NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » UTAMNIČENA CRKVA – STRADANJE SVEŠTENSTVA SRPSKE PRAVOSLAVNE CRKVE OD 1945. DO 1985. GODINE

UTAMNIČENA CRKVA – STRADANJE SVEŠTENSTVA SRPSKE PRAVOSLAVNE CRKVE OD 1945. DO 1985. GODINE

 

UTAMNIČENA CRKVA
Stradanje sveštenstva Srpske Pravoslavne Crkve
od 1945. do 1985. godine

 

 
EPISKOP BANJALUČKI VASILIJE (KOSTIĆ)
 
Episkopa banjalučkog, a potom žičkog Vasilija, su takođe napali i pretukli komunisti u Banjaluci. Istog dana i po istom scenariju kao i Mitropolita Nektarija, samo što su se ovde još lukavije poneli u zavođenju naroda. Naime, oni su žrtvu, Vladiku Vasilija, koji je, kao sinđel, zajedno sa patrijarhom Gavrilom (Dožićem), episkopom žičkim Nikolajem (Velimirovićem) i drugima bio uhapšen od Nemaca i zatvoren u manastiru Vojlovicu kod Pančeva, proglasili za zločinca. Jednu fotografiju, na kojoj je on između dva Nemca, (koji su ga uhapšenog čuvali), oni su pokazivali na zboru razjarenoj rulji, tvrdeći da je ta slika najbolji dokaz saradnje episkopa Vasilija sa okupatorom.
Evo šta Preosvećeni Vladika tim povodom u svom izveštaju, od 22. avgusta 1953. godine, upućenom Svetom arhijerejskom sinodu, kaže:
„Dana 18. avgusta o.g. uoči Preobraženja, rukovodioci Socijalističkog saveza radnog naroda Jugoslavije u Banjaluci održali su na raznim mestima u ovom gradu konferencije, na kojima su me napadali da ne sarađujem sa narodnim vlastima, da sam saradnik okupatora, neprijatelj današnjice i naroda. Rekli su da sam za Preobraženje zakazao crkveni zbor u rebrovačkoj crkvi, koji ću pretvoriti u političke manifestacije. Crkva je na periferiji Banjaluke.
Posle ovih konferencija jedan deo njihovih učesnika pošao je da demonstrira. Pored episkopije prošlo ih je 150 do 200 ljudi i žena oko 9 časova uveče vičući: „Dole vladika Kostić, napolje iz Banjaluke, napolje iz zemlje, dole narodni neprijatelji, dole krvave mantije, gde mu je Draža Mihajlović!“ Pretili su mi da se ne usudim držati, tobož zakazani zbor u Rebrovcu. Naglašavam da ova crkva ne slavi Preobraženje kao svoju slavu, već Malu Gospojinu, te uopšte nije bilo potrebno da toga dana bude ma kakva specijalna svečanost, kojoj bih i ja prisustvovao, niti je u tom smislu išta preduzimano. U Banjaluci je za 20. avgust zakazan miting. Ljudi su lično pozivani da dođu na miting, koji je održan izmeću 6 i 8 časova uveče. Na njemu su ponovljeni napadi protiv mene sa ranijim parolama i poklicima. Donet je i zaključak da mi delegacija od devet do deset ljudi saopšti da napustim Banjaluku u roku od 48 časova.
Pomenuta delegacija posetila me je u episkopiji na dan 21. avgusta oko osam i po časova izjutra. Predvodio ju je prosvetni inspektor Drago Zečević, učitelj, a bili su i Nikola Babić, profesor, Popović, direktor banke i još nekoliko lica i jedna žena meću njima, čija su mi imena nepoznata.
Delegaciju sam primio u prisustvu mog Arhijerejskog zamenika protojereja-stavrofora Đorđa Vranješevića i protojereja Branimira Davidovića, sekretara Crkvenog suda. Svi članovi delegacije ušli su u moju kancelariju sa rukama pozadi, ne pozdravljajući se ni s kim. Drago Zečević je rekao: „Po odluci naroda Banjaluke na sinoćnom mitingu došli smo da Vam saopštimo da napustite Banjaluku u roku od 48 časova, u protivnom, za posledice ne snosimo odgovornost. Vama, kao saradniku okupatora, neprijatelja naroda i današnjice nema mesta u Banjaluci.“
Posle ovog usmenog saopštenja upitao sam da li imaju pismenu odluku, na koju bih se ja u zakonskom roku žalio. Inače, ovakvu odluku ne mogu da primim na znanje, niti mogu da joj se povinujem. Po postojećem krivičnom zakoniku nema kazne proterivanja iz mesta prebivanja, te je ne mogu izricati ni nadležni redovni sudovi u državi, pa ni bilo kakav skup ljudi. Ja se mogu povinovati samo zakonitim odlukama odgovornih državnih organa i vlasti,
Skoro u pokretu da pođe, Zečević je rekao: „Narod ne daje pismene odluke, a oni takve odluke nemaju. Narod ima prava da donosi takve odluke, jer je on iznad vlasti i svaka vlast od njega potiče“. Rekavši ovo Zečević i delegati su pošli.
Pozvao sam ih da me do kraja saslušaju, kao što sam i ja njih saslušao, što oni nisu učinili.
Prateći ih ja sam rekao: „Narod je svoju vlast preneo na određene državne organe i vlasti, koji u ime naroda govore i sude. Prema tome, ne možs sad tu vlast oduzimati i stavljati se iznad pozitivnih zakona“.
Odmah iza ovoga razgovora brzojavom sam izvestio Sveti arhijerejski sinod o mom odgovoru delegaciji. Zatim sam uputio zvaničan akt Gradskom odboru – Sekretarijata za unutrašnje poslove – u Banjaluci sa plaćenim odgovorom. U aktu sam izvestio upravne vlasti o demonstracijama protiv mene, o mitingu i o usmenom saopštenju delegacije sa mitinga. Molio sam da mi se garantuje bezbednost koja se pruža svakom građaninu FNRJ, čak i onima koji su zbog prestupa po zakonu osuđeni. Ovaj pismeni akt lično su predali moj zamenik Vranješević i sekretar Davidović načelniku Saveta Irfanu Karabegoviću. Obećao je da će stvar proučiti i dati odgovor.
Po podne istog dana Sekretarijat je pozvao protu Vranješevića, gde mu je Karabegović vratio moj akt nezaveden i usmeno rekao da mi vlast ne može garantovati bezbednost. „Zaštita se pruža pojedincima kad im bezbednost bude ugrožena od pojedinaca, a ovde je u pitanju volja naroda izražena na mitingu, protiv čega se ništa ne može učiniti. Tako recite Vi gospodinu Kostiću“, rekao je na kraju proti Vranješeviću Karabegović.
U međuvremenu stigao je i brzojav sa odgovorom Njegove Svetosti, da, po odluci Sinoda, odmah krenem za Beograd. To sam mogao da učinim tek sutradan 22. avgusta vozom, koji polazi u devet i četvrt uveče iz Banjaluke za Beograd preko Doboja, a rok je isticao tek 23. avgusta pre podne.
Na dan 22. avgusta tačno u devet časova uveče krenuo sam kolima za železničku stanicu. Sa mnom su bili prota Vranješević i protođakon Ilija Adamović. Od same episkopije za nama su pojurila razna lica – muška i ženska – vičući: „Hoćeš pismeno; evo ti pismeno; dobićeš ga od naroda koji te čeka; dole bradonje; dole narodni neprijatelji i saradnici okupatora“.
Jedan se prilepio uz kola i psovao mi Boga, drugi psuje kruh, a treći hleb! Kočijaša su primorali da vozi glavnom ulicom pored hotela „Bosna“. Tu je bilo manje sveta i čuli su se ređi povici slični ranijim. Pred stanicom je bilo nešto više sveta i čuli su se češći povici i grubi ispadi na moj račun. Mnogi su počeli da nam se približavaju. Kako smo ušli u stanicu i pošli ka izlazu na peron, tiskanje je ‘bilo sve veće, a povici sa raznih strana bučniji. Pojavila se i milicija, neki u uniformi, a neki presvučeni. Milicajci su oko mene i prote Vranješevića pravili red, a zatim su napravili krug vičući: „Natrag, drugovi!“
Demonstranti su navaljivali sa svih strana. Potiskivali su nas dok nas nisu prebacili do vagona teretnog voza, na kojim su stajali demonstranti. Kamilavku su mi oborili kamenom i nestala je pod nogama onih koji su navaljivali na nas. Počela je da pada kiša, i ja sam stajao pola sata gologlav na kiši, izložen raznim šikaniranjima: pljuvali su mi u lice, pokušavali su da me vuku za bradu, udarali me po glavi i telu paradajzom, šljunkom sa perona i kamenicama. Nisu štedeli ni moga zamenika, iako su se izvinjavali da to nije namenjeno njemu, već meni. Neko od rukovodilaca iz Komiteta govorio je i pozivao prisutni narod da vidi vladiku Kostića, narodnog neprijatelja, koji mora da napusti Banjaluku. Jedan podoficir stalno mi se unosio u lice i govorio: „Mi smo materijalisti; verujemo samo u materiju, a ne u besmrtnost duše, kako vi popovi učite. Priznaj da je to besmislica. Ti si sarađivao sa okupatorom, a nećeš sa današnjim vlastima. Vidiš, zato te narod tera. Priznaj da si pogrešio, pokaj se!“
Drugi je vikao: „Hajde, reci nešto ovom narodu, održi jedan govor i priznaj da si izdajnik. Inače, vadi pasoš, pa idi iz zemlje.“
S vremena na vreme neki su se probijali između kordona milicajaca i šutirali me, neki su me udarali rukama po slabinama, butovima i leđima. Najviše su me gađali po otkrivenoj glavi paradajzom, šljunkom i kamenicama. Težu ozledu dobio sam kamenicom po glavi iznad desnog uveta, gde je rasečena koža, te je dugo usput krvarilo. Kamenicom su me udarili po desnoj obrvi i nosu. Dva puta sam bio oboren na peronu i pao preko šine. Jedni su me vukli na jednu, a drugi na drugu stranu, te su mi pocepali pelerinu i gornju mantiju. Udarce sam dobijao, iako su me branili milicajci, ali nisam primetio da su milicajci bilo koga od napadača ma i jednom udarili, premda su stalno vikali: „Natrag, drugovi!“
Voz je bio zaustavljen dalje od staničnog perona. Sa polaskom je zakasnio više od 15 minuta. Dok su me dva milicajca vodila ka vozu, dotle su me razna lica pozadi vukla za mantiju, tako da sam se jedva popeo u voz. Umalo me sa stepenica vagona nisu oborili na zemlju.
Bio sam izvadio kartu za drugu klasu, ali, tobož nije bilo mesta, te su mi našli mesto u trećoj klasi. Putnici su počeli da protestuju što su me doveli među njih, da zbog mene „stradaju“ i oni. Kroz otvoreni prozor neko je pružio ruku, dohvatio me za desni rukav gornje mantije i pocepao ga. Kad je prozor zatvoren, kamenicom su ga spolja razbili.
Iako su me milicajci uveravali da su mi stvari ubačene u vagon, one su ostale u Banjaluci, i ja sam doputovao bez njih u Beograd.
Na dve-tri usputne stanice ulazili su u moj kupe mladići i devojke, podsmevali mi se i vređali. Jedna učenica, gledajući u mene, govorila je prisutnima: „Vidite kolika mu je brada! Sram ga bilo! Izdajnik jedan. Koliko li je naših poklao na Drini! Eh, ovako bi ga klala!“ završila je, pokazujući desnom rukom kao da u njoj drži kakav nož ili mač.
Voz kojim sam putovao stigao je u Beograd 23. avgusta oko sedam i io časova izjutra. Članovima Svetog arhijerejskog sinoda pokazao sam svoje rane, krv, iscepanu pelerinu i mantiju i usmeno im ispričao sve što ovde pismeno podnosim Svetom arhijerejskom sinodu. S toga mislim da nije potrebno da podnosim bilo kakav lekarski izveštaj ili uverenje o mojim povredama.
Za ovakav postupak prema meni nisam dao mesnim partijskim i frontovskim rukovodiocima nikakav povod. Od mog povratka u Banjaluku, gde sam ostao dva meseca, nisam išao nigde van Banjaluke, niti sam koga od sveštenika pozvao na odgovornost ako je član svešteničkog Udruženja, niti sam, pak, pismeno ni usmeno objašnjavao novi Zakon o verskim zajednicama, niti ima trunke istine u dopisima raznih novinara po dnevnim listovima, koji serviraju očigledne neistine, bez obzira na moral novinara, koji ih obavezuje da samo proverenu istinu iznose na javnost. Ono što se desilo sa mnom na železničkoj stanici u Banjaluci liči na linč Crnaca u nekim zemljama, o čemu čitamo po raznim novinama i romanima, a iz hrišćanskih spisa prvih vekova hrišćanstva čitamo da se tako postupalo i prema hrišćanima u raznim zemljama i gradovima. Ono što se meni desilo u Banjaluci 22. avgusta 1953. godine prevazilazi linč Crnaca i ispade protiv hrišćana prvih vekova hrišćanstva, jer se dešava u kulturnom, naprednom i posvećenom dvadesetom veku u Jugoslaviji, demokratskoj zemlji sa najnaprednijim zakonodavstvom u svetu.
Molim Sveti arhijerejski sinod za intervenciju kod nadležnih državnih vlasti da se krivci za ovaj događaj uzmu na odgovornost i da se ubuduće ovakvi ispadi spreče, jer su i mnogi sveštenici izloženi sličnim neprijatnostima, a meni da se omogući povratak u Banjaluku, kako bih otuda mogao da otpravljam svoju redovnu dužnost u eparhiji, koja je toliko mnogo stradala u poslednjem ratu.“
Sveti arhijerejski sinod je Saveznom izvršnom veću uputio jednu predstavku, u kojoj se izražava žaljenje i protest zbog tih nemilih događaja, uz molbu SIVu da se ubuduće slično ne ponovi. Predajući predstavku g. Radosavljeviću, predsedniku Savezne verske komisije, koja je za svoj rad bila odgovorna lično Josipu Brozu Titu, Patrijarh je rekao; „Da je do pre izvesnog vremena na terenu bio mir i nije bilo povoda ni za kakve žalbe od strane crkvenih vlasti i organa, a da je sada drukčije. Zatim je naveo, pored napada na arhijereje, i napade na izvesna sveštena lica. Pomenuo je slučajeve napada u Moštanici, Brčkom i drugim mestima, odakle su i sveštenici proterani. Rskao je da će Sveti arhijerejski sinod ove slučajeve posebnim aktom dostaviti SIV-u. „Priznajem“ – kaže Njegova Svetost – „da nam je teško i nezgodno što smo prinuđeni da se obraćamo ovakvim intervencijama, ali nas prilike nagone na to. U Bosni je nastao čitav talas proganjanja sveštenika. Na žalost, samo Srba sveštenika. Toga nema ni protiv muslimana, ni protiv katolika.“
Inače, moram reći da je ova Savezna verska komisija želela znati sve šta se u Crkvi dešava, ili bolje rečeno, želela je da se ništa ne dešava bez njenoga znanja. Tako, recimo, kada je 1947. godine izabran Damaskin (Grdanički) za Mitropolita zagrebačkog, ova Komisija je bila više nego iznenađena. Odmah su izvestili Broza, koji je poslao svog šefa kabineta Ljubodraga Đurića da ubedi Patrijarha Gavrila (Dožića) da ovu saborsku odluku povuče i izaberu nekog drugog. Đurić je patrijarhu preneo Brozove „pozdrave“ i zamerku što se Sabor nije konsultovao sa vlastima oko izbora Damaskina koga, navodno Zagreb neće prihvatiti. Patrijarh ga je lepo saslušao, a onda bukvalno isterao iz zgrade Patrijaršije. Broz, uporan u svojoj nameri ne odustaje, već šalje Aleksandra Rankovića, ali i ovaj prolazi poput Đurića.
Videvši da kod patrijarha nema popuštanja, onda je Broz, preko Komisije, odlučio da mitropolitu Damaskinu lično zapreti „da ni po koju cenu ne ide u Zagreb“.
Međutim, mitropolit se nije dao uplašiti, već je hrabro odgovorio da je „za njega odluka Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve i reč patrijarha Gavrila Zakon. Te da će je izvršiti pa makar ne ostao živ.“
Kad se ovo zna, onda je jasno zašto su mu u Pakracu pripremili onakav „doček“ (gađan jajima, paradajzom, tučen pesnicama i šamaran) i zašto su ga maltretirali i sprečavali da preuzme dužnost u Zagrebu.
Dakle, ova Komisija je budno pazila na Srpsku pravoslavnu crkvu, strogo vodeći računa o svakom koraku njenih sveštenoslužitelja. Zato je i malom detetu jasno da je premlaćivanje mitropolita Nektarija i vladike Vasilija bilo po njihovom dopuštenju, odnosno predlogu.
Naravno, predsednik ove komisije Dobrivoje Radosavljević, prilikom posete srpskog patrijarha, u vezi ovog slučaja, glumio je, kada je rekao kako mu je „žao zbog toga i da oni, navodno, nikada nisu za fizičko obračunavanje niti ga smatraju svojim metodama. Zato, i oba ova slučaja: u Tuzli i Banjaluci, kaže Radosavljević, tj. slučajeve Njegovog Visokopreosveštenstva mitropolita g. Nektarija i Njegovog Preosveštenstva episkopa g. Vasilija, treba pogledati u sklopu i drugih okolnosti. To sve nije došlo iz vedra neba, zaključuje on. Građani su bili izazvani nelojalnim postupcima prema današnjici i njihovim stavom po pitanju svešteničkog Udruženja. Međutim, mi smo ipak naredili istragu povodom tih slučajeva u onome gde se izašlo iz okvira zakona. No, takvi slučajevi ne mogu se izbeći ako se i s druge strane ne učini što je potrebno da do toga ne dođe. Oni nisu proterani od vlasti, te mogu da se vrate i treba da se vrate. Ali, poželjno je da se s njihovim povratkom malo pričeka, da se to ne bi shvatilo kao izazivanje i da se izbegnu događaji koji su nepoželjni. I sa druge strane treba da se da garancija da se neće upotrebljavati Crkva u političke svrhe. Sve te događaje treba povezati s onim kako su oni nastali. Pre sednice Svetog arhijerejskog sabora tako nešto nije se dešavalo. Na poslednjem zasedanju nešto se promenilo i izazvalo ovo. Kao da se preko noći preokrenulo.“
Iz ovih reči se vidi da je g. Radosavljević o svemu „na vreme“ bio upoznat. U stvari, iz samog izveštaja Savezne verske komisije iz 1954. godine, a koji je nastao „vrednim“ radom policijskih doušnika kaže se: „Episkopat SPC na ovogodišnjem Saboru bio je podeljen uglavnom u dve grupe. Jednu manju grupu sačinjavalo je nekoliko mlađih episkopa oko Patrijarha Vikentija, koji su još od početka priprema za Sabor i u toku čitavog rada Sabora izražavali želju i spremnost za saradnju sa državom i za pozitivno rešenje pitanja za koja je država zainteresovana (uključujući pitanje priznavanja pravila svešteničkog Udruženja i pitanje crkve u Makedoniji)“
Međutim, da ova njihova konstatacija ne bi stvorila pogrešnu sliku da je Patrijarh Vikentije bio „njihov čovek“ moram reći, da to, sagledavajući sveukupan njegov rad i ponašanje, uopšte ne stoji. Dakle, on jeste sarađivao sa vlastima, ali ne na štetu Crkve, već uvek tražeći najbolja i najbezbolnija rešenja, „kupujući vreme“, i u neravnopravnim uslovima suprostavljajući se Brozu i njegovim satanističkim sledbenicima. Ovo potvrđuje i sama činjenica da, i pored svih pritisaka, nije učinio značajne ustupke vlastodršcima, ni u pogledu Svešteničkog udruženja, a ni Makedonske crkve. Jednostavno, njegovo iskustvo omogućilo mu je da brod naše Crkve uspešno i bez velikih posledica provede kroz tako burno vreme. Zato se za njega slobodno može reći da je pripadao onoj drugoj grupi, koja je, po izveštaju UDBE-e, sačinjavala većinu episkopata čije je najaktivnije jezgro, bilo sastavljeno od najhrabrijih episkopa (Arsenija Bradvarevića, Vasilija Kostića, Simeona Stankovića, Nektarija Krulja, Emilijana Piperkovića, Jovana Ilića i Makarija Đorđevića) koji su naprosto diktirali radom Sabora.
Za taj deo episkopata se, u izveštaju kaže „da se od početka uporno pripremao da i na ovom Saboru – kao i na ranijem – pođe svojim starim putem: linijom demonstriranja, produživanja opozicionog stava prema državi, kakvog su javno manifestovali na prošlogodišnjem Saboru.“
Episkopa Vasilija Udba u svom izveštaju naziva najnegativnijim u toku rada Sabora. „On je, kažu, prosto bio pokretač, mobilizator te grupe najreakcionarnijih. Neumorno je išao od jednog do drugog episkopa, povezivao ih i mobilisao kad treba i svuda davao svoja mišljenja. On je pripremao za ovu grupu razne predloge – kao na primer onaj o izmeni poslovnika Sabora, zatim nacrt odluke o nepriznavanju pravila Udruženja, kao i predlog da proguraju važnija pitanja dok još Arsenije nije otišao,“ itd.
„Svoju mržnju prema poretku, kaže se dalje u izveštaju, Vasilije je osobito manifestovao zluradim smehom u momentu kad je otkazan prijem u Patrijaršiji pri završetku Sabora, kome su trebali prisustvovatn visoki državni rukovodioci. On nije žalio ići od jednog do drugog episkopa, kličući: „Muštuluk“.
Po aktivnosti i uticaju u reakcionarnom episkopatu sličnu ulogu u toku Sabora igrao je Nektarije (Krulj) s tom razlikom što js bio autoritativniji. On je bio jedan od centara oko koga su se okupljali najreakcionarniji episkopi radi dogovora i planova za nastupanje u Saboru. Njegova funkcija predsednika Zakonodavnog odbora doprinosila je takvoj njegovoj ulozi. Bio je staloženiji, promišljeniji i u nekim pitanjima odmereniji, te mu je i to „podizalo cenu“. No, bio je kao i Vasilije i ostali za beskompromisnost u svim pitanjima, koja su se ticala odnosa prema državi. S njegovim blagoslovom razrađivani su gotovo svi stavovi o istupanjima na Saboru, o držanju koje treba zauzeti. Bio je isto tako ciničan prema Patrijarhu i pozitivnijim episkopima, kao Vasilije i ostali. Sa osobitom mržnjom je govorio o svešteničkom udruženju.
Čak su i novine, kao npr. „Front slobode“, javno počele da pišu: „Mitropolit Nektarije ne miruje, on prikriveno neprijateljski radi, odvraća i zabranjuje sveštenicima da postanu članovi Udruženja. Donošenje Zakona o pravnom položaju verskih zajednica on tumači i izvrće onako kako bi tumačili naši najveći neprijatelji“.
List „Oslobođenje“ donosi sledeće: „Mitropolit Nektarije Krulj zajedno sa banjalučkim vladikom Vasilijem Kostićem u poslednje vreme postaje jedna od glavnih smetnji za sređivanje odnosa između Srpske pravoslavne crkve i države. On se u Svetom arhijerejskom sinodu odlučno suprotstavio donošenju Zakona o pravnom položaju verskih zajednica, napadajući u isto vreme narodne sveštenike Smiljanića i Zečevića zbog njihovog zalaganja, za očuvanje svešteničkog Udruženja.“
Imajući sve ovo na umu onda nam je jasno zašto se predsednik verske komisije g. Radoslavljević prema patrijarhu i članovima Svetog arhijerejskog sinoda ovako ponašao.
Episkopa Vasilija (Kostića) je Sveti arhijerejski sabor 1961. godine, izabrao za episkopa žičkog, gde su komunisti ponovo nasrnuli na njega. Progonili su ga, provocirali, a 1971. godine i uhapsili. Izveli su ga na sud i osudili na prekršajnu kaznu koju je izdržao u kraljevačkom zatvoru.
Interesantan je podatak da je advokat, episkopa Vasilija, Radisav Celić, 1990. godine, dakle posle episkopove smrti, podneo sudiji za prekršaje Gornjeg Milanovca predlog za ponavljanje prekršajnog postupka, dajući argumente da je to što je rekao Vladika 3. oktobra 1971. godine „Da Srbi trebaju da uvedu himnu Bože pravde, da učitelji ne treba da brane deci da dolaze u crkvu i da u škole treba vratiti Svetoga Savu“ – sve tačno. Na žalost od sudije za prekršaje Gornjeg Milanovca nikada nije dobio odgovor.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *