Uspostavljanja veze i braka

Pitanje:
Poštovani, Pošto sam nedavno otkrila ovu stranicu i pročitala na desetine pitanja, želela bih nešto da pitam. Mada sam našla sličnih pitanja, ipak moram da pitam.
Imam 30 god., završila sam fakultet i zaposlila se. Naravno svi me pitaju kad ću se udati i sl. Nikad nisam imala momka, mada svi smatraju da sam ja dobra i sl. Ja se sam ponekad pitam da li je to normalno i da li je samnom sve u redu ako nisam u stanju da uspostavim vezu i brak. S jedne strane mi se čini da ja zaista nisam sposobna da imam porodicu i decu pa valjda s toga mi Bog i „ne šalje“ bračnog druga, a s druge, opet želim da živim kao sav drugi normalan svet, imam brak sl.
Svi inače kažu da moram sama da se potrudim da nađem muža. Da li je to tako? Pored toga, pre nekih 10 god. posetila sam manastir u koji je bila donešena orginalna čudotvorna ikona Bogorodice Trojeručice i njoj sam se molila da mi da neku normalnu osobu za brak – budući da je brak mojih roditelja bio u krizi pa mi se to činilo kao nešto ispravno. Od tada me stalno proganjao jedan dečko ali ja nikad nisam bila sigurna da li mi se sviđa i od toga nije bilo ništa. Čudno je uopšte što se posle toliko godina još uvek sećam njega, pa se pitam da li je to neki moj veliki greh u kom nisam ispunila volju Božju – kao vernica? Čini mi se da je to, a opet nekad mislim da umišljam. Šta Vi mislite? Oprostite meni grešnici što ovo ovako pišem. Želim da nađem duhovnika koji bi mi pomogao u mom duhovnom životu ili bar da se upoznam sa sveštenikom iz moje obližnje crkve, ali me je sramota da odem na liturgiju o kojoj ništa ne znam i ne razumem, te stalno čekam da mi neko približi veru i bar se ovako, putem duhovne literature, upoznajem.
Kako da se ohrabrim da sama pođem na liturgiju ispovest i sl.?
Bojana


Odgovor:
Draga Bojana, Koliko razumem, tvoje prvo pitanje je u vezi uspostavljanja veze i braka, drugo u vezi ispunjavanja Božije volje, treće o savetovanju sa duhovnikom ili sveštenikom, i četvrto u vezi ohrabrenja da počneš da živiš crkvenim i hrišćanskim životom.
Kao što i sama, verovatno pretpostavljaš, sva ova pitanja jesu na neki način povezana. Pokušaću da bar delimično odgovorim na njih, apreporučio bih ti da razmisliš o onome što Sveti Oci preporučuju, što je na kraju ove moje poruke.
Najpre o hrabrosti. Pošto si završila fakultet i zaposlila se, svakako da si već imala prilike da razgovaraš sa svojim profesorima, da ih pitaš, tražiš savet ili objašnjenje i tome slično. Svakako da znaš da ima profesora koji su spremniji da izađu u susret studentima, a ima i onih koji to nerado čine, ili nikada nemaju vremena. Verovatno da je slično i na poslu? Sada, možda bi mogli da kažemo da je slična stvar i da priđeš svešteniku i pitaš ukratko ono što te interesuje. Ima dosta sveštenika i monaha sa kojima možeš, makar malo porazgovarati. Ako ne u neposrednoj blizini, onda ih svakako možeš susresti na nekom putovanju ili odlasku u neki manastir. Potom ćeš proceniti od koga imaš više koristi i sa kime možeš malo više popričati. Razgovarati sa nekim, pitati za savet ili mišljenje, to je sasvim jednostavna i prirodna stvar. Ne vidim da je tu potrebna nekakva izuzetna hrabrost i veliki napor. Stoga, pokušaj tako.
Što se tiče momka i braka, i to će sigurno doći u svoje vreme. U međuvremenu, nebi bilo loše da se malo postaraš o sebi, to jest, da se malo „oslobodiš“ sebe same, brige o sebi i za sebe, svojih želja i prohteva, i da počneš objektivnije i opuštenije da posmatraš najpre sebe i potom svet oko sebe. Ta opuštenost ne sme da dolazi od nebrige ili neosećajnosti, već od vere u Boga, da je On sve tako uredio u odnosu na ono što mi sami želimo i činimo, i da On sam daje svakome sve što je potrebno za spasenje. Oci kažu: „Koliko je čovek porobljen svojim “ja”, toliko on zaostaje; ne napreduje duhovno, jer sprečava Božiju milost. Da bi napredovao, čovek treba da ima veliko poverenje u Boga.“
Važno je steći skromnost, smirenje i pokajanje. Evo šta Oci kažu o tome.
Valaamski monah: Treba manje slušati svakojake gluposti, a Božiju volju treba tražiti, jer tako hoće Gospod, i On je tako uredio. To je povezano sa teškoćama, greškama, razočarenjima itd. Ali i pored toga treba je tražiti, treba stremiti ka Bogu, iako je put nejasan i taman. Mi trenutno ne vidimo koristi od toga – ali ona postoji. Duša, koja teži ka Bogu, pa čak i ako se spotiče ima koristi jer, tu je i smirenje, tu je i vera, tu je trpljenje i uzdanje u Boga. Savlađujući sve te teškoće, ona se uči da spoznaje volju Božiju, da iskreno voli Boga, da zahvaljuje u svim životnim okolnostima – a to je najvažnije. Ko tako radi nikada neće upasti u uninije (bezvoljnost i depresiju) .
A “kako izabrati”? Treba se najpre pomoliti i potom početi rad na ispravljanju svoga života. Naravno, treba se savetovati, sa duhovnim ocem ili prosto sa sveštenikom. Mi često sebe ne vidimo a svešteniku Gospod mnogo toga otkriva.
Ima dosta onih koji misle: „Ne idem u crkvu zbog toga što ne mogu da živim kako treba. Šta da radim? “ Ljudi priridno ispravno osećaju da, ako ne žive po Božijim zapovestima, onda je sve – naopako i nesrećno. Zato, treba se truditi da živimo po zapovestima, a ne da idemo protiv svoje savesti.
Dobro je smatrati sebe nedostojnom, ali nije dobro ne ići u crkvu. Gospod je primio smrt za nedostojne grešnike, a vi na taj način odbacujete Njegovu žrtvu. Kome Crkva nije majka – tome Bog nije otac. Crkva je naše spasenje. Crkva nije pitanje sreće i zadovoljstva, nego pitanje života i smrti.
Potrebno je pokajanje. potrebna je vera, potrebno je živeti ocrkvoljenim životom – ispovest i Pričešće. Potrebno je smirenje. I tada će postepeno nastupiti olakšanje.
Zato je najvažnije želeti ispravljenje našeg života i moliti Gospoda za to. Ali to neće doći odmah i preko noći. Treba se očistiti od strasti, u prvom redu od gordosti.
Čak i ako si odstupila, pala, pogrešila, ne zaboravljaj da se treba kajati. Čak i ako nemaš snage da se boriš sa strašću, ne okreći se od Gospoda, ne očajavaj jer, doćiće vreme i Gospod će dati snage.
Starac Pajsije Svetogorac: Bog od nas traži samo dobro nastrojenje, želju ka dobru, jednom rečju – dobru volju, koju treba da projavljujemo makar i malim, usrdnim podvigom, i osećanjem svoje grešnosti. Sve ostalo On daje.
Koliko je čovek porobljen svojim “ja”, toliko on zaostaje; ne napreduje duhovno, jer sprečava Božiju milost. Da bi napredovao, čovek treba da ima veliko poverenje u Boga.
U svakom trenutku, Bog svojom ljubavlju miluje srca svih ljudi, ali mi to ne osećamo, jer su naša srca prekrivena talogom. Kad očisti svoje srce, čovek biva dirnut. On tada vidi dobročinstva i dobrotu Boga Koji sve ljude jednako voli. Za one koji se muče – On strada, za one koji se trude da vode duhovni život – On se raduje. Ako prilježna duša samo pomisli na Božija dobročinstva, uzdiže se u visinu, a da ne govorimo o tome ako se seti svojih grehova i velike Božije milosti! Kada su čovekove duševne oči čiste, on vidi Božiju brigu o sebi i drgima, oseća i preživljava božanski promisao svojim ogoljenim i osetljivim srcem, i tada izgara od blagodarnosti.
Od Boga ti svako dobro i pomoć želi, o. Srba

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *