Успостављања везе и брака

Питање:
Поштовани, Пошто сам недавно открила ову страницу и прочитала на десетине питања, желела бих нешто да питам. Мада сам нашла сличних питања, ипак морам да питам.
Имам 30 год., завршила сам факултет и запослила се. Наравно сви ме питају кад ћу се удати и сл. Никад нисам имала момка, мада сви сматрају да сам ја добра и сл. Ја се сам понекад питам да ли је то нормално и да ли је самном све у реду ако нисам у стању да успоставим везу и брак. С једне стране ми се чини да ја заиста нисам способна да имам породицу и децу па ваљда с тога ми Бог и “не шаље” брачног друга, а с друге, опет желим да живим као сав други нормалан свет, имам брак сл.
Сви иначе кажу да морам сама да се потрудим да нађем мужа. Да ли је то тако? Поред тога, пре неких 10 год. посетила сам манастир у који је била донешена оргинална чудотворна икона Богородице Тројеручице и њој сам се молила да ми да неку нормалну особу за брак – будући да је брак мојих родитеља био у кризи па ми се то чинило као нешто исправно. Од тада ме стално прогањао један дечко али ја никад нисам била сигурна да ли ми се свиђа и од тога није било ништа. Чудно је уопште што се после толико година још увек сећам њега, па се питам да ли је то неки мој велики грех у ком нисам испунила вољу Божју – као верница? Чини ми се да је то, а опет некад мислим да умишљам. Шта Ви мислите? Опростите мени грешници што ово овако пишем. Желим да нађем духовника који би ми помогао у мом духовном животу или бар да се упознам са свештеником из моје оближње цркве, али ме је срамота да одем на литургију о којој ништа не знам и не разумем, те стално чекам да ми неко приближи веру и бар се овако, путем духовне литературе, упознајем.
Како да се охрабрим да сама пођем на литургију исповест и сл.?
Бојана


Одговор:
Драга Бојана, Колико разумем, твоје прво питање је у вези успостављања везе и брака, друго у вези испуњавања Божије воље, треће о саветовању са духовником или свештеником, и четврто у вези охрабрења да почнеш да живиш црквеним и хришћанским животом.
Као што и сама, вероватно претпостављаш, сва ова питања јесу на неки начин повезана. Покушаћу да бар делимично одговорим на њих, апрепоручио бих ти да размислиш о ономе што Свети Оци препоручују, што је на крају ове моје поруке.
Најпре о храбрости. Пошто си завршила факултет и запослила се, свакако да си већ имала прилике да разговараш са својим професорима, да их питаш, тражиш савет или објашњење и томе слично. Свакако да знаш да има професора који су спремнији да изађу у сусрет студентима, а има и оних који то нерадо чине, или никада немају времена. Вероватно да је слично и на послу? Сада, можда би могли да кажемо да је слична ствар и да приђеш свештенику и питаш укратко оно што те интересује. Има доста свештеника и монаха са којима можеш, макар мало поразговарати. Ако не у непосредној близини, онда их свакако можеш сусрести на неком путовању или одласку у неки манастир. Потом ћеш проценити од кога имаш више користи и са киме можеш мало више попричати. Разговарати са неким, питати за савет или мишљење, то је сасвим једноставна и природна ствар. Не видим да је ту потребна некаква изузетна храброст и велики напор. Стога, покушај тако.
Што се тиче момка и брака, и то ће сигурно доћи у своје време. У међувремену, неби било лоше да се мало постараш о себи, то јест, да се мало „ослободиш“ себе саме, бриге о себи и за себе, својих жеља и прохтева, и да почнеш објективније и опуштеније да посматраш најпре себе и потом свет око себе. Та опуштеност не сме да долази од небриге или неосећајности, већ од вере у Бога, да је Он све тако уредио у односу на оно што ми сами желимо и чинимо, и да Он сам даје свакоме све што је потребно за спасење. Оци кажу: „Колико је човек поробљен својим “ја”, толико он заостаје; не напредује духовно, јер спречава Божију милост. Да би напредовао, човек треба да има велико поверење у Бога.“
Важно је стећи скромност, смирење и покајање. Ево шта Оци кажу о томе.
Валаамски монах: Треба мање слушати свакојаке глупости, а Божију вољу треба тражити, јер тако хоће Господ, и Он је тако уредио. То је повезано са тешкоћама, грешкама, разочарењима итд. Али и поред тога треба је тражити, треба стремити ка Богу, иако је пут нејасан и таман. Ми тренутно не видимо користи од тога – али она постоји. Душа, која тежи ка Богу, па чак и ако се спотиче има користи јер, ту је и смирење, ту је и вера, ту је трпљење и уздање у Бога. Савлађујући све те тешкоће, она се учи да спознаје вољу Божију, да искрено воли Бога, да захваљује у свим животним околностима – а то је најважније. Ко тако ради никада неће упасти у униније (безвољност и депресију) .
А “како изабрати”? Треба се најпре помолити и потом почети рад на исправљању свога живота. Наравно, треба се саветовати, са духовним оцем или просто са свештеником. Ми често себе не видимо а свештенику Господ много тога открива.
Има доста оних који мисле: „Не идем у цркву због тога што не могу да живим како треба. Шта да радим? “ Људи приридно исправно осећају да, ако не живе по Божијим заповестима, онда је све – наопако и несрећно. Зато, треба се трудити да живимо по заповестима, а не да идемо против своје савести.
Добро је сматрати себе недостојном, али није добро не ићи у цркву. Господ је примио смрт за недостојне грешнике, а ви на тај начин одбацујете Његову жртву. Коме Црква није мајка – томе Бог није отац. Црква је наше спасење. Црква није питање среће и задовољства, него питање живота и смрти.
Потребно је покајање. потребна је вера, потребно је живети оцрквољеним животом – исповест и Причешће. Потребно је смирење. И тада ће постепено наступити олакшање.
Зато је најважније желети исправљење нашег живота и молити Господа за то. Али то неће доћи одмах и преко ноћи. Треба се очистити од страсти, у првом реду од гордости.
Чак и ако си одступила, пала, погрешила, не заборављај да се треба кајати. Чак и ако немаш снаге да се бориш са страшћу, не окрећи се од Господа, не очајавај јер, доћиће време и Господ ће дати снаге.
Старац Пајсије Светогорац: Бог од нас тражи само добро настројење, жељу ка добру, једном речју – добру вољу, коју треба да пројављујемо макар и малим, усрдним подвигом, и осећањем своје грешности. Све остало Он даје.
Колико је човек поробљен својим “ја”, толико он заостаје; не напредује духовно, јер спречава Божију милост. Да би напредовао, човек треба да има велико поверење у Бога.
У сваком тренутку, Бог својом љубављу милује срца свих људи, али ми то не осећамо, јер су наша срца прекривена талогом. Кад очисти своје срце, човек бива дирнут. Он тада види доброчинства и доброту Бога Који све људе једнако воли. За оне који се муче – Он страда, за оне који се труде да воде духовни живот – Он се радује. Ако приљежна душа само помисли на Божија доброчинства, уздиже се у висину, а да не говоримо о томе ако се сети својих грехова и велике Божије милости! Када су човекове душевне очи чисте, он види Божију бригу о себи и дргима, осећа и преживљава божански промисао својим огољеним и осетљивим срцем, и тада изгара од благодарности.
Од Бога ти свако добро и помоћ жели, о. Срба

Comments are closed.