnim i memljivim ćelijama bili obasjani toplim blagoslovom Svetog Vasilija Ostroškog. Samo Bog zna koliko je ljudi, zahvaljujući njemu, vraćeno sa stranputice na pravi put, put Istine i večnog života.
 
Protu Luku Vujaša, sekretara crkvenog suda Mitropolije crnogorsko-primorske, osudili su na četiri, a protu Luku Počeka, arhijerejskog namesnika, na dve godine zatvora.
 
Protu Marka Kusovca, sekretara Eparhijskog upravnog odbora Mitropolije crnogorsko-primorske osudili su na jednu godinu i šest meseci, a protu Mihaila Gazivodu, paroha baičkog, na jednu godinu i tri meseca zatvora.
Sveštenika Dragoslava Veljkovića, paroha lužničkog, Eparhija šumadijska, osudili su na tri godine robije, gde je, poput drugih sveštenoslužitelja, svedočio Hrista Vaskrsloga, učeći i savetujući osuđenike, koji su mu kao „duhovniku bili povereni“ da čovekoljublje uvek više cene od nemilosti.
 
Protojereja Velimira Savkovića, paroha železničkog, Arhiepiskopija beogradsko-karlovačka, osudili su na četiri godine robije. I on je u zatvoru hrabrio druge i poučavao „da bezbožnike ne treba mrzeti, već da im treba otvarati oči kako bi videli svoje bezumno verovanje i zabludu, potom progledali i spasili, ne samo sebe, već i sve one na koje su „bacili oko“ da ga, kao žrtvu, prinesu Brozu.
 
Tako su zanesenjaci i slepi poslušnici komunističke partije optužili i osudili jeromonaha Mihaila (Valenderića), iz Eparhije banatske, na dve godine robije, a sveštenika Lazara Novakovića, paroha gospođinačkog, iz Eparhije bačke, na jednu godinu i osam meseci zatvora, zato što nisu pošli za njima, već „tvrdoglavo“ ostali na Hristovom putu.
 
Iz bačke eparhije su i sveštenika Mihaila Šorika, paroha kulskog, osudili na šest godina robije.
Poput drugih i on je mnogo zla pretrpeo, ali se pred crvenom kugom nije povio ni poklekao.
Sveštenika Velimira Lazarevića, paroha metovničkog, Eparhija timočka, osudili su na šest godina zatvora, ubeđeni da će za to vreme „omekšati“ i preumiti. Na sreću, umesto njegovog preumljenja, Bog je pomogao da, upravo zahvaljujući njemu mnogi robijaši progledaju i promene svoj način života, rada i ponašanja.
 
Među ovim „zatvorskim duhovnicima“ je i sveštenik Velimir Ivančević, iz Eparhije banjalučke, koji je osuđen na četiri godine zatvora.
 
Istu kaznu zatvora dobio je i protosinđel Vasilije (Strelček), starešina manastira Gomionice, takođe iz Eparhije banjalučke.
 
Jereja Radomira Popovića, paroha donjodragovskog, Eparhija niška, osudili su na dve godine zatvora.
 
Protu Branka Popovića iz Piperaca, kod Brčkog, Eparhija zvorničko-tuzlanska, osudili su, isto, na dve godine zatvora.
 
Protu Slavka Popovića iz Rudog osudili su na osam, a onda mu kaznu preinačili na četiri godine robije.
 
Sveštenika DobrislavaDobru Popovića iz Štrbaca, srez Višegradski, osudili su prvo na osam godina robije, pa nakon deset meseci pustili, da bi ga ponovo sudili na osamnaest godina od kojih je odrobijao tri godine i šest meseci. Dakle, ukupno je proveo iza rešetaka četiri godine i četiri meseca.
 
Sveštenika Dušana Mlađenovića iz Zenice, Eparhija dabrobosanska, su osudili na šest godina robije, računajući da će se „ovom kaznom postići svrha kažnjavanja“.
 
Jereja Velimira Lazarevića, paroha iz Rgotine, osudili su na pet godina zatvora, dok je protojerej Živorad Marić, iz Čačka proveo u zatvoru UDB-e godinu dana.
 
Jerej Ratomir MiličevićLale, paroh iz Banjice je odrobija deset godina, po raznim kazamatima Jugoslavije.
 
Sveštenik Ivan Petrović, paroh iz Rogljeva, kod Negotina, Eparhija timočka, odrobijao je skoro deset godina robije u niškom i drugim zatvorima.
 
Jerej Milorad Popović iz Negotina, iz iste Eparhije, osuđen je na dve godine zatvora.
 
Jerej Slavko Popović, paroh iz Maradika, odrobijao je nekoliko godina u Zabeli kod Požarevca.
 
Nekoliko godina je odležao i prota Janko Stanić, paroh crkve Svetog Marka u Beogradu.
 
Među ovima koji su robijali „po nekoliko“ godina, nalaze se protojereji: Danilo Bjelokosić iz Podgorice, Milan Barnać iz Velikog Gradišta, Dragoslav Veličković, paroh u Kragujevcu, Pavle Dožić, paroh pri crkvi Svetog Vaznesenja Gospodnjeg u Beogradu, Dimitrije Kolarov, paroh u Bečeju, Žarko Popović, paroh u Sarajevu, Lazar Čavić, paroh u Batajnici i jerej Milivoje Rabrinović, paroh u Čačku.
 
Protojereja Petra Cirovića, paroha iz Gnjilana, osudili su 1957. godine na dve godine i šest meseci zatvora.
 
Sveštenik Naum Spirić, odrobijao je četiri godine i šest meseci u Požarevcu.
 
Iguman Makarije (Popović) iz manastira Sopoćana osuđen je na kaznu zatvora u trajanju od četiri godine i šest meseci.
 
Protu Dušana Veselinovića iz Borika, Eparhija dabrobosanska, sud u Sarajevu je osudio na osam godina zatvora. Koliko je od ove kazne izdržao nije mi poznato, kao ni za mnoge druge što ne znam, ali znam da je ostao onoliko koliko su oni, koji su gospodarili ljudskim životima, mislili da je dovoljno.
 
Protu Vlajka Šoljevića je, takođe sarajevski sud, osudio na šest godina zatvora od kojih je izdržao dve.
 
Sudovi su obično izricali visoke kazne koje su imale za cilj da osuđenoga slome, a narod zaplaše, dok su bili sasvim retki oni koji su dobijenu kaznu izdržavali do kraja.
 
Jedan od takvih koji je izrečenu kaznu odrobijao do poslednjeg dana je protojerejstavrofor Sava Banković, koga je Drugi svetski rat zatekao na dužnosti profesora veronauke u aleksinačkoj gimnaziji, a kraj rata kao profesora veronauke u gimnaziji u Vrnjačkoj Banji. Tu su ga „oslobodioci“, 6. decembra 1944. godine, uhapsili i, upravo na Veliki četvrtak, osudili na smrt.
Za razliku od mnogih, – a znamo da su komunisti pobili za vreme i posle Drugog svetskog rata preko tri stotine (300) sveštenika – protu nisu streljali. Presuda mu je preinačena na petnaest godina zatvora – breme – koje je do kraja izdržao.
Najpre su ga zatvorili u zatvor Ozne u Vrnjačkoj Banji, a zatim premestili u Niš, pa u požarevačku Zabelu i na kraju u Sremsku Mitrovicu.
Prota Sava je zaista dostojno poneo mučenički venac, svestan Hristovih reči da će se „stradanje i žalost ubrzo pretvoriti u večnu radost“ (sr. Jn 16,20) i sve vreme hrabro svedočio Hrista Vaskrsloga, Svoje tamnovanje dirljivo je opisao u knjizi „U predvorju pakla“ gde je verno slikao zveri u komunističkim kazamatima, ali i mnoge mučeničke svetle likove i događaje.
„Zima, glad, sobni smrad, teški fizički poslovi, pripremili su, ne na stotine, već na hiljade ljudi za teške bolesti koje će ih pratiti do groba. Kad je došlo proleće, posmatrao sam ljude, piše prota Sava u svojoj knjizi, za svetlog i sunčanog dana, jer se to u toku zime nije moglo jasno videti, kako se u redovima u šetnji kreću i jedva vuku noge, bledi, ispijeni, kao da su iz grobnica izašli. Stalno tu i tamo neko pada u nesvest, pa ga ostali vuku. Po desetak ljudi jedva jednog čoveka odnesu u sobu, jer i oni što ga nose gladni su i jedva se drže na nogama.
Kroz zatvorsku mrtvačnicu stalno odvoze ljude na Laćaračko groblje. U početku su mrtve sahranjivali samo u vešu, a docnije su pravljeni sanduci i krstovi za hrišćane, a za komuniste petokrake. Svi sanduci su bili iste veličine, i ako je neko bio duži od sanduka, onda mu odseku noge do kolena pa ga stave u sanduk. Pred zatvorskom bolnicom sanduk se natovari u kola i kada kola izlaze iz zatvorskog kruga onda milicioner na kapiji gvozdenim ražnjem probode mrtvaca da se uveri da je mrtav…“
Ovo svedočenje prote Save Bankovića iz sremsko-mitrovačkog zatvora, je slika i svih drugih komunističkih kazamata u kojima se sa političkim osuđenicima na sličan način radilo i postupalo.
Međutim, nije ovde kraj stradanja ovog sveštenomučenika. Njega su komunistički zverovi, kojima nije bilo dovoljno što su ga držali u tamnici petnaest godina, ponovo uhapsili 1973.godine. Sud u Sremskoj Mitrovici osudio ga je na šest godina robije. Ovu kaznu Vrhovni sud Vojvodine je smanjio na četiri godine, i on ju je do poslednjeg dana odrobijao. Tako je ovaj istiniti svedok Hrista Vaskrsloga, šampion u dugogodišnjem robijanju, ukupno izdržao devetnaest godina u komunističkim kazamatima, od kojih dvanaest u samicama.
Po izlasku na „slobodu“ komunističke vlasti mu nisu dozvolile da se vrati na svoju parohiju u Bešku kod Inđije.
Gospod ga je, posle golgotskih stradanja i junačkog nošenja krsta, upravo na Krstovdan 1997. godine, pozvao u svoje carstvo, „gde nema bola, patnje ni uzdisaja, već gde je život večni.“
Sahranjen je u porti manastira Voljavče kod Kraljeva.
 
Sveštenika Dušana Mitoševića, paroha u Smederevu, Eparhija braničevska su 1945. godine osudili na dvadeset godina robije, od koje kazne je u Požarevcu izdržao nešto više od osam. Njemu su na dušu stavili 72 govora (besede) koje je održao. Čak su mu uzeli za greh i to što je tvrdio „da svako dobro svetu i čoveku od Boga dolazi“.
Ovde ne mogu a da se ne setim pesnika i velikog rodoljuba, Radovana Bećirovića Trebješkog, koji je u steni iznad mosta napisao da je isti, „u slavu Božiju i u čast Mojkovačke bitke podigao i poklonio svome selu“.
Komunistički prvaci, iako zadovoljni što će ubuduće moći bezbedno da prelaze preko reke, grdno su mu zamerili što je u kamenu pomenuo i Božije ime.
Pozvali su ga na razgovor gde je najupornijem bogoborcu odgovorio: „da, ako on smatra da je veći od Boga, neka kaže, pa će on umesto Božijeg uklesati njegovo ime“. Posle ovih reči, odmah je bio uhapšen. Tako je ovaj mudri starac, pesnik, hrabri vitez i dobrotvor, „od Josifa (Franje) i Josipa (Broza), sedam puta hapšen i zatvaran“.
 
Protojerejastavrofora Miliju Lačkovića iz Pipera, Mitropolija crnogorsko-primorska, su 1944. godine osudili na četiri godine zatvora. Posle dve godine provedene u zloglasnim tamnicama „Jusovača“ u Podgorici i Franjevom zatvoru u Kotoru, amnestiran je i pušten na slobodu.
 
Sveštenika Milana Bogdanovića iz Beograda su, 1945. godine, osudili na deset godina robije, od kojih je izdržao šest godina.
 
Protu Dušana Letića, sina đakona Petra Letića iz Beograda su, naravno, bez utemeljenih dokaza, u maju 1945. godine osudili na smrt streljanjem, a potom na dvadeset godina robije. Tako je u zatvorima: Iloku, Vukovaru, Slavonskoj Požegi, Beogradu, Nišu, Požarevcu i Sremskoj Mitrovici svedočio Hrista Gospoda, ukupno izdržavši četrnaest godina i šest meseci robije, od čega osam godina u samici.
Za njega prota Sava Banković svedoči da mu je u furgonu, na dan Svetoga Simeona Stolpnika, (Krsna slava prote Save) sekao kolač, a i kasnije u zatvoru svojim „jedinstveno lepim baritonom, vnsoko i snažno služio Svetu Liturgiju. „Dva Vaskrsa, kaže prota Sava, proveo sam u Svetoj Gori, u manastiru Hilandaru, 1925. i 1927. godine i jedan u sobi sa osuđenim ljudima na smrt, ali mi je ovaj Vaskrs u Sremsko-mitrovačkoj robijašnici, zahvaljujući pobožnom i opojnom pojanju prote Dušana Letića, mističnoj noći i dubokom verskom osećanju ljudi, najviše približio proslavljanju Vaskrsa kod prvih hrišćana u rimskim katakombama.“
Po izlasku iz zatvora, protu Dušana je Gospod udostojio da ponovo svojim zvonkim glasom služi Svetu Liturgiju, ali mu vlasti nikada nisu dozvolile da pređe državnu granicu i poseti grob svoga oca, koji je, zajedno sa mnogim srpskim junacima 1916. godine sahranjen na ostrvu Vidu.
 
Protu Dobrivoja Jakovljevića iz Jagodine, Eparhija šumadijska, čoveka za koga se pričalo da nije imao premca u vršenju svoje svešteničke službe, osudili su na deset godina robije. Upravo ova visoka ocena, kako nadležnih crkvenih vlasti, tako i njegovih parohijana, bila je za Brozove poslušnike, glavni razlog za njegovo hapšenje i kaznu. Naime, svakog onog sveštenika, koga je u narodu bio dobar glas, oni su smatrali svojim neprijateljem koga je trebalo, ne birajući sredstva, sprečiti u širenju Istine.
Ako ne bi uspeli sa zastrašivanjem, onda bi pristupali hapšenju, prebijanju i slanju na dugogodišnju robiju.
 
Tako je jerej Desimir Nikitović, paroh u Ritopeku, osuđen na petnaest godina zatvora.
 
Sveštenika Josifa Josića, takođe iz Beograda, osudili su na dve godine zatvora.
 
Protu Trifuna Aranđelovića, paroha iz Knjaževca, osudili su na pet godina robije.
 
Sveštenika Iliju Rankovića iz Pločice, kod Kovina, Eparhija banatska, sud je 1948. godine, osudio na šest, a protu Miodraga Milenovića, paroha iz Kruščice, Arhijerejsko namesništvo belocrkvinsko, ista eparhija, na tri godine zatvora.
 
Sveštenika Stanislava Sekulića iz Banatske Palanke osudili su na pet godina, a jereja Borisa Livanova, paroha u Boki,takođe Eparhija banatska, osudili su na dve godine zatvora.
 
Na istu kaznu zatvora, dve godine, osudili su i jeromonaha Fotija (Josifovića) iz Višnjićeva, Eparhija sremska.
 
Sveštenika Kajicu Kostreševića, paroha u Skender Vakufu, Eparhija banjalučka, osudili su na petnaest godina robije.
Istu kaznu dobio je i sveštenik Stevan Marjanac iz Krupe, dok je prota Dušan Mlaćenović, paroh i arhijerejski namesnik Kotorvaroški, dobio pet, a jerej Dragutin Pavić, paroh u Drakeenićima, svi iz Eparhije banjalučke, četiri godine zatvora.
Ove sluge Svetog oltara Božijega svedočili su u komunističkim kazamatima blago Ime Hristovo i Njime, kao najlekovitijim melemom, lečili rane onima koji su prošli torturu satanskih svatova.
Jeromonah Nikodim (Sekulić), namesnik manastira Rajinovca u Arhiepiskopiji beogradsko-karlovačkoj uhapšen je meseca juna 1948. i suđen na dve godine robije zbog nošenja litije u selu Rajinovcu.
U izveštaju Episkopa sremskog kaže se „da su, noću izmeću 28. i 29. jula 1948. godine u 23 časa, upali nepoznati ljudi u stan paroha u Dopsinu, srez osječki, eparhija sremska i uz povike: „ubi ga, udri ga“, tukli ga i zlostavljali i polumrtva ostavili. Vlast je pohvatala te ljude ali ih samo saslušala, kao i sveštenika, i na tome se sve svršilo“.
Protojerej Perko Đipović, paroh u Kuscu, eparhija raško-prizrenska lišen je slobode kada je hteo da obavi parastos. Tom prilikom udaren je cevlju od puške u levu slabinu i sproveden u MNO u Mileševo.
Episkop banjalučki izveštava Sveti arhijerejski sinod „da su omladinci sela Štrbac u srezu prnjavorskom, Eparhija banjalučka, 11. aprpla 1948. godine, pred crkvom napali sveštenika koji je hteo da služi Svetu Liturgiju i uz razne pretnje prisilili ga da crkvu napusti i ode ne obavivši bogosluženje. Isto se ponovilo u istoj crkvi i 19. aprila 1948. godine“.
 
Jerej Živan Srećković iz Obreža, odmah po završenom verskom obredu na dan seoske slave pritvoren je od strane MNO u jedan podrum, pun gadeži i prljavštine i držan i mučen.
 
Jereja Branislava Pavića, paroha iz Rujevca, ista Eparhija, osudpo je Sreski narodni sud u Sanskom Mostu na jednu godinu zatvora.
 
Sveštenika Predraga Radovanovića iz Rebrovca sud u Banjaluci je osudio na dve godine robije.
 
Nešto, vremenski kraću kaznu, u trajanju od jedne godine i šest meseci, izrekao je banjalučki Vojni sud svešteniku Jovanu Uletiloviću iz Srpca.
 
U Banjaluci su, na po jednu godinu zatvora, osuđeni i sveštenici Vojin Inđić iz Rekovca, Ilija Rakić iz Palačkovaca i Nikifor Kukavčić iz Lepenice, kod Prnjavora.
Sveštenici Mihail Šarić iz Kuzura i Vladimir Radzjanko, oba iz Eparhije bačke, osuđeni su na osmogodišnju kaznu zatvora.
 
Jerej Miladin Bajazetov i đakon Mladen Ružić, iz iste Eparhije, osuđeni su na po četiri godine zatvora.
 
Sveštenik Dragutin Radovanović, paroh mailovački, Eparhija braničevska, osuđen je, od strane suda u Požarevcu, na osam godina robije.
 
Igumana Pavla (Panića), starešinu manastira Manasije, i sveštenika Gljeba Kvjatkovskog, paroha lučićkog, Eparhija braničevska, osudili su na po pet godina zatvora.
 
Protojerej Dragutin Marinković, paroh paraćinski, osuđen je „na trajan gubitak srpske nacionalne časti i šest godina teškog prinudnog rada“.
 
Dok su sveštenici Boro Simonović iz Topolovnika, Milivoje Tirnanić iz Svilajnca, Živojin Arković iz Trnjana, Milan Barnić iz Golupca, svi iz Eparhije braničevske, osuđeni su na po dve godine zatvora.
 
Jerej Ivan Petrović, paroh u Čubri, Eparhija gornjokarlovačka, osuđen je na dvadeset godina robije.
Iz iste Eparhije osuđeni su sveštenici Tomaš Tomašević iz Grabovica na četiri, i Vladimir Ivančević iz Lipovca na dve godine strogog zatvora.
 
Episkop timočki Emilijan, aktom od 10. jula 1945. godine, izveštava Sveti arhijerejski sinod „da su uhapšena dva parohijska sveštenika: jerej Božidar Stefanović, paroh vratarnički i Stevan Stošić, paroh prvi mihailovački, oba iz namesništva brzopalanačkog.
Sveštenika Božidara Stefanovića, kaže dalje Episkop, uhapsili su 17. maja 1945. godine pod optužbom da je bio komandant mesta, šef propagandne organizacije Draže Mihailovića, da se sastajao sa vođama ove organizacije i dr. U zatvoru u Zaječaru je izdržao pedeset dana, sve do suđenja, koje je održano 20. jula 1945. godine, kada je kao nevin pušten na slobodu.
A jereja Stevana Stošića, uhapsila je Ozna u Jabukovcu, 13. juna 1945. godine, pod optužbom da je reakcionar, jer je u kancelariji imao kraljevu sliku i zabranjivao svojoj deci da pevaju partizanske pesme, da je zahtevao od školske dece da ga ne pozdravljaju pionirskim pozdravom već sa ‘pomozi Bog i dobar dan’, kao i to, što su, prilikom pretresa njegovog stana našli protiv komunističku literaturu. Jerej Stošić, kaže se dalje u aktu, iz zatvora u Jabukovcu je sproveden u zaječarski zatvor, odakle je, nakon četrdeset dana, 20. jula 1945. godine, pušten da se brani sa slobode s tim da se ne sme udaljavati van svog mesta stanovanja“.
 
Sveštenika Božidara Jovića iz Ravnog, srez Bugojno, Eparhija banjalučka, Vojni sud u Sarajevu osudio je na osam godina robije, koje je izdržao u zeničkom kazamatu.
 
Jereja Nikolu Sinkevića, paroha iz Smilčića, Eparhija dalmatinska, osudio je Vojni sud za oblast Dalmacije na kaznu smrti streljanjem, a zatim mu istu preinačio na petnaest, pa na deset godina, koje je izdržao u Staroj Gradiški.
 
Od strane istog suda kažnjen je, ni manje ni više, već na dvadeset godina robije jeromonah Jona (Vejinović). Teško je i pretpostaviti šta je sve ovaj mučenik preživeo od silnika koji su mu palili benzin u nosu, a kleštima čupali bradu i kidali delove tela.
 
Monahinja Leonida, nastojateljica manastira Petke, u Zagrebu je osuđena na dvadeset godina robije, dok je sestra Tajsija od istog suda u Zagrebu dobila šest godina. Obje su kaznu izdržavale u Slavonskoj Požegi.
 
Za popadiju Katarinu, suprugu sveštenika Milana Pašića, paroha iz Užica, koga su ubili komunisti, može se slobodno reći da je bila ne pola popa, već pop i po. Snagu za ono „i po“ davalo joj je, upravo, protino ppsmo pisano neposredno pred streljanje.
 
„Draga Kato!
 
Pišem ti ovo pismo i molim te da ga sačuvaš deci kao uspomenu. Istina, drugi svojoj deci ostavljaju u nasleđe novac i palate, a ja, naprotiv, ostavljam im moje ime i junačku smrt koja je veći kapital nego novac i palate.
Mreti se mora. To je Božji zakon i nešto što mora svakoga postići. Kažu ljudi: umro je prirodnom smrću kad neko umre posle bolesti. Ja umirem nasilnom smrću, pa to nije prirodno, ali je svejedno. Smrt je smrt i ona mora doći. Kako će doći, mi to ne rešavamo. To je van naše moći.
Ti, Kato, budi junak. Pretrpi ovaj bol. On je težak, ali se podneti mora. Mi imamo petoro dece. Njih nam je Bog dao i dužnost nam je da se o njima brinemo. Do sada smo se brinuli zajedno. Od sada ta briga prelazi na tebe samu. Ti ćeš se uplašiti i reći: šta da radim? Znam ja to. Otuda ti ovo pismo i pišem. U njemu je moj savet. I na njega se osloni, pa će pored sveg zla biti dobro bar toliko dok deca porastu. Dakle:
Zamoli Ostoju i neka dođe Jovan sa kolima i sve stvari i nameštaj preteraj u Ljubanje. Ono bez čega možeš prodaj. Prodaj sve dušeke. Za njih ćeš uzeti nešto para, koje su ti sada za ishranu dece najpotrebnije. Uzmi i onaj dušek od Jovana Piščevića, koji sam mu dao. Stvari doteraj Radovanu ili Ostoji, ako bi on hteo da te primi. Uostalom, i kod Radovana možeš biti.
Dušan bi trebao da ide u Krivu Reku kod mojih. Ako Nikola ostane živ, neka radi sa njim. Ako bogoslovija proradi ti ga pošalji da školu svrši. Valjda će voditi računa o njemu kao sinu svešteničkom. Ako ne bude bogoslovije Dušan će ostati na selu. Neka radi moju očevinu.
Aco neka produži školu ako htedne. Može ostati u službi u kojoj je sada. Mogao bi vas pomoći. Uostalom, on je veliki i pametan, pa o njemu nemam mnogo brige.
Lepa neka napusti školu. Ima ona mašina pa neka se nauči raditi. Jula je sa mašinom sve vas spremila.
Mima mi čuvaj. On je osetljiv i teško će me prežaliti. Zato ne puštaj glasa pred njim. Učini sve da me zaboravi. Dok prirastu Aco, Dušan i Lepa, valjda će pomoći Mima i Nadu. Ako ti se dogna, ti ovaj deo imanja prodaj. Ako Radovan i Jula budu živi, oni će ti pomoći savetima. Računam na pašenoge, Milivoja Tešovića, popa Rada i još će se valjda naći ljudi da ti pomognu.
Računam da ćeš dobiti penziju. Ona će biti mala, jer dugujem svešteničkoj zadruzi pa će mesečno nešto obustavljati. Trabalo bi da za moju sahranu dobiješ 3000 dinara. Ali pod ovakvim prilikama od toga neće biti ništa. Uostalom, ona dva dukata odmah prodaj. To nam je sva gotovina. Uostalom, o tome se dogovori.
Ja sam dužan Blagoju Saviću 1000 dinara. Otidi kod njega i reci mu da mi oprosti što nemam sad vratiti. Kaži mu da ostavljam deci amanet da mu to vrate. On je moj dobar prijatelj.
Zamoli ga da ti da još malo para za moju sahranu. Ako bi primila moju platu za septembar, mogla bi mu od toga nešto vratiti, ako bi ti za sahranu dao. Možda ću dobiti i oktobarsku platu. Sve zavisi kako će se prilike odigrati.
Što se tiče moje sahrane učini ovako: Naruči prost sanduk bez ikakvih ukrasa i neobojen. Taj će te sanduk koštati 400 dinara. Pokrov uzmi običan od hartije. Može čovek da bude sahranjen u zlatnom kovčegu, ništa mu to ne pomaže. A ja sam bio uvek skroman i hoću da se sahranim kao prosjak. Ti ćeš docnije videti da je ovo mudro bilo. I ovako uradi, jer je to moj amanet koji ne bi trebala da pogaziš.“
Na kraju pisma prota joj je naložio da ga opoje njegov školski drug sveštenik Radosav. „Decu ne vodi, kaže on, jer će imati kad da mi na grob dođu ako budu živi. Ne tuguj. Ima Boga.
 
Sve vas voli i ljubi vaš Milan.“
 
Na žalost, komunistički bezbožnici se na mučeničkoj protinoj smrti nisu zaustavili. Nastavljajući sa sejanjem zla, ubili su mu dva sina: Dušana, učenika bogoslovije i Aleksandra, đaka učiteljske škole.
Književnik Borivoje M. Karapandžić, u svojoj knjizi „Građanski rat u Srbiji“ svedoči da su Dušana komunisti uhvatili živog i svezali za kolac. Zatim mu je krvnik, uz reči „Ovo ti je za Boga“, ispalio jedan metak u glavu, zatim drugi, rekavši; „Ovo ti je za kralja“ u desnu stranu grudi i treći „Za Otadžbinu“ u srce.
Misleći da i to nije dosta, uhapsili su i protinicu Katarinu 1945. godine i osudili na jedanaest godina robije, koje je izdržavala u Zabeli kod Požarevca.
Slično njoj prošla je i popadija Ruža, udova počivšeg jereja Milorada Nikolića, koju je Vojnodivizioni sud u Nišu osudio na tri godine zatvora.
 
Mnoge svešteničke supruge sastradavale su sa svojim uhapšenim muževima i pomagale im u nošenju preteškog bremena. Slobodno se može reći da se skoro svaka presuda izrečena svešteniku odnosila i na popadiju.
„Straha radi, koji je mnogima obraz ukaljao“ retki su bili oni koji su imali hrabrosti da im vrata otvore, a još reći oni koji su bili spremni da im u toj nevolji u pomoć priteknu. Ako su im i pružali ruku onda je to većina činila da bi ih ucenjivala i pridobijala za sebe i svoj pokret, poput Svetozara Vukmanovića – Tempa, koji se posle pogibije brata mu, sveštenika Luke, u svojim memoarima hvali činjenicom da su svi siročići, dakle Lukina deca, zahvaljujući, upravo njemu, (njih četvoro) postali članovi SKOJ-a, dakle, one iste partije koja im je ubila oca. Muka je to kojom bi se izatkala obimnija knjiga od „Jadnika“ Viktora Igoa, i da se opet u njoj ni približno ne opišu sva stradanja koja su popadije, okružene strahom i prezirom okoline, pretrpele brinući o deci i uhapšenim muževima.
Vlastodršci nisu imali milosti kako prema sveštenicima, tako ni prema njihovim porodicama, već su se svojski trudili da pesmom i halakanjem, kunući se „Ljubičici“, (jedna od metafora za Josipa Broza), njihov bol i lelek nateraju na poniranje u bolne im grudi.
Na žalost, od silnih aplauza i parola, mnogi nisu ni čuli žrvanj „dobrostojeće fabrike za proizvodnju neprijatelja“, koji je danonoćno mleo neposlušne,
 
Tako je mostarski sud osudio na tri godine zatvora sveštenika Antonija Cvitanovića, a Đorđa Grujicu, paroha čapljinskog, oba iz Eparhije zahumsko-hercegovačke, na jednu godinu zatvora.
 
Jeromonaha Vladimira (Kubanskog) iz manastira Sukova, kod Pirota, osudili su na četiri meseca zatvora.
 
A da od goreg ima još gore pokazuju nam vrle komunističke sudije, izrekavši svešteniku Milutinu Prodanoviću iz Godačice, kod Kraljeva, Eparhija žička, kaznu zatvora u trajanju od petnaest godina.
U Požarevcu nas je – kazivao je ovaj čestiti prota – u jednom trenutku bilo trideset šest (36) sveštenika, gde su nas na razne načine mučili i ponižavali. Danima smo, čak, i na Vaskrs sećao se on – morali da vučemo cisternu sa fekalijama.
O odanosti Hristu ovog služitelja Svetoga oltara Božijega svedoči u svojoj knjizi „U predvorju pakla“, sveštenomučenik Sava Banković, koji je s njim jedno vreme zajedno bio u Zabeli.
Naime, u krugu zatvora bila je kapela u kojoj se pre rata redovno služilo i osuđenici pričešćivali. „U početku je“ – kaže prota Sava Uprava dozvoljavala da se u njoj povremeno služi Sveta Liturgija, ali ne zadugo. Jedne nedelje u vreme službe upala je zatvorska milicija u kapelu i sve osuđenike isterala napolje, Jedini koji ih nije poslušao bio je sveštenik Milutin Prodanović, rekavši „da ga streljaju tu u crkvi, ali da on neće izaći dok se služba ne završi“, Naravno, za ovo je sledila kazna, tako da su ga odmah posle bogosluženja odveli u samicu.
 
Inače, gde god je bilo više sveštenika u jednom zatvoru, kao što svedoči prota Milutin Prodanović da ih je u Zabeli bilo trideset i šest, zatvorska Uprava je, pored raznih mučenja, teškog fizičkog rada i drugih maltretiranja, često organizovala i specijalne vidove „zabave“, kao što je, recimo, bila trka sveštenika. Trudili su se da što više ponize svedoke Istine, koji su i u najtežim trenucima ostali uspravni svesni Hristovih reči „da ko pretrpi do kraja, taj će se spasti.“ (sr. Mt 10, 22).
Ova trka se, obično, izvodila nedeljom, ili nekim drugim državnim praznikom, pred mnogobrojnom zatvorskom publikom i policijom koja je padala od smeha. Prvo bi sveštenike postrojili na crtu, a zatim ih terali da po nekoliko stotina metara jedan drugoga, naizmenično, trčeći nose na leđima. Onaj koji bi odbio da jaha svog sabrata, ubrzo bi se pokajao, jer bi to, umesto njega, učinio neki od policajaca, ili, pak, robijaš koji je tim činom želeo da iskaže svoj patriotizam. Tako bi onda obojici sveštenika bilo mnogo teže, jer bi se ovi „jahači“ ponašali kao da su na pravim konjima, zahtevajući od njih „kas“ tj. da trče brže, usput ih udarajući rukama po glavi, a nogama po rebrima. Navijanje i arlaukanje „vatrenih navijača“ orilo se izvan zatvorskih zidina, pogotovu kada bi „zabava“ dostizala svoj vrhunac, tj. kada bi neki od sveštenika, pod teretom i udarcima jahača, padao na zemlju. Tada bi policajac, besan što gubi trku, poput zveri navaljivao na njega i tukao ga do besvesti.
Međutim, mora se reći da su mučitelji imali „meru“ i da ih nikada nisu, u jednom danu, sve tukli. Naime, obično bi se zaustavljali na jednom sveštenomučeniku, odnosno na onome koji bi posustao i prvi pao. Zadovoljili bi svoje krvničke apetite i potom ga, obično bi to bio najstariji prota, prepustili „ostalim trkačima“ da ga oblivenog krvlju, nose u paviljon,
Posle ovog „spuštanja zavese“ „priredba“ bi ss obično završavala, a odvratni smeh i kikot policajaca prelazio bi u psovke i bes koji se, poput aveti širio zatvorskim krugom.
Sveštenika Mihaila Uroševića ne znam da li su jahali, ali znam da su ga osudili na sedam godina robije.
 
Jereja Sredoja Čutovića iz Mačkata, Eparhija žička, osudili su na jednu godinu zatvora.
 
Jereja Jovana Avramovića iz Majdana, arhijerejsko namesništvo takovsko, Mladena Nikolića i Bogoljuba Josića, parohe iz Vrbice, svi iz Eparhije žičke, osudili su na po pet godina zatvora.
 
Sveštenika Žarka Tomovića, paroha mioničkog, osudili su na osam godina robije, dok su Vukašina Ristivojevića, paroha stavskog, oba iz Eparhije šabačko-valjevske, osudili na osamnaest meseci zatvora.
Otac Vukašin je, na žalost, bio paroh u svom rodnom mestu i optužili su ga ljudi, ako se tako i mogu nazvati, koji su dobro poznavali ne samo njega, već celu mu familiju, kao vredne i čestite domaćine. Dakle, i pored toga, ti izrodi bili su spremni da čast i obraz bace pod noge, samo da bi se dodvorili satani kome su verno služili.
 
Sveštenika Sinišu Jovanovića, osudili su na tri godine, dok su jereja Bogosava Kovačevića iz Osečine i Venijamina (Nikolića), igumana manastira Bogovađe, svi iz Eparhije šabačko-valjevske, osudili na po četiri godine zatvora.
Protojereja Milorada Jovanovića, paroha u Osladiću, takođe Eparhija šabačko-valjevska su, 1946. godine, uhapsili i osudili na jednu godinu i šest meseci zatvora, koje je izdržao u Požarevcu.
Međutim, kada se on vratio sa robije, onda su mu uhapsili sina Tomislava, učenika trećeg razreda Bogoslovije Svetog Save u Beogradu i, 1949. godine, osudili na dve godine i šest meseci zatvora.
 
Zajedno sa njim, 1949. godine, uhapsili su još pet učenika Bogoslovije: Vladana Kovačevića, Dragoljuba Dragojlovića, Milana Đokića, Dragana Novakovića i Božidara Drinjakovića, svi iz Eparhije šabačko-valjevske, pod optužbom „da su društveno opasni“.
Svi su dobili istu kaznu zatvora, (dve godine i šest meseci) i potom, po kazivanju prote Vladana Kovačevića, upućeni u logor koji se nalazio u selu Subotincu, kod Aleksinca. Odavde su svakodnevno odvođeni u aleksinačke rudnike gde su radili najteže fizičke poslove.
Od pomenutih učenika samo su dvojica, Tomislav Jovanović i Vladan Kovačević, po izlasku iz zatvora, nastavili prekinuto školovanje i primili sveštenički čin. Ceo radni vek proveli su na radu u „vinogradu Gospodnjem“ i danas, kao penzionisani parosi, služe: prota Vladan u Brankovini, a prota Tomislav u Sabornoj crkvi u Beogradu.
Sveštenik Konstantin Konstantinović iz Donjeg Vidova, Eparhija braničevska, osuđen je na pet godina zatvora. I on je, po svedočenju prote Save Bankovića, u Požarevačkoj Zabeli, zajedno sa drugim sveštenicima, vukao cisternu sa fekalijama.
Sveštenik Radmilo Milićević osuđen je na dvadeset godina robije. Nažalost, samo ovaj podatak sam našao u arhivi Svetog arhijerejskog sinoda, a siguran sam da bi se o njemu, kao i o svakom, ovde, pomenutom svešteniku, mogla napisati jedna knjiga. Nadam se da ću uspeti, za neko sledeće izdanje, da saznam nešto više o njemu, a ako ništa drugo, ono bar, odakle je, gde je i koliko je od ove kazne odrobijao.
Jerej Nikola Spasić veroučitelj iz Leskovca osuđen je i poslat na desetogodišnju robiju u Sremsku Mitrovicu, dok su petogodišnje kazne dobili Kosta Jovanović iz Vranjske Banje, Mihailo Cvetković iz Surdulice i monahinja Ksenija iz manastira Svete Bogorodice u Mrzenici.
Na po četiri godine zatvora osuđeni su sveštenici Dragomir Niketić iz Kruševca, Dragoslav Veljković iz Makreštana i Vladimir Dimitrijević iz sela Sečanica, svi iz Eparhije niške.
Iz iste Eparhije na tri godine zatvora osuđen je i sveštenik Dušan Radovanović iz Niševca, između ostalog i zato što je govorio „da narod treba da veruje u Boga i da ide u crkvu, da se deca krštavaju i odrasli venčavaju po propisima Pravoslavne crkve“.
 
Sveštenik Milutin Radenković, paroh strmnački, Eparhija žička, osuđen je na dve godine robije.
 
Na osamnaest meseci zatvora osuđen je sveštenik Živan Savić iz Mačkovca.
 
Posle izrečene presude na deset godina strogog zatvora u Staru Gradišku upućen je sveštenik Savo Ružić, paroh iz Gređana, kod Slavonskog Broda, Eparhija pakračka (slavonska).
U ovom kazamatu dve godine društvo mu je pravio i sveštenik Marko Solar, paroh iz Dijelka, takođe iz Eparhije pakračke (slavonske).
 
Jereja Branka Jokića, iz Prizrena, Eparhija raško-prizrenska, osudili su na devet godina robije.
 
Za razliku od njega, sveštenika Stanislava Vasiljevića, paroha sredačkog osudili su na pet, a Gligorija Baljoševića, paroha iz Orahovca, oba iz Eparhije raško-prizrenske, na tri godine zatvora.
 
Jereja Stojicu Popovića iz Trgovišta, Eparhija timočka, osudili su na deset godina robije.
Iz Eparhije timočke osuđen je i sveštenik Ivan Petrović, paroh zaječarski, na dvadeset godina robije.
 
Na petnaest godina osuđen je sveštenik Dragoljub Mladenović iz Minićeva, takođe Eparhija timočka ali mi nije poznato, kao ni za mnoge druge sveštenoslužitelje, gde je i koliko od ove kazne izdržao. U svakom slučaju znam da su retki oni koji su ostajali do kraja. Ovaj podatak nam govori, ne da su vlastodržci bili milostivi i osećajni, već da je glavni cilj njihovog dugogodišnjeg progona srpskog sveštenstva bio, upravo u tome, da se zaplaši i rastera narod. I kako je isti još do suđenja, skoro u potpunosti, postizan, (jer bi se dok traje istraga sva sredstva informisanja utrkivala da svešteiika što više ocrne, a narod zaplaše) to im je sveštenik, po izricanju presude, više bivao nevažan. Naime, koga je, sem, naravno uže porodice, interesovala žrtva koju su, posle neravnopravne borbe, sklanjali iz arene.
 
Sveštenik Blažo Martinović iz Boke Kotorske, Mitropolija crnogorsko-primorska, osuđen je na dvadeset godina robije, a da mi, takođe, nije poznato koliko je iza rešetaka ostao.
 
Iz iste Eparhije osuđeni su i sveštenici Antonije Jakšić, paroh nikšićki, na petnaest godina i Nikola Mandić, paroh iz Herceg Novog, na tri godine robije.
Jeromonah Simeon (Đačanin) iz manastira Petkovice osuđen je na četiri godine zatvora, dok je iskušenik iz ovog manastira Dika Lazarević dobio pet godina robije.
Sveštenik Siniša Vranić iz Vreoca, Eparhija šabačko-valjevska, osuđen je na pet godina zatvora.
Prota Siniša Jovanović, paroh jelovički, osuđen je na tri godine, a Vojislav Marković, paroh gornjodobrićki, oba iz Eparhije šabačko-valjevske, na dve godine i šest meseci zatvora.
Okružni sud u Valjevu, 1949. godine, kaznio je na godinu dana zatvora sveštenika Milutina Stojanovića, paroha baričkog, što je na dan Svetog Apostola i Jevanđelista Marka (Markovdan) organizovao litiju.
Mnogi su sveštenici u odeždama odvođeni u zatvor, poput Milana Žorića, paroha kladovskog, koji je na Vaskrsni utorak 1948. godine uhapšen, i na taj način litija sprečena.
Kada je, ovim povodom, patrijarh Gavrilo lično intervenisao kod Slobodana Penezića Krcuna, potpredsednika Izvršnog veća NR Srbije, ovaj mu je rekao: „Nema nikakvih litija ni zapisa izvan crkvenih porti.“
Međutim, predstavnicima bezbožničke vlasti nije bilo dovoljno što su hapsili i sudili mnogim sveštenicima zbog seoskih litija, već su počeli da plaše sam narod i prete onima, koji su bili zaposleni, a išli u litiju (i uopšte u crkvu) da to više ne čine, jer će, inače, biti isterani sa posla.
Jereja Mila Navalu iz Srpskih Moravica su pozvali na vojnu vežbu, gde je ostao tri meseca, naravno, nije bio jedini. Mnoge sveštenike su redovno, posebno o velikim praznicima, pozivali na vojne vežbe, kako bi narod duhovno obezglavili i zaplašili.
Svešteniku Nikoli Đurđeviću čak nisu dozvolili da izvrši opelo, već su ga oterali na partizanski marš, tvrdeći da mu je to „mnogo preče od mrtve babe“.
Sveštenika Luku Vidakovića, paroha ariljskog, Eparhija žička, uhapsili su 1948. godine. Kao i mnogi drugi, i on je nevin, proveo na robiji u Nišu dve godine.
I drugog paroha ariljskog, Ratomira Milićevića, lišili su slobode 1952. godine. Razlog, samo njima znan. Inače, ostao je upamćen u svojoj parohiji, kao vrlo revnostan i nepopustljiv pred bilo čijom silom, pa ni komunističkom. Ovaj vredni poslanik na „njivi Gospodnjoj“ odrobijao je godinu i šest meseci u niškom zatvoru.
Sveštenika Ratomira Dugalića, paroha u Ražani, kod Kosjerića, takođe Eparhija žička, osuđivali su nekoliko puta. Znajući da svaki dolazak njima u ruke podrazumeva i batine, (retki su srećnici koji su prošli bez ove „porcije“) onda je jasno zašto se ovaj mučenik od posledica zverskog postupanja u komunističkim zatvorima upokojio 1954. godine.
 
Sveštenik Milovan Popović, paroh konatički, kod Lazarevca, Eparhija šumadijska, od strane Okružnog narodnog suda u Beogradu, osuđen je na kaznu zatvora u trajanju od deset godina.
 
Jerej Živojin Marković, paroh trnjanski, osuđen je na dve godine zatvora što je na Petrovdan držao litiju.
 
Jereja Radovana Novovića, paroha kosaničkog, osudili su 1947. godine na dve godine i šest meseci zatvora, dok su jereja Vladimira Kneževića osudili na dva meseca.
 
Zatvorske kazne izdržali su i sveštenici Panto Bulatović, paroh pavinopoljski i Dragoljub Jovanović, paroh štavaljski, koji je, zajedno sa Vitomirom Purićem, parohom novovaroškim, svi iz Eparhije budimljansko-polimske, posle izlaska na slobodu, proteran, i to ne samo iz parohije, već i iz sreza sjeničkog.
 
Episkop timočki Emilijan izvestio je Sveti arhijerejski sinod „da su nadležne državne vlasti naredile jereju Antoniju Nepomnjaščem da u roku od deset dana napusti Otadžbinu.“
Istim povodom je Svetom arhijerejskom sinodu pisao i Mitropolit dabrobosanski Nektarije žaleći se „da su vlasti pozvale sveštenika Dragomira Petrovića, paroha boričkog, arhijerejsko namesništvo rogatičko, u Odsek unutrašnjih poslova gde su mu naredili da u roku od četrdeset osam časova napusti, kako, parohiju tako i Bosnu i Hercegovinu, navodno, zato što je rođen na teritoriji Republike Srbije. Takođe je, izveštava dalje Mitropolit, naređeno i svešteniku Vladimiru Lazareviću, parohu u Rudom, da u roku od tri dana napusti parohiju, jer je nepoželjan.“
 
Godine 1948. Episkop raško-prizrenski Vladimir izveštava Sveti arhijerejski sinod „da je arhiđakon Gavrilo (Kovačina), sabrat manastira Visokih Dečana, osuđen na deset godina, dok je protojerej Branko Jakić, paroh prizrenski, osuđen na devet, a jerej Stanislav Vasiljević, paroh sredački na pet godina zatvora.“
 
Episkop banjalučki Vasilije izveštava „da je sveštenik Ljubiša Dinić, paroh jošavički, arhijerejsko namesništvo banjalučko, proteran iz parohije i da mu, i pored intervencija kod nadležnih organa, još uvek nije dozvoljen povratak.“
 
Episkop sremski Nikanor piše Sinodu „da je sveštenika Mihaila Kotljarevskog, paroha u Deču, odveo predsednik Mesne zadruge u kancelariju, gde mu je u prisustvu desetak partijskih funkcionera saopštio da više ne sme vršiti verske obrede u tom mestu i da bi mu najbolje bilo da se seli iz Deča.“
 
Episkop šabačko-valjevski Simeon (Stanković) u svom izveštaju kaže: „Sa žaljenjem moram napomenuti da u toku prošle godine nisam mogao činiti kanonske posete Eparhiji, iako sam imao u programu da posetim nekoliko crkava (u Valjevu, Leliću, manastiru Pustinji, Pričeviću, Dokmiru i u Koceljevi). Sve su ove posete morale izostati radi hajke, čak i progona crkve, arhijereja i sveštenika. Sveti arhijerejski sinod, nada se Vladika Simeon, će u izveštaju o svom ovogodišnjem radu svakako opširnije izvestiti Sveti arhijerejski sabor o prednjoj hajci i progonima, koji su za mene bili prepreka, da, sa žaljenjem, nisam mogao činiti kanonske posete“.
 
Komunističke vlasti su, po izveštaju Episkopa budimljansko-polimskog Makarija, „sveštenicima: protojerejustavroforu Aleksandru Bojoviću, parohu beranskom, protojereju Stevanu Balšiću, parohu sjeničkom, te jerejima: Dušanu Popoviću, parohu pećarskom, Mihailu Dašiću, parohu poličkom, Milošu Joksimoviću, parohu pavino-poljskom i Panti Bulatoviću, takođe parohu pavino-poljskom, zabranile kretanje po parohijama.“
Isti Episkop, samo posle nekoliko meseci ponovo izveštava Sveti arhijerejski sinod, žaleći se na progon sveštenika i vernika u područnoj mu Eparhiji.
„Dana 19. juna 1948. godine, kaže Vladika, uhapšen je sveštenik Nedeljko Rakočević, paroh velikožupski, zbog toga što je pred Duhove nosio Litiju u svojoj parohiji, postupivši prema raspisu Svetog arhijerejskog sinoda. Seoska milicija je upotrebila silu i rasterala litiju, a imenovanog sveštenika okrivila kao sazivača ovog zbora te ga je uhapsila i do danas drži u zatvoru, mada je imenovani sveštenik prethodno obavestio narodne vlasti kada će nositi litiju“.
„Ujedno Vas izveštavam – piše dalje Episkop Makarije – da su dana 28. juna 1948. godine, „nepoznata lica“ upala, noću, u kuću domaćina u selu Babinama gde je zanoćio sveštenik Bogoljub Jovanović i tom prilikom izveli su ga iz kuće i isprebijali.
Stoga još jednom molim, završava Episkop Makarije, Sveti arhijerejski sinod, da se lično zainteresujete kod Predsedništva Vlade da se prestane sa ovakvim progonima Crkve, ili da narodu otvoreno kažemo da je vera zabranjena i da je Crkva u progonstvu.“
Sveti arhijerejski sinod je ovim povodom intervenisao, kao i za sve druge slučajeve, naročito za uhapšene sveštenoslužitelje, ali je od Vlade retko kad, da ne kažem nikad, stizao pozitivan odgovor. Čak bi se moglo reći da su skoro uvek bila u opticaju dva odgovara: Prvi u kome su „molili“ „da se Sinod, zajedno sa patrijarhom postara, ne da se sveštenici oslobode robije, već da ne dolaze u zatvor,“ i drugi, „da su sveštenici krivi, jer se bave neprijateljskom propagandom i sarađuju sa okupatorom.“
I pored ovakvih odgovora, Sveti arhijerejski sinod je neprestano intervenisao i tražio od Predsedništva vlade Srbije objašnjenje „po slučaju zatvaranja mnogih sveštenika, veroučitelja rt školske dece.“
Sve podnesene žalbe, kao i ona protiv odluke novih vlasti kojom je 15. maja 1946. godine zabranjena Spasovdanska litija u Beogradu, ostale su bez ikakvog odgovora.
I što je još gore, obavezno posle podnete žalbe, nasilje se nastavljalo još većom žestinom. Tako je u „fabriku za proizvodnju neprijatelja“, ubrzo, uvedena i treća smena, što svedoči akt Episkopa timočkog Emilijana koji izveštava Sveti arhijerejski sinod „da su organi Udbe lišili slobode paroha i arhijerejskog namesnika borskog, jereja Milorada Stojanovića, 4. juna 1949. godine oko dva časa, noću u njegovom stanu u Boru.“ Ovaj sveštenik je od strane suda u Zaječaru osuđen na pet godina zatvora.
U Zaječaru je takođe osuđen i sveštenik Kosta Jovanović, paroh iz Vranjske Banje, na pet godina i šest meseci zatvora. Kaznu je, sa mnogim sveštenomučenicima, odrobijao u Sremskoj Mitrovici.
Slično njima prošao je i sveštenik Andrija Raičević, paroh lješkopoljski, koji je uhapšen i noću odveden u Titogradski zatvor, o čemu Mitropolit crnogorsko-primorski Arsenije izveštava Sveti arhijerejski sinod.
 
Tako su uhapsili i jereja Živu Boldorca, paroha istočkog, Eparhija raško-prizrenska, i osudili na jednu godinu zatvora.
 
Sveštenik Aleksandar Jančić, paroh temnićki, Eparhija šumadijska, osuđen je na dve godine i šest meseci zatvora.
 
Sveštenici Dragomir Niketić, paroh kruševački i Dragoslav Veljković, paroh markešanski, Eparhija niška, osuđeni su na po četiri godine robije.
 
Jeromonah Isakije (Koširin) osuđen je na godinu dana zatvora kao i jerej Cvetan Necić, paroh vinarački.
 
Sveštenik Miodrag Mihajlović, paroh niški osuđen je na dve godine zatvora.
 
Jeromonah Pahomije (Kralj) iz manastira Nikolja i Mihailo Urošević, paroh gružanski, osuđeni su na po sedam godina zatvora.
Jerej Đuro Grujica, paroh čapljinski, Eparhija zahumsko-hercegovačka, osuđen na jednu godinu zatvora, navodno što je „uvredio šefa države“.
 
Jerej Milorad Nikolić, paroh orešački, srez timočki, osuđen je na pet godina i šest meseci zatvora, a jerej Tomaš Tomović, paroh grabovički, na četiri godine, dok je Vojislav Aleksić, paroh treći zaječarski, svi iz Eparhije timočke, dobio tri meseca zatvora.
 
Episkop moravički Hrizostom, Vikar Njegove Svetosti patrijarha srpskog piše Sinodu „da je jerej Dragoljub Marković, paroh treće parohije pri hramu Svetog Cara Konstantina i Carice Jelene u Beogradu, noću 3. oktobra 1949. godine lišen slobode“.
 
U drugom svom izveštaju on kaže „da su sveštenici Dušan Kordić, duhovnik Crkve Ružice u Beogradu i jerej Dušan Ivančević, inspektor verske nastave, 1950. godine lišeni slobode.
 
Iste godine je uhapšen i prota Dušan Krsmanovnć, arhijerejski namesnik iz Novog Pazara“.
 
Bez obzira šta je ovim mučenicima, pogotovu proti Dušanu Ivančeviću, koji je bio inspektor verske nastave, pisalo u presudama, razlog ovog utamničenja je, svakako, bilo njihovo čvrsto odupiranje žestokim gušiteljima verske nastave, koji su bili spremni na sve.
Naime, do 1948. godine komunisti su, kako-tako, trpeli veronauku u školi, što se vidi i iz izveštaja koji je podneo Svetom arhijerejskom sinodu prota Dušan Ivančević.
Samo u Beogradu, kaže on, u školskoj 1946/47. godini, veronauka je predavana u dvadeset osnovnih i četrnaest srednjih škola. U banatskoj Eparhiji u dvadeset škola (18 srednjih i 2 osnovne). U bačkoj u šezdeset pet (43 osnovne i 22 srednje). U Sremskoj u dvadeset devet (24 osnovne i 5 srednjih). U pakračkoj Eparhiji u šesnaest (14. osnovnih i 2. srednje). U zagrebačkoj u dvadeset sedam mesta. U Dabro-bosanskoj u šesnaest. U Zvorničko-tuzlanskoj u skoro svim seoskim školama, ali ni u jednoj gradskoj. U šumadijskoj u dvanaest škola.“
Na žalost, posle 1948. godine, dakle kada je došlo do ujedinjenja SKOJ-a i narodne omladine, odnosno posle Petog kongresa Komunističke partije Jugoslavije, na verska predavanja je stavljena tačka. Odlučeno je da se ubuduće svim silama spreči održavanje verske nastave, jer ona po njima „zaglupljuje omladinu, sprečava napredak i razvijanje društva, slika čoveku lep život posle smrti i odvraća mu pažnju od borbe za postizanje stvarne sreće na zemlji“. Komunistima je stavljeno u zadatak da se ovome moraju odupreti rečju u štapom (Lenjin), jer pravi komunista mora biti dosledan ateista, bezbožnik, čovek koji tvrdo stoji na temeljima napredne nauke.“
Posle ove odluke krenula je lavina kojoj se malo ko smeo odupreti. Veronauci je, ne samo u školi, već uopšte izrečena smrtna presuda, a svakom svešteniku koji bi se drznuo da i dalje okuplja decu i omladinu pretio je „štap“, odnosno, zatvorska kazna. Doneta je odluka da se za sve one koji bi tim povodom bili uhapšeni javnost obavesti „da su lišeni slobode, ne zato što su bili borci za versku nastavu, već što su državni neprijatelji.“
Zbog ovoga su stradali mnogi hrabri i neustrašivi sveštenici, naravno, pod drugim izmišljenim optužbama, tako da ni oni sami nisu znaln da je ovo bio razlog njihovog utamničenja.
Đakona Saborne crkve u Zagrebu, Simeona Sakulja, ne znam da li su zbog veronauke uhapsili, ali znam da su ga, 19. decembra (na Svetog oca Nikolaja) 1949. godine osudili na tri godine i šest meseci zatvora.
 
U novembru iste godine uhapšen je i osuđen na tri godine zatvora jerej Milan Kević, paroh okučanski.
 
Sveštenika Petra Žorža, paroha u Narti, arhijerejsko namesništvo bjelovarsko, osudili su, 1948. godine, na jednu godinu i šest meseci zatvora. Kaznu je, zajedno sa mnogim mučenicima, izdržavao u Staroj Gradiški.
Jerej Vojin Inđić, paroh rekovački, od strane okružnog suda u Banjaluci osuđen je na jednu godinu zatvora.
 
Episkop šabačko-valjevski Simeon, godine 1950. izveštava Sveti arhijerejski sinod „da su uhapšeni iguman manastira Bogovađe Venijamin (Nikolić) i sabrat ovog manastira jeromonah Makarije (Novaković) i da su obojica osuđeni na po četiri godine zatvora“.
Iste godine uhapšen je i osuđen na devet meseci zatvora i sveštenik Manojlo Govedarica, arhijerejski namesnik nevesinjski, Eparhija zahumsko-hercegovačka.
 
Na dve godine zatvora osuđen je jerej Stojan Stanković, paroh iz Čečave, arhijerejsko namesništvo dobojsko, dok je Dušan Popović, paroh miloševački, arhijerejsko namesništvo gračaničko, oba iz Eparhije zvorničko-tuzlanske, osuđen na devet meseci.
 
Februara 1950. godine uhapšen je i sveštenik Jovan Kukić, paroh oljaški, arhijerejsko namjesništvo slavonsko-požeško, Eparhija slavonska, ali nemam podataka koliko je osuđen.
 
Protojereja Vasilija Dovganića, paroha vrčinskog osudili su 1951. godine na dve godine robije. Prilikom transporta on je teško nastradao u železničkoj nesreći kod Vinkovaca.
Godine 1952. lišeni su slobode sveštenici Božidar Milošević, paroh golemoselski, iz namesništva vranjskog, i Aranđel Stamenković, paroh suvojnički, iz namesništva suričko-poljaničkog, oba iz Eparhije vranjske.
Episkop timočki Emilijan izveštava Sveti arhijerejski sinod „da su vlasti 1951. godine uhapsile jereja Vladimira Lazarevića„.
Mitropolit crnogorsko-primorski piše „da je 1952. godine osuđen na dve godine zatvora protojerejstavrofor Nikola Marković, arhijerejski zamenik i član crkvenog suda u penziji“.
Episkop banjalučki Vasilije izveštava da je „meseca decembra 1951. godine uhapšen jerej Simo Kantar, paroh omarski, a 21. februara 1952. godine i protosinđel Vasilije (Striljček), nastojatelj manastira Gomionice“.
Iste godine Episkop niški Jovan izveštava „da je uhapšen sveštenik Novica Popović, paroh temački“.
Po ko zna koji put i Episkop budimljansko-polimski Makarije izveštava Sveti arhijerejski sinod, „da je uhapšen jeromonah Pahomije (Latinčić), starešina manastira Banje kod Priboja na Limu“.
Mitropolit dabrobosanski Nektarije, administrator Eparhije zvorničko-tuzlanske, izveštava da je „jeromonah Sava (Dražilov), paroh u Kožuhama i Koprivni, srez dobojski, 8. marta 1952. godine lišen slobode, iz razloga što je bez dozvole osnovao u Kožuhama crkveni hor i što je sakupljao, u hrani, priloge za izdržavanje učenika u bogoslovijama.“ Ovaj mučenik je osuđen na četiri godine zatvora.
 
I u Eparhiji šabačko-valjevskoj 1952. godine osuđeni su sveštenici Pavle Vrbica, paroh u Ljuboviji na tri i Jovan Obrenović, paroh borinski u namesništvu lozničkom na godinu zatvora.
 
Iste godine uhapšen je i jerej Branislav Šabić, paroh vukonski, u namesništvu tamnavskom.
 
Sveštenik Vladimir Slavković, paroh u Železniku, osuđen je 1953. godine na četiri godine zatvora.
 
Protojerej Aleksej Kriško, Rus po narodnosti, klirik Eparhije dabrobosanske, osuđen je na jedanaest godina robije.
 
U Banatu su 1953. godine osuđeni jeromonasi Ilarion (Kanazir), paroh u Šurjanu, namesništvo vršačko, na dve godine i osam meseci i Teofan (Grujić), paroh u Kupiniku, isto namesništvo, na osam meseci zatvora.
Inače, u nekim mestima Banata, iz kojih su proterani Nemci, komunisti su doneli odluku da sve nemačke, ali verovatno radi ravnoteže, i srpske crkve poruše. Hrabri sveštenici su se ovom zlu odupirali i samo zahvaljujući njima spaseni su mnogi velelepni hramovi.
 
Tako u Žitištu, kad je rulja porušila nemačku crkvu, htela je i srpsku, ali ih je hrabri sveštenik Branko Đakovački zaustavio i spasio hram od uništenja koji je posvećen Svetom velikomučeniku Georgiju.
 
Isto je i sveštenik Jovan Kelić postupio sprečavajući bezbožnike da poruše bogomolju u Banatskom Karađorđevu, i naravno obojica su zbog ovoga kažnjeni.
Ovakvih primera, ima mnogo.
 
U sremskoj Eparhiji su 1952. godine uhapsili i osudili jeromonaha Rafaila (Babića), administratora parohije u Mohovu.
 
U bačkoj su 1953. godine uhapsili i osudili na šest godina robije sveštenika Mihaila Šarika, paroha u Kucuri, arhijerejsko namesništvo bečejsko.
 
Nešto bolje je prošao sveštenik Lazar Novaković, paroh u Gospođincima, koji je osuđen na jednu godinu i osam meseci zatvora.
Iste godine lišen je slobode, po treći put, jeromonah Makarije (Popović), sabrat manastira Svete Trojice kod Pljevalja.
 
Godine 1955. osuđen je sveštenik Andreja Dimitrijević, paroh ribarski, srez homoljski na kaznu zatvora u trajanju od pet godina.
 
Pošto su vlastodršci o svemu vodili računa, pa i o tome da u svakom zatvoru u zemlji boravi najmanje po jedan sveštenik, a kako u to vreme Goli Otok nije imao svog „duhovnika“, to su odlučili da, iz požarevačkog kazamata, tamo upute oca Andreja. Tako je ovaj sluga Svetoga oltara Božijega tri godine i šest meseci izdržao na golootočkom ostrvu smrti.
 
Te, 1955. godine, osuđen je i sadašnji paroh beogradski prota Andreja Arsić na kaznu zatvora u trajanju od dve godine i šest meseci.
Naime, njega su, kao svršenog učenika Bogoslovije, pozvali u armiju, Odazvao se uredno i upućen je u Bar, gde je ostao sve do pred kraj vojnog roka, kada su ga premestili u Titograd, bivšu i sadašnju Podgoricu. Ovde su ga, nakon nekoliko dana, uhapsili i krenuli sa isleđivanjem. Posle devetomesečne istrage Vojni sud u Sarajevu je doneo presudu i uputio ga u zenički kazamat. Odavde je, nakon izvesnog vremena, premešten na Goli Otok gde je ostao ne do kraja robije, što obično biva, već i devetnaest dana duže.
Zajedno sa njima bio je i sveštenik Živojin Trajković iz sela Šilova kod Gnjilana. On je na ovom ostrvu, gde je i sam đavo zavideo crvenim mučiteljima, proveo jednu godinu i šest meseci, a kako se, sa ostalima, tamo „proveo“, samo Bog zna.
 
Godine, 1957. od strane Vojnog suda ratne mornarice u Splitu, navodno zbog širenja „neprijateljske propagande“, osuđen je sveštenik Srboljub Bulić, Eparhija žička, na tri godine robije. Posle vojnih zatvora u Puli, Splitu i Zagrebu poslat je na Goli Otok.
 
Sveštenika Bogoljuba Jovanovića, paroha u Grahovljanima, Eparhija slavonska, namesništvo pakračko, osudili su, 1955. godine, na pet godina robije, koje je izdržavao u zatvorima Stare Gradiške i Lepoglave.
 
Godine 1956, osuđen je, od strane suda u Pančevu, na dve godine zatvora jeromonah Fotije (Josifović), administrator parohije u banatskoj Subotici.
 
Iste godine i na istu kaznu zatvora sud u Negotinu je osudio jereja Milorada Popovića, paroha kobišničkog, Eparhija timočka.
 
Njegovo Preosveštenstvo Episkop gornjokarlovački Simeon (Zloković) aktom od 13. februara 1961. godine izveštava Sveti arhijerejski sinod o fizičkom premlaćivanju sveštenika Slavoljuba Pantića, paroha u Ličkom Petrovom Selu i Dragoljuba Damjanovića, paroha iz Velike Popine.
 
Sveti arhijerejski sinod je aktom br. 417/ zap.65 1961. godine od Republičke i Savezne verske komisije tražio intervenciju, ali odgovor nikada nije stigao.
 
Njegova Svetost Patrijarh German, kao administrator Eparhije žičke, dostavio je Svetom arhijerejskom sinodu presudu Sudije za prekršaje u Kraljevu, kojom su sveštenik Miroljub Josifovnć sa svojih sedam parohijana, zbog proslave Svetog Save, prekršajno kažnjeni.
Prepis ove presude i žalbu uložio je Sveti arhijerejski sinod Komisiji za verske poslove NR Srbije, ali, na žalost, presuda im nije preinačena.
 
Episkop, sremski Makarije (Đorđević), izveštava Sveti arhijerejski sinod da je jeromonah Maksimilijan (Zeljajić) kao paroh mokluševački, zbog krštenja dece u domu roditelja prekršajno kažnjen od suda u Vinkovcima.
 
Opet je Sveti arhijerejski sinod pisao Komisiji za verska pitanja SIVa, ali ih oni nisu udostojili odgovora.
Isti Episkop izveštava da je 1965. godine prekršajno kažnjen protosinđel Antonije (Stevanović), paroh iz Kupinova, kao i sveštenici: Pavle Vrbica, paroh iz Dobanovaca, Božidar Marković, paroh iz Boljevca i Nikola Tasić.
 
Kada se Sveti arhijerejski sinod založio za njihovo oslobođenje, od Savezne verske komisije je došao odgovor u kome se kaže „da se ne može intervenisati, jer su njihove krivice dokazane.“
 
Episkop sremski Makarije 1961. godine izveštava Sveti arhijerejski sinod „da je milicioner Josip Baričević na Veliki Petak ušao u crkvu u Orloviku, vređao prisutni narod, psovao, govorio razne vulgarnosti i usput vernicima podelio po nekoliko šamara“.
Na žalost, ovakvih primera je bilo skoro u svakom mestu, gde su ne samo policajci, već i drugi komunistički silnici, skrnavili crkve, vređali vernike, pretili, tukli, ili, pak, na velike praznike organizovali vojne vežbe u crkvenim portama baš u vreme trajanja Svete Liturgije.
 
Sveti arhijerejski sinod se 1961. godine, povodom izveštaja Episkopa Makarija, aktom br. 1584/zap. 334, žalio Komisiji za verska pitanja NR Hrvatske, koja je, za divno čudo, aktom br. 08250/11961. godine izvestila Sveti arhijerejski sinod „da je milicionar Josip Baričević pozvan na odgovornost.“ Da li se šta dalje po ovom pitanju preduzelo, nije poznato, ali je i ovo bio veliki korak.
 
Episkop niški Jovan aktom br. 329 i 379. godine 1960. izveštava Sveti arhijerejski sinod da su lišeni slobode sveštenici Ljubivoje Milošević, paroh stajevački, arhijerejsko namesništvo vranjsko i sveštenik Nikola Siasić, paroh žitorađski i arhijerejski namesnik toplički.
Sveti arhijerejski sinod je opet intervenisao, ali bez uspeha.
 
Jerej Borislav Dimitrijević, paroh bazovički, osuđen je na tri godine, a Bogoljub Josić, paroh vrbnički na dve godine i dva meseca zatvora.
Međutim, komunistički zločinci nisu vodili računa, samo, o popunjavanju KPDomova „duhovnicima“ već su, u isto vreme, brinuli o Okružnim kao i o opštinskim zatvorima u kojima su kaznu izdržavala (po nekoliko meseci) prekršajno kažnjena lica. Tako su arhimandrita Atinagoru (Milanovića) iz manastira Papraće, Eparhija zvorničko-tuzlanska, poslali da dva meseca provede iza rešetaka sa ovim osuđenicima.
 
Slično njemu, i iz iste Eparhije, prošli su i prota Srbislav Blažić iz Bratunca kao i sveštenik Milan Topalović iz Čađavice.
Protu Đuru Marjanovića, (44 godine službe), paroha iz Lušci Palanke i arhijerejskog namesnika sanskog, uhapsili su po prijavi Ilije Divjaka i Mirka Stanarevića, koji su tvrdili da je prota rekao „da su Srbi najviše stradali u Drugom svetskom ratu“, i zbog ove istine osudili na šest meseci zatvora.
 
Protosinđela Stefana (Čakića), profesora Bogoslovije u Prizrenu, osudili su na šest meseci zatvora zato što nije dozvolio da učenici ove škole učestvuju na političkim demonstracijama.
 
Protojereja Božidara Arsića, iz Užičke Požege su nekoliko puta hapsili i prekršajno kažnjavali.
 
Verovatno rekorder u ovome, „po nekoliko puta“ bio je sveštenik Svetozar Stojanović iz Ljuberađe, kod Niša, od koga se, čak, i opštinski sudija za prekršaje umorio.
 
Sveti arhijerejski sinod je, aktom br.2520/ zap.441, 1962. godine, preko Savezne verske komisije, za njega intervenisao tražeći „da se zaštiti i živi slobodno kao i svi drugi građani“, ali bez uspeha. Suđenja su i dalje „pljuštala“, te je Sveti arhijerejski sinod, ponovo, 1963. godine intervenisao, ali je, kao i prvi put ostao bez odgovora.
Čak bi se moglo reći da su oca Svetozara ove intervencije i koštale, jer su mu, posle njih, ppesuđivali još ravno dvadeset puta.
 
Da bi „popunili“ opštinski zatvor kaznili su i sveštenike: Zdravka Živkovića iz Novih Karlovaca, Eparhija sremska, na šest meseci i Đorđa Božinovića, paroha krivovirskog, arhijerejsko namesništvo boljevačko, na dva meseca zatvora.
 
Sveštenika Zdravka Živkovića iz Novih Karlovaca, Eparhija sremska, poslali su na šestomesečnu kaznu, dok su za jereja Đorđa Božinovića, paroha krivovirskog, arhijerejsko namesništvo boljevačko, mislili da su „dosta“ i dva meseca zatvora.
 
Jerej Milorad Cvetković, paroh subotinački, iz Subotinca, srez Aleksinački, osuđen je na četiri, a Ljubomir Stojanovpć, paroh vitkovački, Donji Ljubeš, na dva meseca zatvora,
 
Protojerejastavrofora Stanimira Apostolovića, sadašnjeg paroha beogradskog, kome su 1945. godine, bez suda i presude, ubili oca Nikolu, su 1952. godine, kao učenika drugog razreda Bogoslovije, osudili na dva meseca zatvora, navodno što je jednim govorom u manastiru Slanci „pozivao verne protiv narodnih vlasti“. Kaznu je izdržao u samici beogradskog zatvora, na mestu gde se danas nalazi opština Zvezdara.
Sveštenik Draško Miletić, paroh baljkovački, je 1954. godine osuđen na osam meseci zatvora.
 
Sveštenika Živka Todorovića, paroha u Leliću, Eparhija šabačko-valjevska, su osudili na dva meseca zatvora, samo zbog toga što je pred seoskim aktivistima, koji su se posle izbora, negde pedesetih godina, žalili na mali odziv građana, rekao „pa šta bi vi hteli, da narod da svoj glas jednom milionu komunista da bi ujarmio ostalih dvadeset miliona“.
 
Sveštenika Dragoljuba Vasića, paroha zasavičkog, u Mačvi, ista eparhija, zbog sakupljanja priloga za obnovu crkve prekršajno su kaznili 1965. godine.
 
Sveštenika Dobrosava Petrušića iz Novog Sela, Vranje, kaznili su što je u zadružnom domu prerezao šezdeset (60) slavskih kolača. Taman koliko je bilo kolača, toliko je dobio i dana zatvora.
 
Na istu kaznu zatvora osuđen je i sveštenik Aleksandar Mitić iz Kozjeg Dola, kod Vranja.
 
Sveštenika Arsenija Lazarevića, je sud u Kragujevcu prekršajno kaznio zbog proslave Sv. Save. I ne samo njega: mnogi sveštenici su zbog toga kažnjavani, a da i ne pominjem koliko je dece, tih malih mučenika, bilo zastrašivano, pa čak i tučeno od strane „savesnih“ učitelja zbog učešća na Svetosavskim recitalima.
Sveštenik Dušan Konstantinović iz Melenaca, Eparhija banatska, je 1965. godine sakupljao dobrovoljni prilog radi uvođenja struje u hram. Međutim čim su aktivisti saznali za ovu akciju, odmah su ga priveli sudiji za prekršaje, koji ga je kaznio sa petnaest dana zatvora.
Iste godine je i sveštenik Tomislav Stojanović, paroh gradački iz Ivanjice, kažnjen sa šezdeset dana zatvora.
Njegovo Preosveštenstvo Episkop timočki G. Emilijan izveštava da je prekršajno kažnjen sveštenik Stanoje Žikić iz Soko Banje sa dvadeset dana zatvora.
Komunističke kolovođe u satanskom kolu su „procenjivale“ šta je za koga sveštenika dovoljno i koja će mu kazna najbolje odgovarati. Tako za sveštenika Ljubišu Dinića iz Lešaka kod Sanskog Mosta, Eparhija banjalučka, su mislili da su dovoljne samo batine. Njega je, kako Episkop banjalučki G. Vasilije izveštava Sveti arhijerejski sinod, „milicija, bez ikakvog razloga, fizički napala i pretukla“.
Ovim povodom se Sveti arhijerejski sinod, aktom br. 1877/zap. 480 iz 1958. godine žalio Saveznoj verskoj komisiji, koja, kao i obično, nije ni odgovorila.
Neumorni Vladika Makarije i dok je bio Episkop budimljansko-polimski, a i kasnije kao sremski, neprestano je izveštavao Sveti arhijerejski sinod o svim nasiljima koja su od strane komunističke vlasti vršena nad njegovim sveštenicima i vernim narodom. Tako je 1965. godine izvestio i o hapšenju prote Dimitrija Jakšića, paroha iz Inđije, koji je, kao i mnogi drugi, ni za šta, osuđen na kaznu zatvora u trajanju od četiri godine i šest meseci.
 
Njegova Svetost Patrijarh srpski German je lično intervenisao i na jedvite jade uspeo da ga, kao srčanog bolesnika, iz zatvora premeste u bolnicu radi lečenja. Oporavljao se, a zatim ponovo robijao, pa se opet lečio sve dok se, 11. decembra 1972. godine nije upokojio.
Bolesni komunistički umovi odlučili su i za sveštenika Milenka Serdarevića, paroha bukvičkog, Eparhija zvorničko-tuzlanska, da su dovoljne samo batine. Njega su, 1967. godine, pretukli što im nije dozvolio da u crkvenoj porti podignu spomenik sa petokrakom. I dok je on sav polomljen ležao na zemlji, jedna „savesna“ afežejka mu je mokraćom (opkoračivši ga) zalila rane.
Međutim, da se ovi zlotvori ne bi predomislili i poslali ga u neku od robijašnica on je pobegao iz zemlje.
 
Sveštenika Mihaila Gačića, paroha u Pojezini, kod Dervente, sada u Obudovcu, takođe Eparhija zvorničko-tuzlanska, su 1976. godine, osudili na dva meseca zatvora zbog toga što je deci za Svetosavski recital davao „nacionalističke pesme“. Kaznu je, poput mnogih, izdržao u dobojskom Okružnom zatvoru.
U to vreme, u Sremskoj Mitrovici, suđeno je svešteniku Aleksandru Sredojeviću, Eparhija šabačko-valjevska (sada paroh u Beogradu), koga nisu poslali na robiju, ali jesu, i to za najveće praznike, preko dvadeset puta, pozivali na vojnu vežbu.
Opštinski sudija za prekršaje u Svrljigu kaznio je sveštenika Stojana Petrićevića, paroha lalinačkog, Eparhija niška, zbog rasturanja „Pravoslavnog Misionara“ i druge crkvene štampe u svojoj parohiji, na kaznu zatvora u trajanju od dva meseca.
Sveti arhijerejski sinod je fotokopiju ovog rešenja dostavio Komisiji IVa Skupštine SR Srbije, za odnose sa verskim zajednicama i umolio ju je za intervenciju, da se ovo rešenje poništi i sveštenik oslobodi kazne. Na žalost, odgovor nije primljen niti je kazna poništena.
Episkop žički Stefan izveštava Sveti arhijerejski sinod „da je milicioner Dragoslav Sekulić 27. juna 1977. godine premlatio sveštenika Ljubišu Bojića. I to mu nije dosta, već ga i dalje na svakom koraku progoni, ponižava i udara.“
Odgovor Savezne verske komisije na žalbu Svetog arhijerejskog sinoda nikada nije primljen.
Sadašnjeg paroha beogradskog protu Ljubodraga Petrovića, tadašnjeg paroha u Donjem Krupcu kod Aleksinca, godinama su progonili, maltretirali, zastrašivali i privodili na informativni razgovor kako bi ubedili one „gore“ da su budni i da vredno rade. Kad im je ovo postalo monotono, odlučili su da ga 1962. godine ipak uhapse. Na sreću je izbegao dugogodišnju robiju, ali ne i vredne doušnike koji su ga poput senke pratili.
 
Zbog obične pisaće mašine, koju je 1974. godine, jedan dobrotvor poklonio manastiru Jovanju, nastradala je igumanija Ekaterina, nastojateljica ovog manastira.
Naime, pošto je mašina bila sa latiničnim slovima, Igumanija je pozvala Vladu Stegnjajića, majstora iz Čačka, da ih zameni ćiriličnim. Ovaj je došao, dogovorili su se, i odneo mašinu u Čačak.
Posle nekoliko dana banula je policija u manastir. Strpali su igumaniju Ekaterinu u maricu i pravac u SUP, gde su je optužili da je, zajedno sa Vladom Stegnjajićem i njegovim ocem, štampala antidržavne i antikomunističke letke radi podrivanja države. Isleđivanje je trajalo iz dana u dan. Dođu maricom po nju u manastir Jovanje, zatim je odvezu u čačanski SUP, gde je satima ispituju, a onda puste da se sama vozom vraća u manastir.
Trajalo je ovo maltretiranje godinu dana sve dok nisu podigli optužnicu. Na sreću, na glavnom pretresu je nisu poslali u zatvor, ali ni oslobodili, jer je stalno bila pod budnim okom policijskih doušnika, koji su svakodnevno po zadatku dolazili u manastir i motrili na njeno ponašanje.
 
Protonamesnika Marka Srdića, paroha u Bosanskom Grahovu, pozvali su radnici Službe državne bezbednosti Todor Panjković, Mile Milić i Milan Ljubojević u Motel „Bastašica“ kod Drvara, kako bi ga pridobili na saradnju. Kada su videli da je tvrd orah i da od posla neće biti ništa, onda mu je Todor Panjković, zvani Toša, zapretio da će ga upamtiti i da će skupo platiti svoju tvrdoglavost. Nije dugo čekao da Toša održi reč. Desetog januara 1976. godine bio je uhapšen i zatvoren u bihaćki zatvor. Krenula je istraga, maltretiranje i režiranje. Iskusnim „poslanicima“ nije bilo teško da pronađu lažne svedoke, podignu optužnicu i donesu presudu. Ničemu nisu bili tako vični kao ovome. Niti im je i jedna fabrika tako uspešno radila, kao ova za „proizvodnju neprijatelja“.
Posle šestomesečne torture, 26. juna 1976. godine, osudili su ga na devet godina robije i odmah uputili u zenički kazamat.
Vrhovni sud je ovu presudu smanjio na šest godina, a povodom 29. novembra 1977. godine Predsedništvo SFRJ ga je pomilovalo sa još tri godine.
Ovo igranje sa godinama nije pokazatelj njihove dobrote i milosrđa, već njihove sile i bestijalnosti. Dakle, nije pitanje zašto su mu skinuli šest godina, već zašto su mu ostavili tri, koje je odrobijao, odnosno, da li je uopšte i trebao biti uhapšen?
Ovog sveštenika, kao ni mnoge druge, bezbožni vlastodršci nisu uspeli da pokolebaju, već je, po izlasku iz tamnice, još revnosnije nastavio da propoveda i svedoči Reč Božiju, kako u Kistanju tako, kasnije, i u Beogradu.
Na žalost, od zatvorskih posledica i torture upokojio se, 5. novembra 2001. godine, u pedeset drugoj godini života, i sahranjen je na groblju u Kaluđerici.
 
Jednog sveštenika, po kazivanju Tome Vasića, čoveka koji je preko trideset godina proveo u fočanskoj i zeničkoj tamnici, kaznili su, negde sedamdesetih godina, na dva meseca zatvora, zato što je pred nekoliko „savesnih“ doušnika rekao da Broz nije Bog i da će i on jednog dana da umre.
Kad je kasnije, 1980. godine Broz stvarno umro, on je u knjigu žalosti, (u koju se, inače, moralo svo građanstvo da upiše) zapisao: „Ipak se desilo ono što sam rekao, a nije smelo da se kaže“.
Kada su ovo pročitali vredni službenici državne bezbednosti odmah su ga pronašli, uhapsili i osudili na šest meseci zatvora.
Dana, 15. maja 1980. godine, samo, nekoliko dana posle Brozove smrti, uhapšen je jerej Savo Jović, tadašnji paroh obudovački, Eparhija zvorničko-tuzlanska, pod optužbom „da je veličao Srbe, njihovu istoriju i kulturu, a, u isto vreme, zamerao onima koji se učlanjuju u komunističku partiju tvrdeći, da time sami sebi kopaju jamu. Govorio je za tu bezbožničku partiju „da je uperena protiv pravoslavlja, i da ima za cilj da nas, kao narod, oslabi, kulturno i moralno ponizi, duhovno i ekonomski uništi.“
Svoju optužbu, službenici državne bezbednosti, zasnivali su na jednom pismu, koje je on, još 1975. godine, iz Sremskih Karlovaca, kao učenik Bogoslovije, uputio Iliji Janjiću, drugu iz osnovne škole, kritikujući ga što se, upravo, tih dana učlanio u komunističku partiju. Janjić je ovo pismo i još jedan letak, koji mu je neko poslao iz inostranstva, kasnije iskoristio za sastavljanje anonimke, koju je, u januaru 1976. godine, poslao Opštinskom komitetu saveza komunista u Loparama.
„Javljamo se i mi Srbi, jer se više trpjeti ne može, kaže se u tom Janjićevom pismu, na koje ga je Jović, po tvrđenju Udbe inspirisao. Obraćamo se vama, Srbima, članovima Komunističke partije, i pitamo vas: Jeste li svjesni šta radite? Da li znate da je partija kojoj pripadate uperena protiv srpskog naroda i pravoslavlja? I da ima za cilj da nas oslabi, ponizi, kulturno, moralno, duhovno i ekonomski uništi. Zar ne vidite da svojim predanim radom u toj bezbožnoj partiji nesebično vučete kola zla, kola koja ruše pred sobom sve što je sveto i čestito? Otvorite oči pa ćete vidjeti i svoj kraj. Država vam je kao trula jabuka koju oblažete lažoma. Svi fondovi su vam prazni, gubici veliki. Dužni ste cijelom svijetu. Hoćete da vam jadni narod, koji ste otjerali iz zemlje, donosi devize, crnčeći i robujući tuđinu, a vi polako da troškarite. Paraziti! Bacate narodu prašinu u oči, da ne bi vidio vaš lopovluk i prevaru. Ako se neko samo usudi da se uspravi i podigne svoj glas, brzo završava u tamnici, gdje ga vaša policija „prevaspitava“. Tamo ubijate ljude, a i oni koji imaju sreću da izađu živi, odbijenih bubrega, pljuju krv, i u mukama ubrzo skončavaju svoj život. Upamtite da će vam se to osvetiti. Već se nazire vaš kraj, kraj kojim he se zatvoriti najtamnija stranice naše istorije“.
Iako pomenuto pismo sveštenik Savo Jović, tada učenik Bogoslovije, nije pisao ni poslao Opštinskom komitetu saveza komunista u Loparama, već Ilija Janjić, oni su ga, ipak, optužili i osudili po čl. 133 KZ SFRJ.
Sedam meseci istrage, trajala je tortura i policijsko iživljavanje. Samo onaj ko je prošao kroz njihove ruke zna kakvim su se sve metodama služili. Zbog toga, da ne bi imali svedoka, i nisu dozvolili ni jednom advokatu da ga poseti, a kamoli da prisustvuje istražnim radnjama. I ne samo advokatu, već ga niko, ni od članova njegove porodice, četiri meseca nije video, niti je on koga video, sem policije, koja ga je danonoćno isleđivala. (Ovakvo ponašanje službenika državne bezbednosti, naravno, nije bio izuzetak. Tako su, obično prema svima postupali. Svesrdno su se trudili da optužnicu što bolje „nakite“ i pribave što više lažnih svedoka koji bi potvrdili „neprijateljsko delovanje“ uhapšenoga.)
Iz noći u noć, saslušavanja su većinom vršena noću, predočavali su mu izjave svedoka, od kojih su, mnogi na glavnom pretresu (Milan Udovičić i Konstantin Kojić) rekli da su bili prisiljeni da potpišu tekst koji su im službenici državne bezbednosti poturili. Naravno, među svedocima bilo je i takvih koji su jedva dočekali priliku da svojim svedočenjem dokažu odanost režimu, kao i onih sa „ušnog odeljenja“, kako su robijaši u Zenici nazivali cinkaroše koji su profesionalno radili za policiju. Jedan od takvih doušnika bio je i Ranko Filipović, koji je godinama motrio na kuću rodntelja Sava Jovnća. Vodno je strogo računa kad Savo dolazi iz Bogoslovije na raspust, da li n koga dovodi sa sobom, koliko ostaje i ko im sve boravi u gostima. Kad se, pak, Savo 1976. godine, rukopoložio i otišao na parohiju, Filipoviću su, verovatno, poverili drugi zadatak, a njemu postavili novog „čuvara“. Plivajući u tim prljavim vodama, od 1976. do suđenja svešteniku 1980. godine, Filipović je zaboravio sadržaje svojih izveštaja koje je podnosio „poslodavcima“, tako da na suđenju nije umeo da ih ponovi. Čak se toliko zbunio da je u jednom trenutku uzviknuo: „Ljudi, ja nisam siguran da li je na optuženičkoj klupi Savo, ili njegov brat Nikola“. Međutim, i pored svih nelogičnosti u njegovim izjavama, sud mu je u potpunosti poverovao. I da je samo njemu.
Jedan od svedoka, Božo Gajić, je teretio sveštenika što mu je davao na čitanje knjige: „Srbinova duša“, „Jadnici“, „Braća Karamazovi“ i „Grešne duše“ tvrdeći, po pročitanju, da su iste bile veoma „opasne“.
„Volim – rekao je ovaj svedok – da čitam knjige, naročito sa istorijskom sadržinom, ali sam se iznenadio kada mi je okrivljeni, jednom prilikom, rekao da je kralj Aleksandar Karađorđević istorijska ličnost i da je bio veliki vojskovođa“.
Sličnu izjavu dao je i svedok Mirko Glišić iz Kalenderovaca, kod Dervente, rekavši: „Okrivljeni mi je u toku 1977. godine pričao kako su četnici u njegovom mjestu spasili srpski narod od ustaša i Nijemaca“.
Ovaj svedok mu je zamerio i što je „pozivao Srbe da idu u crkvu, da se pričešćuju, venčavaju, da krštavaju svoju djecu i da slave krsnu slavu“.
A svedok Maksim Todorović iz Obudovca, kod Brčkog, je rekao da ga je „okrivljeni, bez ikakvog povoda upitao: „Znaš li ti, Makso, zašto Srbi tako vole Tita a Hrvati ga ne vole, iako je Hrvat?“ To pitanje me je iznenadilo – kaže on – i ja sam oštro reagovao, rekavši da, na žalost, još uvijek ima pojedinaca koji ne vole Savez komunista!“
Iz ove izjave vidi se da je sveštenik Savo, pred nekim od njihovih doušnika, komentarisao nerazumno srpsko ponašanje prema Brozu, čoveku-zveri koji je Srbima naneo više zla nego bilo ko u istoriji, ali ne pred nesrećnim Maksimom. Međutim, da tog špijuna ne bi izvodili na sud, lakše je bilo sve staviti u usta jadnom starcu, koji se kasnije, na glavnom pretresu, zbunio, pa nije ni znao da ponovi ono što je pre samo nekoliko meseci potpisao.
Po izlasku sa robije, odmah je dotrčao i pred obudovačkom crkvom, u prisustvu nekoliko svedoka, molio sveštenika da mu oprosti za lažno svedočenje, jer su ga, navodno ucenjivali sinom, koji je u to vreme radio u brčanskom SUPu.
Međutim, nije Maksim bio jedini koji se kajao. I već pomenuti svedok, Božo Gajić, takođe iz Obudovca, klečao je pred sveštenikom i tražio oproštaj. Priznao je da su ga prisilili na lažno svedočenje, jer su ga ucenjivali robijom, tvrdeći da im nije teško da, takvima kao što je on (koji je posle rata provedenog u ropstvu, nastavio da živi u Americi sve do penzionisanja) nameste koju godinu zatvora! Da ne bi izgubio slobodu, penziju, jednom rečju, sve ono što je godinama želeo, pristao je na lažno svedočenje.
Svedok Marko Petković iz Kalenderovaca kod Dervente je izjavio: „Okrivljeni je volio istoriju i narodne pjesme, veličao je srpski narod i srpsku kulturu, a nikada druge narode i njihove kulture. Jednom je u svojoj kući, na slavi pred svim gostima, izgovorio riječi pjesme:
 
„Niko nema što Srbin imade,
Srbin ima svoju krsnu slavu,
krsnu slavu i Svetoga Savu. „
 
Zatim je tvrdio kako je okrivljeni često pričao o Mojkovačkoj bici, kojom prilikom je veličao srpsku vojsku a omalovažavao tursku.“
Sud je, na žalost, ovu izjavu prihvatio, iako pomenuta bitka i nije bila između srpske i turske vojske. Uostalom, njih to i nije interesovalo, već da, preko nesrećnih svedoka, dokažu kako je sveštenik godinama radio na širenju neprijateljske propagande, odnosno „neistina o društveno-političkim prilikama u zemlji“. Cilj im je bio da „proizvedu“ još jednog neprijatelja i tako opravdaju „budnost“ u svom patriotskom radu. Inače, po rečima Milana Ostojića, visokog službenika Državne bezbednosti Bosne i Hercegovine, u ovoj Republici je bilo angažovano između 3.000 do 4.000 policajaca i doušnika na praćenju sveštenoslužitelja. „Zarađeno“ se moralo opravdati, pogotovu imajući na umu činjenicu da su u to vreme već bila osuđena dva rimokatolička sveštenika i dvojica hodža. Radi te ravnoteže, o kojoj se u Bosni veoma vodilo računa, uhapšenima su pridodali dva srpska sveštenika Savu Jovića i Neđu Janjića. Dakle, da se ne bi „ogrešili“ o ovo pravilo, „vrli pregaoci“ Okružnog suda u Tuzli su, 10. oktobra, 1980. godine, sveštenika Savu Jovića, (predsednik sudskog veća je bila, Srpkinja po rođenju, Milena Ninković) osudili na kaznu zatvora u trajanju od šest godina. Ovu presudu je Vrhovni sud Bosne i Hercegovine u Sarajevu smanjio na pet godina od kojih je, u zeničkom kazamatu, uz najteže fizičke poslove, maltretiranja i ponižavanja izdržao četiri godine, šest meseci i petnaest dana.
 
Povodom ovog hapšenja Episkop zvorničko-tuzlanski Vasilije je izvestio Sveti arhijerejski sinod, koji je, odlukom br. 210/zap.806, tražio od Komisije Izvršnog veća Skupštine SR BiH za odnose sa verskim zajednicama puštanje na slobodu jereja Save Jovića, paroha obudovačkog.
Pošto od ove Komisije nije stigao nikakav odgovor, Sveti arhijerejski sinodje ponovo, 1983. godine, odlukom Sin.brL92/zap. 930, tražio od SIVa i IVa SR BiH „oslobođenje jereja Save Jovića od daljeg izdržavanja kazne.“
Na žalost, Sveti arhijerejski sinod je i treći put 1984. godine, istim pnstptucijama uputio akt br.380/1132 na koji nikada nije stigao odgovor.
Čak je i patrijarh German, u pratnji episkopa timočkog Milutina i dalmatinskog Nikolaja, 1, juna 1981. godine, prilikom posete Dobrivoju Vidiću, predsedniku Predsedništva SR Srbije, Dušanu Čkrebiću, predsedniku Skupštine SR Srbije i Živomiru Stankoviću, predsedniku Komisije Izvršnog veća SR Srbije za odnose sa verskim zajednicama, tražio da se oslobodi daljeg izdržavanja kazne sveštenik Savo Jović, tvrdeći „da je prestrogo kažnjen za delo koje mu je stavljeno na teret“.
Na žalost, ni ova intervencija nije urodila plodom. Iz zeničkog zatvora je izašao 28. novembra 1984. godine.
 
U jesen, 1980. godine osuđen je i, već pomenuti, sveštenik Neđo Jaibiih, paroh iz Borika, Eparhija dabrobosanska, zato što je na krštenju svoga sina, 28. septembra, u svom stanu sa gostima pevao „nacionalističke pesme“, među kojima su:
 
„Na Lovćenu Njegoš spava
najmudrija Srpska Glava“,
 
i
 
“ Oj Srbine, ti se ne boj vile,
jer je vila Srbina rodila „.
 
Policijski doušnik, Mile Balčaković, učitelj u mesnoj osmogodišnjoj školi došunjao se pod prozor parohijskog stana i čim je čuo šta se peva, odmah je otrčao u SUP i sve prijavio.
Sveštenika Neđu i druge „pevače“: Milomira Ašonju, Momčila Janjića, i Vojka Neškovića su po kratkom postupku prekršajno kaznili na po dva meseca zatvora.
Na ovome bi se, verovatno, i završilo da se nisu pojavili „savesni“ novinari: Đuro Kozar, u listu „Oslobođenje“ i „Svijet“, i Dubravka Kenić na TV Sarajevo, koji su, iz dana u dan, ovim događajem „plašili“ narod i uznemiravali javnost. Ovo su činili uporno, sve dok nnsu javnog tužioca „prisilili“ da se „seti“ i ovoj „pevačkoj grunn“ prekršajni zatvor preinači u istražni i protiv njih pokrene krivični postupak.
Tako je Okružni sud u Sarajevu, 30. decembra 1980. godine (predsedavao sudija Milorad Potparić) sveštenika Neđu Janjića osudio na šest godina robije (drugi su prošli sa nešto blažim kaznama) i uputio u zenički kazamat.
Ovu presudu je Vrhovni sud Bosne i Hercegovine preinačio pa je Neđu Janjiću izrekao kaznu zatvora u trajanju od četiri godine i šest meseci, Milomiru Ašonji dve godine, a Momčilu Janjiću i Vojku Neškoviću po tri godine.
Čime li se sud rukovodio u odmeravanju ovih kazni, verovatno ni njemu nije bilo jasno. Jer, ako su svi pevali, onda bi svima trebalo da sledi ista kazna. „Verovatno po sluhu, ili po boji glasa“, kako je često znao da kaže Živojin Lukić, jedan od političkih osuđenika u Zenici.
Ovu presudu je Savezni sud u Beogradu, čiji je predsednik bio Boško Brajović, ukinuo i vratio Okružnom sudu u Sarajevo na ponovno odlučivanje.
Konačno je ovaj sud doneo presudu kojom je svešteniku Neđu Janjiću izrečena kazna u trajanju od dve godine I šest meseci, Milomiru Ašonji jedna godina i šest meseci, dok su Momčilo Janjić i Vojko Nešković dobili po jednu godinu i osam meseci zatvora. Sva četvorica su kaznu, uz teške fizičke radove, izdržali u zeničkom kazamatu.
Međutim, da i pravda u ovom periodu nije bila uhapšena, onda bi taj sud sveštenika Neđu Janjića i druge „pevače“, oslobodio, a uhapsio policijskog doušnika Mila Balčakovića, koji je došao pod tuđi prozor da „zaradi Judine srebrnjake“, a zajedno s njim i lažnog svedoka Dragana Brđanina, kao i „vredne“ novinare Đura Kozara i Dubravku Kenić.
Povodom i ovog hapšenja Patrijarh German je tražio prijem kod Predsednika Skupštine SFRJ Dragoslava Markovića i zahtevao „da se jereju Neđu Janjiću, parohu u Borikama, ukine presuda Okružnog suda u Sarajevu“.
Na žalost, i pored ovog susreta, on nije bio oslobođen Zenice.
Godine 1981, na montiranom procesu u Tuzli, osuđeni su na kaznu zatvora, u trajanju od po šezdeset dana, sveštenici Petar Lukić, arhijerejski namesnik i paroh bijeljinski, Vajko Spasojević, paroh iz Požarnice kod Tuzle i Cviko Mojić, paroh iz Bijeljine, svi iz Eparhije zvorničko-tuzlanske.
I pored intervencije nadležnog arhijereja i patrijarha Germana, kaznu su izdržali u tuzlanskom zatvoru, u onom istom u kome su, Petru i Vajku, posle Drugog svetskog rata, i očevi robijali.
Episkop zvorničko-tuzlanski Vasilije aktom br. 42Š od 10. februara 1983. godine dostavio je Svetom arhijerejskom sinodu izveštaj protojereja Slavka Maksimovića, arhijerejskog namesnika brčanskog, u kome se kaže „da je jerej Radenko Gligić, paroh u Lončarima, lišen slobode, i posle detaljnog pretresa njegovog stana i parohijskog doma od strane službenika državne bezbednosti iz Tuzle, kažnjen presudom Opštinskog suda za prekršaje u Orašju na Savi na kaznu zatvora u trajanju od šezdeset (60) dana.“
Verovatno, pošto nisu našli ništa, odlučili su da je ova kazna dovoljna za „pokriće troškova“ ljudi koji su ceo dan „dangubili“ pretresajući svaki ćošak njegovog stana i službenih prostorija.
 
Sveti arhijerejski sinod je intervenisao kod Verske komisije RIVa Bosne i Hercegovine, ali nikada i nikakav odgovor nije stigao.
 
Tako su se vlasti oglušile i na akt Svetog arhijerejskog sinoda u vezi privođenja sveštenika Slobodana Radojčića, paroha iz Linca (Austrija).
Naime, njega su 1983. godine pozvali u sremsko-mitrovački SUP, pa razgovor gde je stupio na scenu Žika Ognjenović, vrli službenik Državne bezbednosti. U početku je krenuo sa sasvim običnim pitanjima, od toga: „kad je sveštenik došao na odmor, koliko će ostati, kako živi u inostranstvu, pa sve dok nije prešao na konkretnije stvari, nudeći mu da radi za njih“. Kad je to ovaj, i pored upornog insistiranja, odbio, onda je Žika izgubio svaku kontrolu. Psovao mu je majku, sestru, sve po spisku, mlatarajući rukama, vrišteći i preteći mu. Ovo Žikino divljanje trajalo je nekoliko sati, odnosno sve dok, ovom zaljubljeniku u Broza i komunizam, nisu stigli pretpostavljeni i posavetovali ga da sveštenika pusti.
Uz reči upućene Radojčiću da se „nada njegovom ponovnom dolasku i saradnji“, Žika ga je krvožednim pogledom ispratio iz sremsko-mitrovačkog SUPa.
 
Za razliku od sveštenika Slobodana Radojčića, Dragan Stepković, student Bogoslovskog fakulteta Srpske pravoslavne crkve, inače sin protojereja Dragoslava Stepkovića iz Kragujevca, Eparhija šumadijska, je mnogo gore prošao. Njemu je Vojni sud u Sarajevu (gde je služio vojni rok) zato što je, navodno, pred drugim vojnicima komentarisao verske slobode u SFRJ, kao i veličao Episkopa žičkog Nikolaja Velimirovića, 1984. godine, izrekao kaznu zatvora u trajanju od dve godine i deset meseci.
 
Godine 1985. na dva meseca zatvora osuđen je sveštenik Milorad Petrović iz Kozluka, Eparhija zvorničko-tuzlanska, a u Užicu je istu kaznu već robijao sveštenik Dragi Raković, paroh iz Priboja na Limu, što, naravno, dokazuje da je od 1945. pa sve do 1985. godine, iz dana u dan, neko od sveštenoslužitelja Srpske pravoslavne crkve bio na robiji.
Naravno, ovde se ne nalaze imena svih sveštenomučenika koji su bili od „ruk zlodjej“ hapšeni, ponižavani, brijani, vređani i prebijani. Mnoštvo je onih, do čijih podataka, na žalost, nisam došao, koji su, u skoreloj krvi sa lisicama i lancima na rukama po komunističkim tamnicama, memljivim i vlažnim samicama, slušali piskave udbaške glasove: „Kakav je to taj tvoj Bog, kad je dopustio da padneš nama u šake? Zar ne vidiš da smo mi jači od Njega“. I koji su na ove bogohulne reči odgovarali molitvom i trpljenjem.
Neka im Gospod svima rane blagoslovi, dakle, svima, koji Ga se ni u najtežim trenucima svoga života nisu odrekli i koji su u zverinjoj kući komunističkih „usrećitelja“ svojim životom, u veri čvrsto stojeći, hrabro svedočili Hrista Vaskrsloga, i koji su, upravo, tom verom, a ne prkos po revolucionarnim parolaškim zanosom, strpljivo istrajavali, uspevši da pogase „sve ognjene strele nečastivoga“ (sr. Ef 6, 16), i doprinesu da se točak zla i nesreće zaustavi i pokrene na drugu, bolju i lepšu stranu. Stranu života.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *